То ме је све подсетило на школу кад су љубимци наставнице српског језика пред разредом читали своје шатро високоумне и лажноемоционалне радове. Ми бисмо превртали очима уз салве негодовања. И тад сам добацивао и изазивао смех.

Адвокат Ђорђевић („Наметање фашизма“) уствари скреће ток дискусије са правно-чињеничног на чисто политичкo-идеолошки терен – не устежући се, притом, ни од језика који би се једино могао окарактерисати као клеветнички. Јер ту није оклеветан само Ђорђе Вукадиновић, већ сви којима је стало до истине о Сребреници.

Ако као аутор текста заговарамо тезу да су у мрачној епизоди грађанског рата у СФРЈ сва средства била дозвољена, и да нема једнодимензионалног злочина, тиме намећемо неофашизам у Србији, а наметање фашизма горе је од наметања било какве осуде за геноцид, зар не?

Др Дулић-Марковић пише:„Хоћу да кажем да ако већ гутамо шаке лекова који су производ генетичког инжењеринга, нема потребе да толико драмимо око технологија које пољопривредницима значајно смањују трошкове.“

Познато је да Светислав Басара не пропушта прилику да најгрубље нападне Добрицу Ћосића. Чак ће и Ћосићево залагање за очување једне од наших најзнаменитијих издавачких кућа искористити за најприземнији политикантски напад.

Поводом текста Решада Плојовића „Споменици исламске културе из угла београдске политике“

Подједнако су ми далеко и „србизација ислама” и исламизација Србије. У такав концепт нису се мешали ни господа Бујошевић и Вујовић, камоли некакав мистификовани „врх”.

Уверљива је фотографија на којој позира Мухамед Јусуфспахић, наследник, који себе назива муфтијом србијанским, на шта муслиманско ухо никако да се навикне. До сада нам је било познато: србијанска пршута, србијанска шајкача, али србијански муфтија –  е то је нечувено.

Признајем да сам својим писањем о дешавањима на такозваном терену збуњивала читалаштво поткрепљујући своје извештаје стварним догађајима, као да није добро познато да је такозвана стварност један од највећих непријатеља Српства.

Неизбежан је утисак да се хоће један свеопшти „надетнички помен“ са циљем да се скрије одговорност за велики злочин геноцида, највећи етнички масакр у Европи после Другог светског рата. И да се сакрије карактер рата који је произвео сребренички злочин.

Поводом текста "Сребреница: Златна прилика српске катарзе или оловни повод бекства од истине" Бошка Јакшића 

У спорном чланку очигледан је једностран и ангажован приступ, који више одговара политичком памфлету него озбиљној анализи: много демагогије, а практично никаквих доказа.