Odgovor Slobodanu Antoniću ili kada nešto ne znaš, pitaj one koji znaju

Dobro je što je sociolog Slobodan Antonić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, napisao veoma inspirativan tekst „Jasenovac u Beogradu“, koji je objavljen na nekoliko internet  sajtova, pa i na NSPM. Uzgred, sličnu temu je otvorio istoričar Radoš Ljušić u tekstu „Sava, reka srpskih žrtava iz Jasenovca“ koji je 27. aprila 2020. objavio u dnevnim novinama „Danas“. Zajedničko im je pominjanje leševa koji su dolutali Savom iz Nezavisne Države Hrvatske do Beograda 1941-1945. godine, pa i tokom maja i juna 1945.

Na Ljušićev tekst sam reagovao sutradan u istim novinama tekstom naslovljenim „Zašto istoričari ne proučavaju srpsko stradanje u NDH?“ Na Antonićev reagujem tek sada zašta mogu da navedem nekoliko razloga. Najvažniji je bio u želji da saznam sadržaj brojnih reakcija anonimnih čitalaca koji su pomenuti tekst komentarisali iz duboke (internetske) tame u kojoj je veoma lako pisati sve što god poželiš, a najčešće polovično znanje i informisanost uz obilatu ostrašćenost. Sačekao sam dovoljno vremena, u međuvremenu se načitao svakojakih komentara, pa reših da sastavim kratak osvrt koji ću potkrepiti poznatim i novim činjenicama.

Ne želim da reagujem na mnogo tema koje je Antonić načeo (i pri tom u nekoliko bitnih slučajeva pokazao nedovoljno znanje relevantnih činjenica). Želim samo da pojasnim o broju i sudbini leševa koji su dolutali od Jasenovca do Beograda.

Nije sporno da su Hrvati ustaše ubijale jasenovačke zatočenike među kojima su Srbi bili najbrojniji, niti je sporno da su tela povremeno bacali u Savu koja je te leševe nosila čak i do tri stotine kilometara. Sporno je koliko je zatočenika bačeno u reku i koliko je tih tela doplutalo do ušća u Dunav u Beogradu!

Kad je reč o brojevima, Srbi tu često preteruju. Za to ima više objašnjenja a najvažnije je, duboko sam ubeđen, to što Srbi ne vole logiku u rasuđivanju. Primer za ovo jesu „tvrđenja“ da je leševa bilo toliko da su Nemci upotrebili dinamit kako bi omogućili protok kod pontonskog mosta preko Save! Logika upozorava da malo razmislimo o navedenoj tvrdnji! Ako bi prihvatili pomenute reči o broju tela na površini toka Save to bi značilo na hiljade leševa!!! Smatram da ni u ovom slučaju ne treba preterivati: poznato mi je da su tokom ratnih godina dve ekipe medicinskih stručnjaka (po zadatku vlasti Vlade Milana Nedića, a to znači i uz saglasnost nemačke uprave) kod Šapca i Beograda vršila autopsije leševa i o tome popunjavali odgovarajuće formulare.

U dostupnoj dokumentaciji postoje podaci o oko 1.000 obdukcionih nalaza. Moguće je pretpostaviti da bi taj broj mogao biti nekoliko puta veći od broja tela nad kojima je izvršena obdukcija u Šapcu i Beogradu

Taj posao vršen je i pod komunističkom upravom od kraja oktobra 1944. sve do sredine jula 1945. godine. Ta veoma vredna arhivska građa ukazuje da je leševa najviše doplutalo poslednjih dana jula 1942. i pri kraju maja 1945. godine. Za to postoji objašnjenje: najmasovniji zločini oko i u Jasenovcu počinjeni su posle nemačko-hrvatske ofanzive na Kozaru sredinom juna 1942. i oko 22. aprila 1945. prilikom likvidacije i uništenja logora pred povlačenje hrvatskih postrojbi sa tog terena. Teško je utvrditi koliko je obdukcija obavljeno a još teže utvrditi gde se nalazi ta dokumentacija. Poznato mi je da nešto ima u Vojnom arhivu u Beogradu kao i u Institutu za sudsku medicinu Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. U dostupnoj dokumentaciji postoje podaci o oko 1.000 obdukcionih nalaza. Poznato je da su hrvatske vlasti pod pretnjom smrtne kazne zabranjivale vađenje leševa iz Save i njihovo sahranjivanje. To, međutim, ne znači da nisu izvađena pojedina tela iz Save i tajno sahranjena od Jasenovca do Beograda. O tajnim sahranama nije ostalo nikakvog pisanog traga. Zato je, pored ostalog, teško zaključiti koliki je broj zatočenika ubijenih pa bačenih u vodu. Moguće je pretpostaviti da bi taj broj mogao biti nekoliko puta veći od broja tela nad kojima je izvršena obdukcija u Šapcu i Beogradu.

U pričama o telima stradalnika, vađenju iz Save i njihovom sahranjivanju takođe ima mnogo proizvoljnosti, da ne kažem nelogičnosti: poznata mi je tvrdnja o sahranjivanju na Ratnom ostrvu i kod Nebojšine kule. Prvo, Ratno ostrvo je pripadalo Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, odnosno nemačkoj zoni. Drugo, ako su medicinari svoj posao radili na desnim obalama Save i Dunava kao pravi profesionalci, logično je da je posle njihovog dela posla, dolazila grupa grobara sa beogradskog Novog groblja i tamo sahranjivala leševe. Uostalom, znam da u tom groblju postoje izvestan broj grobnica u koje su sahranjena tela nepoznatih osoba. Uzgred, na tom groblju postoje i grobnice u kojima su sahranjene nepoznate žrtve stradale u anglo-američkom bombardovanju Beograda na Vaskrs i u septembru 1944. godine. No, to je druga tema.

„Leševi plutaju Savom u blizini logora Jasenovac“ - foto: Muzej žrtava holokausta SAD

Zameram gospodinu Antoniću što nije zapitao nas koji se profesionalno bavimo stradanjem srpskog naroda u 20. veku i zapitao nas o, na primer, broju leševa koji su iz Save izvađeni i mestima njihovih sahrana

Da zaključim: dobro je što se ličnosti od zvanja javljaju i obznanjuju svoje mišljenje o različitim temama naše tragične prošlosti nudeći objašnjenja. Loše je, međutim, kada umisle da je sve to što napišu istina. Savetujem takvim da kada zalaze u tuđe teme, zatraže mišljenje i provere svoje znanje od onih kojima je to profesija. Da budem konkretan: zameram gospodinu Antoniću što nije zapitao nas koji se profesionalno bavimo stradanjem srpskog naroda u 20. veku i zapitao nas o, na primer, broju leševa koji su iz Save izvađeni i mestima njihovih sahrana. Uzgred, mogao je i da me upita o terminima koji objašnjavaju zatiranje a ne da se zatrčava u forsiranju nove reči „pokolj“ (koju je svojevremeno ponudio stomatolog po obrazovanju a podržao javno akademik Vasilije Đ. Krestić) a koja bi trebalo da zameni jasnu i konkretnu reč „genocid“ razumljivu na brojnim svetskim jezicima!

Videti još: Slobodan Antonić: Jasenovac u Beogradu