O lažima i moćima – odgovor Radošu Ljušiću

(Danas, 13.7.2013)

Odgovor na tekst Radoša Ljušića „Udvoričko pismo nezajažljivog honorarca“

U svom otvorenom pismu prvom potpredsedniku Vlade Aleksandru Vučiću, između ostalog, upozorio sam da u Srbiji postoji poseban soj ljudi kojima su zlo i mržnja njihov aksiološki stav, laži, obmane javnosti, poluistine, klevete njihov su način delovanja na javnoj sceni, prostakluk i primitivizam – način komunikacije. To im je modus vivendi, spiritus movens, razlog postojanja...

Gotovo sam zadivljen da se u tom tipološkom prikazu prepoznao i v. d. s.g, inače simbol višestranačja u njemu samom – u svemu navedenom i oglasio svojom paskvilom „Gospodine Vučiću, proverite poslovanje Službenog glasnika“ (u poslednjoj rečenici još je neposredniji, pa napisa „Vučiću Aleksandre!“) i nehotice potvrdio sve što sam u tekstu „O ponižavanju ljudi i kulture“ naznačio kao osobine jednog dela štetočinskih poslenika na kulturnoj i političkoj sceni Srbije.

Ipak, sve u svemu, i najpreciznije, o osveti je reč. Onoj najprizemnijoj. Njegova paskvila je zapravo okasneli odgovor na moj tekst „Kako je pisac postao problem“, objavljen u „Politici“ 1. decembra 2004. godine, u kojem sam stao u odbranu uhapšenog pisca Radoslava Petkovića, tada tek smenjenog direktora Zavoda za udžbenike, bolje reći u času kada je funkciju gospodara preuzeo upravo ovaj i u Službeni glasnik nedavno dovedeni stručnjak za čistke. U Zavod je došao, kao dika Demokratske stranke Srbije, da napravi red (pa su tako neki na pravdi Boga uhapšeni – a potom im je Zavod posle sudskih odluka morao isplatiti silne odštete!) – što je zapravo konačni rezultat nadaleko čuvenog velemajstora za uvođenje reda u finansijskim i drugim poslovima u javnim preduzećima. Evo tog teksta u celini:

Radoš Ljušić

„Nesrećna je, tužna je, jadna je zemlja u kojoj je ugledni pisac postao najveći problem u vremenima u kojima dominiraju najopskurniji i najmonstruozniji zločinci, raznovrsni i mnogobrojni ratni i antiratni profiteri, lopovi čija se težina ne može ničim opisati, polusvet ogrezao u kiču i nemerljivom, neopisivom i neobjašnjivom blagostanju (od ranih devedesetih pa sve do današnjih dana!) koji nam se svim silama nameće kao obrazac nepodnošljivog kriminala. I rugaju nam se, i ponižavaju nas, i prete nam na svakom koraku.

Jedan od bezobrazno bogatih, prebogatih, obradova nas istinom da pedesetak ljudi u Srbiji drži sav nacionalni kapital, vlada nesrećnicom u svakom pogledu. Važan, i, zašto ne reći, jedan od najznačajnijih pisaca Radoslav Petković postade najveći problem – iako u tzv. istražnom postupku s njim niko nije prozborio ni reči. Kažu ozbiljni i odgovorni ljudi (podvlačim ljudi! – a takvih je u zemlji Srbiji/Stradiji sve manje i manje!) da se nikome ne može presuđivati dok se krivica ne dokaže. Koga to u ovoj ojađenoj zemlji tangira.

Radoslav Petković 

U zemlji u kojoj okoreli kriminalci i zločinci raznih fela i dan-danas vršljaju i opasnost su za život svakog pojedinca – naprečac, pisac je problem, ne bi li se zataškali mnogo veći jadi koji su nas spopali. Kakva li čuda, nisu to oni kojima su nikla bajkolika zdanja, oticale ogromne količine novca u još bajkovitije oaze po raznim morima i okeanima... Država u kojoj je vladajuća vrednosna paradigma tzv. najcrnja žuta štampa, tabloidi i tabloidne televizije – intelektualni ološ upakovan u kriminalni milje (više je u ovoj ojađenoj zemlji superluksuznih blindiranih automobila sa zatamnjenim staklima, džipova svih modela, dvoraca koje smo mogli pronaći samo u bajkama, itd., itd!!!), nego traktora i drugih poljoprivrednih mašina „u zemlji seljaka na brdovitom Balkanu“ – teško da može imati sreće. Zašto je pisac onaj koji bi trebalo da plati ceh za sve!?

Zveri-kriminalce niko ne sme da dirne jer bi mu odletela glava u prvi jarak ili u neku jamu zalivenu krečom. Strašna je pomisao da je pisac taj koga treba izolovati od svojih najbližih, jer, ne daj bože, može pomutiti poslove u istražnim radnjama –a tu, ne tako davno, svi znamo da su neki od najviših državnih funkcionera, kakvog li cinizma, apsurda, bezočnosti, pa i sramote – bili dadilje onima kojima se danas sudi za najteže zločine. Da li se to zaboravilo – i da li se to uopšte sme zaboraviti?! I da li bi takvi konačno morali da polože račune ne bi li se moglo krenuti u nešto što bar može biti bolje sutra.

Nije se proslavio niko ko je hapsio pisce – ma o kakvoj se krivici radilo. A naročito ne oni koji pre bilo kakvog procesa, pa bio on i kafkijanskog tipa, unapred presuđuju. Ima u ovoj nesrećnoj sredini onih monstrum-tipova koji su skloni da izmisle krivicu, da vas pribiju na stub srama, da vas ocrne, da organizuju nečuvenu hajku samo zato što niste s njima, ili ne daj bože ne slažete se s istim demonskim mizantropima.

Pa zar smo zaboravili sve one miloševićevske milijarderske lopuže koje su se obogatile na sirotinjskom znoju stvorivši moćne lične kompanije, na pljačkama koje nadmašuju i samu fantastiku! Pa zar smo olako prešli i preko onih koji su menjali boje i zastave, partijske knjižice i gazde – ne bi li sačuvali svoj basnoslovni imetak.

I Domanović i Nušić bi, duboko sam u to uveren, u zemlji Srbiji danas bili u čudu.

A o dostojanstvu, o ugledu, o prijateljstvu, o nevolji, o podršci – niko ni reči da proslovi. Oni vlastodršci koji pisce ponižavaju na najgnusniji način (ma o čemu da je reč!) teško da su stvorenja s ljudskim likom. Takvih je, na žalost, danas i ovde sve manje. Zar to nije razlog za uzbunu. O podvalama i mimikriji je reč!“

Tako, dakle, pisah daleke 2004. ne sluteći da sam počinio smrtni greh i ne pomišljajući na gazdu koji me je te prvodecembarske noći skrušeno pozvao govoreći da mi to nije trebalo! Zašto je on sebe pronašao u toj priči ni dan-danas ne znam. Ali osveta je stigla...

U Glasnik je došao kao dika Srpske napredne stranke, odnosno kao izvršilac strogo poverljivih poslova, to jest sa sličnim zadatkom koji je, očigledno, sam sebi nametnuo: da blati i proteruje ljude, da razori njegovu dosadašnju dragocenu izdavačku viziju, te dalekosežan poslovni program. Ukratko, u njemu imamo višepartijskog preletača, takoreći najuzorniji i najizrazitiji primerak višepartijzma u jednom liku.

Ono što njegovu strategiju čistki čini jedinstvenom, neponovljivom u Srbiji jeste metodologija koju obično koriste potkazivači, denuncijanti, uhode, klevetnici, intelektualne i moralne protuve – naime, svi oni koji su spremni na sve i svašta. I zato je strah kod ljudi od gospodara takve vrste sasvim opravdan.

Šta višepartijski sistem u jednom čoveku sintetiše, onom koji je sada visokopartijski uglednik na dužnosti uništitelja Glasnika (angažman svog višepartijzma uvek je dobro unovčavao!) – šta demonstrira u svojoj paskvili!? O lažima je, dakle, reč:

(1) Apsolutna je laž da mi je u 2012. godini iz Glasnika (bolje reći sa svih mogućih strana – plata i honorari sa Glasnikovim - ukupno nisu iznosili toliko!) uplaćeno 4.551.103 dinara.

(2) Notorna je neistina da sam primao mesečno 112. 000 (kako reče „ne računajući mobilni telefon“ i “druge privilegije”). Što se mojih honorara u Službenom glasniku tiče pismeno sam zatražio od v. d.-ovca da mi se u nadležnoj službi taksativno daju podaci o mojim primanjima – otišao sam kod službenice i kada su oni bili spremni za štampu isti je zabranio da mi se daju u tom obliku jer je znao da je uhvaćen u laži. Imao sam urednički honorar kao i ostali urednici. Bilo je i nešto dnevnica s putnim troškovima, ali one ne ulaze u lična primanja. Potvrda koju sam o svojim primanjima dobio za poresku prijavu – kazuje da sam u 2012. primio mnogo manje. Taj jedino relevantan papir jedino v. d.-u nije relevantan!

(3) Ne samo da sam uredio nekoliko stotina knjiga, već sam mnoge knjige i priredio za Glasnik (Aleksandra Flakera, Svetozara Petrovića, Lubomira Doležala, Pankrte itd., itd.) za šta nisam dobio ni prebijene pare. A što se uredničkog rada i odgovornosti na tom mestu tiče – ponajbolje govore i knjige i autori koje sam objavio. Uz to, na svim otkupima za biblioteke najveći broj naslova i najveći broj knjiga je bio otkupljen baš iz kolekcija koje sam ja uređivao. O nagrađenim autorima i nagradama koje sam dobio neću ni da govorim. O tome v. d. ćuti, njega te činjenice uopšte ne zanimaju!

(4) Nisam primio ni filera za knjige koje sam napisao i priredio, a objavljene su u saizdavaštvu („Srpska književna avangarda“ – rasprodata, potom „Romani srpske avangarde“ u dve knjige – sve navedene knjige nisu ni pripremane u Glasniku). Savest mi je mirna: svaki dinar koji sam od Glasnika primio, najodgovornije sam opravdao – to je znano i dobronamernima i zlonamernima.

(5) Najbezočnija je laž da sam od Glasnika primio bilo kakav honorar za priređivanje Dela Stanislava Vinavera. Najzlonamernija je izmišljotina da mi je tobožnjim aneksom (!!!) za priređivanje drugog kola dela predviđeno još 2.129,895 dinara!

(6) Besmislica je da sam u Glasniku imao bilo kakve privilegije.

(7) Smešna je i providna priča da je Slobodan Gavrilović odbio mesto urednika. Izveštio se hazjajin u toj vrsti prevara: nudi nešto za šta već zna da neće dati nego će ljudima još i oduzeti, pa čak ih i kriminalizovati. Ali za ovaj slučaj nuđenja ili odbijanja postoji najmanje pet svedoka.

Slobodan Gavrilović

(8) Sasvim je nebitno gde živi Branko Kukić, da li u Beogradu ili Čačku – jedan je od najboljih urednika ne samo u Srbiji – a svoje obaveze je ispunjavao na najprofesionalniji i najodgovorniji način, i uređivao je baš objavljujući visokoprofitabilne, a i u svakom smislu izuzetne knjige.

(9) Visokomoralna ličnost i esesenovska perjanica strasno predočava javnosti lična primanja nekih urednika – čini nešto što je u svakoj civilizovanoj zemlji krivično delo, ali ne haje on za to. Voli da zaviruje u tuđe novčanike, a o sebi i svojim primanjima ćuti. Pogotovu onim honorarima koje je protivzakonito primao u desetinama i desetinama hiljada evra od Zavoda u vremenima kada je u njemu gospodario i harao. I nekako u to vreme napravio i porodičnu manufakturu zvanu „Freska“, gle čuda (!), za neprofitabilno izdavanje udženika!? Međutim, zanimljivo bi bilo da odgovori javnosti kako je razrešio problem svoje dve plate i honorara za ušešće na naučnom projektu – i to sad kad, i u ovoj 2013, vlada takođe enormna nezaposlenost, na šta je on strašno osetljiv. Zanimljivo: oteraš radnika na ulicu a onda si pogođen pričom o nezaposlenosti!

Još malo, ali o neinformisanosti.

Nisam član Glavnog odbora Demokratske stranke.

Nisam predsednik Nadzornog već Upravnog odbora Narodne biblioteke Srbije.

Nisam urednik knjiga koje su trebalo da se pojave u saizdavaštvu sa Beogradskom knjigom.

Tvrdi v. d. da nije prekinuo izdavačke projekte „Koreni“ i „Frekvencijski rečnik“, a priređivaču je naložio da prestane s poslom, sa SANU raskinuo ugovor, a akademika Aleksandra Kostića (inače nosioca prava za „Frekvencijski rečnik“) najurio je iz Glasnika. Ali ta mu istina, očigledno, ne odgovara, jer je on veliki nacionalni strateg, „prosvetitelj” i „misionar”. Hvali se zaustavljanjem projekata, mahom mojih, a ne kaže kojih sve još: taj s Beogradskom knjigom jeste priređivanje – a ne uređivanje – više od 30 knjiga avangardne književne periodike. Zaboravio je da kaže da je raskinuo izdavački ugovor sa Čigoja štampom za dela Branka Miljkovića. A, izgleda, neće biti ništa bolje ni sa delima Radomira Konstantinovića... Prekinuo je izdavanje „Zvučne knjige“. Nije lako setiti se svih nepočinstava, a sve ih je više i više...

Aleksandar Vučić

Svojim epohalnim zahvatom čistki – moraće da ukida i biblioteke najurenih urednika, jer su one, ipak, intelektualna i moralna svojina onih koji su ih pokrenuli. Da ne bude zabune: to mu i jeste namera. Gasi biblioteke, gasi knjižare, odjurio je urednike kako on reče „najbolje u državi“. Tera ljude na ulice sa ugovorima na određeno vreme i time se diči – a tako je siroma osetljiv na veliku nezaposlenost! Nesporno, pravi čovek na pravom mestu, i zato, kako on napisa, „Vučiću Aleksandre“, zaista otiđite u „Službeni glasnik“ i uverite se lično kako Vaš provereni kadar („ugledni član“, kako sam obznani za sebe) izuzetno uspešno uništava donedavno najznačajniju izdavačku instituciju Srbije, koja je bila svetionik i nauke i umetnosti i kulture u najširem značenju te reči i van granica naše države.

Šta ovome još dodati? U ovom slučaju mogućno je dopisati još prilično stvari, jer zlo se ne da iscprsti u hiljadu i nešto reči niti je jezik uvek sposoban da se nosi sa duhom zla. Moj skroman predlog glasi: da se bez odlaganja povuče pravi potez pre nego što propast uzme neizlečivog maha, naime da se iz Službenog glasnika ukloni izazivač štete pre nego što tragične posledice po srpsku kulturu i nauku budu nepopravljive. Nadam se da izazivač štete nije nedodirljiv. Ili jeste?