Predstava „Knjiga o Milutinu“ – katarza i izlazak iz mraka autošovinizma

Knjiga o Milutinu Danka Popovića u kojoj je glavni junak i pripovedač srpski seljak iz Šumadije koji se našao u vihoru Prvog svetskog rata priča je o čoveku koji izgovara potresnu i katarzičnu ispovest o svom viđenju stradalne sudbine srpskog naroda u toku stvaranja jugoslovenske države.

Ovo sada već kultno delo srpske književnosti je po njenom izlasku iz štampe, imala je kasnije tiraž od 40 izdanja i prodata je u više od 500.000 primeraka, odmah je ideološki žigosana kao „izraz velikosrpskog nacionalizma“ i samim tim bila je „upravljena protiv glavne tekovine socijalističke Jugoslavije i Narodno –oslobodilačke borbe- bratstva i jedinstva naših naroda i narodnosti kao glavne zaloge opstanka jugoslovenske države“. I danas se često dešava da se u raspravama građanistički orijentisanih ideologa Druge Srbije o „malignom uticaju velikosrpskog nacionalizma“ ova knjiga, pored nezaobilaznog spominjanja Memoranduma SANU, navodi kao jedan od „glavnih izvorišta srpskog ekskluzivizma, mitomanije i samo- viktimizacije“. Naravno , posebno se naglašava da se „srpski narod i njegovi politički predstavnici nikada nisu odrekli težnje da ostvare svoju veliko-srpsku hegemoniju“ pokazujući na taj način da nemaju elementarnu sposobnost i spremnost da prihvate i razumeju interese drugih naroda i da nisu sposobni da prihvate drugost i različitost.

Egon Savin: Jednostavnim i emotivnim rečenicama Milutin donosi strašne slike rata, meri događaje svojim merilima i ukazuje na besmislenost rata u kojem je pobeda ostvarena desetkovanjem vojske i naroda, žrtvovanjem omladine već i o lakovernosti naroda koji povedeni idejom velike države Južnih Slovena

Monodrama Knjiga o Milutinu imala je svoju premijeru na Dan primirja u Prvom svetskom ratu 2021. godine i do sada je igrana više od 150 puta i postala je svojevrsni fenomen na našoj kulturnoj sceni, jer je za njeno izvođene veoma teško doći do ulaznice. U čemu je tajna uspeha i privlačnosti ove izuzetne monodrame u kojoj je glumac Nenad Jezdić igrajući Milutina Ostojića postigao apsolutni vrhunac svog glumačkog ali i ljudskog umeća. Dušan Kovačević direktor Zvezdara teatra opisuje doseg ove predstave kao „neverovatno uzbudljivu, opominjuću, tragičnu, potresnu i katarzičnu priču o događajima koji ne smeju da se ponove. Nenad Jezdić je jedan od najboljih glumaca i taj tekst je izuzetan, kada se poklope te dve stvari, onda se desi čudo“.

Upravo je katarzičnost ove prestave njena posebna vrednost čemu doprinosi uzvišena i posvećena uloga koju ostvaruje Nenad Jezdić, dočaravajući nam na čudesan način svu tragiku, nedoumice i životnu mudrost Milutina Ostojića u kome se prepliće sudbina srpskog naroda u dramatičnoj i bolnoj Golgoti Prvog svetskog rata.

On pokušava da nađe odgovore na pitanja koja su mučila srpskog seljaka i domaćina. Ovom neobrazovanom ali mudrom i pravednom seljaku je najvažnije u životu brinuti o majci, ženi, imanju, othraniti volove, napuniti ambar i sačuvati obraz

Sam termin katarza upotrebio je Aristotel u delu „O pesničkoj umetnosti“ da označi identifikovanje gledalaca sa ličnostima glumaca u drami i moralno pročišćavanje koje iz toga proizlazi. Ova monodrama zaista i postiže toliko potrebno katarzično moralno i ljudsko pročišćenje u susretu sa  gorkom i često samo-razdirućom ispovešću Milutina Ostojića o kome režiser ove predstave Egon Savin kaže: „On pokušava da nađe odgovore na pitanja koja su mučila srpskog seljaka i domaćina. Ovom neobrazovanom ali mudrom i pravednom seljaku je najvažnije u životu brinuti o majci, ženi, imanju, othraniti volove, napuniti ambar i sačuvati obraz. Jednostavnim i emotivnim rečenicama Milutin donosi strašne slike rata, meri događaje svojim merilima i ukazuje na besmislenost rata u kojem je pobeda ostvarena desetkovanjem vojske i naroda, žrtvovanjem omladine već i o lakovernosti naroda koji povedeni idejom velike države Južnih Slovena ostavljajući voljene boreći se i ginući za ‘više ciljeve’, koje ni sami sebi ne mogu objasniti. Njegov glas je glas razuma-on se očito suprotstavlja ‘heroizmu’ koji je plaćen hiljadama života i slavom stečenoj nestankom polovine stanovništva. Knjiga o Milutinu je antiratna predstava“.

Prvo izdanje knjige Danka Popovića

I pored toga što je ova predstava izvedena više od 150 puta i predstavlja pre svega istinski i katarzični umetnički događaj u našem pozorišnom životu, ona je u pozorišnim krugovima jednostavno prećutana i marginalizovana, jer se verovatno ne uklapa se u vladajući koncept oblikovanja kulture sećanja, koja je preovlađujuće (naročito u našim umetničkim redovima i kulturnoj politici) vezana za oživljavanje ideje o stvaranju i revitalizaciji jugoslovenske kulturne sfere, u kojoj nema mesta za srpskog seljaka Milutina, koji u svojoj priči na bolan i potresan način govori o stradanju srpskog naroda u Prvom svetskom ratu i njegovom upitanošću prema formiranju prve jugoslovenske države za čije stvaranje je srpski narod platio najskuplju cenu.

Nenad Jezdić: Ta predstava i jeste lekovita. Potiskivali smo u depoima svesti da je Milutin naš realni predak, koji je u izazovima svog vremena uspeo da se sačuva i kao čovek i kao domaćin. Taj Milutin je istinska paradigma čojstva i svega onog što mi u trenucima slabosti povlačimo iz svoje istorije

Zato je ova predstava pre svega pravi izraz i primer osvešćene kulture , onog pristupa istorijskoj istini kakav nam je danas potreban. Nenad Jezdić sa punim pravom kaže: “Ta predstava i jeste lekovita. Potiskivali smo u depoima svesti da je Milutin naš realni predak, koji je u izazovima svog vremena uspeo da se sačuva i kao čovek i kao domaćin. Taj Milutin je istinska paradigma čojstva i svega onog što mi u trenucima slabosti povlačimo iz svoje istorije. Meni je zapravo uzbudljivo što osećam da je to veličanstveni trenutak putovanja kroz vreme, potvrda da jesmo narod sa dobrom genezom, sa časnim i dobrim poreklom, samo je veština u ovim svim vremenima naći puteve do toga. A Milutin je našao svoj put. Veliko je pitanje da li smo mi uspeli da nađemo svoj put ili smo još uvek ostali zarobljenici nikada ostvarene ideologije jugoslovenstva”.

I upravo ove reči Nenada Jezdića mogu biti očigledno objašnjenje zašto je ova predstava gotovo apsolutno prećutana u našoj tzv. „kulturnoj javnosti“, jer se ona očigledno ne uklapa u vladajući koncept građanističkog i anacionalnog pristupa građenju kulture sećanja, u kome je Srbima namenjena uloga večitog parije i naroda sklonog da preuveličava svoje žrtve , gaji kult samo-viktimizacije i koji je beznadežno uronjen u „veliko-srpski nacionalizam iz koga ne može ni danas da izađe“.

O tome najbolje svedoče reči iznete Sinana Gudževića iznete u tekstu „Nameran put Srbije u naučno bespuće“ objavljenog u Novostima , organu srpske zajednice u Hrvatskoj: „A sredinom osamdesetih doći će novi prilog za reviziju pamćenja i sećanja, kratki roman ‘Knjiga o Milutinu’ Danka Popovića. Ta je knjiga počinila rusvaj u srpskom javnom životu. Sudbina srpskog seljaka iz Šumadije proizvedena je u dokaz da su srpske žrtve bile uzaludne i da je Jugoslavija bila srpska greška. Sumanutu težnju srpske elite da proglasi porazom ono za šta nema nikakva dokaza, naime pobedu u Prvom svetskom ratu, knjiga „Prošlost dolazi“ otkriva kao podlački uvod u reviziju svega postojećeg, a cilju joj je da pobedu partizana u Drugom svetskom ratu pokaže kao nesretan, nezaslužen ishod četničke borbe. Ta elita uzima za svoj slogan poruku iz ‘Knjige o Milutinu’: Srbija se gradila na ‘neću’”.

Dizanje u nebesa srpskog prkosa, izraženog najviše turcizmom-inat Dubravka Stojanović prepoznaje kao “bliskost sa osvetničkim strastima“. Ne mogu da verujem da su već desetine hiljada gledalaca predstave “Knjiga o Milutinu” podlegli podlačkom uvodu u reviziju partizanske pobede u Drugom svetskom ratu i nezasluženom uzdizanju ishoda četničke borbe, ili da su bili obuzeti “osvetničkom strašću” nakon potresne ispovesti srpskog seljaka Milutina, u kojoj nema ni traga od bilo kakve zlobe ili želje za osvetom.

Ova monodrama ne spada ni u jednog od začetnika “moderne srpske samo-viktimizacije” o čemu se danas sve više govori u našim građanističkim i anacionalnim političkim krugovima. Naprotiv, pre svega umetnička snaga i doseg ove predstave je u njenom izvornom i nepatvorenom katarzičnom dejstvu, ali i suočavanju gledalaca sa iskonskim odnosom jednog srpskog seljaka prema vrednosti samog ljudskog života koji je nastojao da pre svega objasni koji je smisao tolike pobede za maglovite ciljeve južno-slovenskog ujedinjenja za koje su iskreno bili, kako se kasnije pokazalo u Drugom svetskom ratu, ali i u SFRJ, samo predstavnici srpske političke elite, a kasnije i srpski narod.

Nenad Jezdić: U toku predstave vaskrsavaju plemenita prostodušnost, čast ,poštenje, mudrost, realna hrabrost, čojstvo i doslovce sve vrline koje generacije posle solunaca bojažljivo i sa setom samo spominju uz žal što ih više nema

Notorna je činjenica da su se samo Srbi tek nakon konačnog razbijanja SFRJ obreli u svojoj nezavisnoj državi pred kojom se danas nalazi najveći istorijski zadatak da odbrani svoju državnost i teritorijalni integritet ne pristajući na priznavanje tzv. “kosovske države”.

Na pitanje da li je svestan da se priča o Milutinu prati u gotovo pobožnoj tišini Nenad Jezdić je dao sledeći odgovor: “U toku predstave vaskrsavaju plemenita prostodušnost, čast ,poštenje, mudrost, realna hrabrost, čojstvo i doslovce sve vrline koje generacije posle solunaca bojažljivo i sa setom samo spominju uz žal što ih više nema. Milutin je svedočanstvo da su jedino herojstvo i realan mit ono što se rađa u istrajnosti pojedinca za dobro najbližih i svog naroda. Takođe osećam i jednu meru kolektivnog stida i poniženja što nam je toliko dugo trebalo da se Milutin oglasi iz pozorišnog mraka i mraka našeg autošovinizma. Intimno, osećam napor i odgovornost pre svakog izvođenja, ali i ponos zbog zajedničke katarze posle ovakve istinske ispovesti. Pobožna tišina i neverica suze u publici kada se govori o sudbinama, brojnosti i veličini srpske žrtve i svake druge žrtve Velikog rata, nešto je što ovu predstavu lišava bilo kakvog ograničenja na lokalno i „naše“. Milutin u svakom trenutku svog vojevanja (ratnog, životnog i duhovnog) ispred sebe, iza sebe i pored sebe ima čoveka i gleda u njega. I ne veruje da je čovek toliki nečovek i dušmanin. Milutin i njegovo žitije u mojoj ali i u rediteljskoj koncepciji je jednostavno rečeno-antiratna drama“.

I pored opšte prećutanosti u našem pozorišnom svetu, što i nije veliko iznenađenje znajući kakve su vladajuće tendencije u njemu, ova izuzetno vredna, potresna i katarzična predstava u kojoj je Nenad Jezdić (to treba iznova posebno naglasiti) pokazuje svoj raskošni glumački talenat i umetničku zrelost, nalazi svoj put do publike i ostaće svakako posebno zabeležena u našim pozorišnim analima kao dragoceno i vrhunsko pre svega umetničko i glumačko dostignuće.

Ali ona će biti i rečito svedočanstvo o autentičnom  izlasku iz mraka autošovinizma i nastojanja da se nametne narativ o “srpskoj samo-viktimizaciji”, u ovom našem vremenu kada se i sam pojam nacionalnog identiteta i očuvanju istorijske tradicije i svesti dovodi sve više u pitanje. Ova predstava je izraz pre svega umetnički oblikovanje težnje da se oživi ispovest srpskog seljaka Milutina Ostojića junaka romana Danka Popovića i njegovo viđenje istorijske i ljudske sudbine srpskog naroda koji je platio najveću moguću cenu za ostvarenje ideala jugoslovenskog ujedinjenja, a kada se pogleda vreme u kome mi danas živimo plaća je i danas.