Kulturna politika | |||
Svođenje noćnog života na razumnu meru – korak u dobrom smeru |
petak, 19. jul 2013. | |
Pre nekoliko dana Uprava za privredu grada Novog Sada, na čelu sa mr Goranom Sečujskim, uputila je na javnu raspravu predlog odluke po kojoj se skraćuje rad kafića, lokala i noćnih klubova, posebno u četvrtima stanovanja, kao i rad prodavnica i trgovina i zabranjuje se prodaja alkoholnih pića posle 22 časa. Prvi kompliment koji valja uputiti jednoj ovakvoj zamisli je da se ne pokušava prošvercovati i prokrijumčariti, već je kroz različite medije pozvana celokupna javnost ne samo Novog Sada da iskaže stavove i mišljenja o ovom pitanju. Javna rasprava – šta to beše!? U srpskom društvu u kome se prekrajaju državne granice, pregovara sa NATO i EU, razdružuje sa Crnom Gorom... bez adekvatne javne rasprave već voluntarističkim odlukama vladajućih garnitura, poziv na javnu raspravu o jednom pitanju deluje kao kulturološki i demokratski šok. Ovaj tekst predstavljaće mali doprinos bogatoj javnoj raspravi koja će se, sasvim sigurno, o ovom pitanju povesti. Prvo stanovište od koga će se u ovom tekstu krenuti glasi da je predlog odluke odličan, ali je zakasneo bar dve decenije. Jer otprilike toliko traje silovanje običnih, normalnih i pristojnih građana Srbije, a među njima i Novog Sada, preglasnom muzikom, tučama i obračunima hladnim i vatrenim oružjem ispred lokala i noćnih klubova, u čitavim kvartovima gradova i varoši u koje se ljudi sa strahom i zebnjom vraćaju kući čim zađe sunce, znajući da treba da prođu pored kafane u kojoj obitavaju lokalni alkoholičari, siledžije i probisveti. Lično sam sretao ozbiljne i sredovečne ljude koji tvrde da su lakše podnosili bombe NATO okupatora od lokalnog društva koje se okuplja ispred dragstora i uz pivo i rakiju celu noć urla, urinira po haustorima i dobacuje prolaznicima. Oni napadaju i stanare, provociraju, traže novac, a često i fizički nasrću na sugrađane! Lično poznajem ljude koji su se sa novosadskog Novog Naselja odselili ne mogavši da trpe višegodišnje tulume pod prozorom svoje spavaće sobe. Tako možete doći do paradoksalne i apsurdne životne situacije u kojoj ste uspeli da se otresete NATO okupacije, bombi i agresije, ali vam odsustvo adekvatnih zakona i normi, kao i nepravovremeno i blago dejstvovanje policije, ugrožavaju osnovna ljudska i građanska prava godinama. Da ovo pitanje nije nimalo naivno, navešćemo samo neka od uskraćenih prava kada pod prozorom spavaće sobe imate veselu družinu u kafiću koji radi do pet izjutra – pravo na san i odmor, pravo na rad (mnogi ljudi danas rade od svojih kuća ili uče, studiraju u svojim stanovima), pravo na korišćenje slobodnog vremena u skladu sa svojim opredeljenjem i izborom, lični mir... Nebrojeno puta sam imao priliku da slušam taksiste, hirurge i profesore koji žive u neposrednoj blizini svakovrsnih ugostiteljskih objekata, dragstora ili bahatih komšija koji se nalaze u gotovo bezizlaznoj životnoj situaciji. Tako taksista, recimo, kaže da je do četiri ujutru u kafiću njegove zgrade trajala žurka i da nije oka sklopio. Njegov izbor se svodi na sledeće – ili da prespava radni dan i ostavi porodicu bez prihoda ili da vozi umoran, neispavan i nervozan rizikujući svoj i život svojih mušterija. Sličan je slučaj i sa hirurzima, profesorima, vatrogascima... Sve maločas navedene argumente naveo sam kako bi pred uvaženim čitaocima bez ikakvog preterivanja utvrdio da je pitanje regulisanja noćnog života i rada klubova i lokala – pitanje ništa manje važno od debate o evrointegracijama, NATO paktu ili otvaranju radnih mesta, jer se ovde u središtu problema nalaze i bazične ljudske potrebe i prava kao što su pominjana prava na odmor, san i rad. Valja reći i to da je Milan Mladenović mogao da kaže da "Menjamo dan za noć, mi menjamo noć za dan", možda je to mogao da kaže Pekić, Kiš, Crnjanski... Ili ako se nekome više dopada Toma Zdravković, Zvonko Bogdan, ali kada čitava jedna generacija, ceo naraštaj promeni dan za noć i obrnuto, onda mi zapravo imamo čitavu generaciju lišenu budućnosti, perspektive i orijentacije. Naravno da je ograničenje rada klubova i prodaje alkohola samo jedan od mnoštva koraka koji se moraju preduzeti, ali je to i te kako važan i neophodan korak. Situacija je slična i sa prostitucijom ili narkoticima. Naravno da prostitucije, recimo, ima i u socijalizmu i u kapitalizmu i na Istoku i na Zapadu i da nikada nije bila iskorenjena niti će biti, ali postavlja se pitanje hoćete li je vi podstaći i učiniti dostupnijom time što ćete je legalizovati. Nema te žene, domaćice, majke, supruge i bake kojoj je nepoznat slučaj prenošenja bolesti alkoholizma sa kolena na koleno, a koja neće podržati jednu ovakvu odluku. Ako postoje oni koji žele uporedne primere sa državama koje su nekima od nas možda politički mrske, ali koje su nedvosmisleno snažne, uspešne i moćne i gde se zna disciplina, red i poštovanje građanskih prava, ova odluka u potpunosti korespondira sa stanjem stvari u takvim društvima i državama. Predlaganje uvođenja reda u noćni život otuda ne predstavlja nikakav policijski čas i teror, već jednu od mera koje su neophodne kako bi se suprotstavilo haosu, divljanju, buci, destrukciji i kršenju osnovnih ljudskih prava. To je jedna od neophodnih mera da čitava generacija prestane da živi životom poremećenog bioritma i poremećenog sistema vrednosti. (Autor je jedan od osnivača Treće Srbije) |