Marinko Vučinić i "jasenovački identitet"

U sklopu vikend akcije „gde su, šta rade“, svratih juče na sajt NSPM da vidim šta tamošnja divna stvorenja sanjaju, a šta im se događa. Čim zakoračih u carstvije onih kojima je do morala u politici, tj. u zonu sumraka, pomislih da sam u delirijumu - ili bar da ružno sanjam, jer takoreći s vrata ugledah naslov koji se doskora mogao videti samo u delirijumima i noćnim morama, citiram: „Može li Jasenovac postati deo našeg nacionalnog identiteta“.

Treba li reći da je majka invencije koja je smislila naslov - i napisala gomilu nebuloza ispod njega - glavom i bradom Marinko M. Vučinić. Da ne bismo traćili karaktere, odmah pređimo na Marinkovom srcu drag „meritum stvari“.

Elem, „meritum Marinkovih stvari“ bila je nerealizovana privatna Visoka Poseta Jasenovcu. Ako ste pomislili da je Marinko posetu komentarisao iz kritičkog ugla, pogrešno ste pomislili, posetu je komentarisao iz Vučinićevog (tupog) ugla. Poseta, uostalom, i nije bila pravi meritum, tj. „osnovno pitanje“. Po Marinku M., „osnovno pitanje za nas je šta smo mi i naša državna politika učinili da svest o počinjenom genocidu bude stvarni deo našeg istorijskog pamćenja i nacionalnog identiteta.“

Evo odgovora: učinili smo sve - pa i više od toga - osim onoga što se moralo učiniti. A šta se to moralo učiniti: evo šta. Na prvom mestu ustanoviti kako je bilo moguće da se genocid uopšte dogodi. Ako je pop Đujić još 1936. godine znao šta se sprema - i iste godine počeo da skuplja oružje i organizuje paravojne jedinice - da li je moguće da to u Beogradu niko nije znao.

Naravno da je znao. Ali kad se zbog odsustva društvene kohezije Srbija raspala na paramparčad, oni koji su mogli i morali nešto učiniti da zaštite srpski živalj u Slavoniji i hrvatskoj i bosanskoj Posavini - kao što je Đujić zaštitio u Dalmaciji - nisu mrdnuli jer su brinuli samo za svoja dupeta. Slično kao što su kamioni predviđeni za evakuaciju fonda Narodne biblioteke bili zauzeti transportom nameštaja raznih gospođa ministarki. Sve što je Luftvafe posle morao učiniti bilo je da pobaca bombe.

Nije samo Visoka Porodica postradala u ustaškim pokoljima. Postradala je i moja (sa očeve strane). Kao unuk zaklanog Srbina imam pravo - Marinko bi rekao „moralno“ - da postavim neprijatno pitanje: ako su već hrvatske ustaše potpuno neometano klale, kako se dogodilo da usred Srbije, takođe neometano, Srbe kolju Srbi (četnici) i streljaju (partizani) takođe Srbi.

Uzmimo sledeći primer. Dedu po ocu zaklale ustaše (Hrvati), dedu po majci, otprilike u isto vreme, streljali partizani (Srbi), pod komandom Đilasa - Milovana, ne Dragana - čiji su dnevnici ovih dana pravi must read. Napomena: srpsko-srpska klanja i streljanja verovatno su odnela više žrtava nego ustaški pokolji, ali o njima ni mukajet, a tu se krije tajna jasenovačkog pokolja. Apropo Jasenovca kao dela nacionalnog identiteta, imam predlog. Jasenovac, „najveći podzemni srpski grad“, proglasiti prestonicom Srba, Bećkovića postaviti za gradonačelnika, a Marinka M. za Vesića.

(Kurir)

Videti još: Marinko M. Vučinić: Može li Jasenovac postati deo našeg nacionalnog identiteta