Šta sam ja Rusima skrivio?

Povodom teksta "Ulice za hrabre" Nikole Tanasića

Razumljivo je što su ovdašnji rusofili pomislili da je nastupilo njihovih pet minuta. Dolazak ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva uistinu je mogao da potkrepi takvo verovanje. Jer, protekle nedelje, možda prvi put još od čuvene 1948, oni čijem je srcu bliža Moskva nego Brisel i Vašington bili su ravnopravni građani ove zemlje. Vlast ih nije hapsila i slala na Goli otok. Najuticajniji mediji nisu ih proglašavali azijskim hordama. Uglađena tehnokratija nije ih odbacivala kao pogubne romantike koji na shvataju da "u politici nema emocija".

Posle godina, pa i decenija, izrazito surovog tretmana, koji im je zapadao ma ko da je bio na vlasti u Beogradu ili Kremlju, srpski rusofili dočekali su da cela država slavi i obeležava datume, događaje i ljude koje oni oduvek veličaju. Nimalo nije neobično ni ako su se u trenutnom zanosu, rusofili obrušili na svoje ideološke protivnike. Na one koji ih, što da se lažemo, već 60 godina na ovaj ili onaj način proganjaju – srpske liberale, večito prozapadno orijentisane.

Ne znam samo na osnovu čega je Nikola Tanasić, jedan od viđenijih rusofila na sajtu NSPM-a, pomislio da sam ja među tim liberalima sa kojima ima neke neraščišćene račune. A upravo u liberale me je svrstao, u tekstu "Ulice za hrabre", objavljenom na ovom sajtu 18. oktobra, dva dana pre posete Dmitrija Medvedeva.

Tanasić kaže da je liberalne stavove prepoznao u mom tekstu "Na mnogaje ulice", koji je NSPM objavio nedelju dana ranije. U tom članku, kritikovao sam srpske vlasti i deo srpske javnosti koji, uoči dolaska Medvedeva, pitanje naziva pojedinih beogradskih ulica doživljavaju kao ključno. Okarakterisao sam to kao udvorištvo, kakvo ti isti ljudi ispoljavaju i u odnosima sa Zapadom. Oni ne znaju za bolje nego da ponizno služe svakog visokog gosta. Ako nam dolazi Bajden, oni olajavaju Dodika. Ako nam dolazi Sanader, oni trućaju o regionalnim integracijama. Ako nam dolazi Medvedev, odjednom im smetaju Resavska i Južni bulevar, iako su onomad, kada su tim ulicama gradski oci oduzimali nazive "Ulica generala Ždanova" i "Bulevar Crvene armije", zdušno pozdravljali preimenovanje.

Ako se jednog dana ovamo zaputi predsednik Kine, siguran sam da će nekome od njih pasti na pamet da Vlada održi svečanu sednicu u TC "Piramida", u novobeogradskom Bloku 70.

Pisao sam, dakle, o ljudima koji su se ulica i bulevara setili tek kada je potvrđen dolazak Dmitrija Medvedeva, a ruski ambasador Andrej Konuzin napomenuo da Moskva baš i nije oduševljena uklanjanjem sovjetskih naziva sa mape Beograda. U celom tekstu bavim se onima koji su se do juče dodvoravali Zapadu, pa pošto nisu uspeli da ga umilostive, sada bi se da ulaguju Rusiji.

Nigde nisam ni pomenuo iskrene rusofile, koji su se i onomad bunili zbog uklanjanja generala Ždanova, maršala Tolbuhina i cele Crvene armije. Ljude koji su godinama upozoravali da je to kratkovid potez zbog kojeg ćemo kad-tad zažaliti. Ne delim sve stavove tih rusofila, ali nikada ne bih ni pomislio, a kamoli napisao, da su to ulizice i poltroni. Oni koji, posle Informbiroa, Mihaila Gorbačova, Borisa Jeljcina, Zorana Đinđića, Čede Jovanovića i Dragana Šutanovca, još uvek vole Ruse i Rusiju kao što su voleli i nekada, mogu da budu sve samo ne ulizice i poltroni.

Tanasić mi, međutim, prebacuje da sam "neuporedivo zlonamerniji i ciničniji" od gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa, sa kojim me je svrstao u "neprincipijelan tandem". Čudan je to tandem, Tanasiću, ako jedan član javno kritikuje drugog. A ja sam za Đilasovo objašnjenje promena naziva ulica napisao da je besmisleno i da u njega sigurno neće poverovati Dmitrij Medvedev, sve i da zapita domaćine zašto su izbrisali sovjetske vojne velikane.

Jeste, smatram da je Medvedev u svom jednodnevnom boravku ovde imao daleko preča i pametnija posla od naziva ulica. Da vas podsetim, ovo je zemlja u kojoj je jedan od najtiražnijih tabloida – "Kurir" se zove – pre nekoliko godina objavio prepise snimaka koje je BIA napravila na prijemima po ovdašnjim ambasadama. U tim razgovorima, navedeno je kako američki i britanski ambasador zahtevaju od srpskih vlastodržaca da po svaku cenu spreče ulazak ruskog kapitala u Srbiju. Te navode niko nikada, koliko mi je poznato, nije demantovao. A i ponašanje velikog dela političara iz vladajuće koalicije govori da su ti navodi po svoj prilici bili tačni. Setite se samo kako su neki, koji ni glasa nisu pustili kada su u bescenje prodavani "Sartid", šećerane i cementare, ucenjivali ostatak koalicije da ne prodaje Rusima NIS.

Zar ne mislite da je to važnija tema od naziva ulica?!

Rekao bih da predsednik Rusije, u razgovoru sa predsednikom Srbije – čovekom koji je izbore, u godini otimanja Kosova i ruske podrške našem državnom integritetu, dobio sloganom "Evropa nema alternativu" – ima kudikamo bitnijih tema za razgovor. Na primer: zašto se ministar odbrane Dragan Šutanovac nasamo sastao sa potpredsednikom SAD DŽozefom Bajdenom? Zašto su najvažniji ekonomski resursi i dalje u rukama Mlađana Dinkića? Zašto jedan bivši ministar spoljnih poslova, Goran Svilanović, kao član Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope, potpisuje dokumenta u kojima se Kosovo tretira kao nezavisna država? Zašto drugi bivši ministar spoljnih poslova, Vuk Drašković, otvoreno zagovara učlanjenje Srbije u NATO?

Sve te teme su, kao što smo mogli da vidimo prošle godine u Južnoj Osetiji i Abhaziji, neposredno povezane sa pitanjem bezbednosti današnjih ruskih vojnika. A to pitanje bi ipak trebalo da ima prednost u odnosu na odavanje počasti nekadašnjim ruskim, odnosno sovjetskim vojnicima. U krajnjem slučaju, Boris Tadić, kao zvanični domaćin Dmitrija Medvedeva, možda zaista nije direktno odgovoran za izmene nazive beogradskih ulica. Ali zato je najdirektnije odgovoran za Šutanovca, Dinkića, Draškovića, pa i Nenada Čanka i Čedomira Jovanovića – ljude sa kojima je u istoj partiji ili istoj koaliciji. Zato sam mnogo pre očekivao da Medvedev sa Tadićem razgovara o tim problemima u srpsko-ruskim odnosima, nego o nekoliko ulica u Beogradu.

Normalno, ne smatram da je pitanje naziva ulica beznačajno. Nisam to nigde ni napisao. Od toga me, međutim, mnogo više zanima širi kontekst: ko je iz Srbije i Beograda skoro potpuno proterao celokupnu rusku kulturu? U tom smislu, promena naziva beogradskih ulica samo je jedan od ispada dežurnih rusofoba, koji su, iako višestruko malobrojniji, po pravilu glasniji i uticajniji od rusofila. Recimo, zbog čega se dotira Madonin koncert, a ne gostovanje "Boljšog teatra"?

Od svih tih pitanja i dilema, ovdašnje ulizice i poltroni su se, uoči dolaska Medvedeva, dohvatili ulica. Njih sam pokušao sa ismejem svojim tekstom. Mislite li da njima iskreno fale general Ždanov i maršal Tolbuhin? Ili da će ih se, nedelju dana po odlasku Medvedeva, uopšte i sećati?

Kao i mnoge druge građane Srbije, užasno me nerviraju svi koji na proleće '45. oblače partizansku uniformu. Nemam ništa protiv iskrenih rusofila, kao što nemam ništa ni protiv iskrenih "zapadofila" (mada poštujem mnoge tekovine Zapada, a Rusiju vrlo prostodušno volim, sebe bih najradije predstavio kao "srbofila"). Ali, nemerljivo mi smetaju oni koji se ulica i bulevara sete tek kada ruski predsednik najavi svoj dolazak, iako su ti nazivi promenjeni pre više godina. Ta površnost je nešto što smatram jednom od najpogubnijih pojava srpske politike.

To isto ističete i vi na početku svog teksta, gospodine Tanasiću, u uvodnim pasusima, koje sam sa zadovoljstvom čitao. Zamislite onda koliko sam se zaprepastio kada sam, nešto dalje, naleteo na one delove u kojima me nazivate zlonamernim cinikom, režimski propagandistom i Đilasovim partnerom, a rugate se čak i naslovu kojim sam pokušao da se narugam onima koji izluđuju i vas i mene.