Studente u inostranstvu nije briga za Ćosića

 Kafkijanski sledovi događaja koji su doveli do toga da se gospodin Ćosić obrati srpskim studentima u inostranstvu (jalovo ih pozivajući da se „vrate“ u zemlju) reklo bi se da se nalaze na nekom nadrealnom prelazu iz „Kralja Ibija“ ka Orvelovoj „1984“. Naime, „Organizacija srpskih studenata u inostranstvu“ je održala „tradicionalnu“ skupštinu u inostranst...ali ne, ova organizacija studenata „u inostranstvu“ je skupštinu održala u – Beogradu! Oni su, potom, navodno zatražili da im se obrati naš proslavljeni književnik Dobrica Ćosić, što je učinio svojim pismom, koje je pročitano na skupu.  U načelu u ovome nema ništa sporno. Mlad i mudar čoveka treba da sasluša šta stariji imaju da mu kažu ali i da bude kritičan prema onome što čuje. Kako nas iskustvo uči ako je čovek star ne znači da je nužno i mudar a ako je mlad ne znači da je problematičan. Međutim, sadržina ovog obraćanja je itekako problematična.

Organizacija srpskih studentata u inostranstvu okuplja popriličan broj naših studenata od kojih mnogi već zauzimaju ili su na putu ka uglednim pozicijama u evropskom i svetskom društvu. Oni govore strane jezike, imaju dobre perspektive za razvoj karijere i kao takvi su najbolji predstavnici i svoje struke pa i zemlje iz koje dolaze. Neki od njih žele i da pomognu razvoj zemlje iz koje su došli i to je za svaku pohvalu. Međutim, tada na scenu stupa naš tradicionalni „đedovski duh“ koji mladom čoveku mora da pojasni neke stvari. Po njemu neko samo što je mlad ne vidi šta se događa oko njega te mu teba skrenuti pažnju na neprijatelja koji vreba iza svakog ćoška. Pa ako treba i da se gladuje zarad pobede nad njim...No, vratimo se pismu.

Pisac je poručio studentima kako trebaju da se „vrate u otadžbinu i da se bore za preporod i spas Srbije!“, sa sve uzvičnikom. Odista zanimljivo, imajući na umu da su mnogi od njih pobegli iz zemlje upravo da bi bili što dalje od osoba i politike koju oličava Ćosić. U zemlji koju je (kvazi)politika i (pseudo)nacionalizam izjeo, te nije više važno da li je student sposoban i inteligentan, već „nacionalno podoban“, u zemlji na čijem spisku nezaposlenih se nalaze hiljade visokoobrazovanih, gde su građanska prava mrtvo slovo na papiru – šta Ćosić traži? Da se studenti u taj neporedak vrate. Da nije tragikomično, bilo bi samo tragično.

Da, studenti „bi trebalo“ da se „vrate“ u zemlju. Da napuste svoje potencijalne prave karijere, te da se vrate u zemlju u kojoj će – ako budu imali dobru vezu – moći da se zaposle na kioscima i benzinskim pumpama, jer to je sve što Srbija nudi svojoj mladosti. Nije li ovaj Ćosićev tekst „pomalo“ ironičan?

I kao šlag na tortu, Ćosić se buni što je stvorena „partokratska, partijsko-klanska država“, samo što zaboravlja da napomene da je upravo on jedan od onih koji je bio na čelu te države. Zaboravlja da napomene da je upravo on jedan od tih ljudi koji su doprineli stanju društva kakvo danas jeste. Pita li se neko za odgovornost u ovoj zemlji!

Da bude jasno – studente u inostranstvu nije briga za Ćosića. Oni su na takve odavno zaboravili, i od takvih odavno pobegli. Neće se vratiti jer neće imati hleba da jedu u jednoj zemlji u kojoj se nečija vrednost ceni ne po inteligenciji, obrazovanju i sposobnostima, već po partijskoj pripadnosti, ulizištvu i turbopatriotizmu.

Dr Srđan M. Jovanović, Dr Veran Stančetić

(Urednici portala Savremena politika i upravljanje, www.spolu.rs)