Čudno kajanje Milovana Danojlića

Objašnjavajući gde je sve izgrešio pokušavajući da, pored svog literarnog habitusa, pliva i stilom političara, Milovan Danojlić obratio nam se kratkom formom „Pisac u politici“ i zapljusnuo nas bujicom raznoraznih – političari bi rekli – pikanterija. Nesporni autoritet u srpskoj književnosti, pisac, pesnik, blagorodno nam je ustupio delić svojih još nenapisanih memoara.

U tome, naravno, ne bismo videli ništa loše da se pisac Danojlić nije obrušio na Desimira Tošića – tolikom silinom i bez ikakvog dokaza, subjektivno i lično, jakim i nepristojnim insinuacijama, poluistinama ili poluneistinama da mu to, barem s naše strane, neće tek tako proći.

Pokojnog Desimira Tošića upoznao sam pre dvadeset godina, baš u vreme za koje ga Milovan Danojlić vezuje užasnom konotacijom kojom opisuje njegovu ličnost. Dakle, veoma dobro ga poznajem baš iz onog perioda u kojem ga Danojlić, blago rečeno, predstavlja u ružnom svetlu. O ranijem razdoblju Tošićevog života informisao sam se iz pričanog i napisanog, i saglasan sam, uglavnom, s pohvalama koje mu je i Danojlić, govoreći o Tošiću iz mlađih dana, odao. Otkad sam se s Desimirom upoznao, pa sve dok se, posle teške bolesti, nije upokojio, ne samo da sam s njim prijateljevao, nego smo bili saradnici i u Demokratskoj stranci, i u Demokratskom centru, i van njih. Bili smo iskreni prijatelji, svakodnevno trošili sate u radu i debati, provodili nedeljna popodneva u razgovoru uz sasvim običnu srpsku hranu i, recimo, makedonsko vino (srpska su kisela). Verujem da bi na ovo poslednje Danojlić stavio značajne primedbe jer bi mu se taj naš meni (fr. menu), sasvim sigurno, „učinio banalnim“.

Kada Danojlić, u svom „Piscu u politici“, tvrdi da se Tošić „obreo u zemlji i aktivirao u vođstvu“ Demokratske stranke (a obreo se, uzgred, i sam Danojlić, što valjda nije ništa čudesno), trebalo bi da zna da Tošić, nažalost, nije imao primeren uticaj u tom vođstvu. Iako je bio biran za potpredsednika DS, čak ni na osnovu te funkcije, a da ne govorimo o nespornom ugledu, iskustvu, znanju, energiji koje je Tošić stavio na raspolaganje stranci, DS i njeno faktičko vođstvo nikad nisu u pravoj meri koristili Desimirove sposobnosti, uprkos ogromnom respektu koji je uživao među članovima Demokratske stranke. On se, nasuprot drugima, nikad nije bavio lobiranjem, potkupljivanjem i korupcijom, pa je samim tim u unutarstranačkim borbama bio jagnješce i naivčina, kao uostalom i u odnosima s drugim političarima. Međutim, on za to nije hajao, vodio je računa o ljudima, o malom čoveku, narodu i opštem interesu. Zato je o sebi uvek govorio da je politički radnik, a ne političar. Tošić je u DS bio aktivan, bio je u rukovodstvu stranke, ali pisac takvog formata kao što je Danojlić trebalo bi da zna ili barem da nasluti kako formalna i faktička moć ne idu uvek jedna s drugom. S našim istorijskim nasleđem i savremenom praksom, mirne duše možemo reći da upravo kod nas one ne idu zajedno. Jedan je glava, a ostali su samo izvršioci. Desimir se u Demokratskoj stranci borio protiv toga, i zato je naposletku i napustio DS. Plamteo je tada sukob Đinđić – Mićunović. Stoga ne stoji tvrdnja da „Tošića, starog političkog vuka, ti zaokreti nisu zbunili“, kako tvrdi Milovan Danojlić. Prvo, daleko je on od vuka, a i svakovrsnih vukova. Drugo, cepanje stranke i te kako ga je zbunjivalo i doticalo. Borio se protiv toga i smatrao da je reč o nespremnosti da se pomirimo s činjenicom da smo u manjini, da delamo u organizaciji gde sopstveno mišljenje ne može uvek da bude većinsko. Tvrdio je da u toj situaciji nije nikakvo, a nekmoli demokratsko rešenje da se izađe iz stranke. Tražio je da se o problemima vode debate, da se razgovara, polemiše, a da se stranačke odluke donete demokratskim putem poštuju. Kada je u DS unutrašnja demokratija postala drastično ograničena, iz stranke je istupio jer se postavljalo pitanje koliko je, u to vreme, Demokratska stranka uistinu bila demokratska. I to pitanje nisu postavljali samo Tošić i Mićunović, već i akademik Ljubomir Tadić, Vida Ognjenović, a nešto niži prag tolerancije prema istom pitanju imali su i Nikola Milošević, Kosta Čavoški i mnogi drugi. Bilo je to teško vreme za sve, u kojem je, mora se reći, Zoran Đinđić postao faktički vođa Demokratske stranke, čije metode mnogi intelektualci i disidenti, demokrate, nisu odobravali. Kasnije su neki, verovatno zbog tragične sudbine Zorana Đinđića, naterali sebe da zaborave taj period, a neki, poput Dragoljuba Mićunovića, prave se kao da tog mučnog razdoblja nije ni bilo. 

Elem, verujemo da je Danojlić „stekao utisak da (Tošić) olako likuje nad našom političkom nepismenošću i zaostalošću”, dok je on, Danojlić, „ulazio u fazu tužnog solidarisanja s našom mukom i nesrećom“. Uistinu, nije bilo tako. Utisci engénéralnisu pouzdani. Tošić nikada nije likovao ni nad čime. Ponajmanje nad našom mukom i nesrećom. Rekao bih da su ga doticale toliko da je čak i lično patio. Za razliku od mnogih, bio je iskren i kao pravoslavac i kao politički radnik. Nije lagao. To je jedna njegova osobina koja ga, pored ostalih, razlikuje od mnoštva političara, ali i „pravoslavaca“. Bio je jedan od onih koji nisu polazili od „činjenice“ da je uvek kriv neko drugi. Hteo je da razgovara i o tome da li smo i sami za ponešto krivi. I to nije krio od javnosti. Govorio je javno, ne spekulišući pred biračkim telom, bez oportunizma i ulagivanja.

Tačno je da se Tošić viđao sa svojim predratnim znancima, pa i „razvlašćenim pripadnicima Nomenklature“. Nije se odrekao ni jednog jedinog prijatelja zbog razlike u mišljenju, pa nije imao razloga ni da izbegava poznanike. To što se viđao, i s njima razgovarao, jedna je stvar, a sasvim je drugo pitanje da li se s njima slagao, ili ih je, ne daj Bože, politički podržavao. Osim toga, niko od tih ljudi nije okrvavio ruke, a da su bili Tošićevi ideološki protivnici i neistomišljenici, to je belodano.

Valjalo bi znati da je Desimir Tošić bio veliki i glasni kritičar komunizma, posebno socijalizma lenjinizma. Ali trebalo bi isto tako znati da on nije bio antikomunista. Razgovor s ljudima čija su uverenja komunistička nije izbegavao. Za njega je to bila debata, polemika, razmena argumenta. Nije video ni jedan jedini razlog da s pristalicama druge političke opcije ne razgovara. Valjda ničeg normalnijeg u demokratiji od toga i nema. Boljševici, pak, nikad ne razgovaraju sa svojim ideološkim neprijateljima, oni se prema njima ponašaju kao prema obolelima od kuge, a nekad ih i bukvalno uklanjaju.

Čak i kad ga prekoreva što je ušao u društvo „naših revnosnih evrofila“, sam Danojlić ne krije činjenicu da Tošić iz toga nikakve praktične, a kamoli finansijske koristi nije imao. Kaže, družio se Tošić s nekima od kojih je on, Danojlić, zazirao... Nema boljeg primera da se na njemu objasni kako postoje ljudi koji imaju i neguju uverenja i ideale. Postoje ljudi koji ne rade to što rade zbog praktične koristi i ćara, te više vode računa šta zastupaju nego u čijem prisustvu i društvu to čine. Zato je Desimir bio u Evropskom pokretu. Zbog evropske ideje demokratije bio je tamo. Zbog ideje koja je u debelom hladu i turobnoj senci čak i u samoj Evropi. Ali i s tom svojom hipotekom, Evropa podrazumeva modernu ideju slobode i demokratije. I boljih tekovina od evropskih, u tom smislu, nema. A te tekovine i tu ideju Desimir je nosio u sebi, bez primisli, kako i sam Danojlić kaže, o bilo kakvoj koristi ili praktičnom ćaru.

Nevolja, međutim, ipak postoji. U pismu Milovana Danojlića najstrašnije je to što on pri kraju, pošto je već napisao da se njihova prepiska proredila i zamrla a nekadašnje prijateljevanje prešlo u bezimenu tugu, to obrazlaže sledećim rečima: „Takva je politika, i takav položaj pisca u njoj… Ona nameće sputanost u mišljenju i prosuđivanju; budući koristoljubiva, lako zapada u prostaštvo. Pitanja se grubo uprošćavaju, po cenu intelektualnog nepoštenja, pa i laži. Sve je to nama, piscima, organski tuđe...“

Ne bismo hteli da verujemo da je Danojlić, pišući ovako o politici, mislio na Desimira Tošića. Ne bi valjalo da je Danojlić sve to napisano uputio Tošiću, iako tako izgleda. Bilo bi vrlo nespretno za velikog pisca da tako omaši i takav pasus slučajno zalepi tik uz onaj koji se tiče Tošića. Iako nismo premudri i lukavi, naša naivnost ipak nije tako duboka, koliko ona Danojlićeva, politička. Ta, naizgled slučajna aluzija osobito je dokaziva ako se u obzir uzme i to da je pisac sebe ipak jasno odvojio od političara rečenicom „Nama piscima je to organski tuđe“.

Istovremeno, naglašavamo da se ovom prilikom nismo bavili činjenicom da politika na našim prostorima ipak nije otpočela osnivanjem Demokratske stranke 1989. godine. Bilo je politike i pre toga, kao i političkih aranžmana raznoraznih pisaca. Neće biti da su politički aranžmani izmišljeni u savremenom srpskom višestranačju. Danojlić kaže: „Za ono malo, što sam se petljao u politici, opravdava me ljubav prema slobodi. Ona je jedna od retkih vrednosti do koje mi je u životu istinski stalo.“ Teško je zaista meriti ljubav prema slobodi, ali ako je ta ljubav zaista i pogon i opravdanje, onda je Desimir bezgrešni perpetuum mobile. Dakle, tom Danojlićevom pasusu dodajemo samo to, a pasusu o političarima ne bismo oduzimali ništa da se, kojim slučajem, ne odnosi na Desimira Tošića.

Tošićev politički karakter nije reprezentativan za to šta je i šta je bila Demokratska stranka. Bolji je primer za to šta Demokratska stranka nije. Još je gora stvar s političarima. Daleko je Tošić od paradigme srpskog političara.

Na kraju krajeva, Danojlić kaže da je pisac u politici „strano telo“, da se, nekako, u politici ne snalazi. Naše iskustvo i novija istorija potvrđuju valjanost ovog stava, ali da li nam se Danojlić, pišući „Pisca u politici“, obratio kao pisac ili kao političar? Meni sve govori da je posredi ovo drugo. Reklo bi se da pisac, jednom zaražen političkim virusom, nikad više o politici ne progovara kao pisac, već samo kao političar. Drukčije rečeno, možda bi neko pokajniku i poverovao kad ovaj, kajući se, ne bi tako glasno psovao.