Сукоб на српској НВО сцени

Прво је Радомир Константиновић написао "Библију Друге Србије". Онда је Драган Поповић, "директор Центра за практичну политику и активиста за људска права" (ex "Иницијатива младих за људска права"), искористио Константиновићев наслов (и реченицу као мото) за текст у листу "Данас". Између ова два догађаја у Србији су се појавиле невладине организације (НВО), које су живеле, радиле и делиле новац. Да ли је све у људским правима или има нешто и у донацијама – пробајте сами да откријете у текстовима који осликавају полемику која петнаестак дана дрма српску невладину сцену.

Драган Поповић: Филозофија НВО паланке

Искуство нам је паланачко.

Радомир Константиновић, Филозофија паланке

Изгледа да је неписано правило у цивилном сектору (људскоправашком пре свега - са другим деловима нисам довољно упознат) да се о „нашим белим медведима“ не говори ружно у јавности. Има то своје оправдање - лидери људскоправашких организација и други истакнути другосрбијанци често су на мети десничарских група, били су изложени хајкама, чак и физичким нападима (о вербалним не треба ни трошити речи). Како сад човек да их критикује кад су под непрестаном баражном ватром свега најгорег у Србији - од неонациста до НСПМ-а. И онда кад видимо да нешто није у реду, када вуку погрешне или несумњиво штетне потезе за идеје за које се боримо, када у жару борбе прекораче границе доброг укуса, па чак и закона - ми оћутимо. Правимо се да ништа нисмо видели, да нисмо чули или прочитали, не јављамо се на телефон кад нас зову новинари, колеге, пријатељи? И докле тако?

Уз искрено поштовање и признање ранама из прошлости и храбрости какву је мало ко показао, верујем да је дошло време да разбијемо завет ћутања. Трпели смо и више него што је требало. Нема сумње да и ми, млађи борци за људска права, сносимо огроман део одговорности. Прихватили смо правила игре без отпора и нисмо успели много тога да променимо. Уз пуну свест о сопственој одговорности за овакво стање у људскоправашком делу цивилног сектора, позивам на престанак ћутања. Па нека кошта колико мора. И колико треба.

Данас су на сцени моћни кланови који контролишу поједине области људских права. Успостављени су монополи, стављене шапе на донаторе, свуда се проналазе теорије завера и некакви „табори“. Постоје пројекти који су недодирљиви, о којима медији блиски сектору никада неће критички писати из најбољих намера. Недавни напади на Коалицију за РЕКОМ и њену лидерку Наташу Кандић систематски су игнорисани од стране тих медија. То не би био проблем да је у питању само игнорисање будалаштина и неаргументованих оптужби за крађу новца.

Не пишемо о наводним финансијским малверзацијама (да не бисмо били Курир или Прес), али не отварамо ни расправу о правим проблемима пројекта РЕКОМ и потенцијалној опасности да Коалиција својим аматеризмом, ауторитарношћу и искључивошћу уништи сваку будућу могућност за оснивање било каквог регионалног механизма транзиционе правде. Јер то је Наташа Кандић, која свакако јесте непоколебљиви борац за права жртава и жена чију храброст нико не може довести у питање. А у кулоарима ћемо о мобингу, диктаторском понашању, вређању људи, непрофесионалном понашању, црним листама „непријатељских“ организација које се достављају донаторима? Не помаже ту отварање питања унутар сектора или „табора“ - након сваког указивање на горуће проблеме следи унутрашња инквизиција која ће вас сасећи без милости и угушити сваку конструктивну критику.

И исто тако ћемо сви да ћутимо док Е-новине вређају Миљенка Дерету, његову породицу и колеге на свом сајту. Као што смо ћутали када су вређали људе на основу физичког изгледа, када Љиљану Смајловић зову Угрица, када се иживљавају над Соњом Лихт, Надеждом Гаће, Вераном Матићем или било ким другим. И ишчуђиваћемо се што Кустурица мисли да је клевета кад га оптуже да је веза између ДБ-а и плаћеног убице. Јер то је Пера, он је ваљда наш, он је бранио опкољено Сарајево и писао Ћораву кутију. А у кулоарима ћемо сви једни другима признати да су Е-новине обично смеће које читамо само због сјајних текстова из региона.

Хајде да отворимо расправу поштено и без рукавица. Да разговарамо о принципима по којима делујемо, о односу према запосленима, сарадницима, партнерима и другим организацијама, о потурању лажних информација о конкурентима и притиску на „пријатељске“ донаторе да се зауставе пројекти свих који нису уз нас, о томе ко колико добија из разних државних и локалних буџета, шта се ради са тим новцем, ко финансира политичке странке и њихове кампање из цивилног сектора, како странке „извлаче“ паре пореских обвезника преко НВО-а (који им потом враћају на приватне рачуне или плаћају директно трошкове функционера и странака), о говору мржње, идеолошкој искључивости, злоупотреби жртава, „нашим“ ратним злочинцима из 1945. године?

То нису теме о којима се сме ћутати. Здушно, с пуним правом, осуђујемо гурање под тепих „непријатних“ ствари из прошлости државе и друштва. Али када је у питању сопствена прљавштина, мајстори смо гурања под тепих. Своје двориште не чистимо и не ветримо мемљиве салонске просторије у којима се скупљамо да случајно неко споља не би приметио да нешто не ваља. Уместо да будемо први који ће изнети све на видело, који ће бити спремни да аргументовано и принципијелно воде дискусије и сукобљавају мишљења, да нудимо алтернативне концепте и о томе разговарамо. Сме ли неко да укаже на грешке другосрбијанаца и последице тих грешака? Смемо ли да разговарамо о искључивости и елитизму, о самодовољности манифестованој кроз потпуно одсуство свести о важности утицаја на неке људе који не деле наше светоназоре? Зашто сам одмах издајник ако поставим ова питања? И како, за име бога, правимо разлику између паланке која у сваком одсуству саборности види непријатељски акт и ове наше, мале НВО паланке која то исто ради, само у име другачијих вредности?

Време је да се јасно каже - то није та Друга Србија. Не прихватам мафијашки кодекс ћутања. Не прихватам да зарад старе славе прелазим преко будалаштина и штете које данас праве некадашњи лидери и лидерке Друге Србије. Покојни премијер својевремено је првоборцима поручио: за заслуге - ордење. Дајте да им свима поделимо то ордење, па да кренемо са равноправних позиција и отворено и без страха проговоримо о учинку сваког од нас. То би бар требало да смо до сада у овом сектору научили - неопходни су нови резултати.

Аутор је директор Центра за практичну политику и активиста за људска права

(Данас, 6.7.2011)

Наташа Кандић: Признајем да сам грешила

Директорка Фонда за хуманитарно право Наташа Кандић, коју је Поповић посебно апострофирао у свом ауторском тексту као парадигму недодирљивости, одбија, међутим, такве оптужбе.

„Не препознајем ту терминологију. Немам појма шта значи недодирљив, ја сам у трамвају, увек сам јавно доступна свакоме. Зову ме људи, мој телефон је доступан и кућни и у канцеларији, не знам шта то значи. Никад нисам била бели медвед, али бих јако волела да јесам, баш ми се допада да ми неко додели тај статус”, каже Кандићева за „Политику”.

Она признаје да је грешила, али истиче да је „у потпуном миру” са оним што ради и што је радила.

„Свесна сам да сам вероватно хиљаду пута могла боље да урадим, да неке ствари нисам урадила, али не видим да је тај Драган Поповић особа која може да оцењује мој рад и да ме назива белим медведом”, истиче она и додаје да јој слава не треба нити да је икада имала. Све што је икада добила су, како каже, признање општине Тутин и једне организације за људска права из Лесковца. „То је све од моје славе у Србији. Мени никакве заслуге не припадају, нити их тражим јер сам радила исто што и хиљаде људи које сам током протеклих година срела”, објашњава Кандићева.

За Поповића није проблем само некритичност према раду цивилног сектора него и понашање појединих лидера „Друге Србије”. Тако он уз констатацију да је Наташа Кандић борац за права жртава и жена чију храброст нико не може довести у питање, он истовремено наводи и да се у кулоарима чује „о мобингу, диктаторском понашању, вређању људи, непрофесионалном понашању, црним листама ’непријатељских’ организација које се достављају донаторима.

Кандићева на те оптужбе не одговара директно већ каже да Поповић нема никакво морално право да говори о другима.

„Прошле године у мају смо имали један састанак са правницима поводом статута Реком и ишла је група правника из Београда. Сви смо ишли аутобусом, а он је ишао колима са возачем и за мене је то готово”, прича она.

(Политика, 8.7.2011)

Утисак недеље: Нема РЕКОМ-а – нема новца?

Извршни директор Грађанске иницијативе Миљенко Дерета рекао је гостујући у Утиску недеље на ТВ Б92 да његовој НВО новац није одобрен јер се није прикључио Коалицији за РЕКОМ, у оквиру које се као главна НВО сматра организација Фонд за хуманитарно право.

"Имате организације са којима имате дуге односе и онда вас организација обавести да вас неће више финансирате за ваше схватање шта значи транзициона правда, него ће сва средства преусмерити на велики пројекат јер се, између осталог, и то ми је речено, нисам прикључио РЕКОМ-у", казао је он.

Директорка ФХП-а Наташа Кандић, с друге стране, каже да никада није видела, осим етичког кодекса на сајту Грађанске иницијативе, било какав извештај или причу о РЕКОМ-у. На њену изјаву, међутим надовезао се Дерета, рекавши да је оно што је Кандићева управо рекла, одсуство елементарне пристојности.

С друге стране, Драган Поповић из Центра за практичну политику, који је такође гостовао у Утиску недеље, покушао је да објасни да постоје посебни механизми по ком поједине организације добијају пројекте.

Кандићева: Увек сам се питала шта је то што радите са младима, ко су ови млади који су укључени у Коалицију за РЕКОМ, а који су то други млади- зашто неки млади учествују а неки не. Сад сам прочитала етички кодекс, знам Миљенкове текстове из Политике, знам његове ставове када је у неким емисијама, али ја не знам, осим тог етичког кодекса који сам имала прилике да прочитам на сајту, нисам видела неки извештај, нисам видела неку причу у јавности о томе. Ево ми стално причамо ратним злочинима, о томе докле смо стигли у том консултативном процесу о РЕКОМ-у...

Дерета: Ја не могу да верујем. Са овом врстом одсуства елементарне пристојности ја не знам како да се носим.

Поповић: Писма иду ка донаторима. Чим се неко усуди да нешто каже против, иду писма ка донаторима...

Кандићева: Молим вас нека покаже то писмо.

Поповић: Наташа, ја знам да сте писали писма. Писали сте Сивил рајт дифендерсу...

Кандићева: Молим вас покажите...

Поповић: Сарађивали смо шест година...Хоћете да ме натерате да кажем за кога сте све слали писма?

Кандићева: Молим? Како те није срамота.

Поповић: За Бранка Црногрлића, је л' нисте слали?

Кандићева: Молим?

Поповић: За Соњу Бисерко?

Кандићева: Молим?

Поповић: Па ово је сад на нивоу да ли ће да верују мени или Наташи Кандић. Писали сте писма НЕД-у...

(Б92, 17.7.2011)

Снежана Чонградин: Напад на Наташу је напад на Перу (и обрнуто)

Наташа Кандић је ауторитарна и искључива особа, коју одликује нетранспаретан рад и пословање у области заштите људских права. Директорка Фонда за хуманитарно право ужива привилеговане услове и монопол, а склона је и мобингу над својим сарадницима. Нетолерантна је и неспремна да уважи мишљења других, злоупотребљавајући притом велику моћ и снажан утицај на прилике у друштву, који незаслужено поседује. Ове оптужбе, следствено одсуству навођења икаквих конкретних доказа, изузев оних паланачког карактера – прича се по граду – изнете су, парадоксално, уз истовремено изказивање дубоког поштовања према директорки Фонда за хуманитарно право. То поштовање, критичари без ослонца исказују у следећој форми: и поред свих тих њених лоших особина и злоупотреба фондова који финансирају област заштите људских права у Србији, ни у ком случају и ни под којим условима, немогуће је сврстати Наташу Кандић у раван са Петром Луковићем.

С обзиром на то да је реч о новинару и уреднику једног интернет портала, који због снажног утицаја владајућих структура на медијско и маркетиншко тржиште, не приходује довољно ни за рачун за струју, коју један компјутер потроши током радног времена – Петар Луковић није у прилици ни да се приближи (неоснованим) критикама упућеним Наташи Кандић. С друге стране, будући да не добија новац из фондова, односно не предводи, нити је члан неке невладине организације, упућивање на закључак да нема никакве додирне тачке са професијом, односно начином рада организација, попут Фонда за хуманитарно право Наташе Кандић, неизбежно је. Стога, Петар Луковић није у прилици ни да буде оптужен за нетранспаретност, монопол, злоупотребу моћи. Он, једноставно речено, не поседује све те привилегије због којих је Наташа Кандић (неаргументовано) оптужена.

Ипак, у овом неутемељеном, неоснованом и лишеном сваког смисла поређењу постоји нит која их спаја - као што је Наташа Кандић оптужена за незаслужено уживање статуса и прилика у области људска права у Србији, тако је и Луковић незаслужено добио значај парадигме границе коју Наташа Кандић никада неће бити у прилици да пређе.

Петар Луковић ни по форми (професији) ни по садржају (моћи и утицају) не испуњава, наиме, ни најосновније услове да би могао бити доња граница напада NGO, за које је  Наташа Кандић, у најгорој могућој (не)аргументованој оптуженичкој варијанти, ипак неколико степеника изнад, а опет се на њега осипа највише дрвља и камења, што је једноставно лишено сваког смисла.

Како се то онда догодило?

Да ли је Наташа Кандић „нападнута“ услед покушаја дискредитације Петра Луковића, или је Петар Луковић поменут као упозорење Наташи Кандић да би могла бити јавно стигматизована и проћи као он?

У вишедневној полемици која се води о овој теми, могло се уочити да су се неаргументовани критичари изложили оваквом ризику, пре свега, услед озлојађености због чињенице да њихова финансијска сигурност и пословне перспективе у области развоја цивилног друштва и људских права у великој мери зависе од мишљења Наташе Кандић о њима. Наиме, директорка Фонда за хуманитарно право је, како истичу њени критичари, „ставила шапу“ на европске фондове (и обрнуто, ти фондови су „ставили шапу“ на невладину организацију у којој заузима руководећу позицију) не само у смислу да она приоритетно добија донације за пројекте, већ и у контексту узимања њеног мишљења као релевантног за доношење одлука о томе да ли би требало финансирати неке друге пројекте невладиних организација у Србији, односно дати новац влади да га трансферише на њихове рачуне.

Ако им је, дакле, стало до тога да „ућуткају“ Наташу Кандић, стало им је и да „ућуткају“ Петра Луковића и његове е-новине. Међутим, тиме они, заправо, исказују поштовање према ономе што Луковић ради: Луковић је последњи етички барометар у опустошеном и потпуно контролисаном медијском простору Србије, који даје непогрешиве прогнозе, који се није продао ни предао, упркос свему. Дакле, може се испоставити да тезе с почетка овог текста, заправо на крају падну у воду, односно да је утицај и моћ Петра Луковића, упркос свим покушајима владиног и дела невладиног сектора да га „ућуткају“, довођењем у неприлику услед немогућности задовољења најосновнијих егзистенцијалних потреба, ипак толико велик, да неке доводи на руб пропасти. И очаја.

(Пешчаник.нет, 20.7.2011)

Слободан Костић: Паланка кулоарске филозофије

Нема књиге која се мање чита, а више цитира од Философије паланке Радомира Константиновића, гуруа Друге Србије, која се ових дана поново бави сама собом. Једног дана организује се трибина на којој се о овом делу говори као о институцији XX века, а већ сутрадан га ново-српско-политички-мислиоци проглашавају криптомарксистичким, на зловољну опаску Предрага Палавестре да је књига испуњена мазохизмом стиже одговор како се он сам препознао у томе, после тога публика Атељеа 212 данима гледа графит који поручује да је управник изронио из паланке, да би се на крају ове књиге дохватио и Драган Поповић, правник и директор Центра за практичну политику, који је вероватно овим делом, остављајући осмотомно Биће језик за неку одсутну битку, покушао да дотуче своје саборце из невладиног сектора. Вероватно овим, пошто Поповић стално пише о некаквој Филозофији паланке, мада књига с таквим насловом не постоји, али пошто цитира ону добро знану реченицу да нам је "искуство паланачко", он очигледно мисли на Константиновићево дело, јер већина оних који мрцваре ту књигу нису ни мрднули даље од њене прве реченице, у читању пре свега, а у разумевању још мање. Да није тако, кулоари не би могли да буду извор сазнања о проблема невладиног сектора о којима Поповић говори у тексту "Филозофија НВО паланке", јер су чаршијске приче у самој бити паланачког искуства.

МЛАДИ И МЕДВЕДИ: А када кулоари почну да суде, лако је рећи како је очигледно да се у цивилном сектору ћути када неко "направи неку будалаштину", што подразумева да се ту стално чине разне глупости, али не знамо које, јер аутор не наводи ниједан конкретан пример; он каже да се не говори ружно о "белим медведима" из цивилног сектора, на основу чега произлази да има много разлога да се о њима испредају најстрашније приче, само што се нигде не види шта су то они згрешили; ћути се, пише Поповић, када се "вуку погрешни или несумњиво штетни потези" или када се у "жару борбе прекораче границе доброг укуса, па чак и закона", али и даље не знамо које су то погрешке, штете или, далеко било, кршења прописа због којих се каткад иде у затвор; он тврди да су на сцени "моћни кланови који контролишу поједине области људских права", "успостављени монополи" и "стављене шапе на донаторе", али већ две недеље од како је објављен текст у "Данасу", а да нико није видео неки клан, власника бар једне шапе, или сазнао улицу и број где се скривају страшни монополисти. Именом и презименом се спомињу једино председница Фонда за хуманитарно право Наташа Кандић и главни уредник Е-новина Петар Луковић, "наш Пера", за кога сви признају "да су Е-новине обично смеће" и лидерка РЕКОМ-а, која се доводи у везу са "мобингом, диктаторским понашањем и вређањем људи". Можда баш њих двоје праве оне будалаштине, трпају шапе испред туђих руку, вуку погрешне потезе и, не дај боже, крше законе, само што такве вести још нису стигле до кулоара у којима су постављене програмске одреднице "Филозофије НВО паланке".

У том манифесту млађи борци за људска права устају против неких белих медведа, али се осим аутора текста нико од тих омладинаца не назире на хоризонту. Тражи се разбијање мафијашког кодекса ћутања у цивилном сектору, док се прави мафијаши договарају са властима, које њиховим новцем праве и финансирају пара-невладине организације. Успут, тек толико да се кулоарске тврдње подупру неким доказима, људскоправашки сектор се проглашава "малом НВО паланком", јер је Константиновићев обрачун са племенским духом постао гарант свих будућих победа. Тако је грађанска Србија, која никада није била посебно јединствена, открила своју нову пукотину, на свеопшту радост десничарске болументе, која је добила крунски доказ како је Наташа Кандић, осим што је осведочени издајник, лопов и диктатор, а да Петар Луковић, осим што се иживљава над Немањом и Угрцом, није у стању да произведе ништа више од електронског ђубрета.

КОДЕКС И МАНИФЕСТ: Било је и раније наговештаја да ће се потписивање Етичког кодекса организација цивилног друштва, које су иницирале Грађанске иницијативе Миљенка Дерете, а чији је Драган Поповић правни консултант, сручити некоме на главу, јер се већ ту провлачи теза о проблемима унутар непрофитног сектора и "разлици између декларативне посвећености вредностима и њихове стварне примене у пракси". Оно што се сада назива крађом, предупредило би се "пажљивим управљањем финансијама", шапе на донаторима можете наћи под ставком "аплицирања за средства и активности који су у складу са циљевима и програмима", док се противљење мобингу, диктаторском понашању и вређању људи скрива иза "третирања запослених и волонтера са поштовањем и достојанством". Између "Етичког кодекса" и "Филозофије НВО паланке" недостајала је само она теза која говори о томе да свет није довољно интерпретирати, већ да он мора да се промени. А управо та мисао аутора чије име није било баш упутно спомињати на сесијама Београдског круга где се родила грађанска Србија, била је камен спотицања између оних који су, још раних деведесетих, устали против националистичког терора и злочина. Управо на тим трибинама је, уз антиратне манифестације, попут хода мира око скупштине Југославије, солидарности Београда са Дубровником, свећама за погинуле у рату, демонстрацијама против сукоба у Босни, рок концерта "Не рачунајте на нас", мировног пикника у Пионирском парку, "Црног флора за Сарајево" или "Жуте траке", које је организовао Центар за антиратну акцију, зачета грађанска Србија, из које се формирала готово читава НВО сцена.

ЕТНИФИКАЦИЈА ЗЛОЧИНА: Било је ту од почетка размимоилажења: док је Срђа Поповић призивао војну интервенцију против злочинаца, Сташа Зајовић је клечала против милитаризма; када су присталице Антиратног покрета Београда палиле свеће испред Председништва, Наташа Кандић је била са њима, али је потом гунђала како јој то изгледа као мртвозорнички посао и паковала храну и лекове које је хтела да однесе у Сарајево; Борка Павићевић је причала да је национално довело на површину све оно што дивља по нашим градовима, душама и животима, и што разара, уништава пљачка и убија, а Сима Ћирковић, пред истоветном публиком, није одбацивао могућност да се друга Србија веже и за нешто што је традиционално или национално. Може се тако низати све до дана данашњег када Е-новине пишу о "ненадјебљивом" Етичком кодексу који су донеле Грађанске иницијативе, и уводничарки Дубравки Велат-Дерета, а Драган Поповић запомаже до неба због вређања Миљенка Дерете и његове породице, мада су се уредник Е-новина и оснивач Грађанских некоћ нешто боље слагали о томе како је прва Србија ратнохушкачка, окићена кичем, да живи у унутрашњости и не чита новине.

Но, времена се мењају, пропустио је да каже Константиновић у духу баналности кулоара, што је потом показао и спор у оквиру грађанске Србије који се одиграо на страницама "Времена" око тога да ли злочини имају национални предзнак, или име и презиме починиоца, мада је чак и онима који су једном прошли поред Студентског културног центра где су се одржавале сесије Београдског круга, видели преко пута улице како неко пали свеће у Пионирском парку или клечи у фраку са нотама испред савезне скупштине било јасно да ратни злочини имају етнички предзнак, јер су их починили припадницима једног народа против чланова других нација, а да појединци врше само криминална дела јер не маре да ли су прислонили цев пиштоља на главу Србина, Хрвата, Бошњака, Албанца или далеког Абориџина, пошто то чине само због новца чију вредност не одређује етницитет.

МАЛА ЈЕ БАРА: А управо кулоари у које Драган Поповић не стиже да сврати ових дана већ увелико зборе како је сукоб у невладином сектору избио управо због новца, уз цитирање чувене, али недовољно познате мисли Радомира Константиновића, "мала бара, много крокодила", која ће се наћи на почетку првог издања Филозофије паланке, када аутор коначно схвати да је криптомарксиста, и да може остати оно што је био за део Друге Србије једино ако се промени и прихвати баналност кулоара.

Ни цивилни сектор се, заједно са својим класиком, суштински не мења, јер и данас постоје они који пишу пројекте и узвикују пароле, и организације које издају књиге памћења са судбинама појединачних жртава, објављују годишње извештаје о стању људских права са препорукама или окупљају најзначајније ствараоце из региона. Но без обзира на то да ли сви они само интерпретирају или мењају мали свет Србије, NGO је и даље најбољи део овог друштва. И без кулуорских извора је јасно да су поједине организације које се боре за људска права аутократске по устројству, што баш и није у складу са идејом слободе али је, ако је то за утеху, много страшније стање у државном дворишту. За разлику од суочавања са злочинима који се могу једно превладати по начелу – политички лидери народа бивше Југославије су одговорни за рат, али су српски најодговорнији, и војске свих сукобљених страна су кршиле хуманитарно право, али су српске формације починиле највише злочина – грађанска Србија може и даље да се превасходно бави гомилама ђубрета које се ваљају према њиховим забранима јер је национализам који се негује у крилу актуелне власти много опаснији од онога који је обузео играче кола са Ушћа, и треснуо их о ледину чим су добили по носу, јер сада у зградама испред којих су гореле свеће током деведесетих седе и посетиоци сесија Београдског круга који су пропустили да чују неке кључне лекције.

Наташа Кандић: Зашто ме нападају

Годинама сам у "патриотској" штампи виђена као "издајник", као и други критичари порицања одговорности за злочине у име Србије. Временом је званична Србија прихватила минимални део одговорности, садржан у ставу "све стране су чиниле злочине", што је утицало и на однос према "издајницима". Догађало се да и понеке новине из категорије "патриотске штампе" објаве професионалан извештај о догађају у којем учествује "издајник". Међутим, од покретања Иницијативе за оснивање РЕКОМ, тачније од марта 2010. године када та иницијатива постаје препознатљива у јавности и праћена у медијима, започиње нова врста напада, који садрже оцене моје личности, којих нема у садржају ранијих напада. Осим тога, тзв. патриотски медији нису више једини који преносе нападе, који сада долазе из кругова невладиних организација. Ја сам постала криминална особа, која располаже милионима евра, троши их на своју промоцију, ауторитарна особа која је приватизовала Иницијативу РЕКОМ, до тога да сам упропастила и зауставила процес оснивања Регионалне комисије за чињенице о жртвама, уништила шансе за регионално помирење. Осим тога, у тим нападима ја све више добијам на моћи. Ја сам та коју наводно слушају донатори, спречавам да одређене невладине организације добију донације. У тим нападима се за сваки податак који се тиче успеха Иницијативе РЕКОМ, нпр. број прикупљених потписа у Бања Луци, каже да је фалсификат. Моје дубоко уверење је да има два разлога за ову нову врсту напада: супротстављање идеји да се прекине пракса безимених жртава и губљење вредносног система, који је раније покретао невладине организације да се боре за "вредносне" пројекте, као нпр. успостављање транзиционе правде. У првом случају постоје политички разлози којима се одређене невладине организације руководе, нпр. да је важније утврдити одговорност за агресију, приоритет је национално самокритичко преиспитивање, страх од изједначавања одговорности, а има и сумње да Иницијатива РЕКОМ води укидању Републике Српске и др. У другом случају невладине организације се више на окупљају око идеја које су их у прошлости повезивале, нпр. критика Милошевићеве политике. Повезују се на основу пројеката и односа са институцијама.

Када је реч о томе да ли ФХП (Фонд за хуманитарно право) смета неким другим невладиним организацијама, пре бих рекла да невладине организације које преко иницијативе РЕКОМ нападају ФХП то чине јер сматрају да та иницијатива смањује шансе за њихове пројекте, независно о каквим пројектима је реч. Не знам како другачије да објасним да у процесу РЕКОМ нема невладиних организација које не износе политичке аргументе због којих нису део процеса. ФХП је уређена организација, која на одговоран начин води регионалну координацију процеса РЕКОМ. Постоје правила, како у спровођењу активности тако и у трошењу средстава и финансијском извештавању. Дубоко верујем да су партнерске организације у пројекту процес РЕКОМ научиле како се развија идеја, циљеви, задаци, како се води процес, зашто је важно документовање процеса, и да моје инсистирање на доследном спровођењу концепта није ауторитаризам него професионализам.

Очајна сам што сам приморана да учествујем у непристојним разговорима о донаторима а не у преко потребним разговорима о суочавању са прошлошћу. Најбоље је да се новинари обрате донаторима које наводе покретачи хајке на ФХП и мене, а то су Civil Rights Defenders, НЕД, Европска комисија...

ФХП има монопол на рад. Оно што ми радимо нико други не ради, али не зато што нема посла за друге. Немам објашњење зашто нико не прати суђења за ратне злочине, зашто се нико никада није бавио документовањем ратних злочина (мислим на невладине организације), зашто нико други није припремао транскрипте са суђења пред Хашким трибуналом на локалне језике, да ли смо тиме што смо пре четири године кренули да стварамо "Косовску књигу памћења" постали монополисти.

Када је реч о актуелним спорењима у оквиру цивилног сектора, више бих волела да има полемике о аргументима против РЕКОМ-а, као што је Бранислав Ристивојевић са Правног факултета износио, из недеље у недељу, на порталу Нове српске политичке мисли, или о аргументима против "Косовске књиге памћења", коју ћемо представити јавности 3. септембра, а све друго је прича о нечему другом, а не о суочавању са прошлошћу.

Миљенко Дерета: Да ли сам аутор текста "Филозофија НВО паланке"?

Све текстове које напишем ја и потпишем пуним именом и презименом и сигурно нисам једини који тако ради. Зато не желим да прећутим да питање да ли је господин Драган Поповић свој текст писао по мом задатку и диктату сматрам увредљивим за обојицу.

Забрињавајући је знак дубине моралне кризе у којој се налазимо чињеница да се сматра очекиваним и прихватљивим да иза текстова које читамо у медијима увек "НЕКО СТОЈИ" и да постоји армија послушника спремна да их потписује. У том смислу занимљиво ми је да нико из самозване и самоизоловане "Друге Србије" није јавно поставио питање КО стоји иза бунцања Е-новина о Грађанским иницијативама, мени и мојој породици? Вероватно зато што знају.

Желим да подсетим како се и зашто подигла оволика бука која је НВО ставила у центар медијске пажње јер мислим да су лончићи о томе намерно полупани. Дакле из Бања Луке је дошла вест да неки партнери из БиХ и Хрватске у Иницијативи РЕКОМ нису задовољни како Фонд за хуманитарно право води пројекат и информација да се Наташа Кандић повукла из тела које процесом руководи. То се преклопило са питањима регистрације Уједињених региона као удружења грађана и све већег броја НВО-а које региструју политичке партије које сам ја отворио у неким својим текстовима и изјавама. Онда се то све помешало и, пре свега, показало огромну количину незнања и предрасуда које у нашем друштву постоје по питању цивилног друштва.

Не постоји сукоб у невладином сектору јер он није кохерентни покрет и хијерархијска структура, већ збир потпуно равноправних, али по свему осталом различитих организација. Та различитост подразумева и једнакост другачијих приступа истим темама. Проблем се јавља при покушају да се један приступ прогласи обавезним, "правоверним" и морално подобним. Чини ми се да се то у Србији, или тачније речено у Београду, догодило по две основе.

Прва "подела" је по питању да ли су НВО-и својом мисијом и својим активностима окренути према прошлости или према будућности. Мени се чини да је један број "белих медведа", како их назива Драган Поповић, али нажалост и организација из домена људских права, заспао у деведесетим и покушава да наметне као програмски (али и морални) императив да се садашњошћу и будућношћу можемо бавити тек пошто будемо досегли апсолутну истину по питању прошлости. Ја сматрам да све помаке који су до данас остварени у погледу објективнијег сагледавања прошлости треба одмах, на дневном нивоу, уграђивати у вредносни систем српског друштва, између осталог, и кроз институције државе. Тако су Грађанске иницијативе отвориле питање увођења Декларације Скупштине Србије о злочину у Сребреници у школске програме. Професорка Загорка Голубовић је изванредно сажела овај проблем рекавши: "Ја нисам за то да се заборави све оно што је било, али ако се само на томе инсистира, ми ћемо онда остати у прошлости, нећемо никад закорачити у садашњост, а камоли у будућност".

Друга подела је делимично наметнута првом и односи се на, по мом мишљењу, анахрону и површну осуду било какве "сарадње са државом" која се малтене поистовећује са колаборацијом са непријатељем. Притом се не објашњава како се зове процес када су НВО-и директно учествовали у доношењу закона против дискриминације, слободног приступа информацијама, закона о удружењима и фондацијама, позитивне регулације положаја особа са инвалидитетом итд. Ова тема је толико сложена да Грађанске иницијативе припремају један скуп НВО-а на коме желимо да отворимо дијалог о том питању.

Са Поповићевим текстом се углавном слажем, пре свега јер се делимично препознајем у ћутљивој већини коју прозива. Одсуство дијалога у цивилном сектору је попримило драматичне размере. Затворени у минијатурне тематске и програмске забране, опседнути краткорочним преживљавањем НВО-и скоро у потпуности превиђају промене ширег друштвеног контекста и нове изазове које, између осталог, и ЕУ интеграције пред њих постављају. А питања "невладиног, трећег сектора" јесу питања слободе грађана и грађанки, слободе удруживања, слободе мисли и говора, слободе окупљања, питања грађанске партиципације у политичком животу која су угрожена на најширем глобалном плану, а потпуно су изван наших ускогрудих локалних интереса и фокуса.

Борка Павићевић: Прича о ловорикама је свињарија

Чини ми се да је расправа, поготово она у "Утиску недеље", отишла потпуно погрешним путем. Нити се установљава шта је то цивилни сектор, шта га дефинише, нити какав је његов однос према држави. Тиме су неспоразум и неразумевање постали потпуно јасни, а то се испољило и у расправама о Заштитнику грађана, или омбудсману; наиме, шта је улога и смисао аутономних институција у овом друштву и држави?

Рећи да прваци Друге Србије живе на ловорикама потпуна је свињарија, сем ако те ловорике нису трновите. Није пристојно да сада ја класификујем људе, а поготово жене, у Другу Србију, али зна ли се која је количина и каквоћа посла урађена од историјског и историографског до есејистичког, па и пројектно-генетног, па ако хоћете и активистичког. Било би ми крајње узбудљиво да их набројим, од стручног и продуктивног, до аналитичког и активистичког. Надам се да ће се приступити озбиљној анализи, а не будалаштинама проистеклим из трачева, паланке, глупости и пањкања, а нарочито неодољиве јавне потребе да се сви ови важни послови подведу под једно и компромитују, то јесте да се каже "сви су исти".

У Србији има разних медведа о чијој би заштићености требало да се говори, о буџетској линији 481, на пример, која је углавном удељена Цркви као невладиној организацији, и о деведесет три милиона намењених вероучитељима за њихов "едукативни" програм у погледу рационалног васпитања деце и омладине.

Одвратно је провоцирати да вам се спочитава шта је ко од озбиљног посла урадио, од транзиционе правде којом су се компетентни људи бавили до озбиљне продукције остварене са веома малим бројем људи. Зашто се не расправља о свим институцијама државе које не обављају "свој посао", већ су га обављале невладине организације, и колико су свеопштег недостатка и несреће амортизовале.

О каквом завету ћутања се говори када многи људи из Друге Србије, и из невладиних организација, имају своју јавну реч, писмену или усмену, јавну, да ли се она довољно чује, то је друго питање.

Када се не зна шта да се чини, почне се о клановима. Само колико их је било у позоришту, зависно од пропасти или успеха сезоне. Сваком оном ко зна шта ради, а то и уме, кланови нису ни помоћ, ни исприка, таква је прича извињавајућа заблуда за неуспех и немоћ. Онај ко има идеја и организованости, нити може успети, нити пропасти због кланова.

Колико знам, тешко је вршити притисак на донаторе. Уосталом, шта значи "донатор"? То је помоћ, то су средства за посао, могућност да се реализује оно што се има у глави и у ногама. Има, нажалост, људи којима ни паре, данас се тако зове новац, или материјална средства, не могу помоћи.

Уосталом, тај израз и тај вапај, и та жудња и тај предмет жеља јасно се виде кроз израз "паре", "паре", "паре". То је једна пројекција несрећне заједнице без пара, али узрок њихове недостатности свакако није превасходно у озбиљним невладиним организацијама.

Шта је са "парама" остварено, шта је садржај за чије остваривање су "паре" уложене, чини ми се да је то важнији разговор. И истовремено, зна ли се колико је наших најпаметнијих глава годинама радило и без "пара", па има их који раде и данас.

О свему томе не може се говорити мимо контекста и хронологије, из садашње потребе да се нагризе и компромитује баш све, истовремено нећу помињати стварну цену одређених важних гестова у нашој двадесетогодишњој историји. Ипак, нешто мало више достојанства било би неопходно да би се о битним стварима говорило, и да би се оне "стављале на место".

Ако хоћемо да имамо слику, увид и представу у оно што се догађа у невладином сектору, онда треба да се позабавимо и учинцима, било да је реч о продукцији залагања за људска права, или конфронтацији.

И, не знам да ли ће бити бољи односи у цивилном сектору, али свакако се иде на то да однос према цивилном сектору буде гори, овога пута на транзициони начин, и на начин "пара, не забранама и политичким притиском, већ мрвљењем, жвакањем и прежвакавањем, заменом политичких питања за трачеве, истине за говоркања. И још једном, какав је овде ред, одлагањем правих питања и знања како се може радити, и шта би био пут да ова средина учини нешто сама са собом.

Соња Бисерко: Расправа је банализована

До актуелне расправе о невладиним организацијама није дошло случајно. Уважавајући чињеницу да је свака расправа легитимна, па и о цивилном сектору, утисак је да је у овом случају фокусирана само на неке од организација, превасходно оне које се баве људским правима, распадом Југославије, ратовима и њиховим последицама. Расправа је банализована и није се дотакла суштинских тема. Не може се заобићи чињеница да су неки НВО-и већ 20 година активни на овој сцени. У почетку као најизразитији противници рата, а касније и још увек на превазилажењу последица, поготово кад је реч о жртвама, мањинама и избеглицама. Те организације су представљале тачку отпора у Србији свему ономе што је представљао Милошевићев режим. На ту тековину се управо ослонио и ДОС и она му је послужила као морална и политичка легитимација пред светом.

Тај део сектора, посебно организације које су указивале на погубност национализма, био је перманентно изложен озбиљној репресији, не само за време Милошевића већ и током председничког и премијерског мандата Војислава Коштунице.

Међутим, до најважнијег дела расправе која би се односила на невладине организације које формирају политичке странке, иако дотакнут, практично није ни дошло. Утисак је да је смишљено потиснут у страну, јер би разговор о њима показао да је реч о стварању мреже невладиних организација које би требало да допуњавају буџет политичких странака.

Добијање статуса кандидата за чланство у ЕУ подразумева промену фокуса и начина рада организација за људска права, као и свих осталих. У том контексту и стратешко партнерство цивилног сектора и државе биће све значајније. Држави је потребно јако цивилно друштво. Зато је неопходно помоћи јачању мреже цивилног сектора како би што ефикасније допринео унутрашњим реформама и европеизацији Србије. Тиме ће и Србији бити убрзан пут ка чланству у ЕУ.

(Време, 21.7.2011)