Basarijada

Nije nam namera da u bilo šta uveravamo Basaru. Onaj ko ne može bez gazde, ko ide od stranke do stranke i ko nije izdao i ispljuvao samo onoga koga ne poznaje i sa kim se nije družio, i ko javno moli moćnike da ga uzmu u službu, naravno da ne može da razume šta znači biti častan, autonoman i svoj. Ni mi ne razumemo kako one balerine mogu da stoje na vrhovima prstiju, kako neko može da guta eksere – ili, u konkretnom slučaju, kako je neko u stanju da menja uverenja češće nego košulje i da autoritativno govori o onome o čemu ništa ne zna.

Šta možemo misliti o književniku – zamislite, KNjIŽEVNIKU, ne taksisti, portiru, političaru ili mašinskom inženjeru –  koji ne razlikuje Gogolja i Čehova (ma, sve je to, valjda, ionako ista ruska i „azijatska“ bagra)?!  Ko ne veruje, neka pogleda u Danasu od 21. i 24. avgusta ove godine. Svi smo se s razlogom smejali Palminom biseru sa „Betovenom i Šopenom“,  ali je ovo, zapravo, mnogo skandaloznije. Palma ne mora da poznaje klasičnu miziku, ali bi barem jedan književnik i intelektualac morao da razlikuje Gogolja od Čehova. I na šta može ličiti kada, taj i takav veselnik krene „suvereno“ da deli lekcije, raspravlja o „levici“ i „desnici“, filozofira na geopolitičke teme i sudi o stvarima o kojima tek nema nikakvog pojma. Mi, recimo, nećemo da sudimo o Basarinim književnim kvalitetima, niti nas oni zanimaju, niti ćemo da ih umanjujemo ako ih kojim slučajem ima. Ali znamo da su se pojedine kolege iz NIN-a žalile kako im je svojevremeno slao preteća i uvredljiva pisma i godinama napadao NIN kao „nacističko“ i „klerofašističko“ glasilo, sve dok konačno nije dobio NIN-ovu nagradu i počeo da za NIN piše kolumnu. Što ne mora da govori mnogo o njegovoj literaturi, ali kazuje gotovo sve o njegovom karakteru i moralu.

Ne zbog Basare, već zbog čitalaca Danasa, koje cenimo i onda kada se sa njima možda ne slažemo, a koji su neprestano bombardovani njegovim somnabulnim tekstualnim izlučevinama, želimo da jasno kažemo da NSPM, od svog osnivanja sredinom devedesetih, nije bio „filijala“ nijednoj stranci, niti je ikada tražio „gospodara“. Od samog početka zauzeli smo jasnu demokratsku i nacionalnu poziciju, i tu poziciju nikada nismo promenili, bez obzira na to u kom su pravcu išli i kako su se prelamali dnevnopolitički tokovi i partijski interesi. Dakle, nismo se suštinski menjali, samo su, u različitim okolnostima, naši identični stavovi u jednom trenutku mogli delovati manje, a u drugom više „patriotski“ i „nacionalno“. (No, čak i da se jesmo promenili, sigurno da je neuporedivo intelektualno i moralno časnije tokom devedesetih biti bliži „građanskim“, a danas „nacionalnim“ pozicijama – nego obrnuto, kao što je to upravo slučaj sa g. Basarom, a, nažalost, i mnogim drugima na javnoj i političkoj sceni.)

Naravno, da bismo održali na minimumu egzistencije najpre časopis, a onda i sajt, tokom ovih petnaest godina rada učestvovali smo na raznim konkursima i primali smo različite, obično prilično skromne donacije – od Fonda za otvoreno društvo, preko Skupštine grada i ministarstava za nauku i kulturu, do ličnih priložnika. Šta su donatori privatno mislili, ili šta su od nas očekivali, ne znamo. Ali ono što smo svima uvek jasno stavljali do znanja jeste da donatorstvo ne znači pravo na bilo kakvo usmeravanje našeg mišljenja i naše javne delatnosti. (Možda su baš zato i te donacije uvek bile više nego skromne.) Bilo kako bilo, NSPM nikada nije imao gazdu, niti će ga ikada imati – osim ako pod gazdom ne podrazumevamo privrženost istini, javnom dobru i nacionalnom interesu. I kao takvi smo opstajali i bivali pomalo uticajni i, očigledno, kao takvi, sve više postajali trn u oku onima koji na život i politiku gledaju drugim, pragmatičnijim očima.

Ista je priča i sa odnosom NSPM prema strankama i političarima. Tokom svih ovih godina partije i političari su dolazili i prolazili, svoj položaj menjali ideološki ili statusno. Sa većinom se, naravno, poznajemo, mnogima smo i generacijski bliski, sa nekima i u relativno prijateljskim odnosima. I naravno da smo razgovarali i razgovaramo sa njima – pa, nećemo valjda sa Basarom da pričamo o politici i ruskoj literaturi?! Mi pretpostavljamo da su društveni naučnici neka vrsta „socijalnih seizmologa“ i da je njihova obaveza da na sve moguće načine alarmiraju i upozore na moguće društvene potrese, uragane i cunamije. Ne možemo reći da smo u toj stvari imali baš previše uspeha, ponekad smo imali utisak kao da govorimo gluvima, ali nam je makar savest apsolutno čista. U svakom slučaju, od tog truda nismo imali nikakve lične i materijalne koristi, niti nam je to bio cilj. No, nemamo nikakvu iluziju da bi g. Basara i njemu slični to mogli da razumeju.

Ali, NSPM je uvek bio tu gde jeste – na jasnoj demokratskoj i nacionalnoj poziciji. Pa, kome milo – kome krivo. Treba samo pročitati uvodnik iz našeg prvog broja od pre više od 15 godina (1/1994) da bi se shvatilo da nismo mi bili ti koji su ikuda išli, već da su drugi bili ti koji su povremeno prilazili ili dolazili na naše pozicije. Ne možemo da sudimo o motivima, ali pretpostavljamo da je neko prilazio iz uvažavanja, neko iz računa i interesa, a neko po zadatku. A kako je demokratsko-nacionalna pozicija u Srbiji, zapravo, najteža i najnezahvalnija za zastupanje, mnogi su tu poziciju ubrzo napuštali, ili je trampili za sigurnost položaja, novca i/ili moći. A da smo tu trampu i mi hteli da napravimo, da smo samo hteli da se priklonimo i poklonimo, pristanemo na gazdu, „prijateljska uputstva“ i „zajedničke koorodinate“, ne bismo danas, u materijalnom pogledu, bili pravi „intelektualni proletarijat“ i „crkveni miševi“, ne bismo danas bili „slobodni“ ne samo od vlasništva nad bilo kakvim „firmama“ i „preduzećima“, koje nam Basara spočitava, nego čak i od stanova, automobila i ozbiljne ušteđevine. Imali bismo moćne zaštitnike i ne bismo bili stalna meta napada različitih interesnih grupa, partijskih i polukriminalnih lobija i „pamet-eliminatora“. I onda bi Basara o nama govorio sa poštovanjem, a ne sa ovom kombinacijom zlurade pakosti i jalove mržnje. Kao što nam je još do pre nekoliko godina, dok je ova „nacionalna“ priča delovala perspektivnije, nudio saradnju, predlagao da se družimo i organizujemo zajedničke debate.

Sigurno smo nekada i grešili u proceni (skromno se nadamo da to nije bilo baš previše često, a svakako znatno manje nego kod nekih drugih kolega). Ali je barem svako, i kada se slaže i kada se ne slaže sa nama, mogao da bude siguran da je to mišljenje, čak i ako je pogrešno, plod naše sopstvene pameti, a ne bilo kog plana, niti, recimo, kadrovskih promena u bilo kojoj službi i procena u bilo čijem kabinetu. I to je ono što je smetalo. I zato NSPM mora da nestane – ili makar da se ultimativno kompromituje sa svake strane. Kada smo svi neprincipijelni, srebroljubivi konvertiti, onda to zapravo niko i nije. I onda nije mnogo ni važno da li je neko, nominalno, desničar ili levičar, mondijalista ili patriota, pozicija ili opozicija. Svi su „svoji“, svi imaju svoje „šeme“ i „kombinacije“, dogovoriće se i istaliti već nekako. Samo da se sklone ove „intelektualne budale“ i zakerala sa svojim „nijansama“, objektivnošću i zanovetanjem. I zato ova aktuelna hajka na nas nije nimalo slučajna ni besmislena. Kao ni ovaj samo na prvi pogled protivprirodan savez između mondijalističkog desničara Basare i „levičarskog“ i „antiglobalističkog“ (Vučelićevog) Pečata. Jer, zbilja, šta li bi to mogao biti „zajednički imenitelj“, odnosno „zajednički sadržalac“ kod jednog „Basa“ i jednog „Vučele“ (i jednog Željka Cvijanovića)? Razmislite malo o tome poštovani čitaoci Danasa. A i svi ostali.