Srpska "Sveta Sofija" ili Hram Svetog Save kao kruna rusko-srpske kulturne saradnje

Puškinova „Bajka o ribaru i ribici“ i inspiracija srpskom poezijom

„Bajka o ribaru i ribici“ Aleksandra Puškina predstavlja jednu od pesnikovih najikoničnijih pesama, koja je, zahvaljujući svojoj jednostavnoj premisi i univerzalnoj temi, u znatno većoj meri od u Rusiji popularnih „Bajke o caru Saltanu“ i „Ruslana i Ljudmile“, postala neizostavni deo svetske književnosti za decu. U Srbiji je ova pesma objavljena u veoma lepom prepevu Božidara Kovačevića i Miodraga Milosavljevića, gde se nadahnuto imitira razigrana lepršavost i stroga metrika tipičnog „puškinovskog“ stiha, koju uopšte nije lako preneti na srpski jezik sa svojim fundamentalno različitim akcentskim sistemom. Pa opet, prevodiocima je to sjajno pošlo za rukom, i srpska verzija „Bajke“ ostavlja se snažan utisak tipično „ruskog“ stiha. Recimo, evo kako zvuči deo pesme kada se stari ribar vraća kući prazne mreže, nakon što je na moru oslobodio zlatnu ribicu:

Spustilo se već i veče
kad se kući vrati deda,
a baba ga mrko gleda,
pa će reći:
- Sedi ovde pokraj peći.
Doneo si praznu torbu,
ješćeš sada samo čorbu.
Deda sede
i, dok toplu čorbu jede,
poče da joj, tako s reda,
čudan slučaj pripoveda.
Kad je baba čula ovo,
održa mu strašno slovo:
- Od muke ću sada pući.
Tebe, deda, treba tući.
Što si tako luckast bio,
pa si ribu ispustio?
Natrag hitaj, žuri, juri.
Korito mi staro curi;
neka riba, kako znade,
odmah meni novo dade.

Imamo, dakle, jedan razigran simetrični osmerac sa svega par polustihova, koji veoma lepo funkcioniše u srpskom akcenatskom sistemu, ali i dalje ostavlja utisak pravilne, „puškinovske“ poezije. Poznavalac ruskog jezika na osnovu ovih stihova može steći prilično jasnu sliku kako bi „Bajka“ mogla zvučati u originalu. I zato je njegovo iznenađenje je utoliko veće, kada u tom originalu naiđe na ovo:

Vorotilsя starik ko staruhe,

Rasskazal eй velikoe čudo.

«Я segodnя poйmal bыlo rыbku,

Zolotuю rыbku, ne prostuю;

Po-našemu govorila rыbka,

Domoй v more sinee prosilasь,

Dorogoю cenoю otkupalasь:

Otkupalasь čem tolьko poželaю.

Ne posmel я vzяtь s neё vыkup;

Tak pustil eё v sinee more».

Starika staruha zabranila:

«Duračina tы, prostofilя!

Ne umel tы vzяtь vыkupa s rыbki!

Hotь bы vzяl tы s neё korыto,
Naše-to sovsem raskololosь».

Ispostavlja se da je Puškinov nepravilni deseterac, zapravo, imitacija srpskog epskog deseterca, koji je pesnik izuzetno cenio, i često koristio

Ne morate biti poznavalac ruskog jezika da biste videli da je u pitanju različit metar, bez rime, dužeg, epskog stiha. Pažljiviji čitalac će čak prepoznati u ovim stihovima nešto veoma nalik na srpski epski deseterac, doduše bez cezure na uobičajenom mestu, i uz povremena iskakanja iz metra (što donekle ima veze i sa razlikama u izgovoru ruskog jezika u Puškinovo i savremeno vreme). A ako čitalac ovom neobičnom sličnošću bude zaintrigiran, i potraži više podataka o Puškinovoj slavnoj pesmi, lako će naići na podatak da je ona pisana 1833. godine, i da je u originalnom rukopisu naslovljena kao „18. pesma srpska“ (18 pesnь serbskaя). Ispostavlja se da je Puškinov nepravilni deseterac, zapravo, imitacija srpskog epskog deseterca, koji je pesnik izuzetno cenio, i često koristio. Pesnik je u to vreme preveo na ruski veći broj srpskih narodnih pesama, koje je, zajedno sa originalnim pesmama posvećenim srpskoj i crnogorskoj borbi za slobodu (od kojih su najpoznatije „Pesma o Crnom Đorđu“ i „Bonaparta i Crnogorci“) ušle u njegovu zbirku Pesme zapadnih Slovena (1935). „Bajka o ribaru i ribici“ je objavljena iste godine, ali odvojeno od ostatka zbirke, dok njegov prevod „Hasanaginice“ nikada nije završen.

Čudni putevi rusko-srpskog kulturnog prožimanja

„Bajka o ribaru i ribici“ nije jedini primer srpskog uticaja u vrhunskim delima ruske moderne umetnosti. U Srbiji je široko poznata priča o grofu Nikolaju Rajevskom koji je poslužio kao prototip za Vronskog u Tolstojevoj Ani Karenjinoj. Manje je poznato da je jedno od najslavnijih koncertnih dela Petra Čajkovskog – njegov „Slovenski marš“ – napisano 1876. pod imenom „Srpsko-ruski marš“ za dobrotvorni koncert na kome se skupljala pomoć za srpske ustanike u Hercegovini, i u njega su upletene tri srpske narodne pesme koje je Čajkovski našao u zbirci Kornelija Stankovića Srpske narodne melodije (1862). Još manje je poznato da je najpoznatiji ruski vojni marš – „Oproštaj Slovenke“ – napisao ruski vojni kompozitor Vasilij Agapkin pod utiskom pobeda srpske vojske u Prvom balkanskom ratu.

Cela istorija rusko-srpskih kulturnih odnosa predstavlja neprekidnu smenu uzajamnog inspirisanja i čuvanja zajedničkih tradicija. Srednjevekovna Srbija je bila kulturni centar za Rusiju pod tatarskim jarmom, carska Rusija je bila kulturni centar za Srbe pod Turcima

Cela istorija rusko-srpskih kulturnih odnosa predstavlja neprekidnu smenu uzajamnog inspirisanja i čuvanja zajedničkih tradicija. Srednjevekovna Srbija je bila kulturni centar za Rusiju pod tatarskim jarmom, carska Rusija je bila kulturni centar za Srbe pod Turcima. Kao što su u carskoj Rusiji čuvani srpski srednjevekovni spisi i štampane knjige za srpsko stanovništvo u Habzburškoj i Osmanskoj imperiji, tako je u XX veku Kraljevina Jugoslavija čuvala sećanje i pružala utočište intelektualnoj i kulturnoj eliti Imperije nakon Oktobarske revolucije. Snažne veze između Srpske pravoslavne crkve i Ruske pravoslavne zagranične crkve služile su čak i u vreme nelagodnih odnosa SFRJ i SSSR kao most koji je povezivao raskolom pocepanu rusku Crkvu, a istaknuti srpski duhovnici ovog perioda – poput Sv. Nikolaja Žičkog i Sv. Justina Ćelijskog – imaju veliki uticaj na obnovu pravoslavlja u Rusiji, gde su rado prevođeni i čitani.

Najzad, ovih dana prisustvujemo završetku radova na podizanju velelepnog spomenika Stefanu Nemanji na Savskom trgu, i unutrašnjem uređenju Hrama Svetog Save na Vračaru. I dok su oba ova spomenička projekta izazvala određene kontroverze, pre svega među našim sugrađanima koji nisu naročito dobronamerni ni prema srpskoj istoriji, ni prema srpskoj Crkvi, ni prema rusko-srpskim kulturnim vezama, za oba nedvosmisleno mogu reći dve stvari. Prvo, obojica umetnika – i vajar Aleksandar Rukavišnjikov, i akademik Nikolaj Muhin – obilato su se inspirisali srpskom srednjevekovnom likovnom tradicijom; i drugo, obojica su ostvarili projekte kakvi su po razmerama do sada u Srbiji bili nezamislivi, i veliko je pitanje da li bi bez ruske podrške uopšte bili ostvarivi.

„Srpska Sveta Sofija“: predivni mozaici u Hramu Svetog Save

Hram Svetog Save sam po sebi predstavlja svojevrsnu krunu ove hiljadugodišnje istorije međusobnog inspirisanja, prožimanja, i stapanja dvaju kultura

Hram Svetog Save sam po sebi predstavlja svojevrsnu krunu ove hiljadugodišnje istorije međusobnog inspirisanja, prožimanja, i stapanja dvaju kultura. Zamišljen kao najveći slovenski pravoslavni hram u vreme kada su boljševičke vlasti dizale u vazduh Hram Hrista Spasitelja u Moskvi i pretvarale Isakijevski saborni hram u Petrogradu u „Hram nauke“, projekat gigantske bogomolje posvećene utemeljitelju srpske duhovnosti i istinskom „ocu nacije“ (u smislu simbola oko koga je nastala moderna srpska nacija) dugo je predstavljao svojevrsni simbol srpske megalomanije, opipljiv dokaz da Srbi sebe doživljavaju kao veliki narod, ali da njihove ambicije često zaostaju za njihovim mogućnostima. A sada, kada je završen, i to na način koji bez preterivanja ostavlja bez daha, on je istovremeno postao simbol duhovnog vaskrsnuća srpskog naroda u vreme jednog od njegovih najstrašnijih istorijskih sunovrata, podsećanje na veličinu pravoslavne kulture čiji smo deo i na dubinu korena iz kojih izrastamo, ali i na to da svoje najveće i najimpresivnije kulturne domete po pravilu ostvarujemo – uz rusku pomoć i podršku.

On je spomenik Kosovskom zavetu koji izdiže krst iznad najvećeg srpskog grada, putokaz koji svakom Srbinu koji ga vidi nudi odgovor na svakodnevno pitanje „kome će se prikloniti Carstvu“, on predstavlja ambasadu Nebeske Srbije u Zemaljskoj Srbiji, i nepogrešivo nas podseća da postoje vrednosti koje su neuporedivo veće, uzvišenije, i dostojanstvenije od naše sumorne i turobne svakodnevice

U ćeretanju poslovično neurotične, i globalnom pandemijom još dodatno razgoropađene srpske javnosti, čiji je dobar deo izgleda potpuno izgubio sposobnost da nešto vrednuje mimo pitanja „pošto“, lako je prevideti koliko se spektakularna stvar dogodila na naše oči ove nesrećne 2020. godine. Dovršenje Hrama Svetog Save nije prosto izgradnja najvećeg, sabornog hrama Srpske crkve, koja ugledom i dostojanstvom u pravoslavnom svetu zaslužuje takvu jednu bogomolju; nije u pitanju ni kvantitativno izmerljiv graditeljski poduhvat koji se tiče „veličine kupole“, „zapremina Hrama“, „najvećeg mozaika na svetu“; a pogotovo nije u pitanju nikakvo vulgarno „označavanje teritorije“, kako to otrovnim jezikom proglašavaju opadači Crkve. Hram Svetog Save predstavlja najveći spomenik srpskog naroda, koji na veličanstven način opredmećuje i zahvata sve temeljne elemente srpske nacionalne kulture i identiteta – tradiciju vizantijskog pravoslavlja, svetosavsku borbu za narodno prosvećenje i kulturnu autonomiju, velelepnost „izgubljenog Carstva“, i vertikalu Lazareve borbe za slobodu i vaskrsenje. On je spomenik Kosovskom zavetu koji izdiže krst iznad najvećeg srpskog grada, putokaz koji svakom Srbinu koji ga vidi nudi odgovor na svakodnevno pitanje „kome će se prikloniti Carstvu“, on predstavlja ambasadu Nebeske Srbije u Zemaljskoj Srbiji, i nepogrešivo nas podseća da postoje vrednosti koje su neuporedivo veće, uzvišenije, i dostojanstvenije od naše sumorne i turobne svakodnevice. A ništa to ne poručuje tako snažno i neposredno, kao prelepi mozaici u unutrašnjosti Hrama.

Veliki broj komentara nakon što su mozaici Hrama prvi put otvoreni za javnost ponavljao je istu frazu – „to je nova Sveta Sofija“. Neko ko pročita takvu ocenu, a da prethodno nije video same mozaike, u zavisnosti od svog obrazovanja i odnosa prema tradiciji, može reagovati dvojako. Konzervativna publika će biti sklona da takvu tvrdnju odbaci kao prazno hvalisanje, kojim se jedan savremeni graditeljski projekat poredi sa bezmalo svetskim čudom i jednim od najznačajnijih sakralnih objekata celokupne hrišćanske tradicije; progresivna publika biće sklona da u tome vidi „bezvrednu kopiju“, „ikonu odštampanu na papiru“, ili „plastičnog Isusa“ – anahronu kičericu reda veličina „Partenona“ u Nešvilu u Tenesiju, „Ajfelove kule“ u Las Vegasu, ili „Kipa Slobode“ na hotelu „Viktori“ u Prištini. Mnoštvo ovakvih komentara mogli smo da čujemo pre par godina, kada je otvorena kupola Hrama koja predstavlja „kopiju“ kupole bazilike Svetog Marka u Veneciji, odnosno (za one malo upućenije) kupole hrama Svete Sofije u Solunu.

Njegovi neimari i zografi načinili su ogroman napor da vernici unutar hrama osete upravo onako kako su se osećali njihovi preci u Svetoj Sofiji, njihovo delo stoga predstavlja postojan istorijski most između izvora srpske (i uopšte pravoslavne) srednjevekovne kulture, njenog sadašnjeg trenutka, i njene budućnosti, a sve to – iz perspektive večnosti

Svi ovi komentari zaboravljaju banalnu činjenicu da pravoslavni ikonopis predstavlja kanonsko slikarstvo, osmišljeno tako da svojim formama „odražava večnost“, i predviđeno da se nikada ne menja, niti da evoluira. Kao takvo, ono vrši pre svega sakralnu funkciju, njegova svrha je da prikazivanjem biblijskih i teoloških prizora učestvuje u bogosluženju, i uspostavlja neposrednu vezu između vernika i Boga, i to na isti način kao što se to činilo pre pet, deset, ili petnaest vekova. Stručnim rečnikom rečeno, ikonopis nije „mimetička“, već je „esencijalistička“ umetnost – njen cilj nije da povlađuje modama i hirovima svoje epohe tako što će nam Boga prikazati „onakvim kakvim nam se čini“, već upravo da prikazuje jedinstvenu i nepromenjivu suštinu za koju je hiljadu godina koje razdvajaju mozaike u carigradskoj Svetoj Sofiji i beogradskom Svetom Savi – treptaj oka. Unutrašnje uređenje Hrama Svetog Save, pritom, zaista jeste odraz unutrašnjeg uređenja svojevremeno najvećeg i najlepšeg hrišćanskog hrama. Njegovi neimari i zografi načinili su ogroman napor da vernici unutar hrama osete upravo onako kako su se osećali njihovi preci u Svetoj Sofiji, njihovo delo stoga predstavlja postojan istorijski most između izvora srpske (i uopšte pravoslavne) srednjevekovne kulture, njenog sadašnjeg trenutka, i njene budućnosti, a sve to – iz perspektive večnosti. Pritom, dok su za samu izgradnju Hrama zaista korišćene moderne tehnologije koje znatno olakšavaju zidanje takvog jednog monumentalnog zdanja u poređenju sa VI vekom n.e., izrada mozaika rađena je tehnikom koja jedva da se izmenila u odnosu na X-XII vek, kada su postavljeni sadašnji mozaici u Svetoj Sofiji. Koordiniranje ručnog rada preko 300 umetnika iz Rusije i Srbije predstavljalo je, prema rečima samog akademika Muhina, tehnički najkompleksniji i najzahtevniji zadatak u celoj njegovoj umetničkoj karijeri. Pritom sama tehnika koja je korišćena predstavlja deo nematerijalne kulturne baštine čovečanstva, a izrada jednog potpuno kanonskog mozaika ovih dimenzija – graditeljski i umetnički podvig za bilo koje doba.

Naizmenično čuvanje vizantijske luče

Iz savremene perspektive, prelepi i uzvišeni Hram predstavlja za večnost podignut odgovor na ono vulgarno, cinično pitanje koje toliko forsiraju domaći rusofobi: „kada nam je Rusija pomogla?“

Božja promisao se tako postarala, da iste godine kada je Sveta Sofija u Carigradu još jednom oskrnavljena, a mozaici u njoj još jednom, ovaj put samo simbolično sklonjeni od očiju javnosti (prvi put su mozaici u ovom hramu potpuno uništeni za vreme ikonoklastičke jeresi u VIII-IX veku, drugi put su omalterisani nakon pada Carigrada 1453.), da oni vaskrsnu u ovako veličanstvenom obliku na drugom kraju Balkanskog poluostrva, kako bi se pod njima i u narednom milenijumu mogla služiti Božja liturgija. Ovo vaskrsavanje predstavlja istinski plod hiljadugodišnjeg rusko-srpskog kulturnog dijaloga, tokom koga su se dve kulture naizmenično vraćale svojim vizantijskim korenima, i jedna drugoj čuvale luču vizantijske kulture u periodima ropstva, mraka, ili političko-kulturne smutnje, a priča koja je počela tako što je grupa ruskih monaha povela mladog raškog kneza sa sobom na Svetu Goru, završila se tako što su Rusi i Srbi zajedničkim snagama podigli jedan od najlepših i najveličanstvenijih spomenika pravoslavnog ikonopisa u njegovu slavu, i u slavu Onoga koji ih je sve ove vekove ujedinjavao i upućivao jedne na druge.

Iz savremene perspektive, prelepi i uzvišeni Hram predstavlja za večnost podignut odgovor na ono vulgarno, cinično pitanje koje toliko forsiraju domaći rusofobi: „kada nam je Rusija pomogla?“. Hram sam odgovara, u ime prethodnih i narednih vekova: uvek, i zauvek. Od monaha koji su stavili Svetog Savu na put pravoslavlja, preko ruske podrške pećkim patrijarsima i crnogorskim mitropolitima, preko hirotonisanja Njegoša u Petrogradu, i lazarevske žrtve koju je položio car Nikolaj II spasivši Srbiju od uništenja 1914. godine, Rusija je bila uz nas u najtežim trenucima naše istorije, nekada deleći našu sudbinu, nekada čuvajući našu kulturu od zatiranja, ali uvek nas podsećajući na to ko smo, i šta nas čini onim što jesmo.

Koliko vredi ruska pomoć

Kada se za petsto, osamsto, ili hiljadu godina bude gledalo na naše nesrećno vreme na prelazu milenijuma, veliko je pitanje da li će iko od naših državnika, naučnika, ili umetnika ostati zapamćen kao nešto više od istorijske fusnote. Ako naše vreme u kulturnom smislu i po čemu ostane zapamćeno, onda će to biti Hram Svetog Save

Ovo je skoro nemoguće shvatiti onim našim sugrađanima čiji se kulturni identitet, nažalost, samo svodi na ono pitanje „pošto“, a pogotovo je nemoguće shvatiti briselskim, berlinskim, i američkim birokratama koji iz godine u godinu sve glasnije jadikuju „zašto Srbi misle da im Rusija najviše pomaže“, i koji nas bombarduju (sic!) podacima koliko novca su oni „uložili u Srbiju“. Oni ne mogu da shvate kako su to „Srbi slepi“ za milijarde koje su oni uložili u „puteve, infrastrukturu, i podršku biznisu“, a pogotovo u „institucije civilnog društva“, niti im je jasno kako Srbima više vredi „par desetina miliona evra“ koje su „bačene na beskoristan, gigantski hram“, umesto stotina miliona evra uloženih u, recimo, lokalne samouprave. A Srbi su narod istovremeno pragmatičan, i mudar. Pragmatizam im govori da kada Zapadnjaci novac u nešto ulažu, onda oni bez greške na tome i zarade, baš kao što su „milijarde evra“ koje su „poklonjene“ Srbiji zapravo ovih par decenija kupovale lojalnost političke i kulturne pseudoelite, u čijim su rukama po pravilu i završavale. A Hram Svetog Save je sagrađen za večnost, on će stajati, i on će se čuvati i kada od naših današnjih „puteva i infrastrukture“, „malih biznisa“, i „institucija civilnog društva“ ne ostane više ni kamen na kamenu, ni zrno peska.

Kada se za petsto, osamsto, ili hiljadu godina bude gledalo na naše nesrećno vreme na prelazu milenijuma, veliko je pitanje da li će iko od naših državnika, naučnika, ili umetnika ostati zapamćen kao nešto više od istorijske fusnote. Ako naše vreme u kulturnom smislu i po čemu ostane zapamćeno, onda će to biti Hram Svetog Save. I ako za hiljadu godina na planeti još bude Srba, oni će biti okupljeni oko Hrama. A ako ih ne bude, Hram će biti jedno od dela po kojima će se pamtiti na istorijskoj pozornici. A ako se bude pamtio Hram, pamtiće se i Sveti Sava, pamtiće se i Sveti car Lazar, pamtiće se Njegoš i Vuk, pamtiće se i Kosovski zavet u skladu sa kojim su se Srbi rađali, umirali, i Bogu molili. I pamtiće se da su svoje vrednosti i zavete ovekovečili za sva vremena uz pomoć umetnika koji je došao iz Rusije, ali koji je svoja najveća i najlepša dela stvorio u Srbiji, inspirisan i definisan srpskom srednjevekovnom kulturnom baštinom. Jedan pogled na njegovo delo biće dovoljan da uspostavi duhovnu vezu između našeg vremena i svih narednih vremena, i vremena u kome su nastajali Hilandar, Dečani, i Gračanica. I da podseti na vrednosti koje su i Ruse i Srbe učinile onim što jesu.

Šta danas znači „krst na Svetoj Sofiji“

Pritom ne treba pomisliti da je ovaj odnos Srba i Rusa „oktroisan odozgo“, i da predstavlja nekakvu vrstu ruskog kulturnog paternalizma i kolonizacije, kakvim ga često predstavljaju domaći rusofobi. Ne, ovde je reč upravo o kulturnom dijalogu i o dubinskom uzajamnom razumevanju dvaju naroda koji imaju naglašeno različite kulture, ali identične duhovne vrednosti. Nikolaj Muhin nije nekakav „dvorski slikar“ koga nam je Putin poslao da bi ukazao carsku milost maloj srpskoj braći. On je u Hramu Svetog Save bio još 1994. godine, kada je on bio samo ljuštura sa krstom na sebi, i kada su se u njemu za spas srpskog i ruskog naroda u izrazito teškom periodu za oba zajednički molili patrijarh Pavle i patrijarh Aleksije. On ima intimnu, zajedničku istoriju sa srpskim narodom i njegovom kulturnom baštinom, baš kao što je ima i vajar Sergej Šihačevski, autor potresnog i nenametljivog spomenika stradalima u Jasenovcu, kao što je ima i Aleksandar Rukavišnjikov, autor grandioznog „Stefana Nemanje“. Kao što su pre njih imali Georgije Ostrogorski, Nikolaj Krasnov, ili kraljica Natalija. A pre njih Čajkovski i Puškin, koji u Srbiji nikada nisu bili, ali koji su uprkos tome aktivno učestvovali u njenom kulturnom životu.

Sama Rusija je imala više različitih perioda kada samu sebe definisala u odnosu prema vlastitom vizantijskom nasleđu. Kijevska Rus, poput srednjevekovne Srbije, svoj nastanak kao jednog kulturno šarolikog i hibridnog etnosa nesumnjivo duguje prihvatanju pravoslavlja od Vizantije, preporod ruske države u XVI veku neraskidivo je vezan sa kulturnim šokom pada Carigrada i idejom „Trećeg Rima“, dok je rusko Zlatno doba u XIX veku bilo period otrežnjenja od stogodišnjeg sna Petra Velikog o „prozorima na Zapad“ i povratka vizantijskoj tradiciji samodržavlja i pravoslavne samobitnosti, koja se kristalisala u ideji oslobođenja Carigrada, odnosno „krsta na Svetoj Sofiji“. Rusija danas predstavlja nešto sasvim drugo, i Rusi i Srbi često znaju da budu razočarani njenom kalkulantskom realpolitikom, koja je veoma daleko o viteških ideala kneza Lazara i cara Nikolaja II. Jedno takvo razočaranje iskusili smo i nedavno, kada je Moskva hladno slegla ramenima nad pretvaranjem Svete Sofije u džamiju, podsetivši sve da Ruska Federacija nije Ruska Imperija, i da je spremna da pragmatično odbaci vrednosti i ideale za račun kratkoročnih interesa kod svojih nelojalnih, nepouzdanih, i prevrtljivih saveznika iz Ankare.

Na taj način se i Rusi i Srbi preko jednog džinovskog umetničkog projekta koji za obe strane nosi snažan tradicionalni emotivni naboj vraćaju sebi, odnosno – „krstu na Svetoj Sofiji“

U tom kontekstu, mnogi će i u ruskom učešću u dovršavanju Hrama Svetog Save videti samo „dobijen gem“ u geopolitičkom meču za Balkan, koji je moskovskoj birokratiji jednako beznačajan koliko, recimo, izgradnja džinovske džamije u Groznom (koja je, uzgred budi rečeno, arhitektonski takođe kopija Svete Sofije). Ali pravoslavni Srbi i Rusi će u tome videti nešto više – blesak i isijavanje istinske Rusije („Rusi“) ispod čaure i okova realpolitike, one Rusije koju volimo, koju „sanjamo svako veče“, i u koju, prema slavnim stihovima ruskog carskog diplomate Fjodora Tjutčeva, „možemo samo verovati“. Uostalom, baš kao i u Nebesku Srbiju. Na taj način se i Rusi i Srbi preko jednog džinovskog umetničkog projekta koji za obe strane nosi snažan tradicionalni emotivni naboj vraćaju sebi, odnosno – „krstu na Svetoj Sofiji“. A ako tom vraćanju sebi kumuju driblinzi i dnevnopolitička nadigravanja otuđenih i utilitarističkih elita u Moskvi i Beogradu, ništa strašno. Hegel bi to nazvao „lukavstvom Uma“. Crkveni oci – Božjom promisli. I bili bi u pravu.