Opis i komentar jedne fotografije Biljane Plavšić

(Danas, 02.11.2009)

„Kod nas lošoj savesti mesta nema“

Miodrag Stanisavljević

Šta se može videti na fotografiji koja, uz upadljiv naslov „PLAVŠIĆ: Osećam se slobodnom“, zauzima više od polovine naslovne strane lista Danas (sreda, 28. oktobar): dobrodržeća gospođa poodmaklih godina, odevena u raskošnu bundu, s verovatno netom skinutim naočarima sa fotogrej staklima, kako bi njen susret s „bližnjima“, tačnije, sebi sličnima, bio što prisniji, s masivnim drvenim krstom kakav obično preko gruboga platna nose mlade iskušenice, a kao znak skromnosti i čiste odanosti Bogu; ona grčevito drži za ruku nekakvog džina-zaštitnika, čiji osmeh odaje glupu samouverenost; pozadina mutna, sa slučajnim, ili „slučajnim“ prolaznicima, tek bolje je ne videti im lica. Ta gospođa, kao što i naslov upadljivo saopštava, jeste PLAVŠIĆ, Biljana Plavšić, „bivša predsednica Republike Srpske“, a pre toga (to list ne navodi), a po njenim sopstvenim rečima, „najradikalnija od svih“ članova jednog „zločinačkog udruženja“ (to ja kažem) iz čijih je zlodela nastala ona „zakarpatska kneževina iz holivudskih filmova“ na čijem je čelu sada gore opisani džin-zaštitnik. Ekipa Danasa, koja, dakle, ne potpisuje ličnim imenima ovaj prilog, opisuje (opisuje nama, čitaocima Danasa) njen dolazak „avionom tipa ‘cesna’“, daje tačno vreme njenog spuštanja na aerodrom (14 časova), govori da ju je dočekao premijer Republike Srpske, dakle premijer jedne strane države (i dalje je reč o džinu-zaštitniku), koji joj želi brz oporavak od „nepravde koja joj je učinjenja“ i poziva se na nekakvu „Božiju pravdu“ koja zna da nagradi pravednika (naročito, rekla bih, „pravednike“ Plavšićkinog kova). Ista, pak, ne našavši u avionu „prave reči“, uprkos upornom „smišljanju“, obećava da će se „uskoro obratiti javnosti“. Pre toga će, doduše, hodočastiti u mesta za koja je vezuju samo prijatne uspomene: posetiće Banjaluku, posetiće Bijeljinu (verovatno da bi, posle toliko godina, videla šta je još ostalo od onoga „šta je Arkan napravio u Bijeljini“, Arkan, taj „srpski heroj“, taj „pravi Srbin“, taj „čovjek kakvog trebamo“).

U strahu da će „ekipa Danasa“, bez dovoljno znanja, a sve u hitnji da što pre stane u red kako bi čula reči tog novog Zaratustre, napraviti greške zbog kojih će se kad-tad kajati, upućujem je na sajt www.e-novine.com, gde će naći sve ono što je B. P. „smišljala“ i tako „smišljeno“ sprovodila u delo za svog vakta.

Evo nekoliko primera za čitaoce Danasa:

„To je genetski deformisani materijal koji je prigrlio Islam. I sad sa svakom nasljednom generacijom taj gen postaje koncentriran. Postaje sve gori i gori, jednostavno postaje izražajan i diktira njihov stil mišljenja i ponašanja, koji je ukorijenjen u njihovim genima.“ (Dixit biolog B.P. o Muslimanima u Bosni).

„Srbi iz Bosne, posebno oni koji žive u pograničnim regijama, imaju razvijenu specijalnu sposobnost da osjete opasnost po naciju i da razviju mehanizme samozaštite. U mojoj porodici uvijek je govoreno da su Srbi iz Bosne bolji od onih iz Srbije. Kao biolog znam da je najbolja sposobnost da se prilagode i prežive kod onih vrsta koje žive odmah do drugih koji su im pretnja. Tako da je odvojenost od drugih nacija i prirodan i potreban fenomen.“ (Pitanje kako B. P. izmiruje ovaj „divlji“ politički darvinizam sa hrišćanskim učenjem o jednakosti svih bića pred Bogom, za mene ostaje bez odgovora. Kao što ne mogu i ne smem ni da zamislim šta će biti sa Srbima kad dođe do njihovog „prirodnog i potrebnog“ odvajanja od onih „koji su im pretnja“, naime šta će biti s njima kad nestane ta njihova „specijalna sposobnost da osjete opasnost“.)

„Ja bih najviše volela da istočnu Bosnu očistimo, nemojte da me neko uhvati za reč, pa da misli da govorim o etničkom čišćenju. Oni su nam jednu sasvim prirodnu pojavu podmetnuli pod taj naziv etničko čišćenje i okvalifikovali to kao ratni zločin. Sve i da zadržimo 70 odsto teritorije nema tu mira. Ja njima, ovako da kažem, ne želim ništa dobro. Ali da ja budem mirna, moramo im dati nešto, da imaju gde sebi da organizuju život, da ne bi mene celo vreme uznemiravali. Tako ja shvatam muslimanskih 30 odsto.“ (Srebrenica je dakle bila cena gospođinog „mira“, njenog „shvatanja muslimanskih 30 odsto“ i nepobitan dokaz da im „ne želi ništa dobro“.)

Što zbog svega rečenog i iz toga proisteklog ta „pravednica“ nije dobila višedecenijsku robiju, treba zahvaliti samo njenom lukavstvu: dobrovoljno je otišla u Hag da bi pred Tribunalom priznala manju krivicu i tako izbegla kaznu za mnogo krupnije zločine koji su joj stavljeni na dušu. (Ekipa Danasa, tu činjenicu, naravno, ne pominje.)

Ne mogu da na kraju ovih priloga za „opštu istoriju beščašća“ ne navedem i reči koje je B. P. uputila svojim sunarodnicima. Mogu biti korisne mladima za njihov put ka sreći, pod uslovom da pronađu neprijatelja.

„Srba ima 12 miliona, neka ih šest miliona pogine. Opet će ona druga polovica uživati u plodovima rada i borbe.“

A šta o „poseti stare dame“ zemlji čije je državljanstvo stekla „pre nego što je optužena za ratne zločine“, što će reći „u vreme Savezne Republike Jugoslavije“ (tom bezbednom utočištu za sve sa poternica Suda za ratne zločine), misli naša vlada i šta će misliti i činiti kad popusti pažnja onih koji bi njenu „blagonaklonost“ mogli „zloupotrebiti“, kako bi rekao ministar Ljajić, još ne znamo. Treba je možda na vreme opomenuti da ne mora baš uvek da „Iz svakog beščašća polete i naše verzije“ (već citirani M. Stanisavljević), koje bi i same obavezno bile beščasne.