Kratko o Vuku Jeremiću

U doba onih velikih snegova, razgovarao sam u Novom Sadu sa Đorđem Vukadinovićem. Beše to priča o svemu i svačemu, meni se čini sasvim otvorena i iskrena, a dotakosmo se i Vuka Jeremića. Nisam želeo da o tome javno govorim, ali pošto je tada Vukadinović kazao otprilike isto što u svom najnovijem tekstu Slučaj Jeremić“ i stranputice patriotizma, držim da bih sada mogao. Naime, izneo je, tom prilikom, svoj stav da je Jeremić patriota koji je svojom upornošću na domaćoj i međunarodnoj sceni, zadržao pažnju javnosti na problemu Kosova i Metohije, dok je većini režimskih snaga i inostranih uticajnih činilaca odgovaralo da se isti polako gura pod tepih, kako bi se omogućilo srpskoj vlasti da batali borbu.

Ovde nemam nameru da sa Vukadinovićem polemišem, tim pre što mislim da je on tada bio potpuno uveren u svoje reči, već samo da iskažem moj utisak, koji sam mu i tada objasnio rečima da sam ja isključiv čovek. Ne obazirem se na nijanse. Meni ne znači mnogo što je Jeremić, sva je prilika, manji izdajnik (ili veći rodoljub) od Borisa, a ovaj opet od Šutanovca, koji možda nešto manje mrzi Srbiju od Nataše Kandić i tome slično. Sećam se kako je moj sagovornik tada primetio da mi je ta moja isključivost sigurno zatvorila mnoga vrata, što sam opovrgao rekavši da mi nije zatvorila mnoga, već sva vrata političkog nivoa na kom se nalazim. Ipak, ne nameravam da ovo stanje duha menjam.

Usled svoje ideološke rigidnosti, kritikovao sam i Vojislava Koštunicu, čoveka koga inače poštujem i u čiju sam stranku učlanjen još od natovske agresije. Kad je već tako, smatram svojim pravom da javno tvrdim da je svako ko je član Demokratske stranke ili glup ili izdajnik. Trećeg nema. Objasniću. Zapad (naročito EU i SAD) od raspada SFRJ (koji je verovatno osmislio i sproveo), neprikriveno i bahato drži stranu naših neprijatelja sve vreme. Jedino načelo je uvek i u svemu biti protiv Srba. Srbima otima teritorije, Srbe bombarduje, Srbe sudi, Srbe ruži. EU na sve načine pokušava da uspostavi ND Tačistan na kosovskometohijskom tlu i jasno je da u taj klub nećemo ući dok ne pečatiramo ovo njegovo pregnuće. Ko ovo ne vidi, pa verujući da nam je EU ipak prijatelj, da može i “KiM i EU”, da nema evrounijatskih planova za nemire u Raškoj i Vojvodini, pa glasa i/ili je član žutokratije, glupak je. Ko ovo zna, shvata, razume, ali gonjen željom da pošto-poto postane deo zapada ili motivisan lukrativniom interesima radi na očuvanju Boratovog režima, izdajnik je. Meni ne trebaju ni budale ni kvislinzi. Dakle, pošten i rodoljubiv čovek nema šta da traži u Demokratskoj stranci. Ko može da jede za istim stolom sa Borisom Tadićem, a da mu ne pripadne muka, nije društvo za mene. Nema tog udvorištva, popuštanja, evropskih vrednosti i sličnih koještarija koje mogu naterati Ameriku da se skine sa srpske grbače i odustane od onoga što smatra svojim interesom. Pogledajte BJR Makedoniju. Šta je to što nisu poslušali od američkih diktata? Ipak, malo malo, pa im Jenkiji zakuvaju međuetničke tenzije s Arnautima. Sećam se obrazloženja Vasila Tupurkovskog u vezi sa ustupanjem makedonske teritorije Nato paktu za napade na SRJ, u kom kaže da je svestan kako će Makedonija biti sledeća žrtva velikoalbanskog terorizma, ali da tim postupkom ovaj scenario odlaže za deset godina. Izgleda da je bio u pravu. Iz ovoga zaključujem da nema te evrofilske politike koju mi možemo voditi, a da zbog nje Amerika odustane od našeg uništavanja. Tu nikakav Jeremić ne pomaže.

Ubeđen sam da Vuk to zna. Kad je tako, onda je morao da javno izobliči Tadićevu izdaju i ode u neku drugu stranku ili NVO, odakle bi poveo patriotsku borbu. Nije to učinio, ostao je uz Borisa, davao mu legitimitet i privlačio one glasače koji bi hteli da sačuvamo KiM, ali ne bi da se odreknu sna o evropskim parama, što samo čekaju da nam upadnu u džepove, jer je, valjda i deca znaju, EU grupa za podršku siromašnim zemljama, koja sve čini da podigne njihove privrede i tako ih učini konkurencijom sebi i svojoj industriji, a nikako nije savez država koji nastoji da na račun drugih sprovede svoje ekonomske i geostrateške interese.  Zbog takvih glasača drugi krug je bio meč Tom – Borja, a ne Koštunica – Glišić.

Zato moramo biti jasni, mi koji uobražavamo da je nekome stalo do našeg mišljenja. Nema patriotizma u Demokratskoj stranci. Čak su i gori oni koji bi intimno želeli da se Srbiji zapad otkači s hrbata i pusti je da diše, ali zbog ličnih interesa promovišu i podržavaju žutaće, od verodostojnih urbanoida koji s nacionalnim osećajem nemaju dodirnih tačaka.

Da završim, iako sigurno Srbiji ne može štetiti izbor Jeremića za predsedavajućeg Generalne Skupštine OUN, iako je nedvojbeno na položaju ministra inostranih dela naneo manje štete nacionalnim interesima nego Borja, Borko i Sonja Liht, on je pristao da igra u tom timu, u kampanji je podržao Borisa uprkos njegovoj izdaji oko rezolucije, pa čak i posle neobičnih dešavanja na izbornoj skupštini DS. Time se diskvalifikovao kao patriota. Saznao sam od prijatelja iz DSS, da je Vuk plakao u Ujedinjenim Nacijama kad mu je Boris naredio da podnese izmenjenu rezoluciju, ali tim gore. Kad već duboko u sebi pati zbog nacionalne propasti i izdajstva svog vođe, a ostaje mu bespogovorno veran i još ga hvali i podržava, ne može računati na moje razumevanje.

Zašto makar sad ne izađe na medije i ne kaže sve o Borisovom petokolonaštvu? Ako mu i dalje veruje, onda je ili budala ili zaljubljen, a to dvoje su isto, bar sudeći po starim Latinima. Bilo kako bilo, neću žaliti za DŽeremajom, kako ga nazvaše Miša Đurković, iako ne sumnjam da će, načini li Borja vladu, novi ministar biti još gori i zapadu servilniji. Mene ne zanimaju nijanse u okviru izdajničkog režima. Ja želim samo totalno uništenje, demoliranje i razaranje Demokratske i njoj srodnih stranaka, medija i organizacija,tako da se nikada više ne pridignu.

P.S.

Kao što rekoh, ovim člankom nikako ne želim da se raspravljam s Vukadinovićem niti se uključujem u svađu između nekih patriotskih sajtova i intelektualaca, već samo da izričito kažem šta mislim o Vuku Jeremiću i Demokratskoj stranci.

(Srpski kulturni klub)