Mali čovek ili o fusnotama i barikadama

(Pescanik.net, 04.12.2008)

 „Izgleda da društva podležu povremenim napadima moralne panike. Neki događaj, stanje, pojedinac ili grupa bivaju definisani kao pretnja opšteprihvaćenim vrednostima i interesima; putem masovnih medija oni bivaju predstavljani kroz stilizacije i stereotipe; urednici, biskupi, političari i drugi „ispravno“ misleći ljudi penju se na moralne barikade.“

Stanley Cohen,Zlodusi naroda i moralna panika

„Tvoj šovinizam potiče iz tvoje telesne zgrčenosti, iz tvoje duševne opstipacije, Mali čoveče. Ne kažem ti to da bih ti se narugao, nego zato što sam ti prijatelj, iako ti ubijaš svoje prijatelje kad ti kažu istinu. Pogledaj malo te svoje patriote: oni ne koračaju, oni marširaju. Oni ne mrze nešrijatelja, oni imaju zaklete dušmane koje menjaju svakih deset godina, od iskonskog neprijatelja prave prijatelja i iskonskog prijatelja, a od prijatelja od iskona prave ponovo zakletog dušmanina. Oni ne pevaju pesme, oni marširajući urlaju himne.“

Vilhelm Rajh, Čuj, Mali čoveče!

„Na barikade,

svi pojurimo!

I za slobodu,

Svi se osakatimo i umrimo!“

Danil Harms, Vitez

 1.

Postmoderna književna teorija kaže da su sve priče već ispričane i da je jedino preostalo mesto za kreativnost još samo u – fusnoti. Ne znam koliko je ovaj postmodernistički diktum uticao na Slobodana Antonića dok je pisao svoj „Poraz gej lobija“ [1], ali njegov tekst predstavlja savršenu ilustraciju pomenute teze. Naime, ono što nam Antonić u tekstu nudi jeste stara i već puno puta prežvakana priča o zaveri izopačene, bogate i moćne manjine Iksova, uperenoj protiv siromašnog, ali vrednog, poštenog i moralnog „malog čoveka“. Pa sad na mesto nepoznate možete da stavite Jevreje, masone, homoseksualce, iluminate, ili već kako vam drago, ali to ništa ne menja na stvari – priča je u svim slučajevim ista. Antonićev originalni doprinos, međutim, ogleda se upravo u fusnotama, te ćemo zato najviše pažnje posvetiti upravo njima.

Pre svega, treba primetiti da je Antonić vrlo izdašan u upotrebi fusnota – u tekstu od oko 4 kucane strane, on ih ima, ništa manje nego dvadeset i devet. Ovo na prvi pogled ukazuje na autorovo intelektualno poštenje i pedantnost – tvrdnje se ne uzimaju zdravo za gotovo već se potkrepljuju pouzdanim izvorima i proverenim podacima. Ipak, ne treba žuriti sa donošenjem konačnog suda, dok se ova nemala kolekcija fusnota detaljnije ne preispita. Na koje i kakve izvore ukazuju ove fusnote, te na koji se način ovi izvori tretiraju, ovde je pitanje od suštinske važnosti.

Na ovom ispitu, međutim, profesor Antonić ne prolazi tako dobro. Fusnote u kojima upućuje na izvore mogu se grubo podeliti u tri grupe: 1) ukazivanje na opskurne, irelevantne ili ideološki obojene izvore, 2) ukazivanje na nejasne, nedorečene ili nepostojeće izvore i 3) ukazivanje na relevantne izvore, ali na način koji ozbiljno izvrće, da ne kažemo falsifikuje njihove tvrdnje i nalaze.

Ova treća grupa je svakako najzanimljivija i najproblematičnija, pa ćemo stoga početi od nje. Ključne tvrdnje u Antonićevom članku potkrepljene su upravo ovom vrstom referenci, pa tako Antonić tvrdi kako „istraživanja pokazuju razliku u materijalnom položaju između homoseksualaca i heteroseksualaca“, a u fusnoti koja odgovara ovoj tvrdnji (11) stoji: „Prema jednom starijem istraživanju (Overlooked Opinions survey, 1990), 34% gej i lezbijskih osoba imalo je prihod veći od $50.000, dok je taj postotak u ukupnom stanovništvu iznosio 25% (A. Gluckman and B. Reed, 'The Gay Marketing Moment', in A Gluckman and B Reed, Homo Economics; Routledge, 1997).“

U sledećoj rečenici, Antonić kaže: „Prema nekim nalazima, prosečan godišnji dohodak homoseksualnih domaćinstava u SAD bio je 55.400 dolara, a uobičajenih, heteroseksualnih domaćinstava 36.500 dolara.“, potkrepljujući ovu tvrdnju u fusnoti (12): „M Badgett, 'Beyond Biased Samples', in A Gluckman and B Reed, op cit, p. 65.“

Na prvi pogled – sve je u redu, tvrdnja su precizne, a izvori izgledaju ozbiljno, respektabilno i neutralno. Problem je, međutim, u sledećem: oba teksta na koja Antonić refererira u fusnotama, uistinu pominju rezultate koje Antonić iznosi, ali samo da bi ih dovela u pitanje i konačno – odbacila kao netačne. Pa tako već na početku teksta 'Beyond Biased Samples' („S onu stranu pristrasnih uzoraka“) čitamo da je autorkina osnovna namera da pokaže kako su proizvedeni pogrešni podaci o gej bogatstvu, upravo oni koje Antonić citira, koji se zatim zloupotrebljavaju u svrhe desničarske anti-gej propagande. Sami ovi podaci se pominju isključivo kao citati iz drugih tekstova i izveštaja. Razlog zašto su oni pogrešni, kako tvrdi Bedžetova, leži u činjenici da su dobijeni na osnovu „prostrasnih“ (biased) uzoraka. Istraživanja na kojima se ovi rezultati zasnivaju (a radi se upravo o istraživanjima na koje se poziva Antonić u ovoj i kasnijim fusnotama /19/ - Overlooked Opinions survey i Simmons Market Research Bureau survey) rađena su na uzorku gejeva i lezbejki koji su bili pretplaćeni na gej magazine ili redovno posećivali velika gej dešavanja. Jasno je međutim, da ovaj uzorak, iako možda koristan za komercijalne potrebe kompanija koje su naručile istraživanja, nikako nije reprezentativan za celu gej populaciju. Čitaoci magazina i posetioci dešavanja su po pravilu imućniji od proseka, pa nije ni čudo što rezultati bazirani na ovakvom uzorku pokazuju upravo to. Po Bedžetovoj, istraživanja zasnovana na reprezentativnijim uzorcima, dolaze do potpuno drugačijih i mnogo očekivanijih rezultata – homoseksualna domaćinstva imaju manjeprihode od heteroseksualnih, što se lako da objasniti – diskriminacijom. Zaključak do koga dolazi Bedžetove je nedvosmislen:

„Ove studije koje su najpouzdaniji dokazi koje imamo na raspolaganju, direktno protivreče popularnom iskrivljenom gledištu o ekonomskom blagostanju gejeva i lezbejki. Ovo iskrivljeno gledište prvenstveno je rezultat neodgovarajuće primene rezultata iz marketinških anketa na širu grupu američkih gejeva i lezbejki.

(...)

Kako pokazuju najbolje akademske studije koje su nam dostupne, prava ekonomska razlika potiče od štetnih efekata diskriminacije u zapošljavanju koja se praktikuje prema lezbejkama, gejevima i biseksualnim osobama. Ove studije potvrđuju ono što druge grupe suočene sa diskriminacijom takođe znaju: diskriminacija ne nanosi samo psihološke povrede – ona pogađa i novčanike.“[2]

Argumenti koje Bedžetova iznosi (a Glikmanova i Ridova usvajaju i ponavljaju)[3] čine se ubedljivim, ali to naravno ne znači da su i sami imuni na kritiku, niti da se moraju bespogovorno prihvatiti. Ono što je problem u načinu na koji Antonić referira na njenu studiju, jeste što se on na ovu poziva ne bi li podupro teze koju Bedžetova pobija. Ako ovo i nije strogo gledano falsifikat, onda je svakako kršenje svih boljih običaja akademskog i novinarskog poštenja.

(Uporedimo ovo sa sledećom hipotetičkom situacijom: Pera piše tekst u kome želi da ospori postojanje Holokausta. U ovom tekstu, on tvrdi da su brojni istoričari utvrdili da gasne komore nisu ni postojale i uz ovu tvrdnju stavlja fusnotu, u kojoj pak kao izvor za svoju tvrdnju stavlja knjigu Debore Lipštat „Poricanje Holokausta: rastući napad na istinu i pamćenje“[4]. Debora Lipštat je ugledna jevrejska istoričarka i njena knjiga je nesunjivo respektabilan izvor za istoriju Holokausta. Problem je samo u tome da tvrdnje koje Pera brani, Lipštatova iznosi samo kako bi ih argumentovano pobila i izvrgla ruglu. Pera međutim, iz njenog teksta ne prenese ni pobijanje, ni zaključke, već samo sporne tvrdnje. Kako se onda zove ono što radi Pera?)

A da nije u pitanju tek slučajna greška ili propust, govori i činjenica da Antonić postupak ponavlja kada tvrdi da su homoseksualci obrazovaniji i da rade na hijerarijski višim radnim mestima, što potkrpljuje u fusnoti (20), isprva se ponovo pozivajući na Glikmana i Rida (što smo već kometarisali), a delimično na nalaze da lezbejke u zarađuju čak tri hiljade funti više od heteroseksualnih žena, navodno prenesne iz teksta Pitera Morgana „Class divisions in the gay community“, objavljenog u časopisu „International socialism“.

I opet, tačno je da ova tvrdnja postoji u tekstu, ali samo da bi bila pobijena. Već u sledećoj rečenici, Morgan kaže: „Zapravo, skorašnji dokazi sugeriraju da je pouzdanost ovih anketa pod znakom pitanja. Pre svega podaci na kojima su zasnovane su vrlo selektivni: na ove upitnike odgovaraju pre svega pripadnici srednje klase, oni bolji obrazovani i imućni, tako da rezultati nisu iznenađujući kada imate tako visoko selektivnu grupu.“[5], da bi se zatim pozvao na Bedžetovu i njen već komentarisani članak kao na autoritativni izvor podataka na ovu temu. Antonić, međutim, rezultate do kojih Bedžetova dolazi u svom istraživanju, opet ni jednom rečju ne pominje.

2.

Druga vrsta Antonićevih fusnota jesu one koje nas upućuju na nejasne i nedorečene, uglavnom novinske, izvore. Recimo, kada Antonić, opet u fusnoti (11), i opet kao potvrdu tvrdnje o gej bogatstvu, kaže da „prema novijijoj proceni Univerziteta u Mičigenu, prosečni godišnji prihod homoseksualaca premašuje 100 hiljada dolara“, kao izvor za ovu tvrdnju navodi ni manje, ni više nego „Politiku“ od 25. decembra 2005, stranu 4. „Politika“ je, dakako, fin i profesionalan dnevni list, ali teško da je merodavan u pitanjima naučnim, niti može služiti kao ozbiljna referenca za podatke kao što je ovaj. Inače, samo državnih univerziteta u Mičigenu ima ravno 15[6], a privatne da i ne pominjemo. Koji je to univerzitet u Mičigenu napravio ovu „procenu“? I ako je ta „procena“ iole respektabilna, nije moguće da ju je dotični univerzitet šapnuo samo „Politici“, već ju je valjda objavio i u nekoj stručnoj publikaciji? Ali ako je tako, zašto nas onda profesor Antonić ne uputi na ovu publikaciju, umesto na „Politiku“? A ako nas već upućuje na „Politiku“, da li bi mogao bar da nam otkrije ime novinara i teksta u kome se ova tvrdnja iznosi? Ili makar da citira rečenicu ili pasus iz teksta na koje se poziva? Ništa od svega toga. Izvor je: „Politika“, 25. decembar, 2005, strana 4. I uzalud ćete je tražiti na netu; „Politikina“ arhiva ne seže do tako daleko u prošlost. Ostaje vam samo da se prošetate do najbliže biblioteke; ili pak da verujete profesoru Antoniću na reč da to tamo stvarno piše, a on pak neimenovanom novinaru „Politike“ da je preneo tačne podatke, a ovaj pak (ako uopšte postoji) svom šaptaču sa neimenovanog mičigenskog univerziteta, a ovaj poslednji pak, sopstvenoj „proceni“.

I ovo nije jedina fusnota u kojoj figurira taj znameniti i za nauku tako značajan broj našeg najpoznatijeg dnevnog lista. U fusnoti (11), Antonić ga ponovo navodi kao izvor za tvrdnju da „samo na turistička putovanja gej i lezbo osobe iz SAD potroše 54,1 milijardi dolara godišnje“. (Uzgred, jezički mi osećaj govori da baš nikako nisu mogli potrošiti „54,1 milijardi“, već samo „54,1 milijardu“; ali opet, ako je tako pisalo u „Politici“ i to od 25. decembra 2005, pa još i na strani 4, ko sam ja da mudrujem o pravopisu.) Ovog puta međutim, nema ni pomena o tome ko je načinio ovu „procenu“. Da li je neimenovanom novinaru „Politike“ možda ovaj podatak šapnuo neimenovani izvor blizak odeljenju za turizmologiju neimenovanog univerziteta u Mičigenu? Ostaje nam samo da nagađamo.

Ali „Politika“ nije jedina dnevna novina na koju Antonić referira u svojim fusnotama. Šokantnu tvrdnju da se homoseksualni lobi u Kaliforniji „toliko bio osetio jakim, da je čak zahtevao da se iz bukvara i udžbenika izbace pojmovi 'mama' i 'tata', koje je ocenio kao 'homofobične stereotipe' koji su 'diskriminatorni za gej i lezbo zajednicu”, Antonić potkrepljuje fusnotom koja nas dalje upućuje na „'24 časa', 19. 10. 2007, str. 13“. Uzalud sam, međutim, tražio po netu list pod tim imenom. Uspeo sam da nađem jedino 24 SATA - list koji se u Beogradu deli besplatno - biće da je Antonić na to mislio. I zaista, u broju za 19. oktobar 2007, može se naći senzacionalan naslov koji kaže da je niko drugi do guverner Kalifornije, Arnold Švarceneger, u školama u ovoj saveznoj državi zabranio upotrebu reči „mama“ i „tata“. U samom tekstu vesti, mećutim, ne pominje se nikakva zabrana reči, nego se samo kaže da je Švarceneger potpisao predlog zakona pod brojem SBB777, „kojim se predviđa da se u javnim školama u Kaliforniji trenseksualnost, biseksualnost i homoseksualnost predstavljaju pozitivno“[7], te razne kukumavke lokalnih fundamentalista kako to znači da će im deca u školi biti mentalno zlostavljana, te da će škole da postanu centri za biseksualnu indoktrinaciju i tako dalje, sve u tom stilu. Nigde, međutim, ni pomena o homoseksualnom lobiju „koji se toliko osetio jakim da je čak zahtevao da se iz bukvara i udžbenika izbace pojmovi 'mama' i 'tata', koje je ocenio kao 'homofobične stereotipe' koji su 'diskriminatorni za gej i lezbo zajednicu'“. Možda je u pitanju slobodna interpretacija vesti? Pa ipak, neke delove ove tvrdnje, Antonić stavlja pod navodnike, kao da ih odnekle citira, a zatim nas upućuje na 24 SATA (časa?), dakle - citira ih odatle. Ali tamo ovih reči nema. Pa odakle ih onda citira? I odakle uopšte taj „homoseksualni lobi“, pa čak i ako nije doslovan citat? I odakle tvrdnje da su reči „mama“ i „tata“ homofobični stereotipi, i da će biti izbačene iz bukvara? Iz teksta nisu. Odakle su?

A meni đavo nije dao mira, pa sam se bacio na potragu za pravom vešću koja stoji iza teksta u 24 SATA. Samo na još jednom jedinom mestu sam uspeo da nađem ikakvog pomena o ukidanju reči „mama“ i „tata“ – na sajtu WorldNetDaily[8]( u američkom narodu poznatom još i kaoWorldNutDaily), sa kojeg je inače skraćena verzija u 24 SATA skoro doslovce prepisana. Tamo se već pominje nešto slično onome što Antonić „citira“, ali to nisu izjave bilo kakvog gej lobija, pa čak ni bilo kakve gej organizacije, već Karen Ingland, predstavnice konzervativnog CapitolResourceInstitute-a, koja, naravno, napada Švarcenegerovu odluku. Inglandova kaže da novi zakonnije spisak zabranjenih reči, pa ni reči „mama“ i „tata“, ali da ona misli da će „imati 'mamu'i 'tatu'“, biti shvaćeno kao promovisanje diskriminatornih predrasuda, te da „oni (promoteri alternativnih seksualnosti) smatraju da je to diskriminatorno“. Dakle, Inglandova daje svoje viđenje toga šta druga strana, kako je ona doživljava, vidi ovo pitanje, i nudi svoju interpretaciju novousvojenog zakona. Ona može po ovim pitanjima biti u pravu ili ne[9], ali nas ni jednog trenutka ne navodi da mislimo da iznosi išta više od svog ličnog mišljenja. Ponoviti njenu tvrdnju, međutim, ali ne kao nečije lično mišljenje, nego kao, što bi Englezi rekli, statement of fact, da „homoseksualni lobi“ uistinu traži izbacivanje ovih navodno diksiminatornih reči iz bukvara, znači prosto - presno lagati, jer niko ništa slično nije tražio (Inglandova spekuliše da će to u budućnosti, a na osnovu ovog zakona, neko tražiti, ali čak ni ona ne tvrdi da je to iko zapravo učinio). Ništa dakle od zastrašujućeg „kinjenja heteroseksualnih porodica“, koje je, po Antoniću, dozlogrdilo „malom čoveku“.

3.

Najzabavnije su, međutim, Antonićeve funsote iz prve grupe, one opskurne i „partizanske“. Bože moj, čega sve tu nema! Recimo, podupirući poznatu i međ' američkim evangelistima i srpskom kafanskom inteligencijom još vrlo popularnu tezu o tome kako je homoseksualnost od bolesti postala „normalna“ (navodnici Antonićevi; nemoj da je neko i na trenutak pomislio da on smatra homoseksualnost normalnom!), ne zahvaljujući rezultatima empirijskih istraživanja i prevazilaženju predrasuda, nego, dakako, zahvaljujući pritisku gej lobija, Antonić se u fusnoti poziva na knjigu izvesnog Dejvida Noubla, „The Homosexual Revolution“, koja je, vidi bogati, na netu dostupna u celini. Kakva je knjiga u pitanju, da se donekle naslutiti već na osnovu izdavača: American Christian College Press, Tulsa, Oklahoma. Prava slika o piscu, međutim, dobija se tek kada saznate da je gospodin Noubl autor takvih klasika kao što su „Rhythm, riots, and revolution: An analysis of the Communist use of music, the Communist master music plan“, „Communism, hypnotism and the Beatles: An analysis of the Communist use of music, the Communist master music plan“, „The Beatles: A Study in Drugs, Sex, & Revolution“, „Christian Rock: A Strategem of Mephistopheles“ i „The Marxist Minstrels: A Handbook on Communist Subversion of Music“[10], u kojima tvrdi da je rok muzika deo komunističke zavere da se ovlada umovima američke omladine. „Bitlsi, na primer,“, piše Noubl u jednoj od svojih knjiga, „samo treba masovno da hipnotišu hiljade američkih omladinaca, kondicioniraju njihove emocije kroz ritam svoje 'muzike'i onda puste nekog da održi govor u korist pobune i nereda... Ako se ovaj naučni program ne raskrinka, degenerisani Amerikanci će uistinu podići komunističku zastavu iznad sopstvene nacije.“[11] Noubl je, inače, takođe poznat po tome što smatra da je teorija evolucije deo sekularno-humanističkog pogleda svet, te je stoga hrišćani moraju odbaciti, ali da to opet nije nikakva šteta za moderna nauku, jer je ova zasnovana na hrišćanskom pogledu na svet[12]. Nema sumnje – zavidan naučni autoritet.

Ali tu nije kraj, svoje tvrdnje da se „gej lobi često optužuje da je vrlo uticajan u Kongresu u predstavničkim telima država SAD“, Antonić u fusnoti (21) potkrepljuje pozivajući se na tvrdnje Pet Bjukenena i Majkla Sevidža, oba citirane sa istog sajta – „Media Matters“. Međutim, ne samo da se na pomenutom sajtu obe tvrdnje argumentovano pobijaju („Media Matters“ je po rečima sopstvenih osnivača „posvećen opsežnom pregledu, analizi i ispravljanju dezinformacija koje konzervativci šire po američkim medijima“)[13], što Antonić u sada već prepoznatljivom maniru, propušta da pomene, nego su i Bjukenen i Sevidž već nadaleko poznati kao rasisti, teoretičari zavere i uopšte, mrziteljski klovnovi kakvi se neretko nalaze na daljim obodima američke desnice. Sevidžu se pripisuju izjave poput: „Sada su nam neophodni rasistički stereotipi kako bismo podstakli naše vojnike da ubijaju neprijatelje.“ [14] i „Znate šta je autizam? Reći ću vam šta je. U 99 posto slučajeva, to je derište kome nije rečeno da prestane da se krevelji. To vam je autizam.“ (izjava je data kao potpora tezi da siromašne porodice koriste autizam svoje dece kako bi „parazitirale“ na vladinom novcu)[15], a Bjukenenu već čuvena tvrdnja da Jevreji imaju „grupne fantazije mučeništva“, te da „dizel motori ne emituju dovoljno karbon monoksida da ubiju bilo koga“[16].

Ovaj konspirološki niz, Antonić upotpunjuje pričom o „hominterni“ (navodnoj sprezi homoseksualnih interesa u svetu umetnosti) koju u fusnoti (24) potkrepljuje tekstom iz uvaženog i ozbiljnog „Tajm” magazina, ali, avaj!, iz 1969. Panika oko „hominterne“, termina koji je, šaleći se, smislio Vinstan Hju Odn[17], poznati enegleski gej pesnik, u to vreme je uveliko tresla američku javnost, u velikoj meri imitirajući sličnu paniku oko komunističke zavere u Holivudu jedva jednu deceniju ranije (s tim što je ova druga, sasvim u skladu sa Hegelovom tezom, bila tragična, a ova prva tek farsična). Ova „teorija homoseksualne zavere“ nedavno je detaljno opisana i ispitana u knjizi Majkla Šerija, „GAY ARTISTS IN MODERN AMERICAN CULTURE: An Imagined Conspiracy“, i teško da bi se u njoj (teoriji, ne knjizi) moglo reći išta pametnije i tačnije od onoga što u „Njujork tajmsovom“ prikazu kaže Tomas Melon: „Anti-gej poze koje opisuje ova knjiga odavno su se preselile sa intelektualne levice na tupavije opsege desnice. Čak je i Nikson, u svojim poslednjim godinama, prema svedočenju svoje asistentikinje Monike Krauli, bio umoran od potrebe republikanaca da kinje homoseksualce. Možemo se čak zapitati, ne bi li da je još živ, dao najgorim elementima u svojoj partiji isti savet koji su liberalni pozorišni kritičari nekada davali gej autorima: odrastite.“[18] Svakako, dobar savet i za ovdašnje konspirologe.

(Uporediti: Mika piše tekst o jevrejskom lobiju i kaže, prvo, da se gej lobi često optužuje za veliki uticaj na američku vladu, a zatim da je još četrdesetih u Americi bila poznata jevrejska manipulacija Holivudom, pa se u fusnoti za prvu tvrdnju pozove na izjavu Dejvida Djuka[19], a u fusnoti za drugu na čuveni govor uvaženog Čarlsa Lindberga iz 1941, u kome ovaj kaže da „Njihova (jevrejska, dakako; prim R.D.) najveća opasnost za ovu zemlju leži u njihovom vlasništvu i dominaciji u našim filmovima, štampi, radiju i vladi.“[20] Kako se onda zove ovo što radi Mika?)

4.

U jednoj stvari se svakako slažemo sa Antonićem, legalizacija gej brakova je ozbiljno pitanje u kojem cela zajednica ima svoj „ulog“ i koje ne treba rešavati naprečac, i sasvim sigurno, ne bez javne debate. Razlog zašto ove javne debate u Srbiji do sad nije bilo je, međutim, više nego jednostavan. Ne radi se uošte o tome da, kako to Antonić želi da sugerira, neko pokušava da na mala vrata uvede gej-brakove, zaobilazeći pritom demokratske procedure, već prosto o tome da u Srbiji nijedan relevantan politički faktor ne podržava gej-brakove, niti o tome uopšte ozbiljno i razmišlja[21]. Koliko mi je poznato, nijedna gej organizacija u Srbiji nije podnela nikakvu zvaničnu inicijativu, pa čak nije pokrenula ni kampanju za priznanje gej-brakova. Uistinu, opasan gej lobi.

Ovo ne bi trebalo mnogo da nas čudi, u Srbiji, gej i lezbejskoj populaciji još nisuefektivno garantovana ni neka elementarna građanska prava. Svima je poznato kako se završio poslednji pokušaj gej populacije da iskoristi svoje pravo na slobodu okupljanja, kao i to da se zvanični vođa organizacije koja je najzaslužnija za kršenje ovog prava, javno po medijima hvali time što je činio i još obećava da će on tako opet, bude li prilike[22], i - nikom ništa. „Niko u Srbiji ne sme biti žrtva nasilja, pa ni zbog svog seksualnog opredeljenja“, velikodušno kaže Antonić. Ali, kao što dobro znaju svaki srpski gej i lezbejka, baš kao i njihovi prijatelji, rođaci i kolege, u Srbiji se zbog seksualnog opredeljenja itekako često postaje žrtva nasilja, kako verbalnog, tako i fizičkog[23]. Srpskim gejevima je, bojim se, brak u ovom trenutku poslednja briga - oni se još uvek bore za elementarna prava i slobode.

„Vešti napadi“ na ustav, koje Antonić pripisuje srpskom gej lobiju, teško da su bili išta više od izjava nekolicine gej aktivista (Antonić je, kao i uvek, misteriozan u navođenju izvora, pa nas u fusnoti upućuje na NIN od 7. novembra 2006, ali ne navodi ni tekst, ni ime autora, a još manje citat na koji se poziva; takođe, upućuje nas i na sopstveni tekst u „Politici“ od 29. oktobra, 2007, ali link koji prilaže je prazan, dok teksta u broju koji Antonić navodi, prosto - nema; biće ipak da je u pitanju tekst „Pretnje pravnim terorom“ iz broja za 28. oktobar), koji opet teško da se mogu nazvati „veštim“ - vešta može biti manipulacija, kritika može biti samo - na mestu. Pored toga, nema nikakvog razloga da se te izjave shvate kao bilo šta drugo do kao poziv na javnu debatu nad kojom Antonić povodom gej-brakova lamentira, a koja nam je prilikom donošenja ustava tako bolno nedostajala.[24] Naši gej sugrađani, baš i kao bilo ko drugi, imali su pravo da javno iznesu primedbe na predlog ustava, i to što su ih izneli ne čini ih nikakvim „lobijem“, naprotiv. Lobiji deluju iz senke, dok je javna kritika deo elementarne građanske kulture i osnova svake zdrave demokratije.

Pa ipak, ma kako izmeštena bila kritika gej brakova kao realne opasnosti u zemlji u kojoj ni same gej organizacije ne pokreću ovo pitanje i u kojoj se još uvek prebijaju gej parade i gube poslovi zbog seksualnog opredeljenja, glavni problem Antonićevog teksta leži u nečemu drugom. Kako god glasno insistirao na neophodnosti debate o gej brakovima, Antonić ovim svojim tekstom ne samo da ne doprinosi razvoju jedne takve debate, već upravo suprotno, čini sve da bilo kakvu razumnu debatu na ovu temu trajno onemogući.

Po rečima DŽona Rolsa: „Politička diskusija ima za cilj da postigne razuman dogovor, te bi stoga trebalo da se, što je to više moguće, sprovodi tako da služi tom cilju. Ne bi trebalo olako da optužujemo jedni druge za sebične lične i grupne interese, predrasude ili pristrasnost, niti za tako ozbiljne mane kao što su ideološko slepilo i samoobmana. Težnja da se upućuju takve optužbe bez nesumnjivih osnova, očigledno je nerazumno i često predstavlja objavu intelektualnog rata.“[25]

Prozivanje jedne manjinske društvene grupe kao pretnje za „naše vrednosti“, prećutkivanje pravih i reprodukovanje lažnih i preuveličanih statistika, prepričavanje tračeva i glasina kao proverenih istina, te pozivanje na već izlizani slipperyslope argument[26] (u Antonićevoj verziji: „Oni [„obični, mali ljudi“, prim R.D.] su shvatili da nema kraja u "redefinisanju" temeljnih društvenih institucija i vrednosti, poput braka i porodice. Ne treba, naime, zaboraviti da se pojedini ideolozi homoseksualizma zalažu da, nakon legalizacije "gej-brakova" [što automatski znači i pravo na usvajanje dece] sledeći korak bude legalizacija braka kao zajednice više od dve istopolne osobe.”, u verziji jedne njegove obožavateljke, koja je ispravno shvatila mig i sad varira na zadatu temu: „Sve mi se čini da nije daleko dan kada će nam objašnjavati da pedofilija nije pitanje patologije već pitanje ljudskix prava. A zašto onda uskratiti pravo onima sklonim sodomiji, nekrofiliji?“), sve na jednom mestu, čini u sociologiji dobro poznatu pojavu – širenje moralne panike.

Pošto se grupa koja je u pitanju vidi kao homogena i visoko organizovana, a pojedinačni istupi, izjave ili inicijative njenih pripadnika, vide kao delovi dugoročne strategije da se uništi sve što nam je sveto[27], onda je jasno da sa njima nema dogovora, već eventualno samo primirja. Sve ostalo je „borba neprestana“.

Ovakvim „moralno paničarskim“ pristupom (tipičnim, kako primećuje Koen, za novinare tabloidske štampe, izvesnu vrstu sveštenika i evangelista, te za populističke političare, ali obično ne i za doktore sociologije), Antonić onemogućava da se o gej braku priča razumno i staloženo, pa makar se oko njega i ne slagali. Slika „druge strane“ kao organizovane neprijateljske grupe onemogućava da se jasno sagleda da ono što uistinu stoji iza zahteva za legalizaciju gej brakova jesu takođe validni moralni principi i vrednosti, od kojih većinu i sami delimo – jednakost, uvažavanje jedne vrste prisnosti meću partnerima kao dostojne društvenog priznanja, briga za dobra koja brak pruža i omogućavanje homoseksualcima, a ne samo heteroseksualcima, da u ovim dobrima uživaju itd.

U tom smislu, opet je dobro podestiti se Rolsovog saveta: „Kada smo razumni, spremni smo da uđemo u raspravu sa određenom dobrom verom. Očekujemo duboke razlike u mišljenjima i prihvatamo ovu raznolikost kao normalno stanje javne kulture demokratskog društva. Mrzeti tu činjenicu znači mrzeti ljudsku prirodu, jer to znači mrzeti mnoštvo ne-nerazumnih izraza ljudske prirode koji se razvijaju pod slobodnim institucijama.“[28]

Za kraj, ostaje nam samo da se nadamo da će jednom kada pitanje gej brakova uistinu bude došlo na dnevni red i u Srbiji, pristalice obe strane biti spremne da svoje nesuglasice reše u javnoj i razumnoj diskusiji i uz uzajamno uvažavanje, te da će se mudro oglušiti na Antonićev i njemu slične ratne pokliče i pozive na barikade.[29] Onaj pak, ko se na takve pozive bude odazvao, usitinu će se pokazati kao – „mali čovek“.

Fusnote