НБС никада ниједној библиотеци није дала налог да класификује и физички издваја књиге под ознаком црногорске књижевности. У НБС нема никаквих полица, и није је их никад било, на којима су издвојене књиге под ознаком црногорске књижевности.

С обзиром на политику какву воде наше власти после „демократских“ промена 2000. године, а поготову последњих 5-6 година, сматрам да је став Русије сасвим исправан. За разлику од нас, они су толико принципијелни. Они чак више бране Косово од нас самих.

Сада се „подразумева“ да иза кампање „Народ против Динкића“ стоји странчарење, а не стоји. Али да се не убеђујемо више око тога. Чињеница је, а не наше „досољавање“, да је компанија „Јура“ у Словачкој озлоглашена по кршењу законом гарантованих права запослених.

Покојног Десимира Тошића упознао сам пре двадесет година, баш у време за које га Милован Данојлић везује ужасном конотацијом којом описује његову личност. Дакле, веома добро га познајем баш из оног периода у којем га Данојлић, благо речено, представља у ружном светлу.

Сматрам да нико од нас нема право да пише о тако осетљивом проблему о коме се сазнаје из пропагандних извора наручених, плаћених сведока, односно оних који су одиграли ову игру, обавештајну и војну.

У једној озбиљној политичкој или ако желите, моралној расправи, а од адвоката, па и провинцијских, очекивало би се да знају како да је воде. Током интензивне дебате на тему декларације о Сребреници, на сајту НСПМ објављено је довољно материјала о лажној верзији догађаја у Сребреници.

То ме је све подсетило на школу кад су љубимци наставнице српског језика пред разредом читали своје шатро високоумне и лажноемоционалне радове. Ми бисмо превртали очима уз салве негодовања. И тад сам добацивао и изазивао смех.

Адвокат Ђорђевић („Наметање фашизма“) уствари скреће ток дискусије са правно-чињеничног на чисто политичкo-идеолошки терен – не устежући се, притом, ни од језика који би се једино могао окарактерисати као клеветнички. Јер ту није оклеветан само Ђорђе Вукадиновић, већ сви којима је стало до истине о Сребреници.

Ако као аутор текста заговарамо тезу да су у мрачној епизоди грађанског рата у СФРЈ сва средства била дозвољена, и да нема једнодимензионалног злочина, тиме намећемо неофашизам у Србији, а наметање фашизма горе је од наметања било какве осуде за геноцид, зар не?