Kritički osvrt na stavove Srpskog sabora Dveri

Kada govorim istinu ne interesuje me ko to može iskoristiti i za šta

Solženjicin, Dveri srpske, br. 39

Istina o kojoj govori Solženjicin tiče se iznošenja na svetlost dana činjenica o komunističkim teroru u Rusiji. Na prigovore da će te činjenice Zapad iskoristiti protiv SSSR-a Solženjicin, po sopstvenom svedočenju, odgovara da se nedela treba stideti kada se čini a ne kada se o njemu govori. Tekst koji sledi neće iznositi nikakve skrivene činjenice, a kamoli nedela, u njemu se ne nalazi ništa što nije već objavljeno i svima dostupno. Tekst, na mahove otvoreno polemičan i na momente oštar, ima za cilj da, ne pretendujući na iscrpnost, analizira stavove koji se javno iznose već čitavu deceniju i pozove, ako ima koga, na intelektualnu odgovornost za izrečeno. Šta mi je onda, na početku, trebao Solženjicin? Ništa naročito, tek toliko da, posle nekoliko godina članstva u Dverima, pobedim autocenzuru.

Nepostojanje teološke argumentacije i odnos prema Crkvi

Nepostojanje teološke argumentacije predstavlja ozbiljan problem za onog ko sebe izdaje za „hrišćanskog intelektualca“, dovodeći u pitanje, samim tim, hrišćanski aspekt onih ideja za koje se zalaže. U tom smislu sasvim je logično postaviti pitanje: da li je ono što Dveri javno pišu i govore zaista hrišćanski odgovor na trenutna društvena pitanja? Nepostojanje argumentacije ove vrste onemogućava nam da sagledamo da li iznete ideje, za koje se dverjanski autori zalažu, zaista imaju utemeljenje u hrišćanstvu ili se radi o proizvoljno iznetim tvrdnjama. Korišćenje reči i pojmova kao što su: Bog, pravoslavlje, Crkva ili navođenje citata iz Svetog pisma ne čini jedan tekst pravoslavnim.

Nepostojanje teološke argumentacije predstavlja ozbiljan problem za onog ko sebe izdaje za „hrišćanskog intelektualca“, dovodeći u pitanje, samim tim, hrišćanski aspekt onih ideja za koje se zalaže.

Na osnovu ovakvog pristupa sâmo pravoslavlje je ispod pera Dveri uvek poslušno, odnosno uvek daje iste odgovore kada za nešto, navodno, bude upitano. Jedini značaj Crkve koji se stalno ističe – i ispada da je jedino bitan – je Crkva kao faktor nacionalno-političke kohezije i tu prestaje svako dalje zanimanje za pravoslavlje i pravoslavnu misao. Crkva je značajna upravo zato što je zagnjurena u nacionalnu istoriju, zato što je nacionalistička. Crkva nema svoj posebni identitet koji nije od ovog sveta, ona je ili u funkciji očuvanja nacije ili podleže skrivenim neprijateljskim faktorima i odustaje od njenog očuvanja uklapajući se u „Novi svetski poredak“. Izuzev političkih i istorijskih aršina za pravoslavne hrišćane iz Dveri srpskih ne postoji neko drugo merilo identiteta same Crkve. Ako bi pratili logiku ovih stavova i utvrdili da nešto drugo daleko bolje vrši funkciju očuvanja nacije postavlja se pitanje: da li bi mogli da zamenimo Crkvu tim drugim? Razvijajući stanovište Dveri, ovde bi morali da damo potvrdan odgovor.

Očigledno ignorisanje ove vrlo važne dimenzije držalo je Srpski sabor Dveri, ovih deset godina, u dobrovoljnoj izolaciji od savremenih teoloških kretanja i savremene interpretacije bogoslovske misli. Ako pogledamo savremena bogoslovska strujanja kod nas, uvidećemo da je već dugi niz godina pokrenuta plodotvorna saradnja i dijalog između teologa i drugih naučnih radnika, pre svega iz oblasti društvenih nauka. U meri u kojoj je ima, možemo reći da je pravoslavna teologija redukovana na autoritativno i nekritičko pozivanje na ličnosti Svetog Vladike Nikolaja i Prepodobnog Justina Ćelijskog, bez dubljeg ulaženja u unutrašnju strukturu njihove misli. Ovakav pristup vodi kako deformaciji same teološke dimenzije (iz čije perspektive jedino ima smisla promišljati odnose između Crkve i savremenog sveta a koje bi bilo relevantno za same hrišćane) tako i partikularnosti samog pravoslavlja, ukidajući njegov univerzalni karakter. Postoje, doduše, deklarativna pozivanja da se ne treba stvarati „samodovoljna paracrkvena ideologija“[1] ali nije jasno kako to izvesti ako ne postoji stalna korekcija sopstvene misli bogoslovljem ili bar onim njegovim delom koji se bavi socijalnom dimenzijom.

Ravnodušnost prema bogoslovskom diskursu čini se da proizilazi iz zastupanja svojevrsnog učenja o „Srpskom zavetu“[2]. Prema ovom učenju Bog je jednom za svagda sklopio zavet sa Srbima preko Svetog Save. Jedinstvo sa ovim „bogom zaveta“ ostvaruje se kroz euforičnu i beskompromisnu nacionalističku akciju. Pravoslavcima iz Dveri ne pada na pamet da se možda radi o uslovima crkvene misije u feudalnom dobu, među Srbima, i o tome da ta misija traje i danas u uslovima modernog društva. Uostalom, u Novom zavetu sam Gospod poručuje svojim učenicima da idu i krste sve narode, ne da sklapaju zavete ili stvaraju narode. Narodi postoje nezavisno od Crkve.

Odnos prema državi i demokratiji

Iako se Srpski sabor Dveri zalaže za odbranu nacionalnih interesa srpskog naroda, ta odbrana se izvodi na krajnje specifičan način. U stvari, država Srbija, prema Ustavu država srpskog naroda, se delegitimiše, od strane Dveri, na nekoliko načina. Ako se misli da su Srbi u poslednja dva veka preuzimali modele „tuđinskih društvenih organizacija koje su u saglasju sa drugačijim duhovnim suštinama“[3] postavlja se pitanje zbog čega bi Srbi bili lojalni Republici Srbiji, koja kao liberalno-demokratska zemlja ne odgovara njihovoj „suštini“, budući da je ideja liberalne demokratije nastala na Zapadu. Odbacivanje[4] i konstantne opaske[5] na račun demokratskog poretka obesmišljavaju celu navodnu brigu za ljudska i politička prava Srba u regionu, optužbe da je politika koja se sprovodi sa vrha vlasti u Srbiji nedemokratska ili česta upozoravanja da je demokratija u svetu ugrožena totalitarnim tendencijama.

Očigledno ignorisanje ove vrlo važne dimenzije držalo je Srpski sabor Dveri, ovih deset godina, u dobrovoljnoj izolaciji od savremenih teoloških kretanja i savremene interpretacije bogoslovske misli.

Nije jasno zbog čega bi neko ko odbacuje sam pojam i značaj političkih sloboda bio zabrinut za njihovo smanjivanje?

Da li je potrebno pominjati da je liberalno demokratska teorija, na kojoj se temelji današnja država Srbija, ali i mnoge druge zemlje u svetu, neodvojiva od pojma ljudskih i građanskih prava, kao i da je univerzalno definisana, pored toga što je istorijski nastala na zapadu Evrope pre nekoliko vekova. Preciznije rečeno, filozofija na kojoj počiva moderna država ne odgovara „suštini“ bilo kog naroda na planeti. Odnosno ne odgovara ničijim specifičnim običajima, tradicijama i verovanjima.

U programskom tekstu iz aprila 2009. pod naslovom Budimo nerealni – tražimo nemoguće![6] stoji: „Sa jedne strane, nema odricanja od postojećih nacionalnih institucija koje ne vrše svoj posao niti čekanja na njih, već se vrši pritisak za njihovu redefiniciju i promenu kako bi počeli da rade svoj posao.“ Koji je kriterijum za procenu nacionalnih institucija i toga da li vrše svoj posao ili ne, otkrivamo u sledećim rečenicama: „Nikada nismo obožavali državu radi države (ovo je, valjda, ograda od fašizma – V. V.), ali smo smatrali da nam je jedan takav samoodbrambeni mehanizam za zaštitu i sprovođenje sopstvenih životnih načela i potreba bio i ostao neophodan. Zato nije nebitno pitanje ko i na koji način vodi politiku i državu u Srbiji.“[7] Država i njene institucije su ili srpske i sprovode nekakva srpska životna načela ili će Dveri u akciju, da vrše pritisak.

Kada fabrika nacionalnih programa odluči da se uozbilji, možemo čuti i nešto što zvuči poznato: „Naš krajnji cilj jeste objašnjenje i svedočenje novog društvenog obrasca u kome politika nije mera svih stvari, a političke stranke nisu jedini nosioci procesa odlučivanja o našoj zajedničkoj sudbini. Zato se zalažemo za participativnu demokratiju u kojoj će političke stranke podeliti svoja prava, ali i obaveze i odgovornosti, sa ostalim segmentima društva: patriotskim organizacijama, građanskim inicijativama, duhovnim, kulturnim i strukovnim socijalnim potencijalima.“[8] Participativna demokratija upravo podrazumeva jednu političku kulturu u društvu, koja bi ohrabrivala građane da utiču na političko donošenje odluka, međutim, teoretičari srpstva bi društvo u kome „politika nije mera svih stvari“. Zašto bi ljudi koji nisu zainteresovani za ostvarivanje svojih prava, kojima građanske slobode „nisu mera“, želeli da utiču na donošenje političkih odluka na različitim nivoima? Drugo, političke stranke su društvene organizacije koje se bore za dolazak na vlast izlaskom na izbore. Kada se vlast dobije, i formira, odgovornost imaju nosioci vlasti, oni ne mogu da podele političku odgovornost sa onima koji ne podležu nikakvom mehanizmu za proveru te odgovornosti. Odakle toliko nepoverenja prema političkim partijama videćemo nešto kasnije.

Rešenje za Srbe, kojima se u susednim državama krše ljudska prava dok u svojoj ne predstavljaju državotvorni narod – jer su ugroženi lošom politikom i diktaturom verskih, nacionalnih i seksualnih manjina – je stvaranje „Srpske Unije“, države koja bi obuhvatila sve srpske etničke teritorije. Države nastale na tlu nekadašnje Jugoslavije nisu legitimne budući da su njihove granice ispisane „na živom tkivu srpskog naroda“, dok ostali nacionalni entiteti na tom prostoru nemaju svoju suštinu jer je njihov identitet konvertitski.

Kako su i granice države Srbije neetničke, ispada da ni one nisu legitimne. Ovakvim pogledom na stvari daje se za pravo albanskoj etničkoj pobuni i secesiji na Kosovu i Metohiji, kao i eventualnim ambicijama drugih nacionalnih manjina. Sagledavanje stvari na ovaj način kad tad bi dovelo do rasturanja okolnih država možda i Srbije, novih etničkih sukoba i nije izrečeno prvi put[9]. Ideja za stvaranje „Srpske Unije“ otvoreni je poziv i program da se u ovako nešto u budućnosti zaista i krene, ali da ne bi ispalo da pričam napamet evo Obradovića: „U svemu tome (preraspodeli geopolitičkog uticaja – V. V.) lako se može postaviti pitanje održivosti novijih državolikih tvorevina kakve su bivše jugoslovenske republike...“[10]. Besmisleno je zbog toga, u istom tekstu, izražavati zabrinutost za moguću „...dezintegraciju same Srbije na Kosmetu, u Vojvodini i Raškoj oblasti…“[11] kada se isti ciljevi proglašavaju za vrhunska politička načela na teritorijama u regionu na kojima žive Srbi. Obradović je i ovde izričit: „...Srpska Unija je naš politički i državotvorni ideal, pre svih drugih ponuđenih integracija.“[12]

Takođe je apsurdno izjavljivati da se treba i mora voditi briga za prava Srba u regionu i svetu, dok se briga za prava nacionalnih manjina u Srbiji naziva „diktaturom manjina“. Da li na osnovu ovoga sledi da je diktatura većine poželjna i dozvoljena?

Odnos prema političkim strankama

Na stranke se gleda kao na nešto što vodi „neminovnom razbijanju zajednice“[13] koja je u srpsko-pravoslavnom slučaju saborna. U programskom tekstu pod naslovom Dveri srpske i političke stranke[14] iz 2007. godine stoji da su stranke „ideološke tvorevine“ i proizvod „liberalno-demokratskog duha“ izraženog kroz „parlamentarni sistem“. Ova konstatacija nije problematična. „Većina teoretičara saglasna je u tome da su moderne političke partije proizvod XIX vijeka. To je vrijeme nakon građanskih revolucija, kada politička prava i slobode prvi put dobijaju status zakonom garantovanih tekovina, kada vertikalna (aristokratska) struktura političke vlasti ustupa mjesto horizontalnoj (demokratskoj) kada se proširuje biračko pravo a parlament afirmiše kao najviša institucija zakonodavne vlasti.“[15] Međutim, sve ovo je suprotno „duhu sabornosti koji baštine slovenski i pravoslavni narodi.“ Pošto su Srbi slovenski i tradicionalno pravoslavni narod a kako su Dveri „zagovornici sabornosti“, udarene su teorijske osnove za neku buduću vladavinu Dveri, ili neke druge organizacije, koja bi izražavala pravoslavno-sabornu suštinu naroda.

Iako se Srpski sabor Dveri zalaže za odbranu nacionalnih interesa srpskog naroda, ta odbrana se izvodi na krajnje specifičan način. U stvari, država Srbija, prema Ustavu država srpskog naroda, se delegitimiše, od strane Dveri, na nekoliko načina.

Drugim rečima, Dveri su sebe definisale kao ekskluzivnog nosioca i posednika istine koji govori u ime naroda, zauzimajući evolutivni pristup u promeni sistema parlamentarne demokratije. U navedenom tekstu stoji sledeće: „Dveri smatraju da je ovo sasvim dovoljan okvir za saborni (čitaj dverjanski – V. V.) uticaj na postojeći stranački i parlamentarni sistem do trenutka kada će biti moguće izvršiti njihovu potpunu zamenu.“ Drugi učesnici u javnom prostoru su po definiciji van istine i predstavljaju strano telo na telu narodnom. Tako da se „mora postaviti i granica stranačkom uticaju na društvo jer neki stranački programi su potpuno neprijateljski prema srpskom društvu.“ Iako posle ovoga sledi objašnjenje sa kojim strankama Dveri neće sarađivati, u gornjoj rečenici je izrečen načelan stav prema tom pitanju. Naime, ovde polazište nisu osnovna politička prava i slobode, koje svi delimo, pa da zalaganje za njihovo kršenje od strane neke stranke bude potencijalni remetilački faktor u društvu, već se sebi daje za suvereno pravo procena šta je neprijateljsko „prema srpskom društvu“ a šta nije. Iz ovoga ispada da Srbi ne dele osnovna ljudska i politička prava kao svi ljudi, nego da imaju neka svoja posebna. 

Na ovom primeru vidimo koliko je i priča o diktaturi manjina samo verbalna fasada. Zapravo, diktatura prosvećene nacionalističke manjine nije isključena.

Druge nevladine organizacije u Srbiji se konstantno nazivaju „tuđinskim“. Zašto bi jednoj nevladinoj organizaciji, kako sebe vole da nazivaju Dveri, smetale druge, kada valjda sve one deluju na istim načelima tzv. civilnog društva? Mogli bi delovima nevladinog sektora spočitati servilnost prema politici Zapada u odnosu na Srbiju, ali šta znači nazivati ih tuđinima.

Da su zaista zainteresovani da predstavljaju hrišćansko mišljenje u savremenom društvu dverjanski autori bi morali da budu zainteresovani za razmišljanja pravoslavnih teologa na temu odnosa ljudskih prava i pravoslavne Crkve. Navedimo ovde mišljenje Arhiepiskopa Tirane i cele Albanije Anastasija: „Pravoslavni dobronamerni stav prihvata svakog čoveka onakvim kakav on jeste, uz duboko poštovanje njegove slobode, bez zahteva za nasilnim prisvajanjem hrišćanskih shvatanja. Na taj način on olakšava zaokret ka zajednici sa drugim ljudima, čak i ako oni pripadaju drugim religijama i ideologijama. On duboko poštuje ljudska prava i želi suštinsku saradnju u njihovom globalnom prihvatanju i odbrani.“[16]

Moguće je da bi ovde kolektivistički nerv nečije misli bio u iskušenju da tvrdi kako je srpski kolektiv suštinski tolerantan, pošto su Srbi tradicionalno pravoslavni. Međutim, u našem kontekstu nacionalne pripadnosti, Crkve i moderne države, stav Mitropolita Anastasija bi značio sledeće: Pravoslavni Srbin, dobronamernog stava, prihvata svakog Srbina onakvim kakav on jeste, uz duboko poštovanje njegove slobode, bez zahteva za nasilnim prihvatanjem hrišćanskih shvatanja. Takav pravoslavni Srbin olakšava zaokret ka zajednici sa drugim Srbima, čak i ako oni pripadaju drugim religijama i ideologijama. Pravoslavni Srbin duboko poštuje ljudska prava i želi suštinsku saradnju u njihovom globalnom prihvatanju i odbrani.   

Pitanje nacionalnog identiteta

Nacionalni identitet se shvata deterministički, esencijalistički i sveobuhvatno, bez postojanja elementa lične slobode. Iako se konstantno poziva na preispitivanje istorije, naročito odnosa prema srednjem veku i istorijske uloge Crkve u srpskom narodu, pristup ovoj problematici je krajnje neistorijski. Srpski narod se posmatra kao da se nalazi u nekakvom praznom prostoru, potpuno van šireg istorijskog konteksta, kao telo koje neprestano napadaju bacili. Srbi se pozivaju da ostanu verni svojoj „autentičnoj svetosavskoj kulturi“ ali se ne uviđa da se Srbi nikada ne bi ni pokrstili da su razmišljali na način očuvanja svoje autentične mnogobožačke vere i kulture. Sabornost koja se predlaže, bez elementa lične slobode, „nije ništa više od spoljašnjeg autoritativnog kolektivizma” (N. Berđajev).

Na koji način dverjanski autori vide napredak na polju proučavanja istorije pokazaćemo na primeru Branimira Nešića. U svojoj knjizi Srbi i ksenofobija Nešić se ne ustručava da istoričarima deli instrukcije. Tako Nešić, pošto je utvrdio da je celokupna srpska istoriografija za vreme komunizma bila ideološka (ne znam samo kako), veli: „Pozivamo sve ideologijom nezaslepljene, ugledne i čestite srpske istoričare, da se saborno saberu, (...) pa da pristupe pisanju celokupne istorije srpskog naroda.“[17] Za Nešića istoriju izgleda pišu čestiti srpski domaćini[18] a ne kvalifikovani naučnici, koji se služe tamo nekim naučnim metodama. Na stranu to što Nešić veruje da je istorijska nauka u stanju da dostigne nekakvu konačnu istinu, što misli da se do istorijske istine dolazi na saborima a ne na naučnim skupovima, možemo čak da mu progledamo kroz prste i to što nije obavešten da postoje nekoliko izdanja opšte istorije srpskog naroda, problem je u tome što se ovde otvoreno zagovara ukidanje autonomije istorijske nauke i njeno stavljanje pod tutorstvo politike. Ko se od političara bude pobunio protiv ovakve saborne istorije, iza koje bi trebala da stane država, i imao drugačije mišljenje, Nešić poručuje da će takav „odmah biti smenjen i krivično će odgovarati za krivokletstvo.“[19] Zapitajmo se ovde sledeće: zbog čega bi neko od političara bio stručnjak za istoriografiju, pa još toliki da predlaže neko drugačije gledanje na stvari? Ako se malo prisetimo koji su to političari voleli da imaju monopol nad istorijom, doći ćemo do nečega što smo trebali da znamo: to su bili komunisti. Beskompromisni borac protiv komunizma zatvorio je krug. 

Nije jasno zbog čega bi neko ko odbacuje sam pojam i značaj političkih sloboda bio zabrinut za njihovo smanjivanje?

Ako su se osamdesetih godina u komunizmu pojedini srpski intelektualci borili protiv monopola partije nad istorijom,[20] ostavljajući za sobom značajna dela, ne vidim zašto bi sada istorija bila zatočenica nacije, ili, preciznije: ne vidim zašto bi istoriografija dobijala naloge od tzv. nacionalnih udruženja. Zašto bi nacionalna udruženja imala monopol nad istorijom? Kritički metod kojim se služi istorijska nauka nije izmislila nijedna nacija ili grupa ljudi, već pojedinci čiji je jedini interes bilo istorijsko saznanje. Može se pozivati na istoriju ali to više nije istoriografija već služenje (pseudo)istorijskim argumentima u trenutne društveno-političke svrhe. Mana ovakvog pristupa je skoro uvek nasilje nad istorijskom dimenzijom, često i činjenicama. Istoriji se sugeriše šta bi ona trebala da bude, dok se i ne pokušava shvatiti šta istorija zaista jeste i šta eventualno poručuje.

Na primer, često se kritikuje jugoslovenstvo kao jedan od vrhunaca nacionalne „otpadije“ dok se istovremeno Crkva proglašava za „izvor nacionalnog identiteta i oslonac srpskog postojanja u istoriji“[21]. Međutim, šta da radimo sa ovako iznetim hipotezama ako znamo da je Crkva ne samo zdušno učestvovala u stvaranju moderne nacionalne države u 19. veku nego i potpuno podržavala jugoslovenski režim i ideologiju[22], sve do druge polovine tridesetih godina prošlog veka. Kako na primer spojiti „kritiku“ tzv. „lažnog nacionalizma“ koji vuče korene iz Francuske revolucije i pozivanje na delatnost Ilije Garašanina, čije se delovanje uopšte ne može razumeti bez promena koje je donela revolucija? Ako je nekom zamorno da gubi vreme i prevrće po knjigama ili da kvari oči buljeći u elektronska izdanja evo i nešto za zdrav razum (izvinjavam se ako je nekom banalno): ako se tvrdi da je Crkva izvor srpskog nacionalnog identiteta i oslonac srpskog trajanja u istoriji, zbog čega onda Srbi kao narod nisu nestali za vreme komunizma, ako znamo da je Crkva u to vreme bila – na silu – potpuno skrajnuta iz celokupnog društvenog života?

Zalaganje za stvaranje države na etničkom načelu, negativni stavovi prema demokratiji i stranačkom organizovanju, čine Srpski sabor Dveri ekstremno nacionalističkom i radikalno desničarskom organizacijom, tako da je naivno kada retorički pokušavaju da odbrane svoju poziciju negiranjem postojanja ovih elemenata u njihovom radu.

I na ovom polju vlada potpuna intelektualna odvojenost Dveri od bogate literature koja se na stručan način bavila problematikom ove vrste kod nas (tako se valjda brinu o nacionalnoj kulturi). Onaj ko hoće da se ozbiljno bavi istorijom, etnologijom, karakterom i mentalitetom Srba kroz istoriju, morao bi za početak da savlada nemalu, barem domaću, literaturu o tom predmetu. Kada su autori Dveri u pitanju, iako furiozno izbacuju parole o srpskom narodu i njegovom nacionalnom identitetu, u tekstovima se ne nalaze ni najmanji tragovi literature ove vrste.

Zalaganje za stvaranje države na etničkom načelu, negativni stavovi prema demokratiji i stranačkom organizovanju, čine Srpski sabor Dveri ekstremno nacionalističkom i radikalno desničarskom organizacijom, tako da je naivno kada retorički pokušavaju da odbrane svoju poziciju negiranjem postojanja ovih elemenata u njihovom radu. Želja da se ceo duhovni, misleni i naučni život podredi zamišljenim ciljevima kolektiva, svrstava ih i u protivnike elementarne slobode ljudskog duha.

Moram priznati da sam imao muke kako da završim ovu analizu. Šta da poručim, na kraju, samim dverjanima? Šta reći ljudima koji se čas zalažu za dijalog; čas govore da nema diskusije i pozivaju na imperativ akcije; a zatim opet poručuju da će otvarati mnoga pitanja u javnosti? Ipak, za razliku od tzv. sabornog dijaloga – koji podrazumeva „meditaciju“ na temu Boga i roda, kao i zatvorenost u autistični jezik tzv. Srpskog zaveta – predlažem sledeći minimum: stavovi Srpskog sabora Dveri kao učesnika u javnom prostoru i sami su podložni protivargumentima, analizi i procenama. Dobro bi bilo da i same Dveri ovo prihvate.

(Autor je novinar radija Glas Eparhije niške i član Srpskog sabora Dveri od 2004. do 2009. godine)