Zašto je Muzej savremene umetnosti osuđen na osam godina zatvora?

U senci dva velika oktobarska datuma i događaja u novijoj srpskoj istoriji, Dana oslobođenja Beograda 20. oktobra 1944. godine i streljanja civila, pre svega maloletnih đaka, 21. oktobra 1941. u Šumaricama, u Kragujevcu, kada su nemačke okupacione trupe izvršile masovni ratni zločin, desio se pedeseti rođendan jedne izuzetne ustanove kulture.

Skrajnuto, kako to uvek biva sa kulturom na ovim prostorima, „proslavljen“ je još jedan 20. oktobar, dan osnivanja Muzeja savremene umetnosti u Beogradu. I evo, više od mesec dana posle tog datuma, u mejnstrim medijima, a nažalost i u ovim drugim, nema ničega što bi doticalo barem tu temu.

Pre pola veka je na taj dan 1965. godine otvorena jedna od najznačajnih kulturnih instutucija u Socijalističkoj Federativnoj Republici Jugoslaviji i tadašnjoj Socijalističkoj Republici Srbiji – Muzej Savremene umetnosti, kao prvi Muzej savremene umetnosti na tlu Jugoslavije.

Potreba za jednom takvom ustanovom se javila na jugoslovenskim prostorima još početkom dvadesetog veka, da bi ponovo postala aktuelna po završetku Drugog svetskog rata.

Prva savetovanja o osnivanju Muzeja počinju posle 1950, da bi cilj bio ostvaren tek 1958, kada je aktom Saveta za kulturu Narodnog odbora grada Beograda doneta odluka o osnivanju „Moderne galerije“. I kako to takođe biva sa umetnicima, u potkrovlju na Obilićevom vencu broj 5, u privremenim prostorijama, galerija počinje s pripremnim radom sledeće godine.

Te daleke 1959. godine Izvršno veće Socijalističke Republike Srbije prihvata predlog Organizacionog odbora za osnivanje muzeja savremene umetnosti i za potrebe buduće institucije zida zgradu koja treba da zadovolji moderne muzeološke zahtevee.

Raspisuje se konkurs za arhitektonsko rešenje, prihvata se projekt arhitekata Ivanke Raspopović i Ivana Antića, za koji će im kasnije, na dan otvaranja Muzeja, biti dodeljena, tada najprestižnija „Oktobarska nagrada“ za arhitekturu.

Zgrada se zida punih pet godina, od 1960. do1965., dovršava u jesen 1965. godine, kada i sama ustanova menja naziv u „Muzej savremene umetnosti“, koji nosi i dan-danas, i zvanično se otvara na godišnjicu oslobođenja Beograda, 20. oktobra 1965.

Koncept Muzeja, koji će se baviti savremenim trendovima u umetnosti, predstavljao je prekretnicu u društvu Jugoslavije, Srbije i Beograda toga vremena, a njegovu viziju, viziju prvog muzeja savremene umetnosti je osmislio njegov prvi direktor i osnivač Miodrag B. Protić, umetnik i autor brojnih knjiga i tekstova iz oblasti jugoslovenske i srpske umetnosti,koji je u srpsku prestonicu preneo iskustvo stečeno tokom studijskog boravka u Njujorku, gde je upoznao i osnivača MoMA muzeja Alfreda Bara, koji je za zdanje na Ušću rekao da je bolje i od velikog muzeja u Njujorku.

Time su u postavljanju osnova rada nove institucije uzeta u obzir teorijska i praktična iskustva najuglednijih muzeja moderne i savremene umetnosti u svetu.

M. B. Protić je povodom otvaranja, istakao posebnu ulogu koju će Muzej imati u stvaranju i podizanju umetničkog obrazovanja i nivoa kriterijuma kvaliteta umetničkih dela, što se ubrzo i dogodilo.

Time i Muzej, i grad Beograd, postaju središte nacionalnog, a postepeno i jedno od središta međunarodnog umetničkog života. Tamo negde na Balkanu je bilo prvi put moguće na jednom mestu dobiti utisak o tome šta je u XX veku stvoreno u oblasti likovnih umetnosti na srpskim i jugoslovenskim geografskim i duhovnim prostorima .

Inače, zgrada MSU svojim osobenim konceptom unutrašnjeg prostora i vezivanjem za eksterijer predstavlja orginalno arhitektonsko rešenje koje zadovoljava osnovne muzeološke standarde i svrstava se među najzanimljivije primere muzejske arhitekture u svetu. Takođe, zgrada je okružena parkom skulptura sa delima najznačajnijih jugoslovenskih vajara 20. veka.

Jedinstven, ali specifično složen unutrašnji prostor, bez vertikalnih pregrada i koridora, podeljen je na pet izložbenih nivoa povezanih stepenicama. Tim nivoima, koji se gotovo prelivaju jedan u drugi, uspešno je sprovedeno integrisanje prostora različitih visina u jedinstvenu celinu. 

Na taj je način omogućeno da se sa viših nivoa, iz različitih uglova, mogu posmatrati eksponati na nižim nivoima, kao i to da posetilac do najviših nivoa stiže sasvim lagano. 

Zgrada Muzeja je proglašena za kulturno dobro 1987. godine i podleže zaštiti Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda.

Muzej savremene umetnosti ima više izlagačkih prostora, a jedan od najznačajnijih je Salon MSU na Ušću, koji je otvoren četiri godine pre nego što je otvoren sam MSU, u proleće 1961. pod nazivom Moderna galerija. Bila je to prva beogradska galerija koja je imala stalni program i jasno definisanu koncepciju. Izlagačka praksa Salona oduvek je bila okrenuta ka mlađim umetnicima i najaktuelnijim umetničkim tendencijama, kao i predstavljanju renomiranih inostranih umetnika. 

Gotovo svi najznačajniji vizuelni umetnici iz bivše Jugoslavije imali su priliku da se u predstave u Salonu MSU.

Stoga nije ništa neobično što je Muzej sve vreme postojanja bio vodeća institucija moderne i savremene umetnosti na prostorima bivše Jugoslavije i Srbije.

Njegove umetničke zbirke danas čine najreprezentativniju kolekciju jugoslovenske i srpske umetnosti 20. veka, koja uz dokumentaciju i arhivu za ovaj period (Odeljenje za umetničku dokumentaciju), pruža mogućnost za sveobuhvatno sagledavanje umetničkog nasleđa u periodu dužem od sto godina, 1900-2012, što je vrednost sama po sebi. Danas fond broji oko 8000 umetničkih dela. Muzej savremene umetnosti prati savremenu umetnost u Srbiji na Balkanu i, onoliko koliko može, u Evropi i svetu.

Do danas Muzej je organizovao skoro 1000 izložbi u zgradi samog muzeja, Salonu Muzeja savremene umetnosti, Galeriji-legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića, Galeriji Petra Dobrovića, kao i u drugim izlagačkim prostorima u zemlji i inostranstvu.

Ono čime se Muzej posebno ponosi je njegova biblioteka sa fondom od preko 6000 naslova knjiga domaćih i stranih autora iz oblasti istorije i teorije savremene umetnosti, filozofije, estetike, arhitekture, dizajna, filma. Knjige su složene topografski, po veličini. (Zbog sadašnjeg stanja Muzeja, čuvaju se izgleda same, u drvenim ormanima, pod ključem...)

Časopisi o umetnosti sa početka prošlog veka su originalni raritet Muzeja, jer je dugo godina posebna pažnja posvećivana antikvarnoj nabavci jugoslovenskih časopisa koji su izlazili početkom dvadesetog veka ili kasnije.

Veoma važan i specifičan segment biblioteke predstavlja hemeroteka (oko 200.000 isečaka) koja se skuplja još od osnivanja Muzeja (1965 god.). Kroz hemeroteku može da se prati hronika umetničkog života od početka 20. veka do danas. Hemeroteku čine isečci iz novina koji su raspoređeni u foldere predmetno (izložbe, međunarodne i domaće manifestacije, umetničke grupe, kolonije, događaji) ili po autorima (umetnicima).

Zašto je ova prethodna priča ne samo interesantna već i toliko važna?

Pa zato što je „lucidna“ srpska vlast oličena u potpuno nekompetentnim kadrovima iz tada vladajuće Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije, 2007. godine, bez optužnice, po kratkom postupku, „osudila“ Muzej savremene umetnosti na, za sada, osmogodišnji zatvor.

Osudila, i zatvorila ga. Neka se eksponati druže sami sa sobom, šta će im publika. Pa njima ta publika treba samo da im verifikuje izbore, šta će njima kultura. Uz zatvaranje i dugogodišnje „skupljanje prašine“ Narodnog muzeja, sebi dovoljna vlast je tako direktno i potpuno neodgovorno u tamnicu nekulture i neobrazovanja gurnula čitav narod.

Uz silne peripetije, imanje i nemanje para za popravljanje zgrade, njenu sanaciju,sa sredstvima koja su obezbeđivana iz različitih izvora, a koja nisu namenski trošena kao i sa izvođačima radova koji do kraja nikada nisu uradili to što je trebalo, zbog čega je protiv jednog izvođača, firme „Montera”, svojevremeno podneta i krivična prijava, otpočinjanja pa prekidanja radova u nekoliko navrata, nekako se na jedvite jade stiglo do 20. septembra ove godine kao predviđenog roka završetka radova na revitalizaciji MSU, što je bio preduslov da se Muzej otvori 20. oktobra, na dan svoje pedesetogodišnjice. To se, jelte, nije desilo.

Zašto?

Pa „neko“ je opet nekulturno pokrao pare za kulturu. Međutim, „neko“ je konačno i progovorio o tome. Na konferenciji za medije u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu (MSU) 14.10.2015. javnosti su saopštena imena onih koji će pred istražnim organima morati da odgovaraju na pitanja u vezi sa tenderom za rekonstrukciju, adaptaciju i dogradnju zgrade muzeja. MSU i Ministarstvo kulture Srbije podneli su krivičnu prijavu protiv bivšeg direktora Jovana Despotovića, članova tenderske komisije i Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki, zbog sumnje da su svojim odlukama doveli u pitanje realizaciju projekta.

Taj isti bivši direktor muzeja Jovan Despotović se svojevremeno, onako gaferski, vrlo pompezno slikao ispred oronulih ulaznih stepenica Muzeja sa ministrom Tasovcem na dan kada je počelo odbrojavanje do završetka obnove. Neko je tada, početkom februara ove godine, osmislio i nakačio moderan digitalni sat na zgradu Muzeja koje je otkucavalo vreme do njegovog ponovnog otvaranja, tj. do završetka obnove.

Tumačenje simbolike čina postavljanja modernih satova na ruinirane institucije kulture u Srbiji bi nas odvelo u mračni vilajet psihopatologije kvazipolitičke elite u Srbiji.

Do sada je, POSLE PUNIH OSAM GODINA (!) završena prva faza rekonstrukcije, urađeni su depoi i rekonstruisan je krov, što se dogodilo početkom ove godine.

Ostaje nejasno, i traži odgovor pitanje zašto je ministar kulture Tasovac insistirao na smeni prethodnog v.d. direktora Muzeja Vladislava Šćepanovića, vanrednog profesora na Fakultetu primenjenih umetnosti, i doveo svog kandidata Jovana Despotovića, koga će sada na sud?

Kolektiv je inače, znajući najbolje kakvo je stanje unutar kuće i ko može da reši sve probleme, tom istom Šćepanoviću dao gotovo stopostotnu podršku (bio v.d. direktor od 21. 6. 2013. do 27. 6. 2014). Ali koga briga za mišljenje radnih ljudi, i za kolektiv, bitne su samo pseudopolitičke interesne kombinacije. A tu kad se ne igra po dogovoru, lako leti glava. Šćepanović je za smenu saznao iz – novina.

Tek je pitanje za sebe šta se dešava sa bivšom direktorkom Muzeja, Šćepanovićevom prethodnicom, sa čijim maestralnim direktorovanjem je i počela višegodišnja agonija ove izuzetne ustanove kulture?

Ministarstvo kulture Srbije je 19. 7. 2013. predalo  republičkom javnom tužilaštvu predlog za podnošenje krivičnih prijava protiv Voje Brajovića, nekadašnjeg ministra kulture i Branislave Anđelković Dimitrijević, bivše direktorke Muzeja savremene umetnosti zbog zloupotrebe službenog položaja i pronevere 176 miliona dinara.

Interna komisija Ministarstva kulture koju je formirao ministar Bratislav Petković utvrdila je da je u decembru 2007. godine već pominjanoj građevinskoj firmi „Montera“ avansno uplaćeno 176 miliona dinara za rekonstrukciju Muzeja a za radove koji nikada nisu završeni.

Mnogo pitanja, a odgovora nigde. Samo produženje roka za novi život Muzeja, do proleća 2016. godine.

I to će brzo doći, pa ćemo videti, da li će nedužni Muzej biti „oslobođen“, ili će i dalje ostati – zatvoren.

A dotle narode srpski, gledaj sa žarom Farmu, Ludu kuću, Velikog brata, Parove, i ostale, „vrlo prosvetljujuće“ programe na televizorima.

Uostalom, šta zna marva nekulturna šta je umetnost uopšte, a pogotovo šta je savremena umetnost? Stoga je neko iz vlasti u tvoje ime, narode u Srbiji, odlučio da toj istoj Srbiji i nisu baš potrebni muzeji i kultura...pa ti vidi šta ćeš da radiš u buduće sa ovom vlašću...