„Poslednji džedaji“ – neobični „Zvezdani ratovi“ i borba za ravnotežu Sile

Upozorenje: ovaj tekst razmatra detalje zapleta radnje novog filma „Zvezdani ratovi: poslednji džedaji“ i može da pokvari ugođaj čitaocu koji ga još nije gledao.

Uticaj „Zvezdanih ratova“ (Star Wars) na savremenu globalnu kulturu ne može se dovoljno naglasiti, i samo ako razumemo veličinu ovog kulturnog fenomena moći ćemo da razumemo zašto se svakom novom filmu iz ove naučno-fantastične franšize koju je začeo američki reditelj DŽordž Lukas, a koja već decenijama živi svojim samostalnim životom, posvećuje tolika pažnja u javnosti. Bez ikakve sumnje, svaki film u koji korporacija „Dizni“ uloži stotine miliona dolara, gledano čisto ekonomskom logikom, po svoj prilici (mada ne nužno) biće u mogućnosti da uloženi novac vrati investitorima uz značajan profit, ali „Zvezdani ratovi“ predstavljaju kulturnu pojavu koja daleko prevazilazi svoju (pozamašnu) finansijsku isplativost. Za globalnu anglo-američku kulturu u kojoj živimo, ovi filmovi i priče su pandan transetničkimmitologijama prethodnih„globalnih“ civilizacija – poput homerovsko-olimpskih mitova u helenističkoj, biblijskog mitosa u judeo-hrišćanskoj, odnosno mitova o Zigfridu, Faustu, Robinu Hudu u romantizmu i sl.U tom kontekstu, u savremenom anglojezičkom svetu „Zvezdani ratovi“ svoj pandan donekle imaju samo u raskošnoj mitologiji DŽ. R. R. Tolkina, utoliko što su, u najmanju ruku, novim generacijama Gandalf i Joda prepoznatljiviji sinonimi za drvenu mudrost od Tiresije ili Nestora, a Legolas, Luk Skajvoker, Dart Vejder ili Saruman upečatljivije mitološke ikone od Ajanta, Rolanda, Edipa ili Azazela. Dopadali se ovi novi mitovi nekome ili ne, ostaje činjenica da je njihovo poznavanje neizostavan element opšte kulture, da su svima poznati i prepoznatljivi, i da svako prema njima gaji izvestan stav. I to je upravo razlog zbog koga je filmove o njima izuzetno teško snimati.

Iako je starogrčka mitologija bila omiljen izvor inspiracije za film bezmalo od samih početaka kinematografije, uspešne ekranizacije antičkih mitova su retkost, a u poslednje vreme najčešće imaju uspeha kada su prenesene iz nekog drugog umetničkog medija, poput fantastične književnosti ili stripa. Biblijska mitologija (još jednom u svojim savremenim adaptacijama) poslužila je kao predložak za snimanje nekih kultnih ostvarenja u istoriji filma, ali poslednjih decenija, prateći plimu antireligijske ideologije na zapadu, u Holivudu jednostavno više „ne uspeva“. U ekranizacijama Tolkinovog dela u Holivudu se do sada ozbiljno okušao samo Piter DŽekson, sa polovičnim uspehom: njegova trilogija „Gospodar prstenova“ (2001-2003) hvaljena je kao jedna od nauspešnijih ekranizacija književne fantastike u istoriji Holivuda (poslednji film – „Povratak kralja“ – izjednačio je rekord „Bena Hura“ i „Titanika“ po najvećem broju „Oskara“ za jedan film), dok je njegova najnovija trilogija, zasnovana na dečjoj knjizi „Hobit“ (2012-2014), uglavnom ismejana kao beskrupulozan lov na pare, i ništa više od toga.

U slučaju svakog od ovih komercijalno uspešnih filmova, baš kao i u slučaju filmova o tradicionalnoj mitologiji kao što su „Troja“ (2004), „Sudar titana“ (2010) ili „Bogovi Egipta“ (2016), postojala je privrženička publika koja je nemilosrdno kritikovala ova ostvarenja zbog značajnih odstupanja od umetnički znatno uspešnijih i vrednijih izvornika. Pri tome u slučaju Tolkinovih dela, ili klasičnih ostvarenja svetske mitologije, nije teško razlikovati original od njegovih modernih umetničkih obrada – u pitanju su klasična dela koja su odavno ušla u istoriju umetnosti, pa nije teško razlučiti Leonidu kao ikoničnu istorijsku ličnost klasične Helade od Leonide (u liku DŽeralda Batlera) kao ikone globalne pop-kulture (kao što se, uostalom, u Srbiji razlikuje Miloš Obilić iz narodne pesme od uloge koju je u „Boju na Kosovu“ odigrao Žarko Laušević).

Horizont očekivanja publike i „mrzitelji među ljubiteljima“

Kada su u pitanju „Zvezdani ratovi“, situacija je znatno komplikovanija, i to ne samo zato što je u pitanju mitološki korpus koji se već 40 godina (prvi film izašao je daleke 1977. god.) neprekidno nadograđuje i širi novim sadržajima. U datom slučaju zaista je teško reći šta bi bio „izvornik“, a šta „obrade“, budući da je ova franšiza izbacivala multimedijalne sadržaje (filmove, crtane filmove, stripove, romane itd.) praktično od trenutka svog nastanka, a u nastanku ovih žanrovski različitih i umetnički različito uspešnih ostvarenja učestvovale su doslovno stotine umetnika. Svako ko poseže za jednostavnim rešenjem ove dileme, po kome su „originali“ samo tri filma „originalne trilogije“ (tzv. „epizode IV-VI“osnovne sage o Luku Skajvokeru, snimljene između 1977. i 1983. god.), odmah se suočava sa neprijatnim pitanjem zašto to, recimo, nisu i ozloglašeni TV filmovi „Praznični specijal“ (1978) i „Evoksi: Bitka za Endor“ (1985), koji su praktično nastali u isto vreme.

U vreme kada je intelektualnom svojinom „Zvezdanih ratova“ upravljao njihov tvorac DŽordž Lukas, čitav niz ostvarenja iz različitih medija proglašen je za „kanon“ na koji se moraju naslanjati svi novi pripovedači o svetu Lukasove „daleke galaksije“. Ovaj kanon je korporacija „Dizni“ – nakon kupovine „Lukasfilma“ i „Zvezdanih ratova“2012. godine – „resetovala“, proglasivši (uz burno negodovanje gledalaca i čitalaca) kanonskim samo šest do tada snimljenih igranih filmova, a sve ostalo svrstavši u tzv. „legende“. Ovo je dovelo i do „brisanja“ iz „zvaničneistorije“ daleke, daleke galaksije nekih potpuno ikoničnih – i umetnički veoma uspelih ostvarenja, kao što je „Traunova trilogija“ romana Timotija Zana (1991-1993), ili hvaljeni i nagrađivani serijal stripova „Vitezovi Stare Republike“ (2005-2009), ali je omogućilo novim, „Diznijevim“, autorima znatno više slobode, nego što ju je imao sam Lukas kada je pisao i snimao svoju predtrilogiju (epizode I-III).

Rezultat ovog „Diznijevog“ mitotvoračkog eksperimenta je već istorija globalne kinematografije – film „Buđenje sile“ (epizoda VII, 2015) postao je jedan od najgledanijih i najlukrativnijih filmova svih vremena, dok je autor ovih redova „Odmetnika-1“ (2016) proglasio za „možda najbolji od svih“ dosadašnjih filmova o „Zvezdanim ratovima“, što je ocena uz koju i dalje stoji. Ali bez obzira na ogroman komercijalni uspeh i globalnu euforiju publike, snimanje ovih filmova bilo je izuzetno teško,  s jedne strane zbog ogromnog interesovanja javnosti koja je bila spremna da svaki potencijalni pripovedački obrt unapred razmotri i iskritikuje kao da se već dogodio, a s drugestrane zahvaljujući i ogromnom otporu veoma široke i uticajne zajednice „tvrdokornih ljubitelja franšize“, koji su pružali fanatičan otpor svim „novim sadržajima“, nastojeći da očuvaju svoje viđenje „Zvezdanih ratova“ kao jedino validno i pravoverno, i braneći tu svoju ortodoksiju sa žarom uobičajenim za religijske rasprave. Ovaj „borbeni“ deo „Star Wars zajednice“ je sistematski odbacivao sve kvalitete i uspehe (inače zaista odličnih i sa ljubavlju snimljenih) novih filmova kao „upropašćenje originala“ (kojih originala?), a najnoviji film Rajana DŽonsona – „Poslednji džedaji“ (epizoda VIII) – dočekali su na nož u onolikoj meri u kojoj je reč o zaista vanserijskom ostvarenju koje je u većoj meri osvežilo franšizu nego prethodni filmovi.

„Tarantinovski“ pečat Rajana DŽonsona

Zaista, ono što na prvi pogled bode oči kod ovog neobičnog filma, koji je potpisao reditelj koji ranije nikada nije snimao megaprojekte ovog tipa (Rajan DŽonson je poznat po scenariju i režiji za uvrnuti i hvaljeni tinejdžerski film „Cigla“ iz 2005. god. kao i za estetični, ali u velikoj meri felerični naučnofantastični film Looperiz 2012. god.), jeste njegov izraziti autorski pečat, koji ga izdvaja od svih ostalih filmova u seriji (uključujući tu čak i umetnički i tehnički najuspešniji „Imperija uzvraća udarac“ Irvina Keršnera). Ovaj upliv individualnog autorskog genija u sve elemente izvedbe filma – od fotografije i svetla, preko scenarija i pripovedanja, do humora i interpretacije pojedinačnih uloga predstavlja nešto radikalno novo u filmskim verzijama „Zvezdanih ratova“, iako je u pitanju davnašnja praksa kada su pitanju drugi mediji, i verovatno će upravo po tome „Poslednji džedaji“ ostati najviše zapamćeni.

DŽonson je pripovedanju svoje epizode osnovne sage filma dao jedan, slobodno se može reći, „tarantinovski šmek“, budući da film ima praktično sve ono po čemu su Tarantinovi filmovi poznati, osim slavnih reka krvi (na Tarntinovu žalost, svetlosne sablje i plazmatske puške koje se koriste u dalekoj, dalekoj galaksiji, imaju neugodnu osobinu da sve rane koje načine istovremeno i kauterizuju, sprečavajući krvoliptanje) i šašave muzike iz sedamdesetih (koja bi, doduše, u nizu scena bila sasvim primerena). Film je pun duhovitog dijaloga koji je često sam sebi svrha, prepun je neočekivanih i nasilnih obrta koji radnju naizgled banalizuju, pripovedanje je (neuobičajeno za crno-beli narativ cele sage) rašomonsko i krajnje subjektivizovano, nasilje je visokoestetizovano, a reference na stare vesterne, kung-fu filmove i naučnofantastične serije „B produkcije“ (kao i autoreference na elemente ovih filmova u samim „Zvezdanim ratovima“) nalaze se bezmalo na svakom koraku. Neke od vizuelno i pripovedački najuspešnijih scena u filmu neodoljivo podsećaju na ikonične scene iz Tarantinovog kung-fu spektakla „Ubiti Bila“ (2003-2004), dok u drugima DŽonson prenaglašava i inače izraziti uticaj vesterna na „Zvezdane ratove“ u jednom tipično tarantinovskom maniru.

Rezultat ovog umetničkog eksperimenta je film koji je za publiku u svakom pogledu neočekivan i neobičan, što je na prvi pogled veliki plus za franšizu koja je ozloglašena po recikliranju svojih vlastitih sadržaja.Ovo važi utoliko pre, ukoliko je glavna zamerka na račun prethodnog filma – „Buđenja sile“ – bio da je previše konzervativno, oprezno i „ziheraški“ pristupila reprodukciji onih sadržaja koji su u starim filmovima ocenjeni kao omiljeni kod publike. DŽonsonov pristup omogućio je da se unese jedna doza istinske neočekivanosti u priču koja je poznata po nekim od najpoznatijih neočekivanih obrta u istoriji filma („ne, ja sam tvoj otac“), ali koja je kasnije do te mere šablonizovana da je ova vrsta obrta postala potpuno deplasirana, i čak u velikoj meri nemoguća (jer je neverovatni obrt unapred očekivan). Ovo se pre svega tiče dva najvažnija pitanja koja je publika postavljala nakon prethodnog filma – ko je glavna heroina Rej (i ko su njeni roditelji), i ko je Vrhovni vođa Snouk (i koja je njegova uloga u konačnom raspletu sage o Skajvokerima) – i ova pitanja DŽonson na brutalan način ignoriše, i čak pretvara u svojevrsnu satiru starih filmova, u kojima su svi glavni likovi (razbacani po ogromnoj galaksiji) po pravilu ispadali povezani nekom vrstom rodbinsko-prijateljskih veza. Sa druge strane, reditelj je uspeo da iznenadi publiku momentima koje ona, fokusirajući se u prevelikoj meri na ta prengalašena pitanja, nikako nije očekivala – kroz potpuno nove momente u mitologiji, i radikalno nov način pripovedanja. Nije potrebno napomenuti da gore pomenuta „konzervativna Star Wars zajednica“ nije bila oduševljena ovim eksperimentisanjem, i obrušila se na film grdeći sve ono što im je pre dve godine toliko nedostajalo u „Buđenju sile“.

Odjeci „Imperija uzvraća udarac“ i „Povratka džedaja“

Najčešće kritike „Buđenja sile“ od pre dve godine ticale su se njegovog ponavljanja osnovnog zapleta i raspleta „Nove nade“ iz 1977. god. – siroče iz bestragije otkriva svoju posebnost i pomaže pobunjenicima da dignu u vazduh mašinu uništenja planetarnih razmera, nanoseći odsudni udarac imperijalnoj sili koja celu galaksiju drži pod fašističkom represijom. Iako su ove kritike bile preterane po više nivoa (u najmanju ruku bar zato što je već „Povratak džedaja“ iz 1983. god. bio ponavljanje osnovnog zapleta i raspleta „Nove nade“), i iako je „Buđenje sile“ u svojim najvažnijim momentima zapravo pozajmljivalo sadržaj od „Imperija uzvraća udarac“ (1980), publika je očekivala da će upravo „Poslednji džedaji“ biti film koji će u najnovijoj trilogiji odigrati ulogu „Imperije“ – da će biti mračniji, zreliji i depresivniji, pa samim tim i „bolji“ u očima „ozbiljne publike“ koja je „originalne“ filmove gledala u detinjstvu. Producenti su aktivno igrali na ovu kartu, reklamnom kampanjom još jednom svesno usmeravajući pažnju i očekivanja publike u pogrešnom smeru, kako bi sam film za njih predstavljao u što većoj meri originalno iskustvo.I filmse tako ispostavio kao nešto sasvim drugačije.

Bez ikakve sumnje, neki od ikoničnih momenata iz „Imperije“ se provlače kroz celi film – pobunjenička flota se povlači pred udarima nadmoćnijegPrvog reda (čiju nadmoć nije poljuljao gubitak njihovog superoružja u prethodnom filmu), a zatim ulazi u napetu igru mačke i miša u svemirukoja predstavlja odraz slavne potere za „Milenijumskim sokolom“ iz „Imperije“, glavne junake izdaje harizmatični prevarant (Benisiodel Toro uz minimalno vreme na filmu slika potpuno ikoničnuulogu u najboljoj tradiciji „Zvezdanih ratova“)koga upoznaju na planeti kojom caruje spekulativni kapitalizam (zar on ne caruje svuda u galaksiji?), a film se završava kopnenim napadom Reda na utvrđenu bazu u bici koja u velikoj meri podseća, a i završava se nalik na čuvenu Bitku za Hot – totalnim porazom pobunjenika koji jedva izvlače živu glavu na uz poražavajuće gubitke. Za sve to vreme, glavna junakinja na dalekoj i osamljenoj planeti pokušava da ubedi ostarelog i poraženog džedajskog učitelja da je trenira, samo da bi odjurila u pomoć svojim prijateljima u nevolji. Način pripovedanja je, međutim, veoma neobičan – cela radnja se odvija praktično u toku 24 časa, što joj daje grozničavost i napetost koje nema u drugim filmovima, čija epska radnja obično ima sporiji tempo. Klaustrofobične scene na progonjenoj pobunjeničkoj floti u velikoj meri rekonstruišu napetu atmosferu iz odlične serije „Galaktika“ (2005-2009), a scene na planeti Kantonika (svojevrsnom galaktičkom preseku Las Vegasa i Dubaija) oživljavaju atmosferu luksuznog kasina „Koral Vanda“ iz Zanovogromana „Uspon Mračne sile“, što nije jedini presek ovog filma sa Zanovom trilogijom.

Ipak, baš kao što je kulminacija radnje „Buđenja sile“ odslikavala najpoznatije scene iz „Imperije“, centralna scena „Poslednjih džedaja“ – obračun glavnih junaka Rej i Kajlo Rena u prestnoj dvorani Vrhovnog vođe Snouka – predstavlja maestralnu rekonstrukciju suočavanja Luka Skajvokera sa imperatorom Palpatinom u „Povratku džedaja“. Površinski gledano, Vejderov naslednik isporučuje Skajvokerovog naslednika na noge nasledniku imperatora, a njihova međusobna dinamika se odigrava u velikoj meri na sličan način. Međutim razlika između ove dve apsolutno ikonične scene u velikoj meri predstavlja razliku između novih i starih „Zvezdanih ratova“, i svako ko ovim filmovima pristupa površno ili nezainteresovano svakako u njoj neće videti ništa više od plagijata. Ali ona je mnogo više od toga – Ren je negativac čija je unutrašnja borba neuporedivo opipljivija i realnija od Vejderove, idealizam Rej je manje samouveren i u većoj meri bespomoćan od Skajvokerovog, a pragmatični demonizam i tehnokratska arogancija Snouka predstavlja izvanredno inteligentnu nadogradnju na pomalo karikaturalnu zlobu imperatora. Rasplet ovog trostrukog konflikta je pripovedački predvidljiv (i već viđen), ali je tehnički odrađen besprekorno, a tarantinovsko ludilo koje usleđuje nakon njega (naspram patetike Lukovog pomirenja sa ocem) istovremeno predstavlja dugo očekivano „puštanje s lanca“ kreativnog potencijala „Zvezdanih ratova“, a ujedno i jednu od najboljih borilačkih koreografija u serijalu čiji su one zaštitni znak. Najzad, iskupljenje Vejdera u „Povratku džedaja“ oduvek je predstavljalo jednu od pripovedački najnategnutijih momenata sage, dok u slučaju Kajloa Rena, umesto klišeiziranog obrta, imamo jedno istinski ubedljivo produbljenje lika koji je i inače bio izrazito kompleksan i ubedljiv.

Akcenat na prepoznatljivom (i donekle zapostavljenom) humoru

Scena obračuna u Snoukovojprestnoj dvorani svakako predstavlja element koji „Poslednje džedaje“ izvodi iz domena „tehnički besprekorno odrađene“ epizode u serijalu u domen zaista odličnog filma. Ona obuhvata sve ono što estetiku „Zvezdanih ratova“ čini toliko primamljivom – kosmičku epohalnost borbe dobra i zla, bajkovitu lepršavost i šarenilo borbe svetlosnim sabljama, ali istovremeno jednu detinjastu razigranost i humor. Upravo je ova obavezna doza humora (veoma često autorefleksivnog prema klišeima žanra) bila ono što je „Zvezdane ratove“ izdvajalo iz sličnih naučnofantastičnih serijala, i što je pravilo pomalo neobičnu kontratežu ozbiljnosti osnovnog narativa. To se najbolje uočava kada se u originalnoj epizodi IV iz 1977. god. uporedi ozbiljnost planetarnog genocida sa komičnim scenama bekstva sa „Zvezde smrti“, koje su često zalazile u domen crtanog filma. Pronaći pravi balans između ovih elemenata nikada nije bilo lako, ali upravo on je karakterisao najbolja ostvarenja iz franšize, kao što i karakteriše DŽonsonov film.

U njemu u razmaku od par minuta imamo urnebesni dijalog preko radija između pobunjeničkog pilota Poa Damerona i generala Haksa iz Prvog reda, kakav nije viđen otkako je Han Solo te davne '77-me pokušao da preko radio-veze odgodi imperijalnu intervenciju u zatvorskoj jedinici iz koje su oslobađali princezu Leju („ionako je bio dosadan razgovor“), kao i herojsku scenu uništenja cele pobunjeničke bombarderske flote, koja odiše herojskim patosom samoubilačkog napada na originalnu „Zvezdu smrti“. Odnos Luka Skajvokera i Rej, baš kao i neočekivani razgovor Skajvokera sa Jodinim duhom, sjajno oslikava vedru i skoro „mapetovsku“ atmosferu Lukovog treniranja na planeti Dagoba pod Jodom, a Kajlo Ren sa svojim impulsivnim izlivima gneva takođe dodaje još jedan sloj ljudskosti sopstvenoj inače kompleksnoj ličnosti, istovremeno vraćajući na scenu pomalo zaboravljenu instituciju „haotičnog zla“ koja je bila izuzetno omiljena u klasičnom Holivudu, ali je u međuvremenu odbačena kao isuviše klišeizirana.

Odsustvo ovakvog inteligentnog i uvrnutog humora bilo je verovatno najveći nedostatak Lukasove predtrilogije, u kojoj se humor uglavnom svodio na fizičku (tzv. slapstick) komediju za koju su zaduženi droidi i različite vanzemaljske rase, i na poneku kratku duhovitu opasku glavnih protagonista. Ova vrsta humora je takođe tradicija „Zvezdanih ratova“ od samog početka (i novi filmovi je obilato eksploatišu), ali on nije ono što je originalne filmove činio istinski duhovitim, i DŽonson je to na jedan zaista nadahnut način prepoznao. Njegovi iznenađujući obrti u filmu, a u velikoj meri i neki od glavnih pokretača radnje, najčešće imaju duhovitu notu, ako nisu direktna posledica komičnih reakcija nekih od glavnih likova. Stoga kada Kajlo Ren naređuje svojoj armiji „neka svi topovi koje imamo pucaju na onog čoveka“, on ponavlja ikoničnu scenu u kojoj Gari Oldman u Besonovom„Profesionalcu“ (1994) urla u radio da mu pošalju sve policajce iz stanice.Obe scene su urnebesno smešne, a da ni za trenutak ne banalizuju negativce koji u njima učestvuju. Vredi pomenuti i da je Besonov ovogodišnji „Valerijan i carstvo hiljadu planeta“ takođe prepun ove vrste humora, tako da je vrlo verovatno da ćemo imati još prilike da gledamo ovakvih filmova.

Glumačke i pripovedačke bravure – borba za ravnotežu Sile na novom nivou

Osnovni zadatak nove trilogije „Zvezdanih ratova“ bio je da filmskoj publici otkrije ono što je publika crtanih filmova i stripova već odavno znala – da je horizont daleke galaksije potencijalno beskrajan, i da se unutar njega može odvijati nebrojeno mnogo različitih priča koje nemaju veze sa Lukom Skajvokerom i Dartom Vejderom. I „Buđenje sile“ i „Poslednji džedaji“ su nam stoga omogućili da paralelno sa vraćanjem ikonama originalnih filmova zavolimo i novu generaciju glumaca i novo pokolenje junaka, i producenti i reditelji su oba ova zadatka ispunili na sjajan način. Rej, Fin i Po Dameron nisu u senci Luka, Leje i Hana Soloa, i tu da popune mesto koje ostareli glumci više nisu u stanju da zauzimaju. Njihove priče su uzbudljive, njihove motivacije ubedljive, i publici je lako da ih zavoli – u DŽonsonovom filmu u još većoj meri nego u prethodnom Abramsovom. Dok Fin i Rouz jure po kasinima Kanto Bajta u svojoj sporednoj priči, publika nema potrebu da poviče „šta je bre ovo, dajte nam Luka i Čubaku“. Ovi novi likovi su jednako upečatljivi, i jednako dragi kao i originali, i ta mogućnost „Zvezdanih ratova“ da beskonačno šire svoju priču bez razvodnjavanja je svakako njihova najvrednija (i najlukrativnija) osobina.

Ovo ne znači da su stari likovi tu samo da održe kontinuitet sa starim filmovima – njihove uloge su ključne, njihov doprinos nezamenjiv, a stara harizma produbljena kroz poštovanje i legendarni status koji uživaju u novoj generaciji stanovnika galaksije. Pokojna Keri Fišer u liku eks-princeze, a sada generala Leje Organe nikako ne statira u filmu – ona vrlo uspešno nadograđuje snagu i harizmu svog starog lika, uspevajući pri tome da doda u džedajsku mitologiju neke potpuno nove i neočekivane elemente. Isto važi i za Luka Skajvokera, koga su vratolomije i vrtoglave koreografije džedaja u Lukasovoj predtrilogiji bacile u zapećak, a koji se u ovom filmu vraća na scenu na način koji dolikuje jednom od najvećih džedajskih majstora svih vremena. DŽonsonov odnos prema „Lukovoj legendi“ je intiman i produhovljen, a na momente čak i filozofičan, i njegove scene u filmu predstavljaju ogroman doprinos ponovnom vaspostavljanju neverovatnosti i čudesnosti Sileprovobitne trilogije i Zanovih romana, a koja je u velikoj meri banalizovana superherojskim vratolomijama džedaja iz Lukasove predtrilogije.

„Poslednji džedaji“ stoga nastavljaju na istoj noti na kojoj je snimljeno „Buđenje sile“ – borba svetlosnim sabljama je impresivna, ali se nikada ne gubi iz vida da je Sila nešto što „prožima sve što postoji“, i što ima apsolutno kosmičke razmere, te da su ljudi koji su sa njom u kontaktu više od mađioničara i superheroja „koji manipulišu mislima ljudi i podižu stvari“. Skajvoker ismeva ovu koncepciju Sile, i na taj način u filmu u više navrata odbacuje džedajstvo kakvo smo videli u epizodama I-III. Pri tome on tim svojim opaskama ne obezvređuje ove filmove, već im naprotiv daje na težini, budući da naglašava da su oni prikazivali jednu arogantnu i dekadentnu fazu DŽedajskog reda, koja ga je odvela u propast u većoj meri od spoljnjih neprijatelja. Ovo na sjajan način potvrđuje i Jodin duh, koji kudikamo više podseća na šašavog i vragolastog pustinjaka iz „Imperije“, nego na zamišljenog i često namrgođenog Velikog učitelja iz predtrilogije.

U korenu ovih lepih nijansi stoji brižljivo pisan scenario, i sjajne glumačke izvedbe praktično cele ekipe, od kojih svakako najviše treba pohvaliti EndijaSerkisa (njegov Snouk je mahnit i manipulativan na način osobe koja je ubeđena da nikada neće ponoviti imperatorove greške – zato ne naređuje svojim gardistima da napuste prostoriju kada mu dovedu zarobljenicu, a svog učenika Rena nastoji da drži „na kratkoj uzici“), Adama Drajvera (Kajlo Ren je verovatno psihološki najkompleksniji negativac koga smo imali prilike da vidimo u dosadašnjim filmovima, i istinsko otelotvorenje izmučene i tiranske psihologije sita) i Oskara Isaka, čiji Po Dameron znatno dobija na dubini u odnosu na prethodni film. Ali ipak zvezda filma ostaje nenadmašni Mark Hamil, čiji je raskošni glumački talenat i inteligencija nezasluženo ostala u senci njegovih mladalačkih uloga Luka Skajvokera, i koji je najveći deo svoje karijere posle toga posvetio (odličnom) sinhronizovanju animiranih filmova. Hamil nam daje jednog novog Skajvokera, istovremeno ciničnog kao Kenobi i uvrnutog kao Joda, u kome je mladalački nepokolebljivi heroizam protkan zrelošću i razočaranjem, ali i jednom dozom harizme koju samo starost i iskustvo mogu da donesu. Njegova dinamika sa Rej i Renom, odnosno sa Jodinim duhom, istinski predstavlja motornu snagu celog filma, i upravo on je nosilac njegovih najikoničnijih momenata.

Čehovljev pištolj više ne mora da opali

Ali opet – koliko god najnoviji film bio dobar, odnosno koliko god se on mnogima opravdano ne dopadao, „Zvezdani ratovi“ kao kulturna pojava ostaju veći od svakog pojedinačnog filma, i nastavljaju da pomeraju granice kinematografije. „Poslednji džedaji“ su veoma originalno rediteljsko ostvarenje, ali nam ne donose ništa novo na planu specijalnih efekata, niti je njihova priča nešto naročito novo na planu svetske filmske produkcije i naučne fantastike. Međutim, ono što zaista jeste novo jesu novi trendovi u filmskoj produkciji filmova koje publika iščekuje sa tolikim nestrpljenjem, da to predstavlja opterećenje za njegove tvorce i umetnike. To sa jedne strane znači da reklamna kampanja za takav jedan film mora nužno biti veoma perfidna i zavodljiva, kako bi maksimalno zagolicala pažnju publike, a da im ne otkrije bitne elemente zapleta radnje (koju nije preterano teško predvideti u jednom sudbinski determinisanom svetu kao što je daleka, daleka galaksija), što samo po sebi nije problem, ali više nije dovoljno. Da bi publika mogla da očuva faktor nepredvidljivosti u dugim filmskim serijalima poput ovog, postalo je neophodno podmetati joj s vremena na vreme „kukavičja jaja“, odnosno elemente zapleta koji deluju bitno, ali čija je jedina svrha da je zavedu na pogrešan trag, a kolosek po kome se odvija radnja razgranaju da ne bi bio previše predvidljiv.

To znači da se u pripovedanju „Zvezdanih ratova“ odustalo od pravila „Čehovljevog pištolja“, koje se u mejnstrim Holivudu do dana današnjeg veoma retko dovodilo u pitanje. Filmovi u kome „napunjen pištolj koji leži na stolu uvek mora da opali“ nisu predviđeni za publiku koja će po sto puta analizirati svaki kadar najave filma u nameri da iz njegovo sadržaja rekonstruiše celi tok radnje filma, bez obzira na to što su i sami svesni da im takav pristup kvari budući ugođaj u filmu. Novi „Zvezdani ratovi“ su stoga puni „Čehovljevih pištolja“ čija je jedina svrha da „ne opale“, kako bi pucanj onog jednog koji je opalio i dalje ostao koliko-toliko iznenađujućim. U „Poslednjim džedajima“ se takvim elementima pokazuje pitanje Rejinih roditelja (za koje se ispostavlja da su potpuno nebitni), odnosno Snoukove političke pozadine i motivacije (za koju se ispostavlja da je samo scenografija za razvoj priče o Kajlou Renu). Šta to znači za svetsku kinematografiju? Znači da ćemo u budućnosti imati prilike da gledamo sve veći broj filmova čija radnja ne prati čelična pravila žanra, ali zato dobija na nepredvidljivosti i faktoru iznenađenja. Da li je to bolje od ovoga to imamo sada? Možda jeste, ali je sigurno da se mnogima to neće dopasti, baš kao što se mnogima nisu dopali ni „Poslednji džedaji“.

Sve u svemu, novi „Zvezdani ratovi“ dali su nam još jedan odličan film čija će vrednost (nasuprot uobičajenim trendovima „rasturača bioskopskih kasa“) verovatno samo rasti sa starošću – što je, uostalom, bio slučaj i sa svim ostalim filmovima ove franšize. U pitanju je još jednom film koji su pravili ljubitelji za ljubitelje, ali koji u sebi ima dovoljno one tradicionalne magije da natera čak i „neutralnu“ publiku da ga obavezno pogleda, i da u njemu uživa. Nakon što smo mogli da vidimo dva od tri filma najnovije trilogije, po svoj prilici slobodno možemo da kažemo da se franšiza nalazi u rukama ljudi koji znaju šta rade, i koji su na dobrom putu da u svetu filma naprave od „Zvezdanih ratova“ ono što su oni već u svetu stripa, crtanog filma i književne fantastike.A činjenica da je Rajan DŽonson već dobio „tezgu“ da snima prvi film sledeće trilogije (koja, navodno, više neće imati veze sa porodicom Skajvoker), i koji će izaći za četiri godine, pokazuje da su producenti svesni da imaju kvalitetnu ekipu koja ima pravi pristup ovoj bogatoj mitološkoj zaostavštini. Sada čekamo posebni film o Hanu Solou, koji izlazi sledeće godine. A do tada „Zvezdani ratovi“ ostaju obavezno štivo za sve ljubitelje fantastike, koji mogu da biraju između niza novih knjiga, stripova i crtanih filmova kojima mogu popuniti vreme do sledećeg filma.