U susret zakonima za zabranu prikazivanja „rijaliti“ programa

Skupština grada

Pre prelaska na samu temu, treba da znate da je autor ovog teksta, u ime DSS , na sednici Skupštine grada Beograda 25. juna 2013, obrazložio dva predloga čiji je i autor, za dnevni red sednice.

Prvi predlog je i tema ovog teksta i glasi: „Preporuka za pokretanje postupka u Skupštini Republike Srbije za donošenje potrebne zakonske regulative koja za cilj ima zaštitu psihičkog zdravlja građana, osnovnih ljudskih vrednosti, morala i duhovnosti koji su ugroženi prikazivanjem „rialiti“  programa. Zakonska regulativa treba da onemogući prikazivanje „rialiti“ programa na televizijama i internetu “.

Drugi predlog je tema kojom sam se bavio u prethodnom tekstu „U susret zakonima o zabrani promocije homoseksualnosti u Srbiji“[1], i on glasi: „Preporuka za pokretanje postupka u Skupštini Republike Srbije za donošenje potrebne zakonske regulative koja za cilj ima zaštitu maloletnika od informacija koje promovišu poricanje tradicionalnih porodičnih vrednosti i tradicionalnih polnih odnosa, odnosno zakonske regulative koja treba da zaštiti maloletna lica od homoseksualne propagande“.

Ako se pitate zbog čega je upotrebljena reč „preporuka“, odgovor glasi - da je to odgovarajući naziv akta, koji shodno Poslovniku i nadležnostima, može doneti Skupština grada.  Dakle, ono što je vaš autor mogao da uradi, uradio je. Naravno, autor ovog teksta će pokušati i da animira i poslanički klub DSS-a da se sačini odgovarajući set predloga zakona u skladu sa obe preporuke. Ako vas zanima kako su prošla dva navedena predloga u Skupštini grada, oba su odbijena. Odbornička grupa DSS ima  9 odbornika od 110 i svega 10 minuta na početku svake sednice, za obrazlaganje svojih predloga, ma koliko ih bilo. Odbornici drugih stranaka su čuli trominutna obrazloženja oba predloga, a dobili su i predloge u pisanoj formi od strane skupštinskih službi, jer je DSS u poslovničkom roku predao predloge, četiri dana pre sednice. I pored toga za ova dva zdravorazumska predloga su glasali samo odbornici DSS. Protiv je bilo pedesetak odbornika DS,  a 37 odbornika SNS nije podržalo predloge DSS (nisu učestvovali u glasanju!).Integralne tekstove predloga možete pročitati na Fejsbuk profilu autora teksta[2].

 Pored toga što se radi o sadržinski neupitnim i medijski „vrućim“ temama, većina štampanih i elektronskih medija je odlučila da ignoriše ove inicijative DSS-a. O tome su  šturo izvestili portali „B92“[3] i „Blica“[4] istog dana, kao i televizije „B92“, „Pink“ i „RTS“, bukvalno jednom kratkom rečenicom o jednom od predloga (o „rijalitijima“), u delu informativnih emisija tog dana. Sutradan, u štampanim medijima, informacija o tome se pojavila samo u „Blicu“- u rubrici „Zabava“(o „rialitijima“) i kratko u „Večernjim novostima“ (nabrojani nazivi predloga DSS-a). Sve ovo ne čudi, jer Đilas i dalje ima kontrolu nad pola medija a drugom polovinom upravlja Vučić. Ni jednom ni drugom ne odgovara priča o pomenutim temama iz različitih razloga. Zabrana „rijalitija“ ne odgovara Đilasu jer je vlasnik prava na prikazivanje mnogih, a Vučiću ne odgovara, jer bi mu kvarila kontrolu nad masama, ugrozila „Pink“ televiziju, i konačno, zna se, ko je šef i ko pokreće takve stvari – Vučić lično ili niko! Zabrana homoseksualne propagande obojici ne odgovara jer je to tema na kojoj se pada iz predmeta „Evrofanatizam“, a obojica su odlikaši iz tog predmeta.

Pošast „rijalitija“

„Rijaliti“ programi su postali planetarna pošast. Postali su najefikasnije sredstvo za idiotizaciju i kontrolu masa, mnogo efikasnije nego dosadašnja sredstva, serije, sportski programi, tok-šou i informativne emisije (sama TV je to osnovno sredstvo za kontrolu masa). Posledice i štete su mnogobrojne i široke.  Zbog skarednosti i ogromne gledanosti tih programa ugroženo je psihičko zdravlje građana koji su postali zavisnici od televizije i takvih sadržaja. Kao i drugim žrtvama zavisnosti, ovim građanima treba pomoći da se izbore sa zlom. U „rijaliti“ emisijama se promovišu  i nameću primitivizam, nasilje, nerad, lenjost, beskrupuloznost, ponižavanje, neznanje, laž i mnogi oblici nastranosti. U „rialiti“ programima je prisutno sistematsko ponižavanje, organizatora nad učesnicima, i učesnika međusobno. Kod gledalaca se stvara tolerancija prema ponižavanju i nasilju. Kada govorimo o nasilju, evidentno je da gledanost „rijalitija“ skače do neba, kada se samo nasilje dogodi u programu. Tako je gledanost „Pink“ televizije koja prikazuje „Farmu“ pre izvesnog vremena skočila preko 30%, zbog toga što je na „Farmi“ došlo do fizičkog obračuna dve učesnice. O odsustvu skrupula i morbidnosti svedoči i događaj od 14. marta ove godine iz jednog drugog „rijalitija“ -„Bračni sudija“ koji se takođe prikazuje na „Pinku“. Tada je voditeljka tog „rijalitija“ Sanja Marinković izjavila da bi rejting njene emisije bio viši, da je gost-učesnik, koji inače pati od srčanih tegoba i kome su u emisiju doveli omiljenog pevača,doživeo srčani udar u emisiji[5].

Svi „rijaliti“ programi imaju još jednu zajedničku osobinu, nepodnošljivo su dosadni normalnim građanima, koji nisu zavisnici od televizija. Da objasnim, za slučaj potrebe. I oni građani koji prekomerno gledaju TV su naravno normalni građani. Nažalost, njima „rijaliti“ programi nisu dosadni. Da bi vam „rijaliti“ bio dosadan potrebno je i da ne budete zavisnik od televizije. Potrebno je da je što manje gledate i da živite svoj a ne tv život. U tom slučaju ste imuni na toksični uticaj rialitija i televizije, i oni će vam biti dosadni.

Već sam naziv „rijaliti TV“ ili „rijaliti šou“ je netačan i manupulativan jer se ne radi o stvarnosti, a često ni o događajima u stvarnom vremenu (uživo). Za razliku od nekih drugih programa (naučnih, obrazovnih...) koji mogu biti korisni, „rijaliti“ TV postoji isključivo radi ispunjenja savremenog cilja televizija – kontrola masa i radi ostvarivanja profita. Druga svrha ne postoji. U tom cilju „rijaliti“ služi da plasira ogroman broj reklama. „Rijalitiji“ se odvijaju u veštačkom i neprirodnom okruženju, čak i kada se radi o eventualnim eksterijerima u prirodi. Prisutni su izveštačenost, predumišljaj, režirane aktivnosti, a odsutni spontanost, prirodno ponašanje, opuštenost (naravno, kada se retko, pojavi neko sposoban za to, on postaje instant popularan). Drastično se nameće pojam „trenutne slave“ (instant fejm) kao posebno poželjan, pogotovo mladima, promovišu se narcisoidnost i egoizam, čime se snažno podstiče stvaranje „generacije JA“, odnosno generacije mladih sa predimenzioniranim egom i pomerenom svešću o sopstvenoj važnosti. Organizatori „rijalitija“ (proizvođači, kupci prava i prikazivači) takođe, neprestano dovode u zabludu i učesnike i gledaoce. Jednostavno, svaki „rijaliti“ je jedna velika manipulacija. Svaki učesnik svesno pristaje da bude žrtva manipulacije. Gledaoci jednim delom nesvesno, ali za razliku od učesnika imaju bolju mogućnost izbora. Tu mogućnost, npr. da ne gledaju program, slabo koriste iz istog onog razloga zbog koga bilo koji zavisnik ne može da se odupre uzroku zavisnosti. „Rijaliti“ TV, odnosno televizija uopšte, kao i internet, dokazano je, stvaraju zavisnost. Ako televiziju uporedimo sa marihuanom, onda „rijaliti“  predstavlja heroin. Ne treba da nas čudi podatak da su istraživanja u Srbiji pokazala da smo, godinama unazad, pretekli Amerikance u dužini gledanja televizije, i postali svetski šampioni, pri čemu prosečan gledalac u Srbiji troši preko pet sati dnevno pred televizorom. Jasno je da tako nastaju TV zombiji, bića koja sve manje žive svoj, a sve više tuđ život. Tako nastaju pokorne i pasivne osobe, prijemčive na razne vrste, uglavnom neprihvatljivih poruka, pogodne za manipulisanje. Sada postaje uverljiva tvrdnja da su „rialitiji“, odnosno tv uopšte, sredstvo za kontrolu i zaglupljivanje masa. Hleba nikada dovoljno, zato igara ima napretek. Prethodnom i tekućem režimu koji su doveli ovu zemlju do propasti, ovo sredstvo je neophodno, i zato smo postali prvaci sveta u dužini gledanja televizije. To je sredstvo za opstanak na vlasti. I Tadića i Đilasa i Vučića i Nikolića. Zbog toga ne treba očekivati da će sadašnja vlast zabraniti ili na bilo koji način ograničiti prikazivanje tih programa, iako bi to doprinelo popularnosti tekućeg režima. Režim mora građanima da nudi „igre“ jer hleba nema. Režim mora da idiotizuje građane da bi opstao na vlasti. I na kraju režim mora da podržava „svoje“ elektronske medije, kojima „rialitiji“ donose ogromne profite- zauzvrat, ti mediji će i zbog toga podržavati režim.

Literatura koja opominje

Najpoznatiji svetski „rijaliti“ „Veliki brat“ zloupotrebljava  literarno delo DŽordža Orvela „1984“. Tom knjigom, odnosno jednim likom iz tog dela, Velikim bratom, besramno se poigrao osnivač kompanije „Endemol“ i najpoznatijeg „rijaliti“ šoua „Veliki brat“ (do sada prikazivan tj. izvođen u preko 70 zemalja sveta), Jon de Mol. Orvelovo remek-delo je žestoka kritika totalitarizma, manipulacije, terora i kontrole nad pojedincem i društvom, pa je apsurd veći time što se vrhunski manipulatori poigravaju Orvelom i citiraju baš Orvela. Ova i druge „predstave stvarnosti“ se „pozivaju“ na, odnosno zloupotrebljavaju i mnoga druga popularna dela i ideje. Na primer, još jednu distopiju i remek delo Reja Bredberija „Farenhajt 451“, u kome ima početnih ideja o „rialiti“ emisijama, o dvosmernim televizorima (prvobitno kod Orvela) i lajt motiv – spaljivanje knjiga, koji je u „rijaliti“ programima pretočen u zabranu unošenja knjiga, i bilo kakvog sredstva za pisanje, u tzv. „kuće“, odnosno u zabranu čitanja i pisanja, koja je nama poznata iz „Velikog brata“ i sa „Farme“. Kada govorimo o „Farmi“, tu se takođe radi o produkciji čiji je vlasnik „Endemol“ ovaj put sa švedskom firmom „Striks“ („Farma“ je prodata u više od 40 zemalja). Slučajno ili ne i ovde asocijacije vode do jednog drugog znamenitog dela DŽordža Orvela, „Životinjske farme“. Sličnosti „Farme“ i „Životinjske farme“ su višestruke, i formalne (odigravaju se na farmi) i suštinske (na kraju, svi u kući, postaju isti –  svinje u svakom pogledu). Takođe,  strane i domaće produkcijske kuće i učesnici bivaju svojim postupcima izjednačeni, kao i junaci završne scene „Životinjske farme“. Greh je i to što se takve svinjarije prikazuju na svim važnijim televizijama, odnosno što se nameću gledaocima. Otrcana fraza da gledaoci to ne moraju da gledaju je samo primer nedostojne demagogije. Na ovom mestu navire sećanje na završne pasuse „Životinjske farme“ DŽordža Orvela :

„Dok su spolja posmatrale taj prizor, životinjama se učinilo da se događa nešto čudno. Šta se to promenilo u izgledu svinja ? Kloverine ostarele, mutne oči prelazile su s jedne na drugu. Neke od njih imale su pet podvoljaka, neke četiri a neke tri. Ali šta je to izgledalo kao da se preobražava i menja? Pljesak se utišao, društvo je uzelo karte i nastavilo prekinutu igru, a životinje su se potiho odšunjale nazad. 

Ali, zastadoše posle dvadesetak metara. Iz kuće se čulo urlikanje. Potrčale su nazad i ponovo provirile kroz prozor. Oštra svađa je postajala sve bučnija. Galamilo se, lupalo po stolu, gledalo oštro i sumnjičavo, odlučno negiralo. Svađa je počela u trenutku kada su Napoleon i gospodin Pilkington istovremeno odigrali pikovog asa.

Dvanaest glasova besno je vikalo, i svi su bili jednaki. Sada je bilo jasno šta se promenilo u izgledu svinja. Pogled životinja koje su stajale napolju klizio je od svinje do čoveka, od čoveka do svinje i ponovo od svinje do čoveka. Ali, već je bilo nemoguće raspoznati ko je svinja, a ko čovek“.

Pouke pokretnih slika

Dobro je prisetiti se i tri značajna  filma nastala pre pojave rijalitija („Diskretni šarm buržoazije“, „Veliko ždranje“ i „Fantom slobode“) koji govore o duhu današnjih rijaliti programa i jednog savremenijeg filma koji je direktna osuda rialitija i upozorenje („Trumanov šou“).

Luis Bunjuel je 1972. snimio legendarni film „Diskretni šarm buržoazije“ (Le Charme Discret de la Bourgeoisie), satiričnu dramu, nemilosrdnu kritiku licemerja visokih građanskih krugova – buržoazije. Grupa od šestoro nesumnjivo uglednih, gotovo besprekornih ljudi, pripadnika gornje srednje klase pokušava da večera, ali bivaju neobjašnjivo prekidani. Prekidi postaju sve nadrealniji kako film odmiče jer na površinu izranjaju njihove potisnute, tajne želje, fantazije i košmari – sušta suprotnost prividu savršenosti i neranjivosti.

Marko Fereri je 1973. snimio sjajan film „Veliko ždranje“ (La Grande Bouffe-La grande abbuffata). U pitanju je gorka satira u kojoj četvorica uspešnih, sredovečnih muškaraca odluči da ždere do smrti. Društvo im prave tri prostitutke i lokalna učiteljica. Film se odigrava u luksuznoj vili na selu, u atmosferi obilja i raskoši vile, vrta i hrane, uz parkirani bugati kabrio. Radi se o uznemirujućoj vivisekciji savremenog društva koja vešto balansira između crnog humora, „nepriličnog“ seksa i nevine romanse.

Maestro Bunjuel je 1974. snimio još jedan veliki i kultni film „Fantom slobode“(Le Fantome de la Liberte), satiru i komediju apsurda koja razbija buržoaske konvencije i kritikuje hipokriziju ustaljene moralnosti. Zauvek će se pamtiti scena kada gosti dolaze za trpezarijski sto gde umesto stolica stoje klozetske šolje. Gosti podižu daske, muškarci spuštaju pantalone, žene zadižu suknje, sedaju, konverzacija teče. Povremeno gosti odlaze u malu „toaletnu“ prostoriju, da jedu sami... Čudo je da „Endemol“, „Striks“ ili Đilasov „Imoušn“ nisu do sada izvrnuli ovu ideju, odnosno zloupotrebili je u „Velikom bratu“ ili „Farmi“.

Četvrto pomenuto delo je tragikomedija, film australijskog reditelja Pitera Vira „Trumanov šou“(The Truman Show) iz 1998. godine. Glavni junak, maestralno ga igra DŽim Keri, otkriva da je ceo život, od rođenja, junak megapopularnog, planetarnog „rijalitija“ i da mu posledično, majka i otac, nisu pravi roditelji, već kao i lažna supruga, samo glumci u „rijalitiju“. Jedina autentična stvar u „rijalitiju“ je, naravno, on sam, koji jedini nije svestan istine (istina je od rođenja sistematski sakrivana od njega).

Domaće štetočine

Ne treba zaobići ni televizijske kuće koje te programe prikazuju (proizvode) i produkcijske kuće koje su kupile prava na prikazivanje tih programa . Među televizijama lideri su „Pink“, „B92“, “Prva“ i „ RTS“ (ukoliko uopšte ima novca za to?). Trenutni šampion u prikazivanju i proizvodnji „rijalitija“ je „Pink“, koji pored sopstvene produkcije („rijaliti“ „Dvor“ itd.), ima i medijsko carstvo na prostorima bivše Jugoslavije. Ta kuća trenutno predstavlja glavnog nosioca toksičnih „rijaliti“ programa („Farma“, „Akademija debelih“, „Kuvanje i muvanje“, „Slike života“, „DNK“, „Sve za ljubav“, i buduće „Krstarenje“ itd.).

Nezaobilazna  je i radioaktivna „Grand produkcija“ (vlasnici Saša Popović, Fahreta Jahić i Slobodan Živojinović), koja se ipak ograničila na „muziku“, tj. turbo folk i samo dve emisije („Zvezde Granda“ i „Grand šou“) koje imaju elemente „rijalitija“. Nekadašnji lider „rijalitija“, “Imoušn“ (stvarni vlasnik Dragan Đilas, Goran Stamenković je paravan) jeste („patentirao“) ili kupio prava na deset dragulja koji su se prikazivali niz godina unazad, poput „48 sati svadba“, „Leteći start“, „Sve za ljubav“, „Menjam ženu“, „Veliki brat“, „Operacija Trijumf“, „Uzmi ili ostavi“, „Ruski rulet“, „Piratska TV“ i „1 protiv 100“. Nezaobilazna je i produkcija „Adrenalin“ ( iza koje stoji još jedan DS lik Srđan Šaper), koja je držala ili  drži bisere kao što su „Piramida“, „Genijalni šou“, „Karaoke obračun“, „Ja imam talenat“, „Tehničari“, „Moj TV Dnevnik “, „Draga mama“ i „Familijada“. Na drugoj ili trećoj po gledanosti televiziji, koja se zove „Prva“, godinama je prikazivan „Survivior“, a sada su aktuelni „Radna akcija“, „Paklena kuhinja“, „Porodične tajne“, „Dođi na večeru“, „Domaćine, oženi se“ itd.  Ne treba ni zaboraviti propali „rijaliti“ televizije „Hepi“ „Parovi“.

Nade nema mnogo da će „rijalitiji“ biti zabranjeni ili ograničeni. Nadu uliva stav kompozitora, akademika Ivana Jevtića, izrečen na sednici redovne skupštine SANU, koji je zatražio zabranu „Velikog brata“ i „ Farme“ jer ugrožavaju moral i duh srpske nacije. Nadu ulivaju i Skupštine opštine Čačka (inače, u Čačku je inicijator preporuke zabrane „rijalitija“ bila SNS- koja u Beogradu nije htela da podrži istovetnu stvar!) i Kraljeva koje su već usvojile preporuke o zabrani takvih programa u medijima.