Tabloidni linč, ministar Tasovac, Aleksandar Vučić i Rale Milenković - Ko smo i kuda idemo

Naše, inače veoma agilno, Ministarstvo kulture i informisanja pokrenulo je prekršajni postupak protiv odgovornog lica portala Telepromter zbog objavljivanja fotografija maloletnog sina premijera Aleksandra Vučića, a ovaj potez su takođe podržali NUNS i UNS. U saopštenju ministarstva objavljenom u našoj štampi se kaže da je objavljivanjem ovih fotografija grubo prekršen Zakon o javnom informisanju i medijima, koji propisuje da se maloletno lice ne sme učiniti prepoznatljivim u informaciji koja može da povredi njegovo pravo ili interes.

Takođe se navodi da je u ovom tekstu rečeno da se „Vučićev sin bahati u najskupljim beogradskim klubovima i da se objavljivanjem ovakvih sadržaja Telepromter svrstava među one koji najdrastičnije odstupaju od profesionalnih i etičkih standarda novinarstva, nego se i diskvalifiikuje kao ozbiljan i pouzdan medijski izvor“. U sličnom tonu su obeležena i saopštenja dva novinarska udruženja. Ovakvo ekspeditivno i rezolutno reagovanje pre svega Ministarstva kulture i informisanja, koje se nije oglašavalo u mnogim prilikama kada je dolazilo i do drastičnijih krešenja moralnih i profesionalnih standarda u medijima, samo govori do koje mere je ono u našem društvu u službi dnevne politike, a ne ostvaruje svoju suštinsku ulogu da brani i kreira vrhunske estetske i civilizacijske vrednosti.

Ministarstvo kulture i informisanje se gotovo istog dana oglasilo oštrim i pretećim saopštenjem kada je premijerov sin bio izložen medijskom i tabloidnom linču, a ostalo je nemo pred pojavom koja intenzivno traje godinama da se u našim tablodnim medijima vode najsurovije političke hajke i naša medijska scena pretvara u kaljugu primitivizma, estradizacije, varvarizacije i otvorenog prikazivanja najbizarnijih pornografskih sadržaja.

Osim ministrovog zgražavanja nad emisijom „Parovi“ na Hepi televiziji, njegovo ministarstvo nije bilo tako odlučno u odbrani estetskog i vrednosnog nivoa u kulturnom životu našeg društva, a koji će biti suprotan sveopštoj tabloidiotizaciji kojoj smo neprestano izloženi. Ali važno je biti budan kada treba odbraniti sina premijera Aleksandra Vučića. Ali ta zabrinutost i budnost je izostala kada je naš veliki glumac Radislav Milenković nakon njegovog veoma iskrenog, nadahnutog i pre svega veoma kritički intoniranog nastupa u  emisiji RTV Danice Vučinić „Jedan na jedan“ bio izložen najprizemnijim napadima u Informeru, poznatom inače kao parapolitički „službeni glasnik“ vladajućeg režima.

Prvo su izneti podaci o ukupnoj zaradi ovog glumca i profesora na novosadskoj pozorišnoj akademiji, nastojeći da se se pokaže njegovo licemerstvo jer se on u toj emisiji usudio da govori o katastrofalnom i veoma bednom materijalnom položaju glumaca i ljudi koji rade u kulturi. A Radoslav Milenković je u toj prilici samo izneo svima dostupne i egzaktne podatke. “Zaposleni u Srpskom narodnom pozorištu koji su stariji i od mene imaju platu od 20.000 ili 25.000 dinara. Vučić bi nas koji nešto znamo počistio. Hajde, neka uzme 25.000 dinara mesečno i svima nama pokaže kako se s tim živi“.

Ova izjava je bila dovoljna da Radoslav Milenković bude odmah izložen najdrastičnijem politikantskom harangiranju koje se može najbolje prepoznati u kolumni „Dosta zločina“ Dragana J. Vučićevića, glavnog urednika Informera i najprilježnijeg portparola i branitelja naprednjačkog režima.

„Strašno je to kad se u gebelsovsku kampanju uključi i veliki glumac Radoslav Milenković. On je, jelte, pre neki dan kod Danice Vučinić na RTV maltene pozvao Srbe na ustanak, sve naglas kukajući nad zloduhom sudbinom proletera koji ne mogu da prežive sa platom od “dvajes–trijes“ hiljada, ali pri tome čestiti Rale je mudro prećutao da on sam u tri budžetske institucije zarađuje tačno 164.438,15 dinara“.

Ovo je univerzalna metoda kojom se služe režimski novinari i tabloidni mediji u političkoj diskvalifikaciji svakog ko pokuša da kritički dovede u pitanje epohalne rezulatate ove vlade i njenog premijera, tumačeći ovakve stavove kao poziv na ustanak. Pošto je „dokazano“ da u našem društvu ne postoji cenzura, već smo svedoci bujanja sveopštih medijskih sloboda, onda se postavlja pitanje zašto neprestano svedočimo da prodržavni mediji uvek pokazuju spremnost da na najprizemniji i najdrastičniji način nastoje da najprizemnijim sredstvima ućutkaju svakog ko iskaže svoj kritički stav i dovede u pitanje politiku velkiog vođe Aleksandra Vučića.

Naravno da se ne može očekivati da će ideološki budno ministarstvo kulture ustati u odbranu velikog umetnika Radoslava Milenkovića jer on nije deo vladajuće političke oligarhije. Ono neće reagovati i na veoma uznemiravajuću vest da je prvak Narodnog pozorišta u Beogradu Nebojša Dugalić primoran da se iseli u Kanadu. Tanasije Uzunović, doajen našeg glumišta, je sa puno gorčine prokomentarisao ovu vest. “Za ljude tako čiste biografije zapravo i nema mesta u ovoj zemlji. Osim što je vrhunski umetnik on je mnogo dobar čovek koji nije pristao da bude deo političkog poltronstva i klanova. Naravno da za njega nema mesta u Srbiji. Nebojša je pravoslavac i patriota u najsvetijem značenju te reči. Mora čovek da misli na budućnost svoje dece. Ako zna da će mu u Kanadi biti bolje i treba da ide, a mi treba da se zapitamo ko smo i gde živimo kada nas znapuštaju ljudi kao što je Nebojša Dugalić“.

Verovatno će i ove reči Tanasija Uzunovića biti označene kao njegovo uključivanje u gebelsovsku kampanju jer se ne uklapaju u glavne propagandističke tokove vladajućeg režima u kome nema mesta za kritički način mišljenja o stanju u našem društvu. A pitanje je veoma jednostavno. Zašto i najvredniji ljudi u ovoj zemlji i to ne samo istaknuti delatnici u kulturi ne mogu da žive od rezulatata svog napornog rada. Na to pitanje nema odgovora ni kada se pozivamo na protestantsku etiku rada. A upravo se u polju kulture stvaraju osnovni uslovi za afirmaciju i razvoj kritičke misli i dijaloga.

Naše ministarstvo kulture i informisanja je daleko od ovog temeljnog civilizacijskog ideala jer se ono ne bavi odbranom slobode mišljenja, već je deo vladajućeg ideološkog korpusa, u čijoj je osnovi težnja da se narodu pruža što više trivijalnog, efemernog i primitivnog estradnog sadržaja kako bi se što više zaglupljivao i anestezirao naš osiromašeni i ojađeni narod.

Do koje mere je ovaj pristup kulturi ušao u sve pore našeg društva, svedoči i predstavljanje dokumentarnog serijala RTS o Ivi Andriću (povodom četrdeset godina od njegove smrti) u prostorijama nove zgrade Kinoteke, kada su u prvom redu sedeli Ivan Tasovac, ministar kulture i informisanja, Tahir Hasanović, verovatno u našem ogranku Trilaterale zadužen za kulturu i informisanje, i folk pevačica Svetlana Ražnatović.

Ovo je najrečitija metafora stanja u našoj kulturi i društvu koje se najbolje može opisati rečima našeg nobelovca: „Dođu vremena kada pametni zaćute, glupi progovore, a fukara se obogati“. Jedino što možemo danas da učinimo to je da ne zaćutimo i da nastojimo da održavamo svest o neophodnosti razvijanja kritičke misli, bez obzira na to što će nas uvek dočekati režimski analitičari, komentatori i kolumnisti, spremni da budu deo i najsramnijih ideoloških i političkih kampanja koje jedino služe da budu ućutkani svi glasovi koji nisu deo vladajućeg propagandističkog i ideološkog aparata.