O ustavnosti statuta i zakona odlučuje Ustavni sud

(Politika, 07.11.2009)

Odgovor Slobodanu Samardžiću i DSS-u

Slobodan Samardžić, potpredsednik DSS-a, smatra da je dvosmislena rečenica „Pokrajinska skupština Vojvodine je usvojila Nacrt statuta u skladu sa ustavnim zahtevima”. Ta rečenica se nalazi u izveštaju Evropske komisije. Samardžić sumnja da ona znači da su Evropljani rekli da je statut u skladu sa Ustavom. Pretpostavljam da Samardžić svoj oprez zasniva na iskustvu koje je stekao u razgovorima sa domaćim i stranim političarima.

Priznajem da tu rečenicu drugačije vidim, da je čitam kao konstataciju činjenice da je statut usvojen po proceduri koju zahteva Ustav. Ne sumnjam da Evropska komisija ume i može da kaže da li je statut u skladu sa Ustavom ili nije. Moja sigurnost je zasnovana na činjenici da sam video pravne analize ovdašnjih nezavisnih eksperata od kojih su neke dostavljene Venecijanskoj komisiji. U tim analizama detaljno se nabraja šta to u statutu nije u skladu sa Ustavom. Koristeći, između ostalog, i te analize napisao sam tekst u „Politici” pod naslovom „Statut Vojvodine: ko će da prizna grešku”, a podnaslov je „Mogu li se propusti u pisanju najvišeg pravnog akta pokrajine ispraviti donošenjem zakona o nadležnostima”; prvi pasus glasi „Brzopletost, sporost i sujeta su razlog zašto i šest meseci po isteku roka iz Ustavnog zakona Srbija nije donela zakon o utvrđivanju nadležnosti Vojvodine bez koga nema primene statuta Vojvodine. Brzopletost da se statut usvoji pre detaljnijih analiza; sporost da se nastali problem reši; sujeta da se priznaju greške”.

Nadam se da sam makar tim tekstom ispunio preporuku DSS-a da novinari treba da kritikuju vlast, a ne opoziciju. I podsetiću DSS da sam u dva uvodnika kritikovao vladin zakon o informisanju, a u jednom izjavu predsednika Srbije da će ocenjivati ministre navodeći da mu to pravo Ustav ne daje.

Uzgred, „Politika” je istog dana objavila i moj tekst o Nacrtu ustava iz 2004. godine u kome je navedeno samo ono što je dan ranije objavila TV Novi Sad i intervjuu sa Zoranom Lončarom, predsednikom vojvođanskog odbora DSS-a, pod naslovom „Sve neustavne odredbe iz statuta ostale u zakonu”.

Samardžiću je sumnja da se u rečenici Evropske komisije krije dvosmislenost dovoljna da zaključi da Evropska komisija „navija da se usvoji statut onakav kakav je predložen”. Meni sumnja nije dokaz. Mogu ja da sumnjam da politička elita Jugoslavije nije imala nikakvo rešenje za Kosmet 2000. ili 2001. godine, ali zbog te sumnje nikada nisam napisao da je stvarno tako i bilo. Jednako tako mi sumnja u dvosmislenost nije opravdanje za stav da tim dvosmislenim mišljenjem Evropska komisija zadire u unutrašnje uređenje Srbije.

Upravo zato sam i pitao a kako onda treba da ocenimo razgovore članova vlade sa Venecijanskom komisijom. Da se razumemo, uopšte nisam raspravljao o tome da li je trebalo da razgovaraju, da li je to dobro ili loše. Samo sam pitao kako da okarakterišemo razgovore o zakonima, koji su srž unutrašnjeg uređenja zemlje, sa Evropljanima, ako jednu – po mišljenju Samardžića – dvosmislenu rečenicu okarakterišemo kao zadiranje u unutrašnje uređenje zemlje.

I da ne budemo naivni, Evropska komisija redovno uzima u obzir mišljenje Venecijanske komisije kada zauzima stavove o pravnim stvarima. Upravo zbog toga se i razgovara sa Venecijanskom komisijom.

I sa Samardžićem i sa DSS-om saglasan sam u stavu da Ustav treba primenjivati. Nisam ni izgovorio niti napisao bilo šta što bi moglo da se tumači drugačije, ali naravno svako može da tvrdi da ja u stvari mislim i želim nešto drugo. Od takvih optužujućih reči bez dokaza odbrana su samo moje izgovorene i napisane reči.

U tekstu „I političar može da promeni mišljenje”, za koji je povod bila činjenica da je iz vlade izašao Nacrt ustava u kome se predviđa zakonodavna vlast za pokrajine, napisao sam sasvim jasno „Uopšte nam nije namera da procenjujemo šta je u statutu ili zakonu ustavno, odnosno neustavno. To je posao za pravnike ili još bolje za sud. Niti ćemo raspravljati da li pokrajina treba da ima pravo da donosi zakone ili ne. Govorićemo samo o pravu da se mišljenje promeni”.

DSS ne negira činjenicu da je navedeni Nacrt ustava sa propratnim pismom premijera Vojislava Koštunice upućen Skupštini Srbije. On tu činjenicu samo obogaćuje sa druga dva fakta: da je sopstveni stav promenio pod pritiskom G17 plus i da je rekao da će se u Odboru za ustava pitanja Skupštine Srbije boriti i izboriti da se usvoji rešenje suprotno onome na koje je pod pritiskom pristao.

Zahvalan sam DSS-u na ovim detaljima. I sasvim razumem da je u jednom trenutku pristao na nešto što je protivno njegovim uverenjima, znajući da će u sledećem koraku moći da se izbori za stav koji smatra ispravnim. I, priznajem, ne vidim u tom dvokoraku ništa loše već normalnu političku igru.

Naravno, poenta odgovora DSS-a je da on nije menjao stav o mogućnosti da pokrajina ima zakonodavnu vlast. Fakat je da je u jednom trenutku to svoje strateško stanovište privremeno promenio iz taktičkih razloga.

I konačno, nadam se da ćemo se složiti i Samardžić i DSS i ja da odluku o ustavnosti i statuta Vojvodine i zakona o nadležnostima donosi – Ustavni sud.

(Autor je glavni i odgovorni urednik Politike)