Preobražaj Srba i "demistifikovanje" kosovskog zaveta

Najavljeni raskid s kosovskim mitom i vidovdanskim zavetom predočen je kao jedan od uslova za definitivno rešavanje kosovskog pitanja i stvaranje uslova za „istorijski dogovor“ Srba i Albanaca. Zalaganje za razgradnju ovog, po nekim mišljenjima pogubnog i anahronog mita deo je ukupnih nastojanja da se ostvari jedna od ključnih ideja predsednika Republike Aleksandra Vučića o neophodnosti promene i preoblikovanja svesti srpskog naroda, koji i dalje robuje svojim iracionalnim istorijskim predstavama i mitomanskim zabludama.

Nije samo jasno na osnovu kojih argumenta i istraživanja ovaj gorljivi zastupnik ideje o kraju kosovskog mita nalazi uporište za tvrdnju da su Srbi Kosovo u sebi izgubili. Šta osim svog bezočnog cinizma može da nam ponudi kao opipljivi dokaz i pokriće za ovako proizvoljnu i ničim potkrepljenu tvrdnju?

Ali, on se samo uklapa u jasno profilisan medijski trend koji se može prepoznati i u stavovima sociologa Srećka Mihajlovića, iznetim u tekstu “Gutanje istine o Kosovu” objavljenom u dnevnom listu “Danas”:

“Približno pre tri decenije, histerična dramatizacija kosovskog pitanja uvela je Srbiju u ludilo decivilizacije. Upravo takav potencijal unutar Srbije predstavlja za Srbiju negve na nogama čija težina onemogućava da se iskorači napred. U krajnjoj liniji, Kosovo unutar Srbije je bolesno tkivo takve Srbije. Kosovo za Srbiju srećom nije rak-rana kao što sam negda mislio, nego tek gangrenozni ekstremitet. Da je ono prvo, Srbija ne bi preživela. Kao da nam je nekako u grlu istina o Kosovu i nikako da prođe, nikako da je progutamo, a kamoli da je svarimo. Dijalog o Kosovu je tek traganje za lakšim gutanjem istine o Kosovu. A kako veliki Srbi mogu da progutaju to parče istine, da Kosovo više ne stanuje u Srbiji i da im je ostalo samo sećanje i slavna istorija? Kako spoznati da je naš bol koji lociramo u nozi koja nam je odsečena (prokleta gangrena) fantomski bol i da nas boli nešto čega nemamo?”.

U ovom tumačenju potrebe za izmenom svesti i gutanja neminovne istine, Kosovo je izraz naše histerične dramatizacije, ali i okov na nogama, bolesno tkivo, gangrenozni ekstremitet, a naše je da progutamo bolnu istinu o Kosovu, koje više nije naše i predstavlja samo fantomski bol, a ostalo je samo sećanje i slavna istorija koju više i ne prepoznajemo i ne osećamo više u sebi.

Međutim, sva dosadašnja istraživanja, koja su se bavila odnosom Srba prema ulasku Srbije u EU, pokazuju da se ne prihvata u ogromnom procentu uslovljavanje ulaska u EU odricanjem od Kosova i Metohije. To je jasan pokazatelj da kosovski mit i kosovski zavet i dalje predstavljaju jednu od centralnih odrednica našeg nacionalnog identiteta i istorijske svesti.

Dušan T. Bataković je u svojim tekstovima o značaju Kosova i Metohije u oblikovanju našeg odnosa prema nacionalnom identitetu zapisao: “Bez mitova, međutim, na Balkanu najčešće antičkih ili srednjovekovnih, nije bilo moguće stvoriti, u doba nacionalizma u XIX veku, savremenu nacionalnu svest, jer je sećanje na narodnu prošlost nerazdvojno od mitologizovanih istorijskih događaja, kao integrativnih činilaca nacionalnog identiteta”.

Ova dva medijska iskaza (u mnoštvu koja se javljaju u našoj javnosti u okviru tzv. “unutrašnjeg dijaloga”) jasno pokazuju u kom pravcu treba da se kreće proces demitologizacije srpskog odnosa prema Kosovu i Metohiji, kao i ozbiljna politička i medijska priprema za gutanje konačne istine o Kosovu i naše mirenje sa realnošću da ono više nije deo Srbije.

Ozbiljan doprinos ovakvom ideološkom i političkom inžinjeringu možemo pronaći u tekstu Ivana Čolovića “Kosovski mit” objavljenom nedavno na sajtu “YU historija”. On u njemu nastoji da prikaže genezu nastanka kosovskog mita koji je izraz njegove političke i ideološke instrumentalizacije ali i korišćenja u dnevno-političke svrhe.

Navodi se stav Miodraga Popovića koji je primetio “da se u drugoj polovini XIX veka pojavljuju dokumenti, folklorni, književni, publicistički u kojima se sećanje na Kosovo odvaja od autentičnog kosovskog mita i postaje – vidovdanski mit, mit u službi osvajanja i osvete!“.

Radi se, kako kaže Ivan Čolović sledeći misao M. Popovića, o pseudo mitu što dovodi do nastanka društvene situacije u kojoj je “Vidovdan pre svega simbol krvave, bespoštedne osvete nad svim što je tursko, muslimansko uopšte, to je –estetička i humanistička degradacija kosovskog mita”.

Ivan Čolović uporno u svojim istraživanjima, sledeći svoju koncepciju političke korektnosti i naučne „objektivnosti“, nastoji da svede Kosovski mit i Vidovdan na glavna uporišta rađanja srpskog nacionalnog mita, ali i srpskog nacionalizma, koji je osvetnički i zarobljen u okvirima državne i nacionalne propagandistike:

“Naracija o Kosovu je sve više priča o naciji(najčešće srpskoj) o njenoj borbi, smrti i uskrsnuću i, mada ne govori o paganskim mitskim božanstvima, ona ima odlike svojstvene mitu, jer se nudi kao neupitna i takoreći obavezna priča. Tačnije rečeno, traži za sebe status takve priče”.

Zaista je veoma problematično što se naracija o Kosovu javlja najčešće kao priča o srpskoj naciji i srpskom nacionalnom identitetu, jer to i najviše zabrinjava i opseda Ivana Čolovića. Zato on ne propušta priliku da kaže da su za formiranje nacionalističkog diskursa U Vojvodini Crnoj Gori i Srbiji najzaslužniji bili Vuk Karadžić i Njegoš jer: “Glavna vrednost koju oni slave su narod i njegov navodno prirodan – nacionalizmus – kako je pisao Vuk”.

Ovakvo svođenje Vuka i Njegoša na ideologe i promotere srpskog nacionalizma samo je izraz težnje Ivana Čolovića da kosovsko opredeljenje i vidovdanski zavet svede na prizemno politikanstvo oličeno u osvetničkom srpskom nacionalizmu.

U tom tonu je i tvrdnja Ivana Čolovića da je i proslava 500. godišnjice Kosovske bitke 1889. godine iskorišćena da se „kraljevska vlast i kralj lično, kao i srpska vojska, pokažu kao čuvari sećanja na Kosovo i kosovski zavet, naslednici kneza Lazara i kosovskih junaka, i što je bilo najvažnije, ljudi spremni da narod povedu u dugoočekivanu pobedonosnu bitku u kojoj će njihovi preci pali na Kosovu biti osvećeni“.

Autor ovog teksta iznova simplifikuje i svodi kosovsko opredeljenje i kosovski zavet na neutaživu težnju Srba za osvetom, iako mit o Kosovu ima mnogo složeniju i dalekosežniju ulogu i značaj i ne može se svoditi na puku osvetničku dimenziju. Ivan Čolović tako nedopustivo pojednostavljuje srpsku istoriju svodeći je samo na različite manifestacije čuvanja, političkog i propagandističkog instrumentalizovanja kosovskog mita.

On to čini i kada piše o Balkanskim ratovima, Prvom svetskom ratu, jugoslovenskom Kosovu, novim kosovskim mučenicima i osvetnicima. On posebno naglašava političku instrumentalizaciju kosovskog mita u vreme vladavine Slobodana Miloševića kada se, kako on to kaže, državna i politička kriza na Kosovu navodno javila kao pretnja opstanku Srba i srpska države: “a koju su te i prethodnih godina na dramatičan, apokaliptičan način opisivali srpski pisci, književnici, umetnici, popularni narodni pevači, novinari, crkveni uglednici, istoričari i drugi naučnici”.

U fokusu Ivana Čolovića ne postoji dugotrajan proces progona i nasilja na Kosovu i Metohiji jer za njega su to preterivanja i navodna državna kriza. Pritom, on govori o oživljavanju starog i novog kosovskog stradanja Srba, ne vodeći nikako računa o stvarnom tragičnom i teškom položaju Srba na Kosovu, što je dovelo do njegovog masovnog iseljavanja, uzrokovanog višedecenijskim albanskim nasiljem koje se nije smelo ni spominjati u našoj javnosti.

Ali, Ivan Čolović istrajava u tvrdnji da se radilo o navodnoj pretnji, što je razumljivo kada se sagleda na koji način on teži da istrajno prikazuje kosovski mit kao ordinarno sredstvo političke instrumentalizacije i osvetništva. On (neutemeljeno tumačeći Đinđićev odnos prema Kosovu) tvrdi da je Vojislav Koštunica imao priliku da se oslobodi i balasta nacionalističkog mita o Kosovu jer, posle izgubljenog rata na Kosovu, vrednost kosovskog mita na političkom tržištu u Srbiji je znatno opala i političari koji su ga i dalje eksploatisali trudili su se da tu eksploataciju prilagode novim, posleratnim okolnostima.

Ivan Čolović govori o izgubljenom ratu na Kosovu i pri tome nijednom rečju ne spominje prirodu tog rata koji je bio pre svega agresija NATO pakta na SRJ i to bez odobrenja Saveta bezbednosti OUN. Ali, zato su se po njemu na Kosovu u to vreme intenzivirali sukobi Srba i Albanaca (nema ni spomena o delovanju terorističke UČK), dok su snage NATO alijanse bombardovale položaje srpske vojske na Kosovu i ciljeve u Srbiji (ne kaže se koje ciljeve i koliko je bilo civilnih žrtava): “a na radiju i televiziji odzvanjale su stare i nove pesme o Vidovdanu, s jasnom namerom da se rat protiv Zapada i njegove oružane sile u koji je Milošević uveo Srbiju predstavi kao još jedan nastavak Kosovske bitke, to jest još jedan slavan vojni poraz i još slavnija moralna pobeda”.

Očigledno je da je brutalna agresija snaga NATO pakta za ovog demistifikatora kosovskog mita predstavljala naš rat protiv zapadne civilizacije i nerazumni i iracionalni nastavak Kosovske bitke. Ovakav tzv. naučno zasnovan pristup raspravi o Kosovskom mitu još jednom je pokazao svu jednostranost i ideološku ostrašćenost Ivana Čolovića, čija je glavna ideja sadržana u njegovom jasno izraženom stavu da se moramo osloboditi balasta nacionalističkog mita o Kosovu i Vidovdanu jer jedino tako možemo prestati da vodimo rat protiv Zapada i prihvatimo političku realnost da su Kosovo i Metohija samo naša istorijska i mitološka obmana i himera i da je došlo vreme da odbacimo taj vodenični kamen koji je samo opterećenje na našem svetlom i demitologizovanom putu u zajednicu civilizovanih evropskih naroda koji su oslobođeni nacionalnih mitova.

Ali, ne treba zaboraviti mudar i dalekosežan savet znamenitog srpskog istoričara Radovana Samardžića, koji je devedesetih godina zapisao da je “preobražaj Srba ponovo počeo u znaku Kosova”.