Praznik bez smisla ili smisao bez praznika

Sećate se kako je to išlo u “Boljem životu”? Direktori odluče da drugaricama za Osmi mart uvaljaju novčanike od goveđe kože, a one načisto odlepe na tu “ponižavajuću” ponudu, pa pod pretnjom štrajkom od firme izmame putovanje u Grčku, gde se besomučno nakupuju bundi I zlatnog nakita, i usput izdivljaju kao Menade. Eh, kao da je bilo pre sto, a ne pre dvadeset godina. U ovoj našoj postsocijalističkoj, raščaranoj, osiromašenoj i nezaposlenoj Srbiji, odavno je završeno sa osmomartovskim putovanjima i proslavama, nakitom, kartama za pozorište, novčanim čestitkama, pa čak i sa buđelarima od goveđe kože. Osmi mart je definitivno izgubio svoju svečanost i draž. To je ove godine nekako očiglednije nego prethodnih, budući da se ovog puta toliko faktora urotilo protiv ženskog praznika. Država u rasulu, političari iskopali ratne sekire, Kosovo ni na nebu ni na zemlji, mi opet divljaci, a najnovije poskupljenje hleba, mesa, struje, i ostale luksuzne robe, preti da oguli poslednje dronjke kože sa leđa izbezumljene raje. Na svu muku, praznik ovog puta pada na neradni dan, što znači da nema ništa ni od bežanja sa posla u podne ili bančenja sa kolegama o firminom trošku. Kombinati I fabrike ionako su uveliko pootpuštali žensku radnu snagu, radnička veselja otišla su u istoriju, a pravila o vladanju zaposlenih u modernim kompanijama ni u ludilu od današnjih japijevki ne bi tolerisala paganske bahanalije, padanje pod sto i povraćanje po kolegama. O opuštanju izdrndanih ženskih živaca danas ionako brine industrija medikamenata. Sve u svemu, ove osmomartovske subote “slavljenice” očekuju samo redovi u mesarama i bakalnicama, spremanje ručka za svoje muškarce, i jedan od onih neukusnih karanfilskih aranžmana koji se valjaju za 200 dindži na kartonskoj kutiji ispred supermarketa.

Ruku na srce, srpski muškarci, ionako siroti i bedni koliko i njihove lepše polovine, istanjili su svoj budžetić jos onomad o svetom ValenTrifunu. Za sve one koji su se pitali zbog čega i muškarci nemaju svoj dan kada dobijaju poklone, korporativna kultura ispravila je “istorijsku” nepravdu, vešto nam uvalivši potrošačkog februarskog sveca, koji se pokazao duplo profitabilnijim od 8.marta, budući da, za razliku od ženskog dana, ovaj “dan zaljubljenih”, obavezuje obe “emocionalno angažovane” strane da se ispruže za materijalno svedočanstvo svoje ljubavi. Muškarcima stvari opet dođu na isto - zaljubljeni ili ne, i dalje poklanjaju kako ne bi ispali bezosecajni i popili prebacivanje, a žene ko žene - ionako vole da troše pare na slatke i romantične gluposti. Doduše, Sveti Valentin, koji je poslednje decenije naglo dobio na popularnosti širom sveta, izazvao je odijum kod jednog dela Srba, kao “nepravoslavan”, novokomponovan i globalisticki. Šta će nama pobogu neki katolički svetac kada mi imamo našeg Trifuna, ili tako nekako. Samo, nameće se pitanje, da nije Valentina, da li bi se iko uopšte setio Trifuna? A i teško je u plišanim medvedićima i čokoladnim srcima videti bilo kakvu opasnu sakralnu simboliku – kada se skinu ružičaste naočare zaljubljenosti, ukazaće se eventualno najobičnija praznična konfekcija smišljena da vam izmami poslednju paru iz džepa. A kako je još davno rekao Oskar Vajld, ko u lepim svarima vidi ružna značenja, pokvaren je i nije šarmantan. Tu je i dalje u pravu, samo, oko toga šta je tu “lepo” mnogi se izgleda ne bi složili…

I tako se Osmi mart, u senci reformi, krize i modernih praznika, polako zaputio u bolju prošlost. Nije to neka tragedija. Za ovih osam godina tranzicije naučile smo da kod Osmog marta ionako nisu toliko bitni pokloni I bančenje, već ravnopravnost i poštovanje. I da bi pažnja trebalo da nam se posvećuje svakog dana, a ne samo tog jednog, koji ionako samo služi da muskarci “očiste savest”, a da mi žene svoje frustracije utapamo u “kiču, pijanstvu i primitivizmu”. Da nije tako lepo i pametno rečeno, čovek bi pomislio da se tu za muškarce ipak ponajviše radilo o dužnosti, seksu i šlihteraju, a za žene o opuštanju, sitnoj radosti i samopouzdanju – jer, naravno, koliko je važno dobiti poklon, toliko je važno i ne ostati bez njega. Treba biti opako samouverena, pa preživeti ovaj dan bez ijednog cvetića.

U svakom slučaju, Osmi mart neće baš toliko brzo pasti u zaborav, bar ne kao praznik mama, baba, vaspitačica i učiteljica. Što ce reći, bar deca će ga odrzati u životu. Sa svojim slatkim čestitkama, i dražesnim najavama kako vam spremaju neko iznenađenje za koje ne smete da znate jer je u pitanju tajna, ulepšaće vam ne samo taj dan, već i nekoliko prethodnih. A sa svojom spontanošću i iskrenom dečjom ljubavlju prema ritualima, bez mnogo neplodnog filozofiranja o suštini i svrhovitosti, otkriće vam predivnu površnost ovog praznika u svoj njenoj dubini. Plitak ili ne, život sa Osmim martom za jedan dan godišnje svečaniji je i vedriji, nego život bez njega.

Zato, žene, slobodno se opustite i divljajte ako imate prilike za to, uživajte pomalo u poklonu ako ga dobijete, i, razume se, pravite se da prezirete Osmi mart ukoliko ostanete bez njega. Za ravnopavnost se strasno borite ostalih 364 dana, a pažnju i poštovanje - ionako svako na ovom svetu mora sam da zasluži.