Odgovor Vesiću ili Beograd je oduvek na rekama

 Vrlo poučan autorski tekst gospodina Gorana Vesića, objavljen u Politici u petak 18. avgusta, ne sme proći nezapaženo. Njegova vrednost je što se na jednom mestu, od strane zvaničnika gradske uprave, jasno sumiraju nastojanja da se Beograd na jedan naopak način „spusti na reke“ i „konačno počinje da koristi oko 200 kilometara svojih obala“. G. Vesić je najbolji predstavnik aktuelne upravljačke ekipe, koja ne razume da se Beograd  kroz celu svoju istoriju oslanjao na reke, a da se upravo suprotno radi u poslednje vreme.

G. Vesić promoviše koncept prema kome se milioni kvadratnih metara kasarni, industrijskih objekata, robno transportne infrastrukture i poslovnih zgrada pretvaraju u stambene ili administrativne zgrade. Državna i gradska administracija sada zauzimaju mnogo više prostora nego u doba socijalističke Jugoslavije. Stambeni krediti inostranih banaka i kamate na njih, uz nedostatak komercijalnog zaposlenja, pretvaraju ove službenike u poslušne izvršioce zapovesti. Vlastodavcima g. Vesića bi zato dobro došlo još službenika i još kredita, pa je g. Vesiću zgodno takvo nastojanje nazvati «razvojem grada».

On uočava da je unosno još jednom naplatiti (sada naopako) korišćenje već izgrađene infrastrukture. Uništenje industrije im nije dovoljno. Potrebno je devastirati aktuelne objekte i javne prostore. Tako će se oni koji su kupili stan preko puta parka, naći preko puta javne garaže. Oni koji su do sada gledali horizont Save i Dunava, gledaće betonski zid, a oni čija su se deca igrala na igralištu pored zgrade, tamo će zateći benzinsku pumpu.

Sada dolazi red na strateški najvrednije zemljište i g.Vesić precizno nabraja preostale prostore gde se stanogradnjom zapravo onemogućava razvoj industrije i transporta. Kao što smo već videli na dugim prostorima, kada se prodaju strateške lokacije, prodaju se i budućnost i opstanak naroda.

Mi ovde ne sporimo da je moguće zamisliti grad u kome se živi od kelneraja, jeftine zabave, taksiranja, spekulativne građevine, maloprodaje, državnih službi. Takvi gradovi već postoje u svetu – Las Vegas ili Diznilend, na primer. To međutim nisu gradovi od kojih zavisi sudbina čitave zemlje, kao što je slučaj sa Beogradom. Mi sumnjamo da su prihodi od turizma dovoljni da se plati uvoz svih industrijskih proizvoda, hrane i energije potrebnih za život. Uvereni smo da tolika zavisnost od uvoza i inostranog kredita vodi u bedu.

Vlastodavci g. Vesića bi da se rasprava vodi o komunalnim uslugama, lepoti fontana i visini novih zgrada. Mi bismo da raspravljamo o zaposlenosti, trgovini i industriji. Oni bi da sa susednim zemljama da pričaju o politici i istoriji, mi bismo pričali o budućnosti, o transportu i trgovini preko beogradske luke, o regionalnom razvoju i industrijskoj saradnji, o plovidbi Dunavom.

Njih interesuje teški metro koji bi spajao njihove poluprivatne favele-naselja, nas beogradski železnički čvor i robno-transportni centar u Makišu. Oni bi da metro i garaže budu što skuplji, sa što više kopanja, mi bismo da infrastruktura bude što jeftinija i efikasnija. Oni žele kratkoročne, mi dugoročne investitore.

Ovde se može povući jasna linija razgraničenja između nas, građana Srbije, kojima je stalo do razvoja i zaposlenosti i njih, partijskih velikodostojnika, kojima je samo važno da se povećava  broj stanovnika Beograda. Oni bi da svim građanima Srbije ostave samo jednu mogućnost - doseljavanje u Beograd. Da svoju zemlju i kuće prodaju budzašto i kupe stan od njihovih «investitora» u Beogradu. Mi bismo da građanima Srbije stvorimo priliku da preko Beograda trguju sa celim svetom. Da koriste svoju zemlju i fabrike, pa da svoju robu unovče preko Beograda.

Mi bismo da svako ko živi u Beogradu dobro zarađuje i plaća porez, a time i dobro zdravstvo, kanalizaciju, vodovod. Oni bi da sve te usluge daje gradska uprava, kao milostinju sirotinji koju sami prave. Ta ista gradska uprava koja prodaje stratešku zemlju, doseljava nevoljnike, uzima na tome ušur i finansira fontane, jarbole i garaže. Njihov Beograd je odvojen od Srbije naplatnom rampom. Mi želimo Beograd u Srbiji i u funkciji razvoja Srbije. Nemamo, dakle, ništa zajedničko jedni s drugima.

Na kraju, oni teže da nas ubede kako je njihova naopaka vizija nesporna, a da samo veština njene primene - mimo demokratskih institucija i procedura - preporučuje pobednika na «izborima». Za nas su stvarne demokratske ustanove neophodne, kao što su vazda bile, u periodima kada se Srbija istinski razvijala.