Analitičarski keš

Antonićeve gazde se menjaju, ali rezultati sukoba dva sveta, koje simbolišu Slobodan Antonić i LDP, ostaju isti. Politika Liberalno-demokratske partije doživljava afirmaciju u svakom slovu i svakom interpunkcijskom znaku koji upotrebi Antonić. Svaka reč njegovih tekstova pokazuje koliko je velika razlika između starog sveta, čiji je Antonić odraz u ogledalu, i novog sistema koji gradi LDP. U sukobu tih razlika neprestano pobeđujemo. To, međutim, Antoniću nije dovoljan motiv da prestane da ulazi u sukobe u kojima je unapred osuđen na gubitak.

Zbog toga je netačna već prva rečenica u njegovom pamfletu. LDP nije u poslednje vreme „zabeležio gubitke”. Naprotiv. Kolumnista, međutim, pokušava da dokaže ovu besmislenu tvrdnju, pa se zato služi neistinama i neverovatnim interpretacijama. Tako, između ostalog, netačno navodi deo iz intervjua Čedomira Jovanovića, objavljenog u samoj „Politici”, u kojem, povodom pitanja o troškovima izbornih kampanja i finansiranju stranaka, Jovanović kaže: „Na kraju, kada se podvuče crta, glas u Srbiji jako teško može da košta ispod sedam evra. Ako se spustite ispod toga, kao što je uradio LDP, nemojte da budete iznenađeni zbog toga što ste dobili 5,2, a ne osam procenata koliko su istraživači videli do poslednjeg trenutka.” Ne razumemo kako Antonić ovo ne razume. „Politika” se, doduše, ne štampa na glagoljici, ali valjda je i ćirilica pismo koje kolumnista sa radošću koristi.

Računica je jasna. Antonić se, ipak, sigurnije oseća kada se zaklanja iza tuđih računica. Za tim nema potrebe. Očigledno je da ne govori istinu i da za skupe honorare piše ovakve tekstove koji ga čine navodno uspešnim analitičarom. Neko je uspešan analitičar, a neko uspešan menadžer. Zato je Slobodan Antonić zapravo Bojan Krišto političke analitike.

On i ne pokušava da traga za argumentima. Osnovu za svoje tekstove traži u interpretiranju frustracije Gorana Petrovića, čoveka sa kojim se sadašnje rukovodstvo stranke razišlo još pre njenog formiranja. Razlog je bila Petrovićeva neiskrenost, koju bi neki nazvali sklonošću da laže. U međuvremenu je ovaj način ponašanja postao i forma i sadržaj njegovog odnosa prema LDP-u. Naravno, to je najbolja preporuka za status Antonićevog izvora informacija.

Sa Goranom Petrovićem smo se razišli nakon njegove prve laži kojom je pokušao da izbegne odgovornost za neistine izrečene u poznatom intervjuu NIN-u. Za ljude koji su tada formirali LDP takvo ponašanje bilo je neoprostivo. Princip suprotstavljanja svakoj laži jedan je od osnova stranke. Tako je bilo i pre više od tri godine kada je lagao Petrović, tako je i danas kada zajedno lažu i on i Antonić. Zbog toga smo superiorni u odnosu na kritike koje počivaju na neistinama. Razlaz sa čovekom koji je lagao, samo sedam dana pre formiranja stranke, za nas je bio princip koji smo u budući LDP ugradili. Sve što se u međuvremenu dogodilo pokazalo je koliko smo bili u pravu. Sve istine o Petroviću koji istinu prezire, od informacija o okolnostima otmice novinara Dušana Reljića, do dokaza da je Petrović, zajedno sa Koprivicom, savetnikom Radeta Bulatovića i svojim saradnikom u toj otmici, sve vreme radio u korist neprijatelja LDP-a, potvrda su ispravnosti naše odluke.

Zna i Antonić da pozivanje samo na Petrovića ruši svaki kredibilitet njegovog teksta. Zato nastavlja da piše neistine. Pominje navodni odlazak Biljane Srbljanović. Na njegovu žalost, Biljana je i dalje, naravno, članica Predsedništva i Političkog saveta LDP-a. To su organi u kojima je njena kritika potrebna i korisna, i to je još jedna velika vrednost stranke. To Antonić ne razume. Iz njegovog ugla, ograničenog šinjelom iz koga je potekao, to je nerazumljivo. Bez obzira da li taj šinjel nosi petokraku ili kokardu.

Antonić pominje i Vladana Batića. Ni tu nije u pravu. U momentu kada je LDP ostvario veliki međunarodni uspeh ušavši u ELDR, asocijaciju liberalnih i demokratskih partija, bilo je prirodno da Batićev DHSS, partija drugačijeg usmerenja, nastavi sa samostalnim delovanjem. To, na Antonićevu žalost, ne znači da i u budućnosti nećemo sarađivati na ostvarivanju onih političkih vrednosti koje su nas povezale u trenutku kada je destruktivna politika Antonićeve omiljene stranke bila na vrhuncu.

I na kraju, nije slučajno da Antonić neprestano priča o gotovini i novcu. To njega opredeljuje. Zbog toga toliko napada LDP, nadajući se valjda da nećemo uspeti da sprečimo potpunu ekonomsku, energetsku i političku kolonizaciju Srbije. Kolonizaciju u kojoj će građani Srbije izgubiti sve, ali od koje Antonić očekuje makar poneku kopejku. Na sreću, uzalud se nada.