Serijal „Prostranstvo“ – sloboda, imperijalizam i realpolitika u XXIV veku

Naučna fantastika u okovima termodinamike

Ima dosta razloga da se piše o „Prostranstvu“ (The Expanse) – izuzetno uspešnoj i kritički hvaljenoj seriji naučnofantastičnih romana, koje pod pseudonimom „DŽejmsa S. A. Korija“ (James S. A. Corey) pišu dvojica američkih autora – Danijel Ejbraham (Daniel Abraham) i Taj Frank (Ty Franck). Krajem decembra 2017 g. objavljena je sedma knjiga u seriji pod naslovom Persepolis Rising (Uspon Persepolisa), dok je u isto vreme na srpskom jeziku objavljena peta – možda do sada i najuzbudljivija knjiga – Nemezine igre. Istovremeno, za nekoliko meseci počinje emitovanje treće sezone televizijske serije u produkciji Saj-Faj kanala, snimljene po ovom serijalu knjiga, koja je već privukla mnogo pažnje, i veoma toplo prihvaćena od publike. Ovo je sasvim dobar povod da se podvuče crta, i da se kaže nešto o ovoj uzbudljivoj svemirskoj operi, koja slika sudbine svojih junaka u uslovima u kojim prostranstvo Sunčevog sistema, sa svim svojim resursima, postaje sve tešnje za čovečanstvo, a koje opet svoje vekovne omraze, sukobe, i probleme nosi zajedno sa sobom u zvezde, dajući bukvalnu težinu staroj latinskoj frazi nihil sub sole novum. O tome, uostalom, svedoče i naslovi svih sedam do sada objavljenih romana, u kojima po pravilu figurira neki simbol iz biblijske, srednjevekovne, ili antičke mitologije, koji stoji u jakom kontrapunktu prema visokotehnološkom društvu u koje se čovečanstvo pretvorilo.

I Ejbraham i Frank neposredno su sarađivali sa doajenom američke savremene fantastike DŽordžom R.R. Martinom (autor serijala „Pesma leda i vatre“ po kome se snima serija „Igra prestola“), i u žanr svemirske opere uneli su onu istu vrstu ozbiljnosti i uzemljenosti u stvarnost koja je Martinove knjige od niše za ljubitelje fantastike pretvorila u globalne bestselere i lektiru za sve uzraste i svaku publiku. Baš kao Martinovi romani, serijal „Prostranstvo“ započinje na izuzetno malom broju fantastičnih premisa (t.j. narativnih elemenata koji prevazilaze domašaje savremene nauke), a zatim polako iz okruženja tzv. „niske“ fantastike prerastaju u raskošni svet „visoke“ naučne fantastike, transformišući na naše oči naš skučeni Sunčev sistem, okovan zakonima fizike i termodinamike, u jednu širu vaseljenu, kakva nam je poznata iz velikih ostvarenja ovog žanra.

I dok je ova svemirska saga već dovela ljubitelje do svetova i premisa kakve mogu prepoznati iz „Zvezdanih ratova“, „Zvezdanih staza“ ili „Podnevnog sveta“ braće Strugacki, autori nikada ne dozvoljavaju svojim čitaocima da zaborave da se radnja događa u stvarnosti u kojoj, uglavnom, važe Njutnovi zakoni, i u kojoj malo šta može da se dogodi ex nihilo, ili ex machina – što njihovo pripovedanje čini uzbudljivim, a njihovu priču predvidljivom i napetom na sličan način, na koji Martin u svoj pseudosrednjevekovni svet upliće zakonomernosti realpolitike i istoriosofije. Priča „Prostranstva“ započinje sredinom XXIV veka, u kome je čovečanstvo uz velike napore uspelo da kolonizuje Sunčev sistem, ali još uvek nije razvilo tehnologiju koja bi im omogućila međuzvezdana putovanja. Politički gledano, Sunčev sistem je podeljen između dve supersile – Zemlje, sa populacijom od 30 milijardi ljudi, kojom upravljaju Ujedinjene nacije koje su prerasle u svetsku vladu, i Kongresne Republike Mars, koja upravlja Crvenom Planetom sa 6 milijardi ljudi, koja uveliko zaostaje u svom viševekovnom projektu teraformiranja, ali zato prednjači po tehnologiji i vojnoj moći. Ove dve sile u labavom savezu upravljaju kolonijalnom eksploatacijom Asteroidnog pojasa i Spoljašnjih planeta, čije stanovništvo („Pojasovci“, tj. „Belteri“) živi u uslovima perpetuiranog siromaštva, ekonomske potlačenosti, i kulturološke segregacije, kojoj dodatno doprinose rasne razlike do kojih je doprineo život u bestežinskom stanju.

Realističko pripovedanje uz mitološke motive

Na samom početku priče, jedino naučnofantastično pripovedačko sredstvo koje izmišljaju autori jeste tzv. „Epštejnov pogon“ – radikalno nov oblik iskorišćenja goriva koji je omogućio svemirskim brodovima da putuju s jednog kraja sunčevog sistema na drugi po sistemu stalnog potiska (tj. koristeći stalno ubrzanje/usporavanje kao izvor veštačke gravitacije). Taj pogon ne omogućava brodovima da napuste okvire teorije relativnosti i klasične termodinamike, pa kretanje kroz prostranstvo sunčevog sistema je i dalje relativno sporo, a distance koje se prelaze i dalje ogromne, ali ova intervencija je ono što je omogućilo premisi o intrasolarnoj kolonizaciji da bude verodostojna. Sva ostala tehnologija je manje-više kompatibilna sa tehnološkim razvojem savremenog doba, i predstavlja njegove očekivane zaključke i završetak. Sa ovakvim premisama, pripovedanje u knjigama je izrazito realistično, a autori posvećuju ogromnu pažnju uzbudljivim misaonim eksperimentima o tome na koji način tehnološka ograničenja i život u svemiru ostavljaju traga na ljudskoj kulturi i zajednici.

To, međutim, nije sve. U svakoj knjizi autori eksperimentišu sa različitim književnim žanrovima – pa se u prvoj knjizi („Buđenje Levijatana“) svemirska opera ukršta sa žanrovima horora, detektisko romana crno talasa i zombi-apokalipse, druga („Kalibanov rat“) je istovremeno politički triler i akciona drama, treća („Abadonova kapija“) pravi iskorak u „visoku“ naučnu fantastiku, da bi se četvrta („Sibola u plamenu“) u velikoj meri pretvorila u klasičan vestern itd. Kroz ove različite priče provlači se jedna i ista ekipa veoma životnih i zanimljivih ličnosti, od kojih je svako odmetnik na svoj način od sopstvenog kulturnog miljea, a koju predvodi nepopravljivi idealista donkihotovskog tipa kapetan DŽejms Holden. Ova donkihotovština kao temeljno stanje ljudskog duha se u seriji toliko naglašava i podvlači, da svemirski brod koji pripada glavnim junacima čak i nosi ime „Rosinante“, krajnje nesuptilno ukazujući na dezorijetisanog i anahronog Servatnesovog junaka, i pravdajući na taj način romantične nazore i često detinjastu naivnost protagonista.

Diskurs humanosti, slobode i istorijskog subjektiviteta

Naučna (i bilo koja druga) fantastika je po pravilo onoliko dobra, koliko je dobra njena scenografija. Bez pripovedačke mašte i šarenila utkanog u pozadinu, naučnofantastične priče su priče kao svake druge, i mogle bi se odvijati i u savremeno doba. Autori „Prostranstva“ ovo izuzetno dobro razumeju, i količina detalja i razumevanja koju su utkali u svoje priče, kao i uloga koju ti detalji igraju za perpetuiranje radnje, veoma često ostavlja čitaoca zatečenim, podsećajući na najveća imena žanra, poput Artura Klarka. Ali bez obzira na ovo obilje tančina koji istovremeno pokazuju sjajno poznavanje trendova u savremenoj kosmonautici i drugim naukama, i filozofski razmatraju posledice tehnološkog razvoja, ono što ovaj serijal knjiga čini toliko upečatljivim i uzbudljivim pre svega je njegova politika i sociologija.

Političke i socijalne teme nalaze se na svakom koraku ovih knjiga, a njihovo razumevanje i kompleksnost ne samo da je daleko od uobičajenog simplifikatorstva popularne umetnosti, već su toliko ubedljivi, da ne bi postideli ni ozbiljne teoretičare i istraživače na ovim poljima. „Prostranstvo“ jasno pokazuje veze između kulturoloških osobenosti tri velika društva Sunčevog sistema i ekonomskih modela koji u tim društvima vladaju. Zemlja predstavlja socijalnu državu (welfare state) koja pola svog stanovništva drži nezaposlenim i na socijalnoj pomoći, nadoknađujući nedostatak resursa beskrupuloznom eksploatacijom Asteroidnog pojasa i Spoljašnjih planeta. Mars predstavlja insularno, fašističko društvo opsednuto vlastitom samoodrživošću i sa jakim kompleksom više vrednosti u odnosu na druge, koje fizički nedostatak resursa i radne snage nadoknađuje militarizmom i disciplinom svojih građana. Najzad, Asteroidni pojas i Spoljašnje planete predstavljaju kreolsku mešavinu kultura, jezika i običaja, koja proizvodi resurse u zamenu za tehnologiju (uključujući snabdevanje vazduhom, hranom, vodom i lekovima) koja im je neophodna da bi opstali u negostoljubivom svemiru. Kolonijalna eksploatacija i ugnjetavanje pretvara kulturu Pojasa u jedan specifičan melting pot, unutar koga se rađa antikolonijalni otpor u vidu Saveza spoljašnjih planeta (SSP), polu-ekstremističke, polu-terorističke organizacije koja se svim sredstvima bori da postane geopolitički igrač, veoma nalik na Hamas, Hezbolah, ili Crnu ruku. Važno je naglasiti da u ovoj geopolitičkoj podeli nema „dobrih“ i „loših momaka“ – sve strane sebično štite svoje interese, i odnose se prema ostalima sa prezirom, podozrenjem i ksenofobijom.

Ove slike nisu ni blizu toliko karikaturalne koliko njihov kratki opis može da sugeriše. Štaviše, autori sva tri socio-politička sistema slikaju iznutra, kroz likove koji su potekli iz njihovih vrednosti, i tako bacaju dodatno svetlo na njihovu unutrašnju ekonomsku i socijalnu logiku, bez jeftinog i pamfletskog osuđivanja. Akcenat je pre svega na tome na koji način socijalne okolnosti i ekonomska nejednakost generišu kulturne razlika, a nakon toga netrpeljivost i rasizam, i ova poruka je daleko od simplifikatorske. Autori istovremeno ne beže od nasilja i brutalnosti koja karakteriše političke metode sva tri sistema, ali ni od socioekonomskih zakonomernosti koje te metode čine samorazumljivim i politički neizbežnim.

Centralno mesto u ovom pripovedanju igra, međutim, pitanje slobode u svim svojim glavnim filozofskim značenjima – uključujući političku slobodu, moralni izbor, individualnu autonomiju, kao i zanimljivo pitanje subjektiviteta pojedinačne ličnosti u velikim istorijskim tokovima. Poređenje ove opere sa Tolstojevim „Ratom i mirom“ možda predstavlja hibris, ali u velikoj meri pogađa osnovne intencije dvojice autora, koji individualne sudbine svojih likova koriste da bi ilustrovali jednu mehaniku istorijskih tokova nalik na Tolstojevu. „Prostranstvo“, baš kao i „Rat i mir“, istovremeno predstavlja jedan traktat o mestu velikih pojedinaca u istorijskim previranjima, da bi došlo do zaključka da je uticaj pojedinca – čak i herojskog pojedinca – na te tokove praktično nepostojeći, ali i da je odnos i stav prema tim tokovima upravo ono što obične ljude pretvara u heroje i istorijske velikane.

Nemezine igre – teror i posledice kolonijalizma

Najnovija knjiga objavljena u Srbiji – „Nemezine igre“– verovatno predstavlja najupečatljiviju u seriji. Baš kao prethodne knjige, i ona predstavlja preplitanje žanra svemirske opere sa novim žanrom, u ovom slučaju postapokaliptičkim žanrom katastrofe, sa izrazitim elementima političke drame. Ova knjiga je specifična i po minimalnom sadržaju elemenata fantastike, pogotovo kada se uporedi sa baroknim, klarkovskim maštarijama prethodne knjige „Sibola u plamenu“. Umesto razmatranja sudbine iščezle transgalaktičke civilizacije i granica ljudske svesti, ova knjiga veoma temeljno razmatra nastanak, funkcionisanje, ideološke strukture i etičku isključivost ekstremističkih i terorističkih struktura u uslovima ekonomske potčinjenosti. U kontekstu nepomirljivo podeljenog američkog društva, prava je retkost da se u njihovoj javnosti naiđe na tako duboko i iskreno razumevanje terorizma kao posledice kolonijalne eksploatacije, a da se ne ulazi u apologetiku terorističkih metoda i ideologija; baš kao što se plastična slika nasilja, nečovečnosti i zla koje ove organizacije porađaju ni na trenutak ne pretvara u odbranu kolonijalnog i imperijalnog sistema, koji se tradicionalno proglašava za osnovnu branu terorističkoj delatnosti.

Pokazujući nam istovremeno detalje podzemne kulture otpora kolonizatorima, autori veoma ubedljivo slikaju splet okolnosti i uzročno-posledičnih veza koje ekonomsku segregaciju pretvaraju u kulturološku distancu, ovu u ideološko otuđenje i dehumanizaciju, koje opet neumitno vode u nasilje i rat. Pisci su, bez ikakve sumnje, veoma temeljno izučavali, što istorijske, što aktuelne konfliktne zone u našem svetu, i izvukli iz istorijskih događaja kojima smo svedoci u najvećoj meri pravilne zaključke. Tako je i u ovoj knjizi osuda nasilja, terora i zla apsolutna, ali se reperkusije kolonijalizma pokazuju kao fatalne na dugom štapu – kako po kolonizovane, tako i po kolonizatore. Pri tome se sve to slika na pozadini neumoljivih točkova istorijskog toka, koji se, kako to ubedljivo naglašava Tolstoj, ne mogu ni zakočiti, niti ubrzati.

Dubini teorijskog promišljanja koje je uloženo u ovu knjigu može se suprotstaviti samo još uzbudljivost sa kojom se odvija njena radnja. Sve knjige „Prostranstva“ su izrazito napete, i svaka je na svoj način epska, ali se upravo „Nemezine igre“ pokazuju kao najnapetija, najuzbudljivija, i najepskija u seriji. Iz pripovedanja su izbačeni svi sporedni likovi, radnja se u potpunosti fokusira na četiri glavna junaka, od koji svaki plete priču iz sopstvene rašomonske perspektive, i iz svog naročitog kulturnog i civilizacijskog konteksta. Ova knjiga je toliko nabijena događajima, da ona predstavlja prvu u seriji koja ne predstavlja zatvorenu celinu za sebe: naredna knjiga – „Pepeo Vavilona“ i nema drugu ulogu, nego da pokupi sve konce koje su ostale iza „Nemezinih igara“, i da čitaoca dovede u kakav-takav emotivni ekvilibrijum.

Uspon Persepolisa – o „ljudskom licu“ i ostalim maskama imperijalizma

Najnovija knjiga – „Uspon Persepolisa“ – po napetosti možda zaostaje za „Nemezinim igrama“, a u baroknosti „visoke“ fantastike za „Sibolom u plamenu“, ali opet predstavlja jedno od najubedljivijih ostvarenja u serijalu, i dokaz da dvojac koji stoji iza imena „DŽejmsa Korija“ i dalje ume da iznenadi publiku i posle objavljenih šest knjiga i brojnih pripovedaka. Posle sporohodne političke drame i istorijskog spektakla koji se odvija u rasponu od nekoliko nedelja, autori preskaču 30 godina i čitaoce bacaju u trenutak kada se mogu posmatrati prve istinske posledice istorijskih događaja koji su ranije opisivani. U ovoj knjizi „visoka“ fantastika vraća se na velika vrata, ali primat još jednom preuzima dubina uvida u prirodu ljudskih sukoba, i, ovaj put, u mehaniku imperijalne okupacije.

Dok smo, međutim, u ranijim knjigama imali rekonstrukciju savremenog terorizma u okolnostima kolonijalne eksploatacije, u „Persepolisu“ ekonomska dominacija i kolonijalizam ustupaju mesto tvrdoj okupaciji, a one iste terorističke metode koje su koristili negativci u prethodnim knjigama sada postaju instrumenti otpora i nedvosmislene borbe za slobodu. Ovde imamo još jednom veoma pronicljiv uvid autora – svemirski teroristi iz „Nemezinih igara“ sebe ne vide ništa drugačijim od pokreta otpora u „Usponu Perspeolisa“, ali knjige sa lakoćom povlače distinkciju između ova dva – po metodama toliko slična – oblika borbe, što, vredi naglasiti, nije tako lak zadatak čak ni za ozbiljne stručnjake i teoretičare.

Sa stanovišta žanra, u ovoj knjizi na scenu stupaju dve trope koje su izuzetno omiljene kod publike, i beskrajno eksploatisane u naučnoj fantastici – krvožedna intergalaktička imperija, i svemirski nacisti, ali odmah nakon uvođenja ovih klišea, autori čine ogroman napor da ih izokrenu, subvertiraju, i učine istorijski realističnim. Imperijalna stremljenja se tako ne pokazuju kao puki plod bolesne ambicije pojedinačnog tiranina (mada taj faktor nije zanemaren), već kao plod zavodljive ideje o neophodnosti „birokratije“, „administracije“ i „tehnokratije“ za funkcionisanje kompleksnih političkih i ekonomskih sistema. Knjiga veoma ubedljivo pokazuje kako se naizgled bezazlena birokratija izvitoperuje do instrumenta nasilja, otuđenja i radikalnog zla, a „ljudsko lice“ imperije razotkriva kao obična maska za nečovečnost, nemoral i zločin. Vredi naglasiti da u centar ovog radikalnog zla koje iskrsava u istoriji XXIV veka Ejbraham i Frank ne pohranjuju ni rasizam, ni fašizam, ni političku ambiciju – koji su u njihovom društvu sveprisutni bez obzira na to o kojoj kulturološkoj i političkoj grupi je reč. Umesto toga, oni u koren zla stavljaju upravo tehnokratski paternalizam, nadmenost, i ideju da su ljudi neracionalna bića koja nisu u stanju da vode računa o svojim sopstvenim interesima, i kojima je stoga potreban staratelj, kondukter, odnosno hegemon. Nije moguće, a da se ne primetni primenjivost ovog obrasca na savremene imperijalizme poput američkog ili evropskog, koji sve glasnije insistiraju na tehnokratiji i ograničavanju demokratske narodne volje, ne samo u kolonijama, već i u svom sopstvenom društvu.

Jedan od najubedljivijih momenata u knjizi tiče se manipulacije istorijom u svrhe ideološke samoopravdanja. Veoma nalik na savremene prosperitetne i tehnološki napredne države Zapada, imperijalne apologete u knjizi naglašavaju miroljubivost i „ljudsko lice“ nove imperije, njenu privrženost očuvanju života i imovine, i insistiranju na institucionalnom rešavanju problema koje političke grupe izvan imperijalne kontrole rešavaju nasiljem. Na ovu opasku glavni junak DŽejms Holden veoma ubedljivo odgovara: „ruke tvoje imperije deluju mnogo čistije kada možeš da diktiraš trenutak kada njena istorija počinje, i koji njeni delovi se računaju“. Ovo nije samo boljka Balkana sa svojim poslovičnim „viškom istorije“, koju svaki od posvađanih naroda interpretira kroz vlastite ideološke naočare – ovo je u kudikamo većoj meri kritika Zapada, koji sa svakom novom ideološkom fazom svog razvoja onu prethodnu proglašava za „nazadnu i nemoralnu“, brišući je iz svog kolektivnog sećanja, i ucenjujući zbog nje narode i društva koji tu „lestvicu razvoja“ još uvek nisu napustili. Kada se na to doda ideja da tehnološki progres i vojna nadmoć nekome daju pravo da upravlja sudbinama vojno slabijih i tehnološki „zaostalih“, imamo ne samo ubedljivu sliku savremenog licemernog šovinizma Zapada, već i njegovo utemeljenje u rasističkim i nacističkim praksama koje nominalno odbacuje.

Ograničeni dometi i uspesi TV serije

Imajući u vidu ogroman uspeh romana kod publike i kritike, bilo je samo pitanje trenutka kada će „Prostranstvo“ biti ekranizovano. Tog zadatka se prihvatio kablovski Saj-Faj (SyFy) kanal, koji je do sada emitovao već dve sezone istoimene serije, koje relativno verno pokrivaju radnju otprilike jedne i po knjige. Serija je već stekla donekle kultni status među ljubiteljima fantastike, ali svakako ima nekoliko očiglednih nedostataka. Treba naglasiti da su producenti pristupili snimanju serije sa velikom ljubavlju prema izvornom materijalu, i sa željom da se on u najvećoj meri verno prenese na ekrane. Međutim, restrikcije u budžetu navele su ih da od samog početka odustanu od nekih ikoničnih elemenata imaginarijuma „Prostranstva“ – od činjenice da se veliki deo radnje odvija u uslovima bez imalo, ili sa izuzetno niskom gravitacijom, ili da je život čitavih generacija u ovakvim uslovima stvorio rasu ljudi koja je i po pola metra viša od prosečnog Zemljanina. Odustalo se od prikazivanja – inače vizuelno izuzetno zahvalnih scena korišćenja inercionih fotelja („crash couches”), koje se rotiraju zajedno sa vektorom potiska kako bi sprečili povrede tokom manevrisanja pri silama od više gravitacija (fotelje koje koriste u seriji su fiksirane, što scene manevrisanja čini nelogičnim i čak smešnim), odustalo se i od stalne vrtoglavice koja proizilazi iz promena referentnog sistema i menjanja onoga što je gore, i što je dole – što sve doprinosi klaustrofobičnoj atmosferi svemira koju ubedljivo opisuju knjige.

Drugim rečima, velika je šteta što serija nije dobila vizualni tretman kakav smo mogli da vidimo u nagrađivanom filmu „Gravitacija“ (2013) Alfonsa Kuarona, niti je raspolagala sredstvima kakva je HBO bacio na realizaciju „Igre prestola“, ali kada se ti tehnički nedostaci stave po strani, dobija se jedna izuzetno solidna i uzbudljiva priča, koja na nivou pripovedanja veoma verno preslikava atmosferu iz romana, ako i ne uspeva u potpunosti vizualno da je dočara. Glumci su uglavnom veoma solidno odabrani, i verno odgovaraju likovima iz knjige – uz izuzetak glumice Šohre Agdašlu, kojoj prenaglašeni strani akcenat ne dozvoljava da dočara skandaloznu logorejičnost i harizmu zamenice generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Krisdžen Avasarale, koja inače predstavlja jedan od najikoničnih likova serijala (i svemirske fantastike uopšte). Vredi, doduše, napomenuti, da je prvobitni uspeh serije očigledno omogućio priliv novih sredstava, pa se već od druge sezone osetilo da umetnici „lakše dišu“, što im je omogućilo da čak u priču naknadno vrate elemente koje su ranije morali da izbace zbog nedostatka novca.

O istorijskom redukcionizmu i kulturnom identitetu

„Prostranstvo“ – baš kao što mu ime i sugeriše, sadrži u sebi neiscrpno izobilje motiva, simbola i alegorija o savremenom društvu, koji predstavljaju suštinu dobre naučne fantastike, i mi smo se tog bogatstva ovde jedva dotakli. U tom smislu sve što je ovde rečeno – uz brigu da se potencijalnim čitaocima nijedan bitan deo radnje ne razotkrije pre vremena – predstavlja veoma šturu i neadekvatnu sliku ovih zaista sjajnih književnih ostvarenja. To, međutim, ne znači, da ove knjige, u svoj svojoj minucioznosti i intelektualnom poštenju, nisu bez svojih mana.

Najveći nedostatak serijala svakako jeste robovanje autora redukcionističkoj dogmi, koja provejava čak i ispod njihovih najnadahnutijih uvida u prirodu ljudskog roda, njegovu istoriju i zajednicu. Autorima se to ne može previše zameriti, jer je u pitanju jedno od najtvrdokornijih ideoloških ubeđenja zapadne civilizacije – da svaki empirijski proces, pa makar se ticao isključivo duhovne, odnosno društvene sfere, ima svoje objašnjenje u kontekstu biološke, biohemijske i evolutivne dinamike. Autori pri tome zauzimaju za savremeno doba izrazito prosvećen stav – iskazavši dosledno i potpuno neironično poštovanje za elemente duhovnosti i religije, ali skoro bez trunke njihovog razumevanja. Čitav niz likova u knjigama je izrazito religiozan, i njihova vera se tretira sa poštovanjem koje nije uobičajeno za tradicionalni pozitivistički diskurs naučne fantastike, ali bez obzira na to vera i religija ostaje jedan socijalni epifenomen, koji nije teško ugurati u Prokrustovu postelju „kulturnog identiteta“, i malo više od toga.

Ovo robovanje redukcionizmu pogotovo je očigledno kada se vidi način na koji autori obrađuju kulturološke razlike i netrpeljivost koja vlada u njihovom Sunčevom sistemu. Kulturološke razlike između Zemljana, Marsovaca i Beltera u potpunosti su, i bez ostatka, izvedene iz socioekonomskih prilika koje u tim društvima vladaju. Zemljani su arogantni i narcisoidni, Marsovci podozrivi i ratoborni, a Belteri samostalni i slobodoljubivi u onoj meri u kojoj su ih na takvo ponašanje naterale spoljašnje okolnosti. U nekom svedenom, alegorijskom narativu to bi funkcionisalo, ali Ejbraham i Frank sa velikim detaljima naglašavaju koliko je njihovo društvo kulturološki šaroliko, ukazujući na natpise na pet-šest jezika na svakom saobraćajnom znaku i reklami, tradicionalne restorane i muziku, narodnu nošnju i običaje različitih naroda i kultura koje su se sa Zemlje vinule u nebesa, uključujući tu i kreolski jezik Asteroidnog pojasa koji predstavlja jedva razumljivu mešavinu desetak velikih jezika Zemlje. Ali ni u jednom trenutku ta kulturna pozadina i šarolikost ne determiniše tok radnje – socijalna dinamika figuriše samo u odnosu sila klasne borbe između potlačenih i tlačitelja, ugnjetenih i ugnjetača, proizvođača i upravljača itd. Dok autori veoma ubedljivo opisuju netrpeljivost između Marsovaca i Zemljana, ni u jednom trenutku se kod njih ne može naći konflikt i napetost između, recimo, Japanaca i Kineza, Rusa i Poljaka, katolika i protestanata – već svi ovi narodi uskaču u klasne uloge koje su im namenjene. Kompleksno društvo „Prostranstva“ je, stoga, samo kopija američkog melting pot, i predstavlja krajnji domet multikulturalističke paradigme, koja kulturnu posebnost priznaje kao vrednost, ali je svodi na prazni ukras, i lišava svakog oblika istorijske i socijalne delatnosti.

Ali koliko ova inherentno „američka“ perspektiva autorima otežava razumevanje kulturne dinamike i konflikata karakterističnih za Stari Svet (što je neobično, s obzirom na to koliko se često pozivaju na veoma ubedljive istorijske primere), toliko im ona olakšava razumevanje svih nijansi problema rasizma, i njegovih instrumentalizacija. Učitavanje klasnih uloga i diskursa gospodara i sluge u banalnu i efemernu pojavu kao što je fizički izgled deluje krajnje neprosvećeno iz evropske perspektive, ali u američkom društvu ono počiva na viševekovnoj tradiciji čije se posledice i dalje snažno osećaju u toj zemlji. Pri tome u „Prostranstvu“ imamo jedan naročit obrt – za razliku od rasa na zemlji, fizički izgled ljudi XXIV veka pre svega zavisi od okolnosti u kojima su se rodili i živeli, tj. da li su potekli iz „gravitacionih bunara“ Zemlje i Marsa, ili su – poput Beltera – većinu života proveli u bestežinskom stanju, gde se zna samo za simuliranu gravitaciju potiska, odnosno centrifugalne sile rotacionih svemirskih stanica. Ovde je uloga i posao koji čovek obavlja postavljen u koren njegovog rasnog identiteta, da bi se nakon toga povratno učitavao u njegove sposobnosti, i postao povod za diskriminaciju.

Budući da autori „Prostranstva“ slikaju upravo jedno globalno društvo u smislu koji prevazilazi savremeno poimanje te reči, ova izrazito američka perspektiva na socioekonomske procese i kulturu im se može oprostiti, pogotovo kada se ima u vidu sa kojim darom za detalje pristupaju pripovedanju, i koliko su njihovi drugi uvidi – pogotovo oni politički – precizni i valjani. Ovaj serijal ubedljivo i sa mnogo talenta zahvata suštinu unutrašnjih sukoba u ljudskom društvu, a sve da bi nam pričao jednu u velikoj meri večnu priču o humanosti i otuđenju, empatiji i ksenofobiji, banalnosti zla i uzvišenosti dobra, a sve to stavljeno u realpolitički kontekst koji je sasvim primenjiv na savremeno društvo. I koji mu je, možda, preko potreban.