Pouke Tominog štrajka, jedan drugačiji pogled

Retko kada se ne slažem sa procenama i stavovima profesora Antonića. Ovoga puta mi se čini da je negde izgubio „nit“. Smatram da je apsolutno potrebno da se čuje više mišljenja , jer to je jedini način da neka vrsta „kolektivne pameti“ približi istinu zainteresovanim čitaocima.

Nikolić nije napravio osmišljen potez, već je bio na njega nateran. Posle mitinga u februaru on je obećao da će naredni put (za dva meseca), kad se nezadovoljan narod opet okupi, biti poznat dan izbora. U martu je sa Vučićem otišao u Brisel, a odmah za njim otišao je i Tadić (slučajno!?). Posle njihove posete Briselu, Nikolić je počeo da pomera datum izbora do granica pristojnosti po EU standardima (da ne smetaju dobijanju statusa kandidata). To je značilo da u svojim dvoipogodišnjim naporima da mu EU (i SAD) ne budu najveći protivnici, već da ako od njih nema pomoći,bar ga ne sprečavaju (zajedno sa Šešeljem) da dođe na vlast.Ta njegova odluka prosto je iznuđena, i tu je zapravo došao u ozbiljno razmimoilaženje sa svojim plitkim biračkim telom. Slažem se da je on uspeo da do ovih događanja ostvari svoju ideju da se novi izbori pretvore u referendumsko glasanje (više „protiv“ nego „za“), što bi značilo da se SNS predstavi kao jedina alternativa sadašnjoj vrlo neuspešnoj vlasti. Birači su od njega očekivali da ostvari svoje obećanje i dobije datum izbora (oni su bili za jun), a on im je sada, na njihovo razočaranje, ponudio tek decembar. Mogao je da bira ili da se miting u aprilu pretvori u blokadu Srbije, i tako na siguran način dođe do dana za izbore, i time da EU odličan povod da mu opet, pod izgovorom da je remetilački faktor na putu ka EU, budu najveći protivnici (setite se Solane, SSP i FIAT-a) na sledećim izborima. Druga mogućnost bila je da sačuva teško stečenu poziciju da EU ne može da se javno stavi na stranu DS-a. U takvoj situaciji imao je pred sobom iznuđeno rešenje koje nikako nije zadovoljilo njegove potencijalne glasače, a sa druge strane dalo idealnu priliku, svima koji ga ne žele na vlasti, da udruženo njegov postupak okarakterišu kao suicidnu nameru (što je zaista smešno), i kao krunski dokaz njegove neodgovornosti i malodušnosti.

Šta je danas činjenica? Prvo, Srbija je mirna,a mogla je da bude opet predmet (belo) svetskih vesti po negativnim događajima. Drugo, sopstvenim ugrožavanjem zdravlja Toma je ponudio priliku da većina građana razume (iako štrajk ne podržava), da je stanje u zemlji u svim sferama života katastrofalno, i da se samo besomučnim zaduživanjem (kreditnom infuzijom) neodgovorne vlasti, sistem veoma dugo održava u kakvom-takvom, latentno očajnom stanju.

Treće, dobio je potvrdu da EU, koja se svrstala na stranu aktuelne vlasti, i koja može na svaki nepovoljan mig (po njihovom tumačenju), bilo koga iz Srbije, a pogotovo „prerušenih radikala“, da zauzme stav da nam ne treba pomagati (totalno smo posle desetogodišnje neoliberalne vlasti vezani za njih) i na primer povuče svoj novac iz našeg finansijskog sistema, čime bi nas stavili pred apsolutan bankrot. O drugim brojnim sličnim mogućnostima da ne govorimo.

Četvrto, svojim komentarom patrijarh Irinej se svrstao na jednu stranu, i time opet stvorio novu vrstu podela (dokle svakojake vrste podela!?) među pravoslavnim stanovnicima Srbije. Prihvatanjem Patrijarhovih saveta postao je pomiritelj.

Peto, DS je ogoljeno pokazala da im nije stalo do bilo kakve provere volje birača (znaju ishod), već se sa koalicionim partnerima grčevito drže za slamku vlasti, jer posle desetogodišnje vladavine, došlo je vreme polaganja računa. Osim toga, onemogućio je da DS dobije jedini pravi motiv da podigne svoje biračko telo: jer opet „preti“ Toma i od Evrope nema ništa. Pošto nemaju bilo kakvu mogućnost da vode afirmativnu kampanju na novim izborima (400.000 novih bez posla, plate najmanje u regionu, kriminal i korupcija i po EU standardima očajno visoka...),t o im je jedino preostalo da vode negativnu kampanju da ih je opet neko (naravno, Toma) „sprečio“ da nas povedu u Evropu, makar i sa desetogodišnjim kašnjenjem, i tako opet „pobede“ (i na poslednjim izborima su izgubili, ali je Dačić pokrao svoje glasače i tako doprineo da se stvori SOCIJALNO odgovorna Vlada). Veoma je simptomatično, da se na dan aprilskog mitinga, u pola četiri, kad je Toma već objavio štrajk, pojavi specijalno izdanje „Kurira“, koje posle dve godine histeričnih napada na SNS, odjednom izlije toliko pohvala da svi koji su ga čitali prosto dobiju želju da se tog dana još nešto desi!?

Šesto, ako pogledate komentare na sajtovima novina (na primer, „Novosti“), neposredno posle početka Tominog štrajka preko četiri stotine bilo je negativnih, skoro bez ijednog pozitivnog za njega. Danas je totalno obrnuta situacija i preko dvesta komentara skoro su sasvim uz njega! Odakle takva promena? Jednostavno se u životu Srbije i njenih građana ništa nije promenilo! I dalje je bar milion nezaposlenih, i dalje je bar 3,5 miliona na ivici siromaštva, i dalje je bar milion ispod te granice, i dalje je pola miliona dece u stanju socijalne potrebe, i dalje se vlast besomučno zadužuje, i dalje nam je budućnost svima tamno siva.

Tako je Nikolić jednim svojim (iznuđenim) potezom na čistinu isterao više lisica.

Preporuke koje profesor Antonić daje SNS su uglavnom razložne. Verujem da nikome ne treba davati „kart blanš“, ali verujem da u takvoj stranci postoje hiljade ljudi sposobnih ne samo da naprave projekte i planove, već i da ih po dolasku na vlast realizuju. Na primer, siguran sam da kao što Tadićevi stručnjaci, ili Čedini i Vukovi, mogu da se sakupe i naprave odlične planove za poljoprivredu, to isto mogu i naprednjaci. No, tu se pojavljuje pitanje političke volje da se nešto tako realizuje po stvaranju nove vlasti (za sadašnju, naravno, pitanje zašto to do sada nije uradila?). Siguran sam da je od predstavnika vlasti iz kruga dvojke, Nikolić daleko odlučniji i zainteresovaniji da se reše problemi srpskog sela i poljoprivrede, jer je bar do pojasa mentalno ukopan u seoskom srpskom glibu.