"Покољ" или "геноцид" - о једној вештачкој и штетној дилеми

Дана 11. октобра 2020, на интернет страници jadovno.com, објављен је текст стоматолога Душана Басташића Професоре, зашто оспоравате Покољ?, у којем се аутор критички односи према дијелу мог интервјуа, који сам дао за лист Печат (Злочини у низу, бр. 633, 25. септембар 2020, стр. 42‒46). Наиме, на питање: „Недавно је једно удружење грађана из Бањалуке покренуло иницијативу да се Геноцид над Србима у НДХ (1941‒1945) преименује у „покољ”. Како Ви гледате на ту иницијативу?”, дао сам сљедећи одговор: „У питању је веома штетна и опасна иницијатива, која Геноцид над Србима у НДХ (1941‒1945) спушта на нижи ниво злочина. Наиме, кад се каже Геноцид над Србима у НДХ (1941‒1945) речено је све: шта је почињено, над ким је почињено, гдје је почињено, односно ко је починио и када је починио. Кад се каже „покољ”, није ништа речено и тек би неупућенима требало објашњавати о чему се ради. У ствари, покољ или масакр, како се преводи у страним језицима, није исто што и геноцид. Покољ може бити извршен над људима и над животињама, може бити изненада, у бијесу, без икакве претходне идеолошке припреме, коју геноцид подразумијева... На примјер, неки човјек у нервном растројству уђе у тржни центар у Америци и убије 20 људи. Он је извршио покољ. Нека болест нападне фарму свиња и власници морају да изврше покољ свиња. Заиста, употреба тог појма је веома широка. Да су се покретачи иницијативе посавјетовали са науком и струком, убијеђен сам да се не би упуштали у тако беспотребну и опасну авантуру покушаја промјене имена Геноцида над Србима у НДХ (1941‒1945). И то промјене имена у нешто ниже, што ни издалека не означава најтежи злочин, који је над Србима починила НДХ, злочин геноцида. Све релевантне научноистраживачке и образовне установе у Републици Српској јавно су се огласиле и осудиле такав аматеризам, који је својеврсни показатељ колико још треба радити на просвјећивању људи и на њиховом образовању о Геноциду над Србима у НДХ (1941‒1945), као једном од темељних догађаја српске историје и једном од стубова српског националног идентитета.” (Печат, бр. 633, стр. 44‒45).

Очигледно испровоциран мојим критичким ставом према овој беспотребној, бескорисној, штетној и опасној иницијативи, коју је, ко зна из којих разлога, покренуо у прољеће 2019, Душан Басташић написао је текст, који је након објаве на сајту Удружења „Јадовно 1941”, којим руководи, објавио и на друштвеној мрежи фејсбук, на профилу истог удружења, који такође уређује Басташић. Како је наслов објављеног текста дефинисан тако да недовољно упућеног читаоца може навести на помисао да оспоравам Геноцид над Србима у НДХ (1941‒1945), јер Басташић под појмом „покољ” подразумијева Геноцид над Србима у НДХ (1941‒1945), услиједио је низ примитивних коментара корисника те друштвене мреже, на граници позива на линч, у којима је речено да сам „душа продана”, „усташа” и „професорска ништарија” и да ми треба забранити да се изјашњавам као Србин, те ме изопштити из Цркве. Овдје, наравно, не желим да наводим све вулгарне изразе, којима су ме „частиле” заведене и острашћене Басташићеве присталице, али је важно истаћи да он никога од њих није упозорио на непримјереност таквих коментара, а поготово их није обрисао, чиме је показао своје одобравање са изнесеним говором мржње.

Иницијатива Душана Басташића да се Геноцид над Србима у НДХ (1941‒1945) преименује у „покољ” није наишла практично ни на какву подршку у научним и стручним круговима. Све релевантне установе у Републици Српској осудиле су и одбациле ту иницијативу 24. априла 2019.

Иницијатива Душана Басташића да се Геноцид над Србима у НДХ (1941‒1945) преименује у „покољ” није наишла практично ни на какву подршку у научним и стручним круговима. Све релевантне установе у Републици Српској: двије катедре за националну савремену историју при филозофским факултетима у Бањалуци и Палама, Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица и Јавна установа Спомен подручје „Доња Градина” осудиле су и одбациле ту иницијативу 24. априла 2019. У документу којим су се огласиле четири установе, речено је „да се покољ може дефинисати као акт тренутног развоја ситуације, афекта, освете и обично је догађај који траје краћи временски период, нужно без дугорочног развоја и понављања, што се, свакако, не може рећи за злочин геноцида.” Такође, речено је да „покољ може бити и акт појединца или мале неорганизоване групе, док геноцид то није. (...) Покољ представља означење нижег степена злочина од оног који је извршен над српским народом у НДХ, а његова примјена би неминовно унијела забуну у научна истраживања, прије свега при компарацији различитих категорија злочина. (...) Аутор одлуке јавност није удостојио етимолошког, семантичког и симболичког објашњење предложеног имена. Зато сматрамо да овакав приступ није озбиљан, а ни методолошки оправдан, нити усклађен са савременим рехуманизујућим трендовима културе памћења, а истовремено је и у супротности са темељним вриједностима српске духовности и националне културе у цјелини.”

Прво, зашто је потребно Геноцид над Србима у НДХ (1941‒1945) друкчије називати? И друго, зашто га је потребно називати баш „покољем”?

Преименовање Геноцида над Србима у НДХ (1941‒1945) није подржала ни једна од шест катедри за националну савремену историју, односно историју Југославије, на универзитетима у Републици Српској и Србији, на којима ради десетак професора. Басташићеву идеју нису подржале ни три најпозваније научне установе у Београду: Музеј жртава геноцида, Институт за савремену историју и Институт за новију историју Србије, у којима ради око 70 историчара који се баве историјом Срба у 20. вијеку. Ако узмемо у обзир да и у другим установама такође раде проучаваоци националне савремене историје, долазимо до чињенице да, од око 100 активних српских историчара у Републици Српској, Србији и Црној Гори, историчара у радном односу, ни један једини није подржао Басташићеву иницијативу. Подршка није добијена ни од Одбора за Јасеновац Српске православне цркве. Дакле, наука и струка показале су неподијељену одлучност против овог аматеризма. Па ко је онда подржао покушај преименовања Геноцида над Србима у НДХ (1941‒1945)? То су учинила двојица пензионисаних историчара: академик Василије Крестић, члан Српске академије наука и уметности и др Никола Жутић, бивши научни саветник Института за савремену историју. Међутим, ниједан није аргументовано образложио зашто даје подршку Басташићевој идеји, односно није покушао да одговори на два питања. Прво, зашто је потребно Геноцид над Србима у НДХ (1941‒1945) друкчије називати? И друго, зашто га је потребно називати баш „покољем”? Дубоко сам увјерен да је немогуће дати аргументовано научно образложење у корист Басташићеве иницијативе. Узгред, академик Крестић један је од десет историчара који су чланови САНУ, у радном саставу, и једини од њих који је дао подршку Басташићу. Шта је заиста мотивисало Крестића и Жутића да подрже ову неозбиљну идеју једног аматера, који нема никакво историјско образовање и који је напросто „одлучио” (сам или по нечијем налогу) да је Геноцид над Србима у НДХ (1941‒1945) исто што и „покољ”, тешко је поуздано утврдити. Можда се једноставно ради о недовољној обавијештености, олаком прихватању свега што долази из Бањалуке и Републике Српске без озбиљнијег промишљања (што није ријетка појава у Београду), жељи да се подржи рад једног удружења које се бави културом сјећања и памћења, потребом да се искаже сопствени патриотизам, српство, радикализам... А можда су у питању и неки разлози личне природе.

У свом тексту, Басташић наводи да је добио подршку једног „српског књижевника и публицисте”, који тврди да Геноцид над Србима у НДХ (1941‒1945) нема име (!) и који је прије неколико дана прогласио званично отвореном „сезону лова на балије и усташе” у Републици Српској, пожеливши „добар поглед”! (Данијел Симић, Коме је мрска, било каква Српска, www.frontal.rs, 15. октобар 2020). Ријеч је о најоданијем сљедбенику идеје о „покољу”, жељном медијске пажње и присуства у јавном простору, типичном „басташићевцу”. Али, изгледа да екстремне идеје, попут ове о „покољу”, баш такве сљедбенике и траже. Међу своје присталице (тзв. „покољаше”), Басташић убраја једног професора српског језика и књижевности (из Фоче), једног правника и публицисту, још једног књижевника... Додуше, на том списку је и један угледни српски социолог, о чијим разлозима за пристајање уз Басташића можемо размишљати на сличан начин као и о Крестићевим и Жутићевим. (Басташић међу своје присталице убраја и још једног познатог српског историчара, али се не може поуздано утврдити да ли је заиста добио његову подршку и у којој мјери, односно за шта.)    

Душан Басташић, без основних знања о историјској методологији, позива се на дјело Милорада Екмечића Дуго кретање између клања и орања: историја Срба у новом веку (1492‒1992), односно на страницу књиге на којој пише: „Покољ је био општи, разорио све моралне везе које једно друштво чини људском заједницом.” Басташић наводи реченицу која почиње ријечју покољ, па се, у складу са правописом, пише великим почетним словом. Међутим, Екмечић исту ријеч помиње у својој књизи на више мјеста у средини реченице и пише је малим почетним словом, а понекад је користи и у множини: „(...) Већ 13. маја је извештено да се, као одговор на покоље, организује српска побуна.” (2007, стр. 446). У истој књизи Екмечић пише и ово: „(...) Обавештајна служба италијанске војске је слала на време податке о масовном убијању Срба...” (2007, стр. 445), затим: „(...) Италијански војници су били нарочито зачуђени да неке од тих крвавих оргија воде католички свештеници.” (2007, стр. 446‒447), такође и: „(...) Након великог масакра претходних месеци и прогона усташких снага, улазак италијанских берсаљера од измрцвареног српског становништва је дочекан као ослобођење.” (2007, стр. 458). У књизи Дијалог прошлости и садашњости, Милорад Екмечић пише и ово: „(...) То се постизало масовним уништењем православног становништва, као и покрштавањем онога што би преостало.” (2002, стр. 378), затим: „(...) Наводно је и немачка војска била згађена на те изливе варварства.” (2002, стр. 378), као и ово: „(...) Нажалост, ни обавештајна служба италијанске војске (барем према званичним публикацијама) није знала за тачан податак која је установа у политичком врху хрватске државе и када наредила логорницима да са овом гигантском ликвидацијом народа од преко два милиона људи треба почети.” (2002, стр. 379).

Дакле, ако би неки други аматер одлучио да Геноцид над Србима у НДХ (1941‒1945) преименује у нпр. „Крваве оргије” или „Масовно убијање” или „Велики масакр” или само „Масакр” или „Масовно уништење” или „Варварство” или „Гигантска ликвидација”, он би могао да се позива на Екмечића на исти начин и једнако „аргументовано” као што то чини и Басташић

Дакле, ако би неки други аматер одлучио да Геноцид над Србима у НДХ (1941‒1945) преименује у нпр. „Крваве оргије” или „Масовно убијање” или „Велики масакр” или само „Масакр” или „Масовно уништење” или „Варварство” или „Гигантска ликвидација”, он би могао да се позива на Екмечића на исти начин и једнако „аргументовано” као што то чини и Басташић. И у дјелима других историчара, који су се бавили Геноцидом над Србима у НДХ (1941‒1945), могу се наћи разни изрази: помор, истребљење, погром, затирање... И сваки израз је мање-више прихватљив са становишта ближег описивања и дочаравања читаоцу процеса који се дешавао. Међутим, ниједан историчар није дао ексклузивитет једном појму и инсистирао да он буде нови назив за Геноцид над Србима у НДХ (1941‒1945). То је могао да уради само један аматер.  

Душан Басташић устремио се и на нове и изванредне уџбенике историје у Републици Српској, у којима је обрађена историја 20. вијека. Ови уџбеници, чији је аутор проф. др Драгиша Д. Васић, а један од рецензената моја маленкост, непосредан су резултат процеса који је започео семинаром Образовање о Холокаусту, геноцидима у Независној Држави Хрватској и превенцији геноцида (који је одржан током 2016‒2017. и о којем ће бити ријечи нешто касније). Једно од основних начела историјске методологије подразумијева да се неко дјело приказује или критикује у цјелини, а не само један његов дио. Међутим, Басташићу смета само 115. страница у једном од њих (Драгиша Д. Васић, Историја за 9. разред основне школе, Источно Ново Сарајево 2018), премда на њој нема ништа спорно. Истовремено, он прећуткује да у уџбенику постоји наставна јединица Независна Држава Хрватска и њена политика геноцидâ над Србима, Јеврејима и Ромима (стр. 124‒127), у којој је тема сасвим примјерено обрађена и у складу са узрастом ученика деветог разреда. Можда би Басташићу више пријао наслов: Независна Држава Хрватска и њена политика покоља над Србима и геноцидâ над Јеврејима и Ромима. Басташићу смета и неколико страница у уџбенику за завршне разреде гимназије (Драгиша Д. Васић, Историја за 4. разред гимназије општег и друштвено-језичког смјера и 3. разред гимназије природно-математичког смјера, Источно Ново Сарајево 2020), у којем такође постоји одлична наставна јединица (стр. 149‒153), истог наслова као и у уџбенику за завршни разред основног образовања. Посебну пажњу завређује Басташићева критика текста на 230. страници, у наставној јединици Пропаст Југославије. Ратови за југословенско насљеђе, који гласи: „Бројне злочине чинили су припадници свих зараћених страна. Мјеста масовних злочина била су: Сребреница, Козарац, Казани, Кравица, Ахмићи, Пакрац, Овчара, Медачки џеп... Највише су били разорени градови: Вуковар, Сарајево и Мостар. Масовни злочин који су починили припадници оружаних снага Републике Српске у околини Сребренице јула 1995. оквалификован је од Међународног кривичног суда за бившу Југославију, потом и од Међународног суда правде као геноцид.” Да је Басташић заиста добронамјеран, упознао би читаоца своје „критике” да овај дио текста има и наставак на истој страници: „Међународни кривични суд за бившу Југославију у Хагу установиле су ОУН на потицај западних сила још у току рата у БиХ. Рад овог суда и његове пресуде редовно су биле предмет спорења, нарочито међу некадашњим зараћеним странама. Хашки суд пратиле су бројне афере, а кориштен је и као средство притиска у остварењу политичких циљева. Несразмјерно је велики број оптужених и осуђених Срба, укључујући и њихове политичке и војне вође, у односу на остале ратне стране. У српском јавном мњењу Хашки суд углавном се доживљава као симбол селективне правде, заправо неправде, као средство сваљивања кривице за рат искључиво на српску страну, што је било у складу са политиком водећих западних сила у југословенским ратовима, као и касније.”

На крају текста, Душан Басташић закључује да смо „не тако давно” он и ја сарађивали на пољу чувања „сјећања и памћења на српске жртве Геноцида”, па поставља питање: „Шта се то у међувремену десило, што је у потпуности измијенило ту перцепцију?” Басташић је приложио моју фотографију, преузету са друштвене мреже фејсбук, која је снимљена у Јерусалиму, гдје сам 2017. имао веома користан боравак у Међународном меморијалном центру за изучавање Холокауста „Јад Вашем”. Као да тиме жели да читаоца наведе на закључак „одакле вјетар дува”, тј. шта и ко стоји иза те „промјене перцепције”.  

Кад ме једног сунчаног зимског дана, током мог петомјесечног истраживања у Риму 2009‒2010, позвао тадашњи амбасадор Босне и Херцеговине у Италији, иначе Србин из Бањалуке, објаснио ми је да му је стоматолог Душан Басташић упутио молбу, како би дошао до неких докумената из Историјског архива Главног штаба италијанске војске, питајући ме да ли бих отишао у тај Архив и фотографисао тражена документа. Све што сам пронашао и фотографисао, уступио сам Басташићу по повратку из Италије у прољеће 2010, а он је сва документа предао једној новинарки, која је на основу њих објавила књигу. У предговору првобитног рукописа, није чак ни поменула откуд јој документа, па је тек на опаску да то није етички, на једном мјесту захвалила „Зорану Латиновићу”. Ипак, наша сарадња настављена је једним необичним догађајем. Наиме, у априлу 2011. године Душан Басташић замолио ме да идем са њим у Загреб, јер нико други није хтио, како бисмо разговарали са бившим хрватским предсједником Стјепаном Месићем, коме бисмо предочили да је уништена спомен плоча на острву Паг и како бисмо издејствовали њену обнову. Мој једини услов био је да се наша посјета Месићу објави у средствима информисања, како бисмо избјегли могуће спекулације. Тада је објављено да сам члан Удружења „Јадовно 1941”, иако то никада нисам био. Помогао сам Душану Басташићу и у организовању међународне конференције о Јадовну 2011, премда сам му током тих активности, с обзиром на његов однос, морао стављати до знања да нисам један од запослених у његовом приватном предузећу. Био сам рецензент изложбе Моје Јадовно 2012, помогао сам да она буде постављена на Филозофском факултету у Бањалуци, што је било њено прво излагање, више пута сам, на Басташићеву молбу, писао препоруке домаћим и страним организацијама, како би додијелили финансијска средства Удружењу „Јадовно 1941” (Министарство културе и информисања Републике Србије 2014; Claims Conference New York 2014; Министарство спољних послова Србије ‒ Управа за сарадњу са дијаспором и Србима у региону 2016).

Дакле, наша сарадња искључиво се сводила на његове молбе да му помогнем и моју добру вољу да то учиним. Сигуран сам да сви историчари у Бањалуци и Крајини, који су сарађивали са Басташићем, прије него што је дошао у сукоб са њима (а таквих није мало), имају веома слично искуство. Све док је Душан Басташић остајао у оквирима вођења једног удружења грађана и уважавања мишљења и савјета науке и струке, неки вид сарадње био је могућ. Оног тренутка када је, вјероватно понесем добрим резултатима рада Удружења „Јадовно 1941”, себе ставио, не у исту раван са историчарима, него чак и изнад њих, свака даља сарадња постала је напросто немогућа. Преломна тачка био је семинар Образовање о Холокаусту, геноцидима у Независној Држави Хрватској и превенцији геноцида, који је одржан током 2016‒2017. године, а који су подржали Министарство просвјете и културе Републике Српске, Републички педагошки завод, Филозофски факултет Универзитета у Бањој Луци и Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица. Семинар је похађало 820 просвјетних радника из основних и средњих школа Републике Српске, од чега 281 професор и наставник историје и 539 професора и наставника српског језика и књижевности. Семинар је одржан у Приједору, Бањалуци, Добоју, Бијељини, Милићима, Источном Сарајеву и Требињу. Био сам један од пет предавача на семинару, који је веома добро прихваћен и који је организован, поред осталог, и да би једна туђинска организација била спријечена у намјери која је имала три циља: 1. да просвјетним радницима у Републици Српској наметне схватање да је Јасеновац био „радни логор”, 2. да просвјетне раднике у Републици Српској убиједи да су злочини над Србима у НДХ (1941‒1945) били одговор на „великосрпску политику” након 1918. године и 3. да ради на увођењу хашког тумачења српске историје у образовном систему Републике Српске.

Међутим, мом изненађењу није било краја када се Душан Басташић свом жестином устремио на семинар и предаваче (четири историчара и један теолог), покушавајући да оспори њихову компетентност, уз неутемељен изговор да семинар даје предност Холокаусту над Геноцидом над Србима у НДХ (1941‒1945) и да даје предност јеврејским жртвама у односу на српске жртве. (Откуд толика „холокаустофобија”?) С обзиром на то да је претходних година одржао више „предавања” о Јадовну, стекао сам утисак да је увријеђен чињеницом да није један од предавача на семинару, односно да је дошла до изражаја претјерана амбиција која вишеструко превазилази његове објективне способности. Ради очувања професионалног нивоа семинара и достојанства слушалаца предавања, организатори нису могли ни помислити да један стоматолог буде на списку предавача. Изгледа да је у свијести Душана Басташића већ тада било сазрело схватање да је, како је то добро примијетио професор историје Драгослав Илић (иначе син палог борца Војске Републике Српске), он себе „видио као човјека којем припада функција креатора свих процеса везаних за истраживање, образовање и меморијализацију Геноцида над Србима у НДХ на српском говорном подручју.” (Драгослав Илић, О нападима на владику Јована и Музеј жртава геноцида или ‒ није српски клеветати, nspm.rs 9. октобар 2020). Другим ријечима, он мора имати увид у сваку дјелатност која се тиче Геноцида над Србима у НДХ (1941‒1945), она мора проћи уз његово учешће или бар добити његову сагласност.  

Премда иницијатива да Геноцид над Србима у НДХ (1941‒1945) треба називати „покољем” није практично ни окрзнула науку и струку, очигледно је у неким круговима изазвала немир и смутњу и довела до нових подјела у српском народу. То је њен једини видљиви резултат. Због тога, у једној суседној држави могу задовољно да трљају руке

Ма како месијански синдром могао да буде опасан, још је опаснији ако је храњен обмањивањем људи, подметањем и навођењем на говор мржње. Никада раније у српском друштву није се десило да се један аматер упустио у тако крупно и озбиљно научно и стручно питање, са тако мало знања и тако много самопоуздања, агресивно заступајући своје мишљење (на које свакако има право), показујући при томе нулту толеранцију према неистомишљеницима. Премда иницијатива да Геноцид над Србима у НДХ (1941‒1945) треба називати „покољем” није практично ни окрзнула науку и струку, очигледно је у неким круговима изазвала немир и смутњу и довела до нових подјела у српском народу. То је њен једини видљиви резултат. Због тога, у једној сусједној држави могу задовољно да трљају руке.   

(Проф. др Горан Латиновић, историчар

Универзитет у Бањој Луци)