Prilog raspravi o zakonskoj zaštiti srpskog pisma i jezika (I)

Uz zakašnjenje od najmanje 30 godina, u srpskoj javnosti se najzad pokrenulo pitanje o zakonskoj zaštiti ćirilice — nacionalnog pisma koje Ustav Srbije proglašava za službeno pismo srpskog jezika, kojim srpski narod piše praktično tokom cele svoje pisane istorije, a koje na naše oči nestaje sa naših ulica, iz naših knjižara, novina, i elektronskih medija. Kao što to u Srbiji prečesto biva, ovo delikatno kulturno pitanje je potegnuto iznebuha, bez ozbiljnog kulturnog dijaloga, a u medijima su počele da kolaju nezvanične informacije o raznim „nametanjima“ i „kaznama“, koje su za efekat imale samo odijum protiv ćirilice, i zbijanje redova u kulturnim krugovima koji i inače srpskom pismu nisu ni najmanje naklonjeni.

Bez obzira na to, pitanje jezika i pisma je previše bitno da bi se moglo ignorisati iz dnevnopolitičkih razloga, i stoga autor ovih redova, koji se pitanjem zaštite ćirilice aktivno bavi godinama, i koji je na tu temu objavio veći broj tekstova i eseja (2008., I-2009., II-2009., 2010., i 2012.), ovde izlazi sa sistematizovanom grupom predloga kako bi, prema njegovom mišljenju, ovim pitanjima trebalo pristupiti. Unapred se mole čitaoci da oproste autoru zbog velike količine materijala kojoj će biti izložen — ovaj tekst je zamišljen kao konačni plod višedecenijskog promišljanja problema jezika i pisma. Istovremeno, zbog ograničenog prostora i strpljenja čitalaca, svi predlozi i teme biće obrazložene samo na nivou teza, uz nadu da će polemika o velikom broju njih da zaživi, kada se najzad pokrene i javna debata o predlogu zakona koji priprema Ministarstvo kulture Srbije.

Deo prvi: zaštita pisma

Pomalo paradoksalno, počinjemo sa pitanjem zaštite pisma pre nego što se posvetimo zaštiti jezika. Ovo odražava problematičnu činjenicu da ćirilica predstavlja osnovnu odliku koja srpski jezik odvaja od samoproglašenih jezičkih standarda bivše braće (i bivših Srba) u regionu, ali pre svega proizilazi iz činjenice da je upravo ćirilica onaj aspekt srpskog jezikoslovlja i pismenosti koji je najviše ugrožen.

Zatečeno stanje — borba „ćiriličara“ i „dvopismenaša“

Veliki problem većine boraca za zaštitu ćirilice do sada je bio u tome što su sva njihova predložena rešenja polazila od njihovog polaznog stanovišta, koje podrazumeva da je ćirilica jedino pismo srpskog jezika, i da latinica u najboljem slučaju može imati status samo „pomoćnog pisma“, ili se kao praksa treba potpuno ukinuti, zabraniti, odnosno zameniti izučavanjem međunarodne latinice kao pisma matematike, fizike, informatike, i drugih prirodnih nauka. Koliko god ovaj stav bio ispravan, opravdan, i istorijski, naučno, i teorijski utemeljen, on je po pravilu izazivao averziju kod velikog dela naših sunarodnika koji najčešće ne smatraju da ćirilica treba da nestane, ali latinicu koriste iz navike i konformizma, pozivajući se na dogmu o „dvopismenosti“ nastalu u jugoslovenskom periodu, koja u obrazovnom sistemu Srbije nikada nije zamrla. Zastupnici ćirilice ove ljude često tretiraju kao „neprijatelja“, ali oni su u stvari samo „dobri đaci“ jednog zastarelog školskog programa koji nikada nije zvanično i nedvosmisleno izmenjen po ovom pitanju.

Ono na šta ovde treba skrenuti pažnju jeste upravo da se dijalog o sudbini ćirilice u srpskoj javnosti, bar nominalno, ne vodi između „ćiriličara“ i „latiničara“, već upravo između „ćiriličara“ i „dvopismenaša“. U Srbiji nikada nisu sprovedene naučno utemeljene ankete o odnosu građana prema pismu (ili bar nisu poznate široj javnosti), ali nepotpuno anketiranje javnog mnjenja ukazuje da je potpuno zanemarljiv broj građana Srbije koji javno smatra da srpski jezik treba da pređe na latinicu kao svoje jedino pismo. U velikom neskladu sa tim stoji činjenica da ogroman broj građana i privatno i profesionalno koristi isključivo latinicu, iako nominalno tvrdi da „srpski jezik ima dva pisma“, i da je to „naše bogatstvo“ (pa opet to bogatstvo nikada ne koristi, zadržavajući na samo jednom, i to uvek jednom istom pismu). Realno gledajući, amorfna masa „dvopismenaša“ sastoji se i od dobronamernih ljudi koji nisu ni svesni činjenice da doprinose zatiranju ćirilice time što je nikada ne koriste, ali i od pritajenih „latiničara“,  koji se skrivaju iza ideološke mantre o dva pisma, uspavljujući tako javnost pred nestajanjem ćirilice, i nadajući se da će ona u budućnosti de facto biti potpuno potisnuta latinicom, što se u mnogim domenima javne upotrebe pisma i događa. Upravo ovi „lažni dvopismenaši“ su najglasnije ustali protiv niza inicijativa da se ćirilica zakonski zaštiti, i do sada su po pravilu veoma uspešno mobilisali onaj većinski deo „dvopismenaša“ da ustane protiv svakog oblika odbrane ćirilice, predstavljajući insistiranje na pismenosti kao neku vrstu „napada na građanska prava i slobode“.

Osnovni cilj: zastupljenost ćirilice i latinice u javnoj upotrebi treba biti obrnuta

Svaki dobronameran borac za ćirilicu mora ove činjenice uzeti u obzir, i svoju strategiju formulisati tako da ona bude prihvatljiva i samorazumljiva ne samo drugim „ćiriličarima“, nego i većini „dvopismenaša“ i „svejednovaca“ (onim koji „ni ne obraćaju pažnju na to kojim pismom je nešto napisano“, a u praksi opet isključivo koriste — latinicu). A to znači da treba poći od njihove osnovne pretpostavke: ako su ćirilica i latinica „dva ravnopravna pisma“, onda ona, u najmanju ruku, treba da budu u potpuno ravnopravnoj upotrebi u javnosti. Svako ko ima potrebu da pročita vest, popuni formular, ili pošalje poruku na srpskom jeziku, mora imati potpuno ravnopravan pristup obama pismima, što trenutno nije slučaj. Ako su „dvopismenaši“ protiv isključivog nametanja ćirilice, ali i dalje smatraju da su „oba pisma bogatstvo“ (a veliki broj njih čak i kaže da im je „ćirilica lepša“, ili da je „ćirilica srpskija“, pa u tom smislu ima prednost), onda se ne mogu buniti protiv zakonskih mera koje se zalažu za to da se ova ravnopravnost uspostavi i u praksi.

Štaviše, ako je njima zaista „svejedno“ koje se pismo koristi, i ako im ne smeta stanje u kome se trenutno nalazi ćirilica (praktično ne postoji na televiziji mimo javnih servisa, svega par ćiriličnih novina, skoro nijedna ćirilična reklama, oko 70% štampanih izdanja latinicom), onda im sigurno ne bi smetala ni situacija u kojoj bi ta dva pisma zamenila mesta, pa bi ćirilica bila sveprisutna na svakom koraku, dok bi se latinica mogla naći tu i tamo, bez da je iko zabranjuje. Upravo ovo treba da bude cilj i zadatak boraca za obnovu ćiriličke pismenosti — ne ukidanje i zabrana latinice (naš narod mrzi kada mu nešto zabranjuju!), niti kažnjavanje za njenu upotrebu (naš narod mrzi kada ga kažnjavaju), već upravo situacija u kojoj latinica ne dominira srpskim jezikom u javnoj upotrebi, niti postoji ikakva opasnost da upotreba ćirilice zamre. Tek kada javna upotreba ćirilice i latinice bude u omeru 50:50, tek tada će „dvopismenaši“ imati pravo da se pozivaju na „naše blago“. A ako taj odnos postane obrnut u odnosu na sadašnje stanje, pa ćirilica bude zastupljena 70:30, ili 80:20 u odnosu na latinicu, onda zaštita ćirilice više neće ni biti vitalno nacionalno pitanje, i svi ljubitelji latinice moći će biti prepušteni sami sebi, a da to ne predstavlja nikakav sistemski problem za srpski narod i kulturu.

Službeno, javno, privatno

Naravno, ovde govorimo isključivo o javnoj upotrebi pisma. Službenu upotrebu ćirilice definiše Ustav Srbije, i tu ni o kakvoj dvopismenosti nema govora. Državni organi se u velikoj meri pridržavaju ovog pravila (iako i tu ima brojnih problema), i upravo je službena upotreba pisma ono što je ćirilicu spaslo od nestajanja u najdelikatnijim trenucima njenog potiskivanja. Naravno, službena upotreba nije dovoljna, jer preti da pretvori ćirilicu u „muzejsko pismo“ – kojim će se štampati zakoni i diplome, ali koje niko neće koristiti da zapiše recept, napiše ljubavnu poruku, sastavi elektronsko pismo, ili nažvrlja grafit na zidu.

Osnovni problem zatiranja ćirilice u srpskoj javnosti leži upravo u tome što Ustav Srbije propisuje ćirilicu kao službeno pismo, ali ne i kao javno pismo, gde se pod službenom upotrebom podrazumeva isključivo upotreba u državnim organima (ali iz nekog razloga, ne i u platnom prometu, javnom informisanju, ekonomskoj i privrednoj delatnosti, deklaracijama proizvoda, štampanju udžbenika, i nizu drugih upotreba pisma koje podležu državnoj kontroli, ali se ne smatraju za „službene“), što ostavlja ogromnu sivu zonu u kojoj je ćirilica skoro potpuno istisnuta iz upotrebe.

Naravno, građani često brkaju javnu upotrebu pisma sa privatnom, smatrajući da bi u slučaju zakonske zaštite ćirilice neko kucao na njihova vrata da gleda kako su otkucali poruku na mobilnom telefonu, ili okačili status na Fejsbuku. Kao što zakonodavstvo slobodne države nikada ne bi trebalo da zadire u privatni život svojih građana, dokle god on ne ugrožava druge građane tako državi zaista treba da bude svejedno da li njeni građani žvrljaju zidove, hvataju beleške i pišu tvitove ćirilicom, glagoljicom, ili arapskim pismom.

Osnovno pravilo: ćirilica je obavezna, latinica je dozvoljena

Osnovno pravilo po kome treba pristupiti institucionalnoj zaštiti ćirilice u javnoj upotrebi bi stoga moralo da glasi: ćirilica je obavezna, latinica je dozvoljena. To bi značilo da bi svako ko smatra da je ćirilica jedino srpsko pismo imao priliku da svim štampanim, kucanim, pisanim, i objavljenim tekstualnim materijalima pristupi koristeći se srpskim pismom, dok bi oni koji insistiraju na dvopismenosti pored ćirilice na raspolaganju imali i latinicu. Kome je baš stalo do latinice, mogao bi slobodno da je koristi, da na njoj objavljuje knjige ili novine, dokle god se prethodno postarao da sav objavljeni materijal postoji i na ćirilici. Svako od „dvopismenaša“ ko digne glas da kaže da je ovakav pristup „nepraktičan“ skače sam sebi u usta — jer kako može biti „nepraktično“ nešto što je, prema njihovim sopstvenim rečima, „naše blago“?! Ako oni smatraju da je dobro i korisno da Srbi koriste dva pisma, onda to treba da dokažu tako što će oba pisma ravnopravno koristiti, pa ako to duplira posao u nekim situacijama, to svakako nije velika cena da se plati nešto što predstavlja „kulturno bogatstvo našeg naroda“. Za „ćiriličare“ ovde, dakako, nema dileme — koristiti dva pisma je apsolutno nepraktično, ali oni nisu u obavezi da bilo šta štampaju i pišu latinicom, tako da ih ovo pravilo ne dotiče. Ako neko baš hoće da, pored Vukovog ćiriličnog pisma, pride neguje i Gajevu latinicu, zaista nije umesno terati ga da to ne radi, dokle god to ne radi na uštrb nacionalne kulturne baštine.

Konkretne mere zakonske zaštite

Imajući na umu dati kontekst, i rukovodeći se ovim osnovnim pravilom, evo konkretnih mera koje bi se mogle poduzeti na zakonskom nivou u cilju zaštite ćirilice od nestanka iz upotrebe, i njenog povratka u srpsku štampu, medije, i na srpske ulice. Sve predložene mere biće navedene u tezama, kako se na njih ne bi trošilo previše vremena i prostora.

1. Proširivanje domena službene upotrebe pisma

Ćirilica je najranjivija upravo u prostoru javne upotrebe — u štampi, izdavaštvu, reklamama, i medijima. U velikom broju medija ćirilica praktično uopšte ne postoji, na reklamama se sreće izuzetno retko, dok u izdavaštvu još nekako opstaje, ali ne prelazi više od 25-30% štampanog materijala (i to u velikoj meri zahvaljujući udžbenicima). Problem službene i javne upotrebe treba regulisati na dva nivoa. Sa jedne strane, postoje primeri javne upotrebe jezika i pisma koje u osnovi predstavljaju službenu upotrebu, kao što su već pomenuti udžbenici (regulišu se državnim planom i programom), platni promet (podleže državnoj poreskoj i finansijskoj inspekciji), deklaracije robe (regulišu se zakonima o trgovini i privredi), obaveštenja o radnom vremenu i javne informacije (takođe propisano zakonom). U ovim slučajevima je prosto potrebno da se sve rečeno podvede pod službenu upotrebu jezika i pisma, jer nepostojanje, a često i nemogućnost korišćenja ćirilice u navedenim slučajevima, u osnovi direktno protivreči Ustavu Srbije i uskraćuje srpskom narodu pravo na normalnu upotrebu sopstvenog jezika u svojoj matičnoj državi. Pri tome pravilo ostaje — u službenoj upotrebi ostaje samo ćirilica, a u javnoj upotrebi moraju biti u upotrebi oba pisma. Ako neko hoće da deklaracije proizvoda ili javna obaveštenja štampa i na ćirilici, i na latinici, niko ne treba da ga sprečava — važno je da službena upotreba ćirilice u ovim slučajevima bude obavezna, i bez izuzetaka.

2. Obavezno korišćenje ćirilice u javnom informisanju, uključujući reklame

To ostavlja pitanje reklame i medija, koji se, doduše, rukovode zakonima, ali koji se ne mogu smatrati „službenom“ upotrebom jezika i pisma čak ni u ovom raširenom smislu. Dostupnost informacija na srpskom jeziku i pismu, baš kao mogućnost da se bilo koji štampani materijal na srpskom jeziku istovremeno čita i na srpskom pismu predstavlja pravo građana Srbije i srpskog naroda koje država mora da im garantuje. U ovom slučaju pristupamo primeni gore pomenutog osnovnog načela: ćirilica je obavezna, latinica je dozvoljena. Kako bi to televizije i reklamne agencije tehnički i estetski rešile, to je već njihova stvar, ali nije naročit problem omogućiti da najmanje polovina reklamnih bilborda bude na ćirilici, ili da kajron na informativnim emisijama naizmenično ide ćirilicom i latinicom — naravno, samo tamo, gde se insistira na latinici. Oglašivač ili emiter je slobodan da se koristi isključivo ćirilicom (ovde ne ulazimo u pitanje zaštite prava manjina na korišćenje sopstvenih jezika, ili pisane tradicije, naravno), jer je u pitanju pismo koje svi u Srbiji znaju i razumeju, ali su slobodni da pored ćirilice stave i latinicu, ako već smatraju da su „dva pisma naše nacionalno blago“.

3. Izdavaštvo i štampani mediji — najmanje 50% tiraža ćirilicom

Ista logika važi i za štampane medije i za izdavače, s tim što se u njihovom slučaju ne insistira na paralelnoj upotrebi dva pisma, već isključivo o vođenju računa da njihov tiraž uključuje bar 50% materijala štampanog ćirilicom. Štampari i urednici su se do sada nebrojeno puta pozivali na ekonomsku logiku kada su izbacivali ćirilicu iz svojih izdanja (jer, zaboga, „njih čitaju i u BiH, i u Hrvatskoj“, a „ćirilica kao šire pismo troši više papira“), pa je stoga primereno da se upravo ekonomska logika koristi prilikom njihovog disciplinovanja. Ko je spreman da napravi dodatni trošak duple pripreme za štampu na ćirilici i latinici, taj je slobodan da obe verzije pusti u promet, i tako omogući građanima koji vole latinicu (ili Bošnjaku i Hrvatu, obojici) da novine ili knjigu kupe i na tom izdanju, dokle god se ostatku građana Srbije ne uskraćuje pravo da ih čitaju na svom nacionalnom pismu. Ako neko neće da pravi dupli posao, i to je u redu — ćirilicu ionako znaju svi u Srbiji, a znaju je i Hrvati i Bošnjaci koje zanima šta piše srpska štampa. A ko smatra da su „dva pisma naše blago“, njemu sigurno neće biti teško da napravi neznatan dodatni trošak, kako bi oba ta pisma negovao i čuvao. Naravno, još jednom, ovo zakonodavstvo ne bi zadiralo u manjinska prava, i novine i izdanja koja su registrovana na manjinskim jezicima, ili koja pripadaju manjinskim grupama koje koriste druge standardne verzije srpskog jezika.

4. Elektronski mediji — ili samo ćirilica, ili oba pisma

Isto pravilo važi i za elektronske medije i internet portale, s tim što je u njihovom slučaju stvar tehnički već odavno rešena. Veliki broj portala na internetu (neuporedivo veći od broja štampanih novina, ili televizija) koristi oba pisma paralelno, budući da je mehaničko preslovljavanje sa ćirilice na latinicu posao od par sekundi (dok je preslovljavanje sa latinice na ćirilicu znatno komplikovaniji posao, uzgred budi rečeno). Zakonom bi jednostavno ovu praksu trebalo učiniti obaveznom za svaki portal koji hoće da ima status, i da uživa prava javnog medija, ili koji hoće da bude registrovan sa nacionalnim domenom (.rs, ili .srb, i sl.). Još jednom, a u skladu sa osnovnim pravilom, preslovaljanje sajtova na latinicu ne bi bilo obavezno, obavezno bi bilo samo postojanje ćiriličke verzije, dok bi upotreba latinične verzije bila slobodna. Zakon, naravno, ne bi smeo da zadire u privatnu upotrebu interneta — u koju spadaju blogovi, lične internet stranice, Tviter i Fejsbuk nalozi i sl. Tako nešto, uostalom, ne bi ni bilo moguće sprovesti u delo.

5. Standardizacija upotrebe ćirilice u računarstvu, IT, i na internetu

U vezi sa ovim, država i njene kulturne institucije bi trebalo da se pozitivno zainteresuju pitanjem računarske pismenosti, i upotrebom ćirilice u računarstvu, informacionim tehnologijama, i na internetu. Još jednom, na ovom planu ima mnoštvo primera pozitivne prakse koju jednostavno treba pretvoriti u opštu praksu. Kompanije „Gugl“, „Tviter“ i „Fejsbuk“ svoje proizvode korisnicima u Srbiji automatski nude na srpskom jeziku i pismu. „Majkrosoftovi“ programi takođe postoje i u verzijama na latinici. Ono što bi država trebalo da uradi, jeste da svom softveru široke upotrebe koji se legalno prodaje u zemlji nametne obavezu da srpska i ćirilična lokalizacija budu standardne i fabrički podešene, a kompanija koja pride hoće da ubaci i mogućnost prebacivanja softvera na latinicu to može slobodno da učini. Još jednom se ovde igra na lenjost i konformizam korisnika, koji često latinicu koriste jer se nikada nisu potrudili da podese ćirilicu na svom računaru ili mobilnom uređaju, iako bi im ona možda čak bila lepša, lakša za upotrebu, i prijatnija na oko. Najvažniji zahvat koji bi morao biti učinjen u ovoj oblasti jeste obaveza da svi računari koji se prodaju u Srbiji imaju standardne „LjNjERTZ“ ćiriličke tastature (paralelno sa međunarodnim QUERTY ili QUERTZ rasporedom). Ovo za proizvođače opreme ne predstavlja nikakav naročit problem, ali se time ne bave prosto zato što niko na tome nije instistirao. Slično tome, novi mobilni uređaji koji se puštaju u prodaju moraju fabrički biti podešeni na srpski jezik i pismo, uključujući i srpsku tastaturu — a korisnici kasnije mogu da ih podešavaju u skladu sa svojim nahođenjima.

6. Podsticanje ćiriličkog brendiranja, i zaštita prava na identitet brenda

Pitanje koje je u (zvanično još uvek nepokrenutoj) javnoj raspravi o novom zakonu o zaštiti ćirilice izbilo u prvi plan i izazvalo salvu negodovanja, jeste pitanje ispisivanja firmi na srpskom pismu. Internet su preplavili primeri „smešnih“ (zašto smešnih?) primera preslovljavanja svetskih brendova na ćirilicu iz Bugarske i Rusije, čiji je cilj bio da (za javne i pritajene latiničare) ilustruje „apsurdnost“ takve jedne zakonske mere. Ali upravo nam Rusija, Grčka, Izrael i slične zemlje daju odličan primer pozitivnih praksi na ovom planu — u ovim zemljama zakoni o zaštiti jezika i pisma ne dodiruju registrovane trgovačke marke, i njihova upotreba u originalu (i na originalnom pismu) je potpuno dozvoljena (pa su opet neki brendovi odlučili da brendiraju svoje znakove i na tim jezicima i pismima, kao što je „Koka-kola“ pre dve godine izbacila na srpsko tržište flašice sa svojim prepoznatljivim znakom na ćirilici). Logika je ovde potpuno jasna — ako je neki brend registrovan na nekom stranom jeziku (makar on bio i „hrvatski“), onda je sasvim normalno da se on stavlja na firmu, reklamnu tabli ili proizvod u originalu. Ali sav ostali tekst koji se nalazi na toj reklami, firmi, ili pakovanju — deklaracija, reklamne poruke i sl. — koji ne predstavlja deo zaštićenog trgovačkog znaka, već informaciju za kupca, mora biti ispisan na srpskom jeziku i pismu (a ako neko hoće da doda te iste natpise i na latinici, slobodno to može da učini). To ne znači da država ne treba da podstiče registrovanje srpskih brendova na srpskom pismu, ali to svakako ne predstavlja nešto što bi trebalo nametati, već isključivo promovisati pozitivnim merama (o tome malo kasnije).

Ovde treba još jednom razlučiti javnu o službene upotrebe pisma. Dok je strana ili domaća firma potpuno slobodna da koristi logotip ili brend na stranom jeziku, u službenim dokumentima o osnivanju, i u registru APR to ime mora biti zavedeno na srpskom jeziku, u transkripciji na službeni jezik i pismo. Do pre par godina ovaj domen je bio do te mere katastrofalno regulisan, da se u javni registar uopšte nisu mogla upisati ćirilička imena firmi, ali su mogla imena firmi na stranim jezicima, koja koriste znakove koji čak i ne postoje u Gajevoj latinici. Jedna firma ne bi bila ni u kakvoj obavezi da ovo transkribovano ime koristi na reklamama i promotivnim materijalima, ali bi ga morala koristiti u fakturama, poreskim prijavama, i drugim dokumentima u službenoj upotrebi.

7. Isključiva službena upotreba (uključujući udžbenike), uz zaštitu manjinskih prava

Kao što je već rečeno, službena upotreba pisma ostaje onakva kakva je i bila i podrazumeva isključivu upotrebu nacionalnog pisma, u skladu sa Ustavom Srbije. Ovde prvenstveno treba obratiti pažnju na slučajeve službene upotrebe pisma koji se sistematski zanemaruju. Pored već više puta pomenutih deklaracija robe, ovo se prvenstveno odnosi na školske i fakultetske udžbenike. Dok se pravila da se udžbenici za školski program u osnovnim školama štampaju ćirilicom izdavači pridržavaju u velikoj meri, u srednjim školama latinica već postaje sveprisutna, dok se na fakultetima (uz isključenje filoloških, pravnih, i još par „legalističkih“ fakulteta) ćirilica skoro potpuno gubi. Naći udžbenik iz ekonomije ili medicine na ćirilici (i na pismenom srpskom jeziku, ali to je već druga stvar) je prava retkost, i ovo predstavlja ozbiljan kulturni udar za studente, koji na taj način od akademske zajednice dobijaju informaciju da srpsko pismo (i jezik uopšte) nije primereno za korišćenje u stručnom ili naučnom radu, što u ovim krugovima dovodi do ogromne plime, kako latinice, tako i nepismenosti uopšte. Naravno, i još jednom — svim pripadnicima nacionalnih manjina treba omogućiti studiranje na svom jeziku, ili u skladu sa svojim standardizovanim varijantama srpskog jezika, u skladu sa zakonom.

8. Investiranje u ćiriličku pismenost — godišnje nagrade sa font, brend i dizajn

Uz pomenute „intervencionističke“ mere, predviđene za ispravljanje trenutnog stanja sa javnom upotrebom srpskog pisma, potrebno je sprovesti i više različitih pozitivnih mera u cilju održanja svesti u javnosti i među građanima o značaju očuvanja pisma kao prvorazredne kulturne baštine. Jedan od načina na se to učini bilo bi uvođenje državne godišnje nagrade za promociju ćiriličke pismenosti. Nagrada bi se dodeljivala najboljim novim ćiriličkim fontovima, ćiriličkim brendovima, i industrijskom dizajnu sa primenom ćiriličkog pisma. Na taj način bi se podsticale pre svega kompanije da se brendiraju koristeći srpsko pismo, kao i da razvijaju i podstiču upotrebu ćirilice u dizajnu kao estetski lepu i modernu. Razvoj fontova je pogotovo važan, jer, iako je situacija danas kudikamo bolja nego pre desetak godina, i dalje postoji hronični manjak dobrih ćiriličkih tipografskih rešenja, pogotovo za profesionalnu upotrebu — od izdavaštva, preko dizajna, do upotrebe u naučnim publikacijama (koje zahtevaju veliko bogatstvo dodatnih znakova).

9. Modernizacija nastave jezika

Ključna za opstanak srpskog pisma i srpske pismenosti uopšte jeste modernizacija nastave jezika u školama, koja mora da uvaži činjenicu da u XXI veku tastatura prestavlja osnovno oruđe za pisanje. Na najbanalnijem nivou, to je odgovor na onu apsurdnu tezu „dvopismenaša“ da „za računarom koriste latinicu, ali olovkom pišu ćirilicom“. Kroz školski sistem, i kroz već pomenutu neophodnu lokalizaciju računarskih sistema i svih multimedijskih uređaja na srpski jezik i pismo, đaci se od malih nogu moraju navikavati na srpsko jezičko okruženje, jer je to jedini način da se iskorene predrasude o ćirilici kao „pismu primitivca i seljaka“ za koje „nema mesta u svetu računara“. Da bi se shvatilo u kojoj meri je ćirilica, zapravo, moderna, potrebno je i da se nastava jezika modernizuje, utoliko pre, što je za sadašnju metastazu latinice u srpskoj javnosti u najvećoj meri kriva činjenica da nam je školski program ostao na nivou osamdesetih godina prošlog veka.

10. Ukidanje dogme o „dvopismenosti“ u školskom sistemu

Najvažnija pozitivna stvar koja se mora učiniti na nivou školskog programa jeste upravo ukidanje već pomenute štetne dogme o „dva pisma“ srpskog jezika, kako bi Gajeva abeceda najzad bila stavljena na svoje mesto — zajedno sa međunarodnim latinskim alfabetom i grčkim alfabetom, čije je poznavanje neophodno na nivou osnovnog obrazovanja, ali koji zbog toga nisu nikakva „srpska pisma“. Gajeva abeceda bi svakako trebalo da se zadrži kao jedan od standardnih oblika transkripcije srpskog jezika za strance (na primer prilikom unošenja podataka u pasoš, na putokazima, u prevodima sa srpskog na jezike koje koriste latinicu i sl.), ali bi paralelno sa njom deca trebalo da budu upoznata i sa međunarodnim alfabetom, kao i sa grčkim pismom, koji će im u najmanju ruku biti potrebni u matematici, fizici, hemiji i sl. Takođe bi —u najmanju ruku kroz srednjoškolsko obrazovanje — trebalo upoznavati decu i sa osnovama staroslovenske/crkvenoslovenske pismenosti, pa čak i sa glagoljicom, ali to je već sasvim druga tema. Ključno je da se dogma „dvopismenosti“ obesmisli u praksi, tako što će deca naučiti da nije bogatstvo poznavati „dva pisma“, već što više različitih jezika i pisama, i njihove različite upotrebe. A za tu vrstu bogatstva nije neophodno proglašavati latinicu za „drugo srpsko pismo“. A ko bude izučavao dubrovačku poeziju XVI i XVII veka, može to bez problema da čini i bez zvaničnog proglašavanja latinice za „drugo srpsko pismo“.