Описује Мирјана фотографију, замјера на бунди, осмијеху, фотоосјетљивим наочарима, Додиковом глупо самоувјереном осмијеху, а онда наводи ратне цитате Биљане Плавшић. Предочава да су ратне изјаве важне, као да је рат књижевно вече, рецитал.

Та госпођа, као што и наслов упадљиво саопштава, јесте Биљана Плавшић, „бивша председница Републике Српске“, а пре тога (то лист не наводи), а по њеним сопственим речима, „најрадикалнија од свих“ чланова једног „злочиначког удружења“ (то ја кажем).

Никада током отоманског времена није било верске равноправности, а поготово не званичног мултикултурализма. Период од 15. до 20. столећа на Балкану био је „успешна прича“ само за мухамеданство.

Поводом текста "Улице за храбре" Николе Танасића
Танасић ми, међутим, пребацује да сам "неупоредиво злонамернији и циничнији" од градоначелника Београда Драгана Ђиласа, са којим ме је сврстао у "непринципијелан тандем".

Неупоредиво злонамернији и циничнији био је коментар дана Страхиње Богдановића на Интернет презентацији НСПМ, који се, критикујући српске власти и ударне песнице „Друге Србије“, у свему лепо сложио са градоначелником Београда.

Бошку Јакшићу је све то "отужно". Наравно, јер су Петковићи становници Косова, за чију се "независност" Јакшић већ две године горљиво бори управо на страницама "Политике"! Јакшић чак цитира свог сина, који је, наводно, "огорчен" писањем НСПМ.

Завршни нам је ударац Љубомир пробао задати у виду оптужбе за "напујдавање коментатора". Паклени план нам је био – открива овај мрзитељ интелектуалне промаје – да нејаког Теофила бацимо нашим јаким и увек-крви-жедним читаоцима "да искале гнев".

Они који сматрају да писац хомосексуалац не треба да буде цитиран од стране некога ко се противи тзв. Паради поноса, отишли су и корак даље у чињењу лошег. Изгледа да многи промотери и организатори тзв. геј параде, сексистички третирају хомосексуалце.

Нема потребе да се г. Ђилас или макар ко убеђује да прочита изворни текст да би разумео да се, у ствари, ради о томе да је, сведочивши одређеном догађају, један експерт у области друштвених наука запазио како се стварност, каквом је он видео, оштро разликује од стварности каква је приказана у домаћим медијима.

 Овакви текстови имају злобу и примитивизам, простачко ругање и блаћење, далеко су од неког интелектуалног приступа савременој проблематици, острашћени су, нема у њима толеранције, постали су редовна појава, постали су дика нашег уздрманог моралног миљеа.