Polemika između Vladana Milanka i Maria Kalika (i Ivana Selimbegovića)

Ivan Selimbegović: „Realnost“ i levica

U poslednjih mesec dana na sajtu NSPM objavljena su dva teksta Maria Kalika u kojima autor hvali postupke Slobodana Miloševića i predstavlja se kao «istinski» levičar nasuprot Vladanu Milanku koji je nagovestio da se sa takvom odbranom Miloševićevih postupaka ne slaže. Namera mi je da u ovom tekstu pokažem da se sa pozicije levice ne može konzistentno braniti Milošević na način na koji to čini Mario Kalik.

Naime, kad izuzmemo gomilu istorijskih interpretacija iz Mariovog govora, kristališe se jasan argument: Miloševićeve namere bile su u punoj meri levičarske ali on ih je ostvario samo onoliko koliko je to bilo moguće u datim okolnostima, sa velikim akcentom na tome da se Milošević nije mogao boriti protiv realnosti i da je njegov «opus» ono najbolje što se iz te realnosti moglo izvući.

Sa druge strane, isti autor, kao dobar levičar, insistira na jedinstvu teorije i prakse. Šta «jedinstvo teorije i prakse» znači? Očigledno, to znači da «teorija» i «praksa» ma šta mi mislili da oni kao suprotstavljeni termini znače, zapravo ne referiraju na nekakva dva sveta u kojima čovek živi, jer takva dva sveta ni ne postoje – dakle, torija i praksa referiraju na jedno te isto. Problem sa izrazima poput ovoga zapazio je već Hegel. Naime sama sintagma nas po svojoj formi upućuje na to da su teorija i praksa dve različite stvari jer, osim toga što pred sobom imamo dva različita izraza, njihovo jedinstvo iskazujemo nekim trećim iskazom – ono se ne podrazumeva već kad kažemo samo «teorija» ili samo «praksa» već je ono naknadno Forma sintagme mami nas da je razumemo kao da je to jedinstvo nešto što tek treba da nastane , kao da smo se nekako zatekli sa teorijom i praksom kao različitim stvarima i sad treba da ih pomirimo. S druge strane smisao te sintagme izgleda kao da protivureči njenoj formi jer ona pokušava da kaže da uopšte nemamo pred sobom dve stvari već samo jednu jedinu.

Zašto je to značajno za pomenutu odbranu Miloševića? Prosto, u argumentu koji je pružen imamo na delu upravo takvo – pogrešno – shvatanje teorije i prakse: Milošević je imao dobre namere i taman kad je počeo da ih prevodi u praksu na putu mu se isprečila realnost, objektivna situacija u kojoj je bilo prosto nemoguće sprovesti u delo takvu plemenitu zamisao. Realnost je, dakle, kriva a Milošević je heroj jer je u takvoj, surovoj, realnosti izdržao tako dugo.

Pa, dragi moji „levičari“, stvari ne stoje tako.

Vratimo se opet Hegelu: u izrazu «jedinstvo teorije i prakse» to jedinstvo nije ono koje tek treba da nastane, nego mi samo tek treba da ga shvatimo, a ono je već na delu – jezik se pokazuje kao varalica.

«Teorija» i «praksa» su samo konstrukti, one nikad nisu ni bile dve odvojene stvari, oni si samo odvojeni jeziku a smatrati da oni referiraju na dve različite stvari je ono što se kod francuskog teoretičara Žaka Lakan naziva «padom u imaginarno». Takvo verovanje je jednako verovanju da ale i bauci zaista postoje.

A zašto su one razdvojene u jeziku? Pa jedna od divnih pogodnosti njihovog razdvajanja jeste što nam ono omogućava da branimo takve ljude kao što je Slobodan Milošević. Na isti način mi možemo braniti bilo koga, jer teorija je ono što, u takvoj zamisli, pripada subjektivnom, svima nama nedostupnom aspektu čoveka pa u nju možemo projektovati bilo šta (po istom mehanizmu mogu se braniti Hitler, Staljin, Buš... ili pak kuditi Majka Tereza, Gandi i bilo ko drugi). Šta više ovakvo radvajanje teorije i prakse omogućava ne samo da se skine sva odgovornost sa Miloševića nego i da se Milošević u potpunosti izmisli , jer budući da je njega realnost sprečila da svoju zamisao ostvari, mi tu zamisao ne možemo ni znati – mi o njoj samo nagađamo tj. mi je izmišljamo.

Sad, pošto je Kalik više puta tražio da mu se kaže šta je pravi levičar – evo nekoliko uputa. Pravi levičar je onaj koji ne razdvaja, koji zaista ne razdvaja teoriju od prakse. Pravi levičar zna da čovek «u teoriji» nije ni manje ni više nego čovek «u praksi». On se ne krije iza «realnosti» i ne koristi je kao izgovor za to što njegova dela ne ostvaruju u potpunosti njegove namere jer njegove namere nisu ni više ni manje od njegovih dela. Nažalost, pravi levičar je retka zverka, ali mnogo opasnija kako od Maria Kalika tako i od drugih koji se koriste tom istom «retorikom realnosti» - a to su bezmalo svi političari. Dakle, nije levičar taj koga se treba čuvati nego upravo oni koji pokušavaju da nam nametnu svoju politiku tvrdeći kako je u datoj situaciji ona jedina moguća i koji na taj način apriori ukidaju smisao svakog mišljenja.

Zanimljivo je kako Ivan Selimbegović predstavlja polemiku između Vladana Milanka i mene. Po njemu, ispada da ja „ hvalim postupke Slobodana Miloševića” i “predstavljam se kao ‘istinski' levičar”, nasuprot “Vladanu Milanku koji je nagovestio da se sa takvom odbranom Miloševićevih postupaka ne slaže”. Zanimljivost je u tome što, ovako prikazujući spor, Selimbegović sam sebi uskače u usta. Oni koji opsesivno kod drugih tragaju za nekakvim njihovim “padom u imaginarno” morali bi malo više da vode računa da sami ne zapadnu u svoje imaginarne konstrukcije. Da, dok tako love, ne budu ulovljeni. Jer, niti sam ja “hvalio” Miloševićeve postupke, niti sam se predstavljao kao “istinski levičar”, a još manje je Milanko nešto “nagoveštavao”. Osim ako se bilo kakvo suprotstavljanje kuđenju Miloševićeve politike (a upravo to i, nažalost, samo to, čini Milanko) smatra odmah nekakvom “pohvalom”, a veoma izričito i oštro deljenje pukih etiketa od strane Milanka smatra nekakvim njegovim “nagoveštajem”. Krivo mi je što i Selimbegović, slično Milanku, srlja u ovakvu moralističku gnjavažu, pa ne može da shvati da odbrana od nečijeg kritizerstva nije odmah apologetika toga što se brani. Kao što kritika nečega ne mora odmah da se pretvori u kuđenje. A što se tiče “istinske” levice, samo sam u jednom trenutku izneo šta bi ona, po meni, trebalo da bude. Nisam učinio ništa više od onoga što sam Selimbegović čini u poslednjem odeljku svog komentara.

Ali, mogu da razumem ovakvo srljanje. Selimbegović samo podleže unisonoj larmi u pogledu Miloševića i njegove politike koja još uvek dominira u našoj javnosti. I koja žigoše sve one koji se toj buci suprotstavljaju kao obične apologete te politike. Već dugo je u nazovi intelektualnim krugovima biti nekorektan prema Miloševiću stvar političke korektnosti. Protiv njega su sva sredstva dozvoljena, jer smo ga prethodno proizveli u genija Zla. Taj bazični gest je ulaznica u elitne “intelektualne” krugove, legitimacija za manje-više nesmetan i lagodan “intelektualni” rad. Može se biti i “radikalni levičar” i “pravoslavni nacionalista”, ali ne i “branitelj” i “ljubitelj” Miloševićeve politike. A za ove koji vladaju u ideološkim aparatima, svaka rezerva prema prizemnim napadima na tu politiku, pogotovo kada se javno iznese, nije ništa drugo do nedozvoljena ljubav sa genijem Zla. Tako su u, više ili manje sofisticiranoj, mržnji prema ovom “srcu tame” ujedinjeni svi, naizgled vrlo zavađeni, intelektualni i politički delatnici. Ostrvljenost na Miloševića je nesvesna tačka njihovog slaganja. Jedni ga napadaju što nije bio dovoljno “levičar”, drugi što nije bio dovoljno “desničar”, a treći što nije išao “pravo”, već je zabrazdio u “komunofašizam”. Ako već govorimo o izmišljanju Miloševića, onda to čine upravo njegovi protivnici, stvarajući od njegove politike krpež svih mogućih ideologija koje su za njih neprihvatljive. Oni koji se trude da racionalno sagledaju tu politiku samo se suprotstavljaju tom izmišljanju. Takvih racionalnih tumača je, na žalost, veoma malo.

Što se tiče same suštine spora između Milanka i mene, Selimbegović i tu pokazuje “pad u imaginarno”. Svesno ili nesvesno, on promašuje tu suštinu. Naravno, lakše je boriti se sa imaginarnim protivnikom, iskonstruisanim tako da ga je veoma jednostavno savladati. Međutim, problem je u tome što ja uopšte nisam govorio o Miloševićevim namerama i “realnosti” koja je sprečila njihovo ostvarenje, samim tim, još manje to može biti srž mog argumenta. Inače smatram to uplitanje nečijih subjektivnih namera u polje političke analize nedopustivom psihologizacijom područja političkog. Umesto toga, govorio sam o samoj Miloševićevoj politici, u njenim objektivnim oblicima, i odredio tu politiku kao levičarsku. A ne da je ona bila levičarska u namerama (“teoriji”), ali nekako drugačija u njihovoj izvedbi (“praksi”), pa bi se pozivanjem na realnost, kako Selimbegović učitava, sa te politika mogla “skinuti sva odgovornost”. Drugim rečima, Milošević je, po meni, u praksi većinom činio ono što je, sa gledišta teorije, u tom trenutku bila istorijski moguća leva politika, tako da tu nema nikakvih problema što se tiče inače opravdanog zahteva za jedinstvom teorije i prakse. S druge strane, Milanko misli da ta politika uopšte nije bila levičarska, i da se u tom istorijskom trenutku moglo i moralo učiniti nešto radikalno drugačije. Pri tom je pozicija iz koje on procenjuje i kudi Miloševićevu političku praksu svedena na njegovu subjektivnu veru i volju, dakle, upravo na njegove dobre namere. On pod teorijom smatra ono što se njemu čini zamisliv i ostvarivim, neku apstraktnu subjektivnu mogućnost, a ne artikulaciju onoga što predstavlja istorijski konkretnu, objektivnu mogućnost. On misli da je dovoljno da se njemu nešto čini kao zamislivo i ostvarivo, pa da to zaista postane i objektivno tako, čime bi se sva odgovornost za izostanak leve politike svalila na one koji propuštaju da iskoriste tu mogućnost. Ili namerno ne žele da je iskoriste (čime opet padamo u psihički svet subjektivnih namera). Moje pozivanje na realnost, na objektivne istorijske okolnosti, ima samo funkciju da pokaže da je konkretni, materijalni, istorijski, društveni svet nešto drugo od nečije subjektivne vere i volje, ma koliko ona bila dobronamerna. I da se ne može olako procenjivati pomoću ove subjektivnosti, što Milanko neprestano čini. Dakle, uzimanje u obzir realnosti, realističnost, treba da relativizuje Milankove apstraktne zahteve, a ne da oslobodi Miloševića odgovornosti za navodno nedovoljno levičarsku ili čak potpuno nelevičarsku politiku. Ako se želji ozbiljna kritika, onda Miloševića treba kritikovati sa stanovišta tih objektivnih mogućnosti koje nisu ostvarene, a ne sa stanovišta nečijih subjektivnih mnenja, mogućnosti koje je neko sebi umislio. Naišao sam na takve kritike, i o njima se može voditi zaista kvalitetna rasprava. Ali, one su izuzetno malobrojne, a Milankova u njih ne spada.

Stoga, ne stoji da ja želim da Miloševića “krijem iza ‘realnosti'” kako bi tu “realnost” iskoristio kao “izgovor za to što njegova dela ne ostvaruju u potpunosti njegove namere”. Realnost je, ako se tako može reći, samo “izgovor” za to što Miloševićeva dela ne ostvaruju u potpunosti Milankove namere (jer su ove istorijski nerealne). Znači, pre se može govoriti o tome da se Milanko krije iza “ideje” (kao vlastite, subjektivne pomisli), i da iz te uzvišene pozicije napada tuđa dela, samo zato što ne ostvaruju njegove (Milankove) namere. To su oni utopizam, i njegovo naličje voluntarizam, koje sam spominjao. I ako se već govori o razjedinjenosti teorije i prakse, možemo ih tu naći. Pošto je Milanko postavio svoju “teoriju” tako visoko da je nijedna praksa ne može dosegnuti (osim njegove vlastite), onda je on kivan na svaku drugu praksu sem svoje. Nijedna ne može da zadovolji njegovu volju, jer je svaka nužno kompromitujuća s obzirom na takve visine koje se gube u idealističkoj izmaglici. Milanko voli da drugima prebacuje da su “histerici”. Pogledajmo kako on u jednom tekstu opisuje histerika: “Histerik je onaj kome nikad ništa nije dovoljno dobro. Bilo šta da se radi, histerik će na to da odgovori, ‘nije to bilo dovoljno, još uvek to nije dobro, treba da se radi još na tome'”. Kada je reč o Milanku, nemam ništa da dodam ovom njegovom opisu. Još jednom se pokazalo kako lovac postaje lovina.

Na kraju, o samom problemu jedinstva teorije i prakse, nezavisno od ovih prethodnih stvari. Ne bih rekao da je to jedinstvo u tome što teorija i praksa “referiraju na jedno te isto”. Ako već govorimo o Hegelu, jezik je za njega forma mišljenja, ono nije nešto puko spoljašnje mišljenju. Stoga, ono što izražavamo u jeziku treba tražiti i u mišljenju. Najviše jedinstvo kod njega nije apstraktni identitet, već identitet identiteta i razlike, jedinstvo razlika ili suprotnosti, jedinstvo koje je iznutra diferencirano. Te razlike na kraju padaju u-jedno, ali nisu prosto jedna te ista stvar, nešto između čega ne postoji nikakva razlika. Drugim rečima, to jedinstvo nije neposredno, kao “noć u kojoj su sve krave crne”, već posredovano. I kao takvo, ono nije dato, već zadato, nešto što zaista tek treba da nastane, bolje rečeno, ono je dato samo za filozofsku svest, ali ne i za običnu svest koja tek treba da se uzdigne na nivo filozofske svesti. Taj put opisuje “Fenomenologija duha”. Na kraju tog puta se dolazi do najvišeg jedinstva teorije i prakse, mišljenja i delanja, ali to jedinstvo ostaje samo u okviru mišljenja, kao mišljenja mišljenja, dakle spekulativne teorije. Za Hegela je spekulacija najviši oblik prakse, ne samo teorije. I tu dolazi do materijalističke kritike Hegela. Kada Marks govori o jedinstvu teorije i prakse, on misli na jedinstvo u okviru prakse, a ne samo u okviru teorije, na praksu kao kritiku i izmenu sveta, a ne samo kao njegovu interpretaciju i prisvajanje u elementu mišljenja. Reč je o jedinstvu teorije i političke prakse, sa naglaskom na praksi. U tom kontekstu sam citirao drugu tezu o Fojerbahu. Čini mi se da ona dobro pogađa manjakovost pozicije nekih samozvanih levičara. Jer, ako se iz njihove prakse (teorijske ili političke) može iščitati njihova teorija (samosvest), onda se zaista nemaju čime pohvaliti. Duboko su zabrazdili u mutnu simbiozu sa liberalima. Ako njihove namere nisu ništa više od njihovih dela, onda te namere kao “levičarske” s pravom stoje pod znakom sumnje.

Kad smo već (ponovo) kod namera, Selimbegović je u početku svog komentara izneo svoju nameru: “Namera mi je da u ovom tekstu pokažem da se sa pozicije levice ne može konzistentno braniti Milošević na način na koji to čini Mario Kalik”. Ako njegova namera nije ništa više od onoga što nam je ovde ponudio, onda smo ostali uskraćeni za ono što je nameravao. Nismo dobili ozbiljno suočavanje sa argumentima koje sam izneo, već nekakvo pseudofilozofsko nadmetanje sa izmišljenim protivnikom. Ali, u jednom je on ipak u pravu. Treba se “čuvati upravo onih koji pokušavaju da nam nametnu svoju politiku tvrdeći kako je u datoj situaciji ona jedina moguća i koji na taj način apriori ukidaju smisao svakog mišljenja”. Čini mi se da se protiv takvih borio Milošević u svojoj politici, protiv onih koji su iznutra i spolja nametali svoju politiku kao jedino moguću, tada kao i danas, bez prava na njeno kritičko razmatranje. Svaka sumnja, a naročito aktivan otpor, bili su stigmatizovani i kažnjavani. A ta politika je bila kapitalistička i imperijalistička, sprovođena sa trijumfalističke pozicije “kraja istorije”. U situaciji kada su sve ostale države i nacije prosto podlegle ovom istorijskom blitzkriegu, bez ikakvog ozbiljnijeg otpora, Milošević je pokušao da vodi alternativnu politiku. U tom trenutku je to zaista delovalo kao “umetnost nemogućeg”. I samo to je dovoljno da je ocenimo kao levičarsku.

Vladan Milanko: Slobodan Milošević je mrtav a ni ja se nešto ne osećam dobro...

“Slobodan Milošević je mrtav! Živeo Slobodan Milošević!”

Mario Kalik piše, u svom poslednjem odgovoru u ovoj polemici između mene, njega, a sada i Ivana Selimbegovića, da nije hvalio politiku Slobodana Miloševića, već da je kritikovao neutemeljene kritike Miloševićeve politike, koje su promašivale politiku i umesto toga, Miloševića uzdizale na nivo otelovljenja Zla. Ja se ne mogu slagati više da je ozbiljan problem to što je Milošević često smatran samim Zlom, te da oni koji su ga uzdizali na taj nivo jesu zaslužni za jačanje mita o Miloševiću čak i više od Miloševićevih sledbenika. Jer kad se neko uzdigne na nivo čistog Zla, tu više nema priče - Zlo je Zlo, i ono je, po definiciji čistog Zla sa velikim “Z”, večno, svemoćno, itd., protiv njega se ne može, jer ono, kao grof Drakula u filmskim serijalima od tridesetih na ovamo, netom ga se neko reši, već negde drugde iskrsava u novom obliku.

Osim na Drakulu, podseća ovo i na jedno drugo biće za koje se kaže da je svemoćno. Kao u onom poznatom delu iz Ničeove Vesele nauke, gde se kaže da je Bog mrtav, ali da ćemo uprkos tome da još dugo živimo u njegovoj senci, tako je i sa Slobodanom Miloševićem - mrtav je, ali još uvek živimo u njegovoj senci. Tako se NVO diskurs u Srbiji, zatim diskurs tadašnje “demokratske opozicije Miloševiću” a sadašnjih “pro-demokratskih snaga u Srbiji”, još uvek, i posle osam godina od kad Milošević više nije na vlasti, te dve godine od njegove smrti, legitimiše preko Miloševića i preko njegove politike, ali pre svega, preko toga da je Milošević, kao i njegove pristalice, ništa drugo do samo Zlo, koje je “najopasnije baš zato što ga nema”.

U jednom paranoičkom diskursu, tu se Milošević i njegove pristalice tretiraju isto onako kako su se Jevreji tretirali od strane nacista - što ih manje ima, to su opasniji, jer “baš sad kad ih se više ne može videti”, misli se, “oni, negde u tajnosti, spremaju neko još veće zlodelo od svih onih koje su do sada počinili”.

U tom diskursu, Milošević i njegovi sledbenici često se zamenjuju sa označiteljem “komunisti”. Tu se Miloševićeva politika identifikuje sa komunističkom, i onda se kaže: “sve su to komunisti, ništa se nije promenilo, nismo ih se još uvek oslobodili!” Opet, kao što su nacisti imali Jevreja, tako u Srbiji, danas, imamo komunistu, koji je najjači baš onda kad ga se nigde ne vidi.

Tu bi trebalo imati u vidu ono što kaže Žak Lakan: “čak i ako te žena stvarno vara, to ne znači da nisi paranoik zato što misliš da te vara”. Tako je i ovde; to što Miloševićev režim nije do poslednjeg ostatka uništen i izbrisan sa lica Zemlje, što su neki Miloševićevi ljudi i dalje na nekim pozicijama u društvu (iako je činjenica da ih na tim pozicijama ima sve manje), ne znači da oni koji fetišizuju Miloševićev režim nisu paranoici. U najmanju ruku, njihova patologija se ogleda u tome što, svaki put kad im nešto ne krene kako treba, oni odmah pružaju razlog, a razlog je - Milošević. Pa onda, umesto da se vidi šta je krenulo po zlu, tu se upire prstom u Miloševića i na tome se, onda, staje. Ili se ne staje (što je možda još gora opcija), već se manično kreće u lov na “miloševićevske zlotvore”, pa ih se pronalazi i tamo gde ih ima ali i tamo gde ih nema.

“Ne verujem ja u to, već je to prosto tako!”

Dakle, potpuno se slažem sa ovim što je Mario Kalik izneo o fetišizovanju Miloševića. Ali ne mogu a da ne primetim kako je pozicija sa koje Kalik ovo govori u najmanju ruku sumnjiva. Jer Mario Kalik, kada se prigrabi nečeg tako jasnog kao što je ovo fetišizovanje Miloševića, iako sam tvrdi da nije hvalio Miloševića, već da je kritikovao Miloševićeve kritičare, kada se poziva na “realne okolnosti”, na to da se “prosto, nije moglo bolje” (i tu se slažem sa Ivanom Selimbegovićem, da se Kalik tu nalazi blizak poziciji Hegelove “lepe duše”) već zapada na onu strukturu, poznatu iz primera sa Vinstonom Čerčilom, koji je za kapitalizam rekao da je “privatna svojina najveće zlo, ali da trenutno nemamo ništa bolje od toga”.

Kalikova hinjena distanca na istoj je onoj liniji na kojoj je i onaj poznati primer koji često pominje Slavoj Žižek, o Nilsu Boru, slavnom fizičaru, koji je, iako je bio “čovek od nauke”, na ulaznim vratima svoje kuće držao potkovicu. A kad su ga pitali da li veruje u moć potkovice, on je rekao da ne veruje, ali da je tu drži za svaki slučaj, jer šta ako ipak “tu ima nečega”. To je i struktura Paskalove opklade, u kojoj se treba kladiti na to da Bog postoji, jer ako ne postoji, nikom ništa, a ako postoji, onda je bolje ako se bilo na njegovoj strani. Distanca je u svim ovim primerima konstitutivna za verovane.

Ovi primeri vode, na prvom mestu, do toga da nema neutralne pozicije, te onda i do toga da se Paskalova definicija pravog vernika - da bi se bilo vernikom nije potrebno, i čak se ne preporučuje da se negde, “u dubini”, istinski veruje, već je potrebno samo da se radi ono što inače vernici rade - itekako odnosi na poziciju kakva je ova Maria Kalika i njegove distance spram politike Miološevićevog režima.

Upravo ta distanca čini poziciju sa koje Mario Kalik progovara krajnje subjektivnom, ali taj svoj karakter subjektivnog ona pokušava da sakrije iza “objektivnih okolnosti”. Sa Kalikove pozicije čuje se da “objektivno, Milošević je morao to da uradi tako...” i time se već pada u subjektivno prosuđivanje, koje potpuno staje na stranu Miloševićevog režima, jer ga, efektivno, opravdava izvan svake sumnje (jer ko bi mogao da prigovori objektivnoj nužnosti?).

To je ono što ne valja sa “objektivnom pozicijom”, i to je ono što, na primer, nije valjalo u staljinističkoj ideologiji, koja je sve pravdala “objektivnim istorijskim okolnostima”, pa ni u onom Čerčilovom “najvećem zlu od kog trenutno nemamo ništa bolje”. To je lukavstvo pribegavanja argumentu “objektivnosti” koji, efektivno, samo maskira vlastitu subjektivnost i proizvoljnost, i onda subjektivne činove hoće da predstavi kao “objektivnu istorijsku nužnost”.

Vršilac istorijske nužde i njegov zlokobni dopelgenger

Tu sada, u ovoj priči, već imamo posla sa dve fetišizacije. Jedna je fetišizacija Miloševićevog režima kao vrhunskog Zla, dok je druga ova fetišizacija “objektivnosti”, te Miloševićeve politike kao “objektivno istorijski ispravne”. I jedna i druga strana pokazuju Miloševića kao nekog spram kog se možemo odnositi samo kao prema nečemu što je sasvim sigurno, nesumnjivo, baš tu i baš takvo. Pa nije bitno da li je u pitanju Zlo ili je u pitanju “vršilac istorijske nužde”, bitno je da je Milošević nešto u šta se, ne samo ne sme, već se i ne može sumnjati (“ne sme i ne može se sumnjati da je Milošević bilo šta drugo do čisto Zlo”/ “ne sme i ne može se sumnjati da je Milošević ništa drugo do ‘izvršilac istorijski objektivne nužde'”).

Osim što ove dve pozicije imaju zajedničku strukturu, strukturu određenja spram nesumnjive Stvari (jer se Milošević tu supstancijalizuje, i uzdiže se na nivo nesumnjive kantovske Stvari ) ima tu još bitnih veza među njima. Na primer, kada sa pozicije Maria Kalika dođe to da je Milošević komunista, nije li to ništa drugo do identifikacija sa slikom koju toj poziciji, kakva je Kalikova, o Miloševiću pruža “druga Srbija”? Nije li baš pozicija “druge Srbije” ta koja u Miloševiću vidi “ostatke komunizma” kojih se još tek treba osloboditi?

Zato, pozicija Maria Kalika nije pozicija one “prve generacije” Miloševićevih vernika, koji su bili uz Miloševića kada je Milošević bio na vlasti, već je to pozicija “druge generacije”, jedna imaginarna pozicija - imaginarna u smislu da je spekularna, ogledalna, jer se tu isključivo radi o slikama, koje se međusobno projektuju s jedne na drugu poziciju - koja je konstituisana ni manje ni više nego baš pozicijom, odnosno diskursom, “druge Srbije” (što je razumljivo, budući da je to danas dominantan pa u ovom slučaju i determinantan diskurs).

Tu i tako, em što se supstancijalizuje Milošević (pa zato i sa pozicije Maria Kalika mora da dođe ista takva supstancijalizacija, koja se od ove prve razlikuje isključivo po pridevima koji se pridaju toj “supstanciji” u koju je Milošević prozvan), em što identifikuje Miloševićev režim sa komunizmom (pa ovi prvi kažu: “to su sve prerušeni komunisti!”, a ovi drugi: “da, mi smo prerušeni komunisti!”), ali i sa nacionalizmom (pa “druga Srbija” kaže: “vi komunisti ste, pre svega, nacionalisti!”, a s pozicije Maria Kalika dolazi: “da, mi komunisti smo pre svega nacionalisti!”).

Otud nemoć pozicije s koje govori pripadnik “druge generacije” Miloševićevih vernika, jer se oni orijentišu isključivo u koordinatama koje im zadaje diskurs “druge Srbije”. Oni, umesto da raskinu sa tim diskursom, na njemu do kraja počivaju i iz njega se potpuno legitimišu. Zato je to pozicija histerika koji se orijentiše spram svog Gospodara, i zato se u diskursu “druge generacije” Miloševićevih vernika ne može pojaviti bilo šta fundamentalno suprotno diskursu “druge Srbije”, jer ih je taj diskurs bez ostatka determinisao (kao paradoksalnu figuru “komuniste-partikulariste”). Ovde se treba još i setiti kako se danas baš oni koji su dugo vodili rat protiv NVO diskursa u Srbiji isti oni koji se sada pozivaju na argument “govora mržnje”, pa napadaju kolovođe srpske NVO renesanse kakav je npr. Teofil Pančić, optužujući ga za političku nekorektnost. Veselju iskrivljenih odraza, kao i uvek, nikad kraja...

Jedan mikro-primer uspostavljanja ogledalnog odnosa

Ova ogledalna struktura dobro se uočava na jednom primeru iz odgovora Maria Kalika meni, gde sam ga ja nazvao histerikom, a onda on meni vraća nazad da sam ja histerik jer uvek tražim nešto više od onog što je objektivno, realno, moguće. Tako, ovde imamo posla samo sa prostim izvrtanjem, gde se u istom obliku pojavljuje nešto što sam ja uputio nekom drugom.

Kao u onom primeru gde je neko na nekom zidu u Francuskoj za vreme 1968-e napisao: “Bog je mrtav, Niče” a onda je neko drugi ispod toga dopisao: “Niče je mrtav, Bog”. Ono što ovakav obrt čini imaginarnim (imaginarnim kao ogledalnim, ali i imaginarnim kao umišljenim obrtom, jer se tu vrši prosta inverzija a ne menja se struktura), a onda i čak pre svega reakcionarnim (jer reakcionari su upravo na strani ovakve “lažne revolucije”, “lažnih obrta”, u kojima se ništa bitno ne menja), jeste to što bi pravi obrt bio kada se ne bi prosto obrnuli elementi, već kada bi se pokazalo da jedna od ovih pozicija već prožima drugu (na sličnom tragu je bio i Selimbegović u svom odgovoru Kaliku, kada su polemisali oko jedinstva teorije i prakse), pa bi pravi obrt na ovom primeru bio: “Bog je mrtav ali se ni ja ne osećam baš najbolje...” (primer iz nekoliko tekstova Alenke Zupančič).

Pa kad Kalik meni vraća da sam zapravo ja histerik, time on ništa ne menja, što i pokazuje time što on ne radi kao što sam ja svojevremeno uradio kada sam, služeći se primerima iz jednog teksta Đorđa Vukadinovića, o diskursu LDP-a pisao kao o histeričnom. Tu sam rekao da histeriku, u tom slučaju LDP-u, nikad nije dosta i nikad nije dobro, ma šta da se uradi i ma koliko da se radi. Ali kod Kalika je prosto u pitanju ne ovo “ma šta da se uradi i ma koliko”, već neko Jedno , koje je u ovom slučaju politika Slobodana Miloševića. Znači, histerik bi bio onaj kome ne valja ništa što se radi, iako se na tome aktivno radi , dok Kalik, kada hoće da kaže da sam ja histerik, meni ne daje to mnoštvo koje je rađeno, a kom bih ja onda, da bih bio histerik, trebao da prigovaram, već mi prosto kaže “ti nisi zadovoljan politikom Slobodana Miloševića i to te već identifikuje kao histerika”.

Ali, ako ja nisam zadovoljan tim Kalikovim Jednim, koje je politika Slobodana Miloševića, onda ću možda biti zadovoljan nečim drugim, no to Kalik ne razmatra, i zato je njegova konstatacija imaginarna, jer se kreće u okviru koordinata slike koju sam mu ja zadao, ali koje on onda ne ume da proširi, i da onda argumente koje je preuzeo od mene, putem tog proširivanja, učini operativnima.

Zato je imaginarni stadijum u psihoanalitičkoj teoriji obično vezivan za decu, jer kod dece obično funkcioniše struktura “nisam to ja, već si ti”. U ovom slučaju, “deca”, koja su ova “druga generacija” Miloševićevih vernika, nisu čak ni Miloševićeva deca, već su deca, kako sam gore pokazao, “druge Srbije”. Mada i nije bitno čija su, dok god su još uvek deca, i dok ne odrastu, to jest dok ne nadiđu okvir koji im je zadan. Ovo je bitno, jer sve dok se ne izađe iz tog stadijuma, jedini odnosi koji se mogu uspostavljati jesu ogledalni, a to pokazuje i primer Kalikovog odgovora meni, u kom se ne uspeva razlikovati histerija, o kojoj sam prethodno pisao, od nečega drugog.

“To”!

Od diskursa histerika, kome, po definiciji, nije stalo da se nešto uradi, već samo da prigovara tome kako još uvek “nismo dovoljno uradili”, bitno se razlikuje struktura na kojoj počiva onaj vic o vojniku koji prevrće po gomili papira na stolovima i po fijokama svojih nadređenih, i konstantno govori “to nije to, to nije to, to nije to...”, sve dok ga ne otpuste iz vojske, jer im se učini da je jadnik potpuno izgubio razum. Pa ovaj, kad mu daju papir na kom piše da je otpušten iz vojske, kaže: “to je to!”

Šta je u ovom slučaju “to”, što je za vojnika iz vica papir na kom piše da je otpušten iz vojske? “To” bi, na prvom mestu, bilo uočavanje onog reza, onog rascepa, koji ogledalni odnos pokušava da prikrije konstantnim uvođenjem igre ogledanja u priču. Jer ono što ogledalni odnos Miloševićevih sledbenika i “druge Srbije”, dakle, odnos nacionalističkih, tradicionalističkih struja (čak i ako je u pitanju tradicija NOR-a, opet je u pitanju tradicionalizam, dakle jedna čisto formalna vernost na koju inspirišu pravila koja figurišu kao neupitna, a ne životnost nekog događaja) i, s druge strane, onih “pro-evropskih” struja (koje, baš kao što ove prve struje nemaju osećaj odgovornosti, jer sve su već zatekle, tako ni ove druge nisu odgovorne jer je odgovorno nešto više od njih, naime, EU), pokušava da prikrije, da amortizuje, jeste ni manje ni više nego klasni rascep.

A taj rascep se ne da sanirati, ma koliko da SRS ili SPS pokušavaju da flertuju sa nižim klasama putem svojih socijalnih programa, ma koliko da je LDP “partija”, pa sve još sa crvenim zastavama, te ma koliko da se DSS i DS pojavljuju kao amortizeri ovih “krajnosti”, koje nikako nisu krajnosti, jer se ili drže potpuno iste priče, ili su njihove priče bez ostatka komplementarne, pa time isključuju mogućnost pojavljivanja “treće” priče, koja bi mogla da razbije ovaj ogledalni odnos u kom “obe strane” jesu (već dugi, dugi niz godina) jedna drugoj dežurni krivac (pa kad jednima ne ide, drugi su krivi, itd).

Pre nekog vremena, a posle 2000-te, Goran Marković je, čini mi se, u Utisku nedelje na televiziji B92 rekao da je zaprepašten što u Srbiji još uvek nema ni jedne prave levičarske partije, i da mu izgleda neubedljivo da je to isključivo krivica SPS-a i JUL-a. Ovde bi se reklo da nije samo njihova krivica, već je krivica čak pretežno krivica ovih drugih, koji “na aparatima” održavaju SPS i JUL nasleđe, kako bi neprestano u njima pronalazili svog dopelgengera koji im služi kao sve potrebniji izgovor za njihovo loše vođenje politike.

Upravo ukazivanje na taj rez, koji je klasni rez, a koji se prikriva ovim imaginarnim odnosima (u kojima se jedni uklapaju u sliku drugih, pa ovi drugi u sliku prvih, i neprestano tako), već jeste jedna politička praksa koja se postiže teorijom. Upravo taj negativni rad, koji se obavlja u teoriji, a kojim se ukazuje na taj rez u “realnosti”, političkoj ili nekakvoj drugoj, ono je što ne da da se “realnost” fetišizuje, kao “objektivna nužda” ili kao “vrhunsko Zlo”, i što pruža mogućnost da se prevaziđu trenutno postojeće koordinate, te da se dogodi događaj invencije onoga što je u punom smislu revolucionarno.

Naša nasušna teorijska praksa

Da li je ovo ovde, onda, zapravo još jedan poziv na rad, u smislu da se preporučuje teorijski rad? Kada se danas ovde pogleda oko sebe, vide se bezbrojni pozivi na rad, od onih đinđićevskih, da ne treba sad da se odmaramo, da se nećkamo itd., već da zasučemo rukave i radimo sve što treba da bi pokazali da hoćemo da uđemo u EU, da zasučemo rukave i isporučimo Karadžića i Maldića, da pristanemo na privatizaciju i da samo radimo, kao da privatizacija nije donela ništa loše onima koji rade, sve do ovih drugih poziva na rad, koji bi bio bojkotovanje stranih proizvoda, veličanje Karadžića i Mladića, poziv na pristanak na privatizaciju - ali ne od strane EU, već od strane Rusije, pa onda poziv na rad koji bi bio aktivan otpor zbog gubitka Kosova, itd. Ono što je, opet, zajedničko za obe strane, jeste ovaj otklon od “premišljanja i promišljanja” i poziv na direktnu akciju. Tu već vidimo da teorija čak i ako jeste rad, jeste jedan drukčiji rad, jer nikako ne ide zajedno s ovim ovde navedenim praksama.

Ono što danas imamo na delu jeste konsenzus oko toga da ne treba da se misli već treba da se radi, i u tom konsenzusu se lako pojavljuje tako nešto kao što je ono danas tipično shvatanje poznate Marksove teze, da je teorija do sada interpretirala svet a da od sada treba da ga menja, u kojem se menjanje sveta shvata kao ništa drugo do otklon od same teorije.

Tu i tako, ne shvata se da neće teorija promeniti svet tako što teorije neće više biti. Već baš teorija tu treba da bude ona koja menja svet, tako što postaje teorijska praksa, a prestaje da bude, prosto, suplement nekoj drugoj praksi. Dakle, teorija zadržava to da ona nema ništa vanteorijsko, da, dakle, nije u službi neke prakse, da teorija nije nekakav priručnik kojim se može a ne mora ispratiti nešto u svetu.

Naizgled paradoksalno, teorija koja je teorijska praksa jeste teorija koja raskida skoro sve ili čak sve svoje veze sa praksom, i baš time postaje praksa. Tu se lako hvataju u zamku oni koji bi hteli da kažu da ova Marksova teza treba da od teorije učini nešto što će još više biti uronjeno u iskustveno, u praktično. Jer baš naprotiv, što je više uronjena u praksu, teorija se pojavljuje kao sve odvojenija od prakse, i pojavljuje se onda, kako smo već rekli, prosto kao teorija o nekoj praksi, dakle kao nešto drugorazredno, prateće.

Teorija koja prestaje da bude teorija i koja se pojavljuje kao teorijska praksa postaje sama praktična tek preko toga što će da prestane da igra ulogu pratioca prakse. Tek tako se teorija pojavljuje ne kao dodatak praksi, već, pa možda i pre svega, kao neprijatelj praksi. I otud nasušna potreba za teorijom danas, kada živimo u vremenu u kom svi stalno rade, u kom su svi praktični.

Pre nekog vremena sam bio na promociji jedne knjige Mladena Kozomare (istog onog koji je u intervjuu koji je, kad je Mario Kalik vodio s njim u Pečatu bio prekršten u “Kozomora”), i na toj promociji je govorila izvesna Sofija Mojsić. Mojsić je o Kozomarinoj knjizi pričala kao o jednoj samoljubivoj vežbi, jednoj misaonoj egzibiciji, koja je to, dakle, “egzibicija”, “samoljubivi intelektualistički izlet”, zato što Kozomara u svojoj knjizi njoj ne kaže šta tačno treba da radi. Međutim, nije li Sofija Mojsić takvim primedbama jasno pokazala da ona neće teoriju, već da hoće jednu ideologiju koja će joj reći šta da radi, da ne bi slučajno ona sama morala da misli?

Naravno, ne igra se ovde ona igra “misli svojom glavom”. Mnogi su već mislili svojom glavom i retko je kad od toga bilo šta izašlo na dobro. Pri tom se u vidu ima rad srpske inteligencije pod Miloševićevim režimom, koja je pokazala šta to znači kad se prosvetiteljstvo dohvati da bi služilo nekoj praksi, pa se svemu onda iznalazilo opravdanja. Pravdali su se zločini i pravdala se oportunost preko “istorijske nužde”, koja se davala potkovati pozivanjem na empiriju, pa na istorijske uvide, na razne zakone prirode i društva, sve do onih opravdanja u mitovima i poetskim nadahnućima. I svi su oni “mislili svojom glavom” jako dobro, i promislili dobro sve i svašta, i onda smo imali jedno neprekidno višegodišnje orgijanje smislova .

Teorijska praksa baš to ne bi smela da radi - da pruža smisao, da pruža utehu i opravdanje. Teorijska praksa je ona praksa koja u praksama i pojavama detektuje i onda insistira na simptomalnim tačkama, na tačkama u kojima se pojavljuje nekonzistencija neke smišljene ili pak samo ustaljene i zato neupitne prakse. Teorijska praksa je ona praksa koja ukida smisao i tako pruža predah u ovim orgijanjima smislova kojima smo neprekidno izloženi. Tek tako teorija prestaje da interpretira i počinje da menja svet, tako što ga pokazuje kao ne-celog, što ukazuje da tamo gde se do sada mislilo da se nalazila konzistencija, danas ne stoji ništa. Ili da tamo stoji neko “ništa”, koje se pokušava prikriti onim ogledalnim odnosima o kojima je ranije ovde bilo reči.

A ukazivati na nekonzistencije tamo gde prakse neće a ideologije ne žele da ih vide, jeste posao koji je daleko od toga da bude bezazlen, i o tome svedoče svi oni primeri iz istorije filozofije, od Sokrata na ovamo.