Случај Угричић - o једној заборављеној афери

Наша јавност свакодневно је премрежена мноштвом стварних или фингираних афера. Ниједна област друштва није поштеђена великих афера које пуне странице наших не само таблоидних медија. Општа је оцена да је истраживачко новинарство у великој дефанзиви и кризи и оно се јави само више као инцидент него што има озбиљну подршку у медијској и културној политици. Зато афере ничу као печурке после после кише и нестају из видокруга наше јавности пре него што се осушила штампарска боја.

Медији производе и преносе афере као на медијској траци и оне служе само као средство за подизање или одржавање тиража што и произилази из свеопште владавине комерцијализације у нашој медијској и културној сфери. Међутим, има и медијских прича које се провлаче годинама, али оне више сведоче о немоћи наше државне политике да реши многе контроверзне и отворене случајеве (убиства новинара, судски процеси који трају у недоглед, случајеви пљачкашке приватизације). Тако смо често у прилици да присуствујемо пригодном отварању већ заборављених или потиснутих афера и то превасходно у политичке сврхе или у време када се захуктавају изборне кампање.

Ни свет наше културе није лишен овог синдрома афера које се најчешће своде на грађански профилисане одбране слободе изражавања, културних установа од насртаја политике или критику недоследности у вођењу културне политике. Одбрана права на слободно изражавање мишљења бившег управника Народне библиотеке Србије била је свакако једна од највећих афера у културном животу Србије у последње време. То се представљало као одлучна битка за одбрану права на критичко мишљење државног чиновника без обзира на то што је пружио подршку писцу који је између осталог позивао на насиље према тадашњем руководству наше државе. Након смењивања Сретена Угричића ова афера је отишла у заборав а велики борци за неприкосновену слободу мишљења и поштовање људских права пребацили су се на друга поља свога деловања (стална борба против српског национализма, борба против расизма и фашизма у Србији и одбрану Параде поноса).

Међутим, ако се погледају чињенице које су се појавиле у нашој јавности након што је смењен Сретен Угричић са места управника Народне библиотеке Србије због свог слободно израженог мишљења онда се оправдано поставља питање зашто се та наша слободоумна либерално-демократска и грађанска јавност окупљена и око Форума независних писаца није огласила када су обелодањени у магазину Недељник поражавајући подаци о стању у Народној библиотеци Србије. Али за њих је очигледно једино важно да су се огласили када је требало бранити угрожену слободу изражавања и мишљења Сретена Угричића али није у њиховом посвећеном домену одбрана угрожених и девастираних културних вредности и преиспитивање управничког деловања њиховог угроженог члана и штићеника Форума независних писаца. Њих на то не може да покрене ни тако мучна и понижавајућа чињеница да се легат рукописа Милоша Црњанског који је он завештао Народној библиотеци Србије чува у распаднутим кутијама или у пластичним кесама а његов кофер није очишћен од прашине више од двадесет година. У овој библиотеци више нема места за квалитетно складиштење књига а много вредних издања стоји на зарђалим полицама, док се периодика, новине и публикације чувају у потпуно неприкладним условима. За „уметничку“ инсталацију сачињену од 50 томова рециклираних библиографија плаћено је 10.000 евра. При томе велики број изузетно вредних уметничких дела наших великих уметника склоњен је у подрум.

Посебно је питање на који начин је вршена ревизија фонда и како се десило да вредне књиге заврше у контејнерима. Уништено је тако више од 1000 књига од којих неколико десетина веома вредних инконабула и рукописних књига. Стање депоа Народне библиотеке Србије је веома тешко тако да не постоји могућност да они буду отворени за јавност. Услови за чување највреднијих и најважнијих књига које чине основу нашег књижевног и културног наслеђа су веома лоши. Начин дугогодишње обнове Народне библиотеке Србије отвара многобројна питања и мада је потрошено 4,2 милиона евра нису створени услови за квалитетно чување и функционисање књижног фонда, већ се ова обнова више односила на уређивање корисничког дела библиотеке и на европске пројекте који нису никада реализовани.

По речима људи одговорних за стручни аспект деловања а чија мишљења и оцене смо могли да чујемо тек након смењивања слободоумног управника Сретена Угричића, веома значајне одлуке који су се тицале најважнијих питања рада ове изузетно битне националне културне установе доношене су мимо стручног већа Библиотеке а срце ове куће, њен трезор, горе изгледа него „најгоре офуцана новобеоградска гаража. У том трезору се чува Мирослављево јеванђеље, више од 350 највреднијих српских књига. У том трезору готово да нема климе“. При томе Народна библиотека Србије нема прописано уређен систем противпожарне заштите. Постоје и озбиљне назнаке да је некадашњи управник Народне библиотеке Србије својим деловањем долазио у отворени сукоб интереса. Све те чињенице које говоре о изузетно неповољном стању у „реновираној“ Народној библиотеци Србије објављене у текстовима у последње време који указују на разарујуће последице дугогодишњег управниковања сада етаблираног и истакнутог борца за слободу мишљења и изражавања нису изазвале адекватно реаговање наше јавности и државних институција у Србији али ни наше либерално-демократске културне јавности која се иначе тако здушно борила за угрожена људска и грађанска права Сретена Угричића.

Једино је извесно да горку сатисфакцију имају они културни и јавни посленици који су на време указивали на разорне последице до којих је довело дугогодишње руковођење бившег управника националне библиотеке. И они стручни и компетентни људи који раде у овој библиотеци нису могли да учине ништа јер све док је неко код нас на власти он је апсолутно недодирљив и ништа се не може учинити да се спрече погубне последице његовог управљања. То и јесте наш основни не само проблем, што свака власт не подлеже суду стручне јавности, већ делује као недодирљиви механизам који може да се доведе у питање тек када се власт промени на изборима. Тако је у свим областима друштва а ни култура није ван оваквог погубног обрасца. Тако је још једна велика афера отишла у заборав а Народна библиотека остала да и даље тавори оптерећена многобројним проблемима који ће се тешко решавати јер култура прва страда у време данашње све веће економске и социјалне кризе.