Зашто је Музеј савремене уметности осуђен на осам година затвора?

У сенци два велика октобарска датума и догађаја у новијој српској историји, Дана ослобођења Београда 20. октобра 1944. године и стрељања цивила, пре свега малолетних ђака, 21. октобра 1941. у Шумарицама, у Крагујевцу, када су немачке окупационе трупе извршиле масовни ратни злочин, десио се педесети рођендан једне изузетне установе културе.

Скрајнуто, како то увек бива са културом на овим просторима, „прослављен“ је још један 20. октобар, дан оснивања Музеја савремене уметности у Београду. И ево, више од месец дана после тог датума, у мејнстрим медијима, а нажалост и у овим другим, нема ничега што би дотицало барем ту тему.

Пре пола века је на тај дан 1965. године отворена jедна од наjзначаjних културних инстутуциjа у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији и тадашњој Социјалистичкој Републици Србији – Музеј Савремене уметности, као први Музеј савремене уметности на тлу Југославије.

Потреба за једном таквом установом се јавила на југословенским просторима још почетком двадесетог века, да би поново постала актуелна по завршетку Другог светског рата.

Прва саветовања о оснивању Музеја почињу после 1950, да би циљ био остварен тек 1958, када је актом Савета за културу Народног одбора града Београда донета одлука о оснивању „Модерне галерије“. И како то такође бива са уметницима, у поткровљу на Обилићевом венцу број 5, у привременим просторијама, галерија почиње с припремним радом следеће године.

Те далеке 1959. године Извршно веће Социјалистичке Републике Србије прихвата предлог Организационог одбора за оснивање музеја савремене уметности и за потребе будуће институције зида зграду која треба да задовољи модерне музеолошке захтевее.

Расписује се конкурс за архитектонско решење, прихвата се пројект архитеката Иванке Распоповић и Ивана Антића, за који ће им касније, на дан отварања Музеја, бити додељена, тада најпрестижнија „Октобарска награда“ за архитектуру.

Зграда се зида пуних пет година, од 1960. до1965., довршава у јесен 1965. године, када и сама установа мења назив у „Музеј савремене уметности“, који носи и дан-данас, и званично се отвара на годишњицу ослобођења Београда, 20. октобра 1965.

Концепт Музеја, који ће се бавити савременим трендовима у уметности, представљао је прекретницу у друштву Југославије, Србије и Београда тога времена, а његову визију, визију првог музеја савремене уметности је осмислио његов први директор и оснивач Миодраг Б. Протић, уметник и аутор бројних књига и текстова из области југословенске и српске уметности,коjи jе у српску престоницу пренео искуство стечено током студиjског боравка у Њуjорку, где jе упознао и оснивача MоMA музеjа Aлфреда Бара, коjи jе за здање на Ушћу рекао да jе боље и од великог музеја у Њуjорку.

Тиме су у постављању основа рада нове институције узета у обзир теоријска и практична искуства најугледнијих музеја модерне и савремене уметности у свету.

М. Б. Протић је поводом отварања, истакао посебну улогу коју ће Музеј имати у стварању и подизању уметничког образовања и нивоа критеријума квалитета уметничких дела, што се убрзо и догодило.

Тиме и Музеј, и град Београд, постају средиште националног, а постепено и једно од средишта међународног уметничког живота. Тамо негде на Балкану је било први пут могуће на једном месту добити утисак о томе шта је у XX веку створено у области ликовних уметности на српским и југословенским географским и духовним просторима .

Иначе, зграда MСУ своjим особеним концептом унутрашњег простора и везивањем за екстериjер представља оргинално архитектонско решење коjе задовољава основне музеолошке стандарде и сврстава се међу најзанимљивије примере музеjске архитектуре у свету. Tакође, зграда jе окружена парком скулптура са делима наjзначаjниjих jугословенских ваjара 20. века.

Jединствен, али специфично сложен унутрашњи простор, без вертикалних преграда и коридора, подељен jе на пет изложбених нивоа повезаних степеницама. Tим нивоима, коjи се готово преливаjу jедан у други, успешно jе спроведено интегрисање простора различитих висина у jединствену целину. 

На таj jе начин омогућено да се са виших нивоа, из различитих углова, могу посматрати експонати на нижим нивоима, као и то да посетилац до наjвиших нивоа стиже сасвим лагано. 

Зграда Mузеjа је проглашена за културно добро 1987. године и подлеже заштити Завода за заштиту споменика културе града Београда.

Mузеj савремене уметности има више излагачких простора, а jедан од наjзначаjниjих jе Салон MСУ на Ушћу, коjи jе отворен четири године пре него што jе отворен сам MСУ, у пролеће 1961. под називом Mодерна галериjа. Била jе то прва београдска галериjа коjа jе имала стални програм и jасно дефинисану концепциjу. Излагачка пракса Салона одувек jе била окренута ка млађим уметницима и наjактуелниjим уметничким тенденциjама, као и представљању реномираних иностраних уметника. 

Готово сви наjзначаjниjи визуелни уметници из бивше Jугославиjе имали су прилику да се у представе у Салону MСУ.

Стога није ништа необично што је Музеј свe време постојања био водећа институција модерне и савремене уметности на просторима бивше Југославије и Србије.

Његове уметничке збирке данас чине најрепрезентативнију колекцију југословенске и српске уметности 20. века, која уз документацију и архиву за овај период (Одељење за уметничку документацију), пружа могућност за свеобухватно сагледавање уметничког наслеђа у периоду дужем од сто година, 1900-2012, што је вредност сама по себи. Данас фонд броји око 8000 уметничких дела. Музеј савремене уметности прати савремену уметност у Србији на Балкану и, онолико колико може, у Европи и свету.

До данас Музеј је организовао скоро 1000 изложби у згради самог музеја, Салону Музеја савремене уметности, Галерији-легату Милице Зорић и Родољуба Чолаковића, Галерији Петра Добровића, као и у другим излагачким просторима у земљи и иностранству.

Оно чиме се Музеј посебно поноси је његова библиотека са фондом од преко 6000 наслова књига домаћих и страних аутора из области историје и теорије савремене уметности, филозофије, естетике, архитектуре, дизајна, филма. Књиге су сложене топографски, по величини. (Због садашњег стања Музеја, чувају се изгледа саме, у дрвеним орманима, под кључем...)

Часописи о уметности са почетка прошлог века су оригинални раритет Музеја, јер је дуго година посебна пажња посвећивана антикварној набавци југословенских часописа који су излазили почетком двадесетог века или касније.

Веома важан и специфичан сегмент библиотеке представља хемеротека (око 200.000 исечака) која се скупља још од оснивања Музеја (1965 год.). Кроз хемеротеку може да се прати хроника уметничког живота од почетка 20. века до данас. Хемеротеку чине исечци из новина који су распоређени у фолдере предметно (изложбе, међународне и домаће манифестације, уметничке групе, колоније, догађаји) или по ауторима (уметницима).

Зашто је ова претходна прича не само интересантна већ и толико важна?

Па зато што је „луцидна“ српска власт оличена у потпуно некомпетентним кадровима из тада владајуће Демократске странке и Демократске странке Србије, 2007. године, без оптужнице, по кратком поступку, „осудила“ Музеј савремене уметности на, за сада, осмогодишњи затвор.

Осудила, и затворила га. Нека се експонати друже сами са собом, шта ће им публика. Па њима та публика треба само да им верификује изборе, шта ће њима култура. Уз затварање и дугогодишње „скупљање прашине“ Народног музеја, себи довољна власт је тако директно и потпуно неодговорно у тамницу некултуре и необразовања гурнула читав народ.

Уз силне перипетије, имање и немање пара за поправљање зграде, њену санацију,са средствима која су обезбеђивана из различитих извора, а која нису наменски трошена као и са извођачима радова који до краја никада нису урадили то што је требало, због чега је против једног извођача, фирме „Монтера”, својевремено поднета и кривична пријава, отпочињања па прекидања радова у неколико наврата, некако се на једвите јаде стигло до 20. септембра ове године као предвиђеног рока завршетка радова на ревитализацији МСУ, што је био предуслов да се Музеј отвори 20. октобра, на дан своје педесетогодишњице. То се, јелте, није десило.

Зашто?

Па „неко“ је опет некултурно покрао паре за културу. Међутим, „неко“ је коначно и проговорио о томе. На конференцији за медије у Музеју савремене уметности у Београду (МСУ) 14.10.2015. јавности су саопштена имена оних који ће пред истражним органима морати да одговарају на питања у вези са тендером за реконструкцију, адаптацију и доградњу зграде музеја. МСУ и Министарство културе Србије поднели су кривичну пријаву против бившег директора Јована Деспотовића, чланова тендерске комисије и Републичке комисије за заштиту права у поступцима јавних набавки, због сумње да су својим одлукама довели у питање реализацију пројекта.

Тај исти бивши директор музеја Јован Деспотовић се својевремено, онако гаферски, врло помпезно сликао испред оронулих улазних степеница Музеја са министром Тасовцем на дан када је почело одбројавање до завршетка обнове. Неко је тада, почетком фебруара ове године, осмислио и накачио модеран дигитални сат на зграду Музеја које је откуцавало време до његовог поновног отварања, тј. до завршетка обнове.

Тумачење симболике чина постављања модерних сатова на руиниране институције културе у Србији би нас одвело у мрачни вилајет психопатологије квазиполитичке елите у Србији.

До сада је, ПОСЛЕ ПУНИХ ОСАМ ГОДИНА (!) завршена прва фаза реконструкције, урађени су депои и реконструисан је кров, што се догодило почетком ове године.

Остаје нејасно, и тражи одговор питање зашто је министар културе Тасовац инсистирао на смени претходног в.д. директора Музеја Владислава Шћепановића, ванредног професора на Факултету примењених уметности, и довео свог кандидата Јована Деспотовића, кога ће сада на суд?

Колектив је иначе, знајући најбоље какво је стање унутар куће и ко може да реши све проблеме, том истом Шћепановићу дао готово стопостотну подршку (био в.д. директор од 21. 6. 2013. до 27. 6. 2014). Али кога брига за мишљење радних људи, и за колектив, битне су само псеудополитичке интересне комбинације. А ту кад се не игра по договору, лако лети глава. Шћепановић је за смену сазнао из – новина.

Тек је питање за себе шта се дешава са бившом директорком Музеја, Шћепановићевом претходницом, са чијим маестралним директоровањем је и почела вишегодишња агонија ове изузетне установе културе?

Министарство културе Србије је 19. 7. 2013. предало  републичком јавном тужилаштву предлог за подношење кривичних пријава против Воје Брајовића, некадашњег министра културе и Браниславе Анђелковић Димитријевић, бивше директорке Музеја савремене уметности због злоупотребе службеног положаја и проневере 176 милиона динара.

Интерна комисија Министарства културе коју је формирао министар Братислав Петковић утврдила је да је у децембру 2007. године већ помињаној грађевинској фирми „Монтера“ авансно уплаћено 176 милиона динара за реконструкцију Музеја а за радове који никада нису завршени.

Много питања, а одговора нигде. Само продужење рока за нови живот Музеја, до пролећа 2016. године.

И то ће брзо доћи, па ћемо видети, да ли ће недужни Музеј бити „ослобођен“, или ће и даље остати – затворен.

А дотле народе српски, гледај са жаром Фарму, Луду кућу, Великог брата, Парове, и остале, „врло просветљујуће“ програме на телевизорима.

Уосталом, шта зна марва некултурна шта је уметност уопште, а поготово шта је савремена уметност? Стога је неко из власти у твоје име, народе у Србији, одлучио да тој истој Србији и нису баш потребни музеји и култура...па ти види шта ћеш да радиш у будуће са овом влашћу...