Неодржани говор Томислава Николића

Грађани Србије,

Непоштовање основних начела здраве државне политике – а признајем да сам до пре неколико дана за то био једна од три најодговорније личности у овој земљи– довело је Србију до руба пропасти и расула. Присилно издвајање Косова и Метохије из састава Србије, уз дрски захтев поднет нашој држави да тај чин не само толерише већ и да га званично прихвати и одобри, само је врх леденог брега. Заправо, територијално и политичко разбијање наше државе и Отаџбине, чему су сецесионистичке кампање на почетку деведесетих година биле само увод, данас достиже врхунац, и то на најужем животном простору српског народа. Очигледно је да је изнуђено одрицање од Косова и Метохије послужило као један нови увод – овог пута, у последњу етапу процеса националног самоубиства.  

Са кајањем прихватам одговорност за то што сам током задњих неколико година дозволио приземним и опортунистичким побудама у мени да потисну осећај родољубља. Али као Србин, грађанин и шеф државе, од овог тренутка па надаље одлучно одбијам да сарађујем на уништењу наше Отаџбине.

Користећи уставна овлашћења којима као Председник Републике располажем, позивам Владу да одбаци, не само формално него суштински, без икаквих ограда, парафирани ултиматум за предају Косова и Метохије и да Србију поведе потпуно новим  политичким путем. Само свежа визија може  обезбедити нашој земљи суверенитет и побољшање очајних људских, друштвених и материјалних услова у којима живимо. У оквиру улоге која ми је Уставом поверена, спреман сам да до краја  мандата делујем самостално и изнад свих појединачних интереса. Као Председник, ја сам врховни симбол државног јединства и заступник општих интереса који обједињују наш народ. Мој донедавни чешки колега Вацлав Клаус, не обазирући се на квислиншку политику своје Владе, током целог мандата трудио се да делује као глас народне савести и одговорни Први Грађанин. Спреман сам да поступим на исти начин. 

Да би схватили где се налазимо и зашто смо запали у овако тешко стање, морамо правилно оценити узроке и јасно сагледати корен ситуације. Дуго времена, лакомислено смо прихватали погрешне савете корумпираних и отуђених вођа који су нас индоктринирали чему треба да тежимо и где нам је као народу место. Вођена поквареним људима, неоптерећим јавном свешћу и осећањем моралне одговорности, наша држава годинама срља погрешним  путем, жртвујући све ради постизања лажних циљева. Неопростиво лоше одлуке које су они доносили у ваше име, али без вашег одобрења и најчешће иза ваших леђа, одредиле су оквире сулуде политике коју систематски воде, на штету ваших животних интереса и без помисли на будућност ваше деце. 

Нећу вам нудити одговор, који би вам сигурно звучао емотивно, да нама није место у истом табору са доскора отвореним, а сада перфидно прерушеним непријатељима, који су нас 1999. године три месеца злочиначки убијали и разарали – мада би и такав одговор био потпуно тачан. Уместо тога, само ћу вас подсетити на неспорну чињеницу да наше природно место јесте са великом, све моћнијом и по свему што је битно сродном Државом око које се полагано али сигурно окупља сав слободни свет. Према њој сада гравитирају људи са свих континената којима је стало до изградње света равноправних народа, до поштовања сопствене културе, и до свога идентитета и суверености.

Само у блиском савезу и сарадњи са том Државом, за коју нас веже низ моралних, историјских и културних спона, и са њеним све бројнијим савезницима у свету, пружиће нам се могућност да као народ опстанемо и напредујемо. Та истина је очигледна, и ви сте је свесни. Сада преостаје само да се она угради у основ наше националне и државне политике.

Моралне и материјалне рушевине које нас окружују сведоче о  потпуном краху дилетантског пројекта који нам је на велика звона почетком овога века најављен али који је – уместо обећане слободе, благостања и достојног  места у заједници народа – нашој земљи донео неописиву беду и пустош. Српски народ не може да издржи ни један дан више грцајући у пљачкашким канџама халапљиве банде која је све његове ресурсе конфисковала и сада вампирски исисисава задње остатке његове животне снаге. Разваљена српска држава ускоро ће подлећи и распашће се, и у том страшном бродолому страдаће свако од вас, осим ако одмах не предузмемо одлучне кораке да је на новим темељима поново уздигнемо и одбранимо. Али пре него што покушамо да изградимо ишта ново, морамо прво обезбедити услове да се сачува све што још увек усправно стоји.

Криза која је достигла тачку неиздржљивости отмицом Косова и Метохије и захтевом да ми на то добровољно пристанемо, одраз је опште обезглављености и малаксалости духа, а код многих, нажалост, и слома одбранбених механизама. То је кобна и неизбежна последица размишљања туђим резонима и утркивања у повлађивању туђим интересима, уз истовремено запостављање својих. Опоравак нашег друштва неумитно захтева свеобухватну лустрацију на свим политичким и институционалним нивоима. То на првом месту значи да у овој земљи све полуге моћи и јавног утицаја морају бити искључиво у рукама особа које су лојалне Србији и које ће јој без икаквог личног интереса служити.

У данашњој Србији, реформом не би се постигло ништа. Оно што је пропало – непоправљиво је. Србији је неопходна поновна Народна Револуција, по опсегу и дубини слична оној од 1804. године која је одушевила Леополда Ранкеа, али одважно постављена на савремене темеље. Потребно нам је ново тумачење слободног друштва и сопствено наша визија социјалне државе, али никако социјалистичке, као што је својевремено упозорио руски мислилац Иван Иљин.

Грађани Србије, нама је потребна Нова Држава, нови концепт политичког и друштвеног уређења у који ће бити убризгане свеже идеје и уграђена сва корисна достигнућа наше прошлости и из искуства нама сличних народа. Одлучно и заувек морамо одбацити све формуле и решења, без обзира ко их нуди или покушава да наметне, ако су се у пракси већ показали неодрживим и штетним.

У Новој Држави коју вам предлажем прво правило биће да се седиште суверености једном засвагда измешта из просторија страних амбасада и пресељава у ваше домове, где му је једино право место. Дубоким и племенитим начелима којима је проткана наша државотворна народна традиција, а чије нас је бесомучно оспоравање довело у данашње растројство, никоме више неће бити допуштено да се руга. Више нећемо расправљати о томе, има ли Бога, или о обавезујућим врлинама које је Он установио; нећемо расправљати о Отаџбини или о њеној Историји; нећемо доводити у питање легитимну власт и достојанство које јој припада; нећемо оспоравати Породицу и морал на којем је саздана; нити ћемо умањивати славу пожртвованог труда и обавезу сваког појединца да се Друштву одужи својим личним доприносом. Ове мисли нису моје него великог португалског патриоте и државника, др Оливеире Салазара, који је својој Отаџбини, када се налазила у безизлазном положају упадљиво сличном кризи коју наша преживљава данас, мудро помогао да се врати на пут унутрашњег реда, мира и напретка.

За Србију није касно да се одрекне странпутице. Огромне залихе стваралачке и интелектуалне снаге су ту, одмах испод безвољне површине, само што леже демобилисане и неискоришћене. Оне ће пропасти заувек ако дозволимо да нестану у топионичарским лонцима разних интернационала које нас својим заводљивим фразама упорно кушају. Сваки народ – као сваки појединац – има свој јединствен и неприкосновен лик који му је Творац утиснуо, и који се мора поштовати. Цена одрицања од тог Лика је превелика; народ који то учини малаксава и копни. Чак ако је једном могао да твори чудеса и задиви свет, губитком тог печата народ се претвара у бесловесну, омађијану гомилу. Та разбијена и међусобно несолидарна руља своју лакомислену наду наизменично полаже у спас волшебних сила или само пасивно гунђа и проклиње злу коб; али сопственим, распарчаним снагама немоћна је да испуни најједноставније задатке.

То је опасно беспуће, чија се последња станица зове – самоуништење. Наша земља је тим опасним путем већ дубоко забраздила.

Као Председник Србије позивам вас на сарадњу да нашу целовиту Отаџбину вратимо на пут који води у живот и достојну будућност. 

(Председник Томислав Николић овај говор никада није одржао, нити ће то икада учинити.)