Polemike | |||
Odgovor Vlajkiju, ili može li malo više osećaja za nijansu? |
utorak, 11. novembar 2014. | |
Razmatranja prof. Emila Vlajkija skoro uvek su strastveno argumentisana, bez izuzetka intelektualno izazovna i retko kad suptilna. Kao skoro sve što potiče iz pera tog fascinantnog gospodina, njegov osvrt „Rušenje RS je u punom jeku, na delu navođenje opozicije u RS da sa Bošnjacima, na nivou BiH, naprave zapadnu, probošnjačku vlast“[1] sastoji se iz hiperbole koja je izmešana sa vrlo suvislim konstatacijama. Osvrćući se na moj tekst koji ga delimično podstiče na razmišljanja o učinku „obojene revolucije“ u Republici Srpskoj, imputira mi sa neodobravanjem tezu „da je ‘obojena revolucija’ u RS propala stvar, te kako su njeni protagonisti: pojedinci, NVO i slični, doživjeli poraz.“ Ako bismo se rukovodili samo naslovom moga teksta[2] moglo bi izgledati tako. Međutim u zaključku teksta stoji: „Da rezimiramo: opasnost po Republiku Srpsku nije prošla, ali je pod kontrolom i znatno je smanjena u ovom trenutku“ a to je, po mom mišljenju, sasvim jasna, izbalansirana i odbranljiva teza. Za razliku, stav prof. Vlajkija da su protagonisti „obojene revolucije“ u Republici Srpskoj „uglavnom bili dimna zavesa“ teško je razumljiva svima koji su sa podrškom i odobravanjem pratili njegove sjajne istupe tokom cele godine, a i od ranije, dok je neumorno upozoravao na „pojedince, NVO, pojedine grupe građana, itd.“ koji su bili angažovani na tom projektu i raskrinkavao njihovu delatnost. Svi koji poznaju blistavi um prof. Vlajkija sumnjaju da bi on toliko analitičke pažnje posvetio ničemu značajnijem od jedne – dimne zavese. Daleko od toga da se radilo o fantomskoj pojavi, u pitanju je zaista bila jasna i neposredna opasnost po bezbednost i postojanje Republike Srpske. Procena uspeha prevratničkog projekta je druga stvar. Suštinski, bilo bi bolje da je komplot protiv Republike Srpske bio poražen ubedljivije. Ali da bi bio poražen formalno, jedan glas više je potpuno dovoljan. Da su protagonisti prevrata dobili samo jedan glas više, oni se zbog tanke većine uopšte ne bi snebivali da ugrabe vlast i da odmah započnu svoju destruktivnu rabotu. Proces koji se sada odvija u Sarajevu i na koji prof. Vlajki s pravom ukazuje jeste vrlo značajan, ali njegova svrha je da relativizuje ono što se nije dogodilo u Banjaluci. Da relativizuje može, ali sigurno ne može da obezvredi ono što se zapravo dogodilo niti da nadoknadi poraz, bez obzira na to koliko je trenutan, na poprištu koje je strateški neuporedivo značajnije od sarajevskog Predsedništva. Zašto je značajnije? Misli li iko da je pravi cilj prevrata bio samo da instalira svog čoveka u Predsedništvo, a ne da osvoji poluge vlasti u Banjaluci i srpskom entitetu kao celini? Kombinacije u Sarajevu svakako mogu da doprinesu slabljenju i podrivanju Republike Srpske, i u najpoželjnijem od svih mogućih svetova srpski entitet bi predstavljala osoba koja mu je bezrezervno posvećena. Ali posao rušenja Republike – što je bio zadatak „propale“ ili ako hoćemo „ne sasvim uspele“ (nemoramo cepidlačiti sa prof. Vlajkijem) „obojene revolucije“ – može se ozbiljno pokrenuti i dovršiti samo u Banjaluci. Međutim, posle 12. oktobra citadela je još uvek u prijateljskim rukama i bezbedna, onoliko koliko je to moguće sa postojećom konfiguracijom političkih snaga, sa svim uslovnostima i kaveatima koje stvarnost nameće. Prof. Vlajki je potpuno u pravu da se „ovde radi o životu i smrti Republike Srpske.“ Zato se potezi suprotne strane moraju stalno pratiti sa napregnutom pažnjom i trezveno analizirati. Svi kojima je stalo do Republike Srpske i do razvejavanja njenih neprijatelja „foreign and domestic“ (inostranih i unutrašnjih, kako stoji u odličnoj i sveobuhvatnoj američkoj definiciji opsega nacionalne bezbednosti) složiće se da alarm treba da zazvuči, ali srazmerno intenzitetu i neposrednosti pretnje. Mislim da smo prof. Vlajki i ja tu na istoj liniji. Samo ja bih još dodao, a nadam se da će se moj dragi prijatelj samnom složiti, da učinkovitost alarma u velikoj meri zavisi i od toga da li je moduliran shodno realnim činjenicama i odnosima snaga na terenu. Na kraju, prof. Vlajki i ja uvek postižemo srećnu sintezu. Apsolutno se slažem sa predlogom prof. Vlajkija da su bezbednost, nepovredivost i samosvojna budućnost Republike Srpske pitanja u odnosu na koja bi Narodna Skupština RS trebalo najhitnije da se sastane i usaglasi konsenzualni stav. Kao stranac, to je najviše što bih o tome mogao da kažem. Nadam se da će apel prof. Vlajkija naići na dobar prijem kod svih njegovih sugrađana kojima je stalo do očuvanja svoje države i budućnosti njihove dece. |