Pokémon GO – (bez)opasna moda i alegorija za srpsku opsesiju Zapadom

Najnovije izdanje Pokemon franšize i korak dalje u virtualizaciji stvarnosti

Dobro je poznato da su japanske kompanije veliki majstori za proizvodnju i kapitalizaciju proizvoda namenjenih na zabavi za decu. Ova zemlja je, pre svega zahvaljujući svojoj izvanrednoj, i u mnogim aspektima nenadmašnoj školi crtanog filma, izrodila ogroman broj zabavnih franšiza na emisijama za decu. Globalni uspeh ovih kombinacija crtanih filmova, video-igara, igračaka i brendiranih proizvoda često je zbunjivao i ozbiljne teoretičare globalne kulture i „industrije zabave“, dok su u Istočnoj Evropi i na Balkanu, sa svojom mešavinom pokondirenosti, retro-antikapitalizma i ravnodušnosti prema globalnim procesima na njih često gledali sa zapanjenošću, prezirom, podsmehom, pa i otvorenim neprijateljstvom.

Sličnu sudbinu doživela je i najnovija instanca japanske franšize „Pokemon“ (Pokémon, japansko-engleska skraćenica za „džepno čudovište“) – igra za mobilne telefone Pokémon GO, koja je doslovno preko noći (u većem delu Evrope i Severne Amerike objavljena je tek pre nekih nedelju dana) postala globalni fenomen i opsesija preko 30 miliona igrača.

Pokémon GO predstavlja do sada najuspešniji primer pojma tzv. „dograđene stvarnosti“ (augmentedreality) u industriji video-igara, što znači da igrači koriste svoje mobilne uređaje da „modifikuju“ stvarni svet oko sebe, kako bi učestvovali u igri. U ovom konkretnom slučaju to znači da su oni u mogućnosti da „love divlje pokemone“ u svome okruženju – ulicama, parkovima, dvorištima itd. – tako što ga istražuju pomoću GPS usluge svoga uređaja, „tražeći“ stvorenja koji se kao trodimenzionalne animacije ubacuju u stvarni svet, gledano kroz kameru telefona.

Igra je, naravno, pokupila hvalospeve velikog dela zapadne javnosti jer čini upravo suprotno od onoga što su video-igre činile decenijama – umesto da se igrač danima grbi ispred ekrana „ne videći bela dana“, izlazak na ulicu je kod ove igre obavezan, jer se samo tako mogu sakupiti resursi neophodni za igranje. 

Ono što ovu igru čini naročito zabavnom jeste aspekt starih dečijih igara tipa „Lov na zakopano blago“, gde se od igrača očekuje da, umesto da provode vreme skučeni u nekom ćošku nad svojim telefonom, ponekad pešače kilometrima da bi uspeli da ulove „čudovište“ koje im nedostaje. Naravno, tvorci igre su se veoma vešto iskoristili globalnim trendom „nostalgije devedesetih“, imajući u vidu činjenicu da danas mobilne telefone masovno koristi generacija ljudi koji su u vreme prvobitne pojave „Pokemona“ bili deca.

Teško je brojkama zahvatiti udar koji je igra načinila na globalnu industriju i sferu komunikacija, ali o tome svakako najbolje činjenice da igra posle nedelju dana od objavljivanja u SAD dnevno zarađivala oko 1,6 mln. dolara (iako je igranje „besplatno“), dok je vrednost vlasnika franšize – kompanije „Nintendo“ – za nedelju dana skočila na 7,5 milijardi dolara (oko 17% BDP Srbije, ili 30% srpskog javnog duga).

Igra je, naravno, pokupila hvalospeve velikog dela zapadne javnosti jer čini upravo suprotno od onoga što su video-igre činile decenijama – umesto da se igrač danima grbi ispred ekrana „ne videći bela dana“, izlazak na ulicu je kod ove igre obavezan, jer se samo tako mogu sakupiti resursi neophodni za igranje.

Takođe, dok su „masovne internet igre za više igrača“ (MMO) ranije stvarale „virtualnu“ interakciju među igračima preko interneta, kod Pokémon GO virtualni su samo pokemoni, dok sve ostalo – prostor, interakcija, drugi igrači – pripadaju „stvarnom svetu“, i nalaze se svi na mestu gde ih je dovela njihova navigacija u „lovu na čudovišta“. To znači da jedna vrsta razonode koja je do sada često kritikovana upravo zbog zdravstvenih rizika i antisocijalnosti odjednom postala povod da se učini suprotno – da se izađe u šetnju, pešači, i neposredno razgovara sa ljudima sličnih interesovanja. Utoliko nema sumnje da je reč o prekretnici u industrije zabave, koja će narednih godina sigurno dovesti do čitave poplave igara po ovom modelu.

Ozbiljni problemi i urbane legende

Tu se, međutim, dobre vesti vezano za igru završavaju. Praktično istovremeno sa milionima ljudi koji su pohrlili na ulice da „love“ pokemone pojavio se niz informacija, upozorenja i mitova koji su ukazivali na „mračniju stranu“ ove naizgled bezazlene igre. Veliki broj policijskih službi širom sveta počeo je javno da upozorava igrače da aplikaciju ne koriste dok voze, odnosno da se, dok je koriste, ne ponašaju neodgovorno u saobraćaju. Istovremeno, na internetu se pojavio veliki broj amaterskih snimaka doslovnih stampeda na mestima u velikim gradovima gde se mogu naći naročito „retki“ pokemoni. Neka od ovih okupljanja su blokirala saobraćaj, a sinonim za ovu vrstu ludila postao je snimak vozača koji istrčava iz automobila na sred ulice da bi ulovio virtualno čudovište.

Sve ovo je dalo povoda da se internetom raspreda niz urbanih legendi i rekla-kazala priča o ljudima koji „podleću pod kola“, „provaljuju u tuđe kuće“ (krupan problem u do zuba naoružanoj Americi) ili „stradaju u stampedu“.

Sve ovo je dalo povoda da se internetom raspreda niz urbanih legendi i rekla-kazala priča o ljudima koji „podleću pod kola“, „provaljuju u tuđe kuće“ (krupan problem u do zuba naoružanoj Americi) ili „stradaju u stampedu“. Iako nijedan od ovih slučajeva nije zabeležen, jesu neki drugi koji nisu ništa manje bizarni. Igrači su se pojavljivali grobljima, u bogomoljama, prilaznim putevima za bolnice i vatrogasce, a o problemima sa lokalnim stanovništvom u gusto naseljenim krajevima da ne govorimo. Do sada je potvrđeno da su na više mesta u SAD razbojnici koristili „mamce za pokemone“ unutar igre da bi namamili pokemone, a za njima i naivne „lovce“ u izolovane delove grada gde bi ih kasnije opljačkali. Međutim, još veći problem su izazvali očigledni rizici za bezbednost, budući da su pokemoni do sada iskrsavali na lokacijama gde ne bi smelo da ih bude – oko železničkih šina, na deponijama, ili u vojnim bazama. To je dovelo, recimo, do otvorene zabrane igranja u zonama vojnih baza u Izraelu, a Savet Federacije parlamenta Rusije uskoro će razmatrati zakon kojim se korišćenje igre ograničava u zoni religijskih objekta i bezbednosne infrastrukture.

Sve pomenuto, međutim, predstavlja sitnice, koje se mogu uporediti sa bilo kojom drugom globalnom modom u sferi informacionih tehnologija, i jagma koja se oko pomenutih „incidenata“ pravi u medijima u najvećoj meri je plod nastojanja samih medija da unovče popularnost igre i okoriste o ogromnoj pažnji koju privlači u svetu (a nije isključeno da je neke od spektakularnih mitova plasirala sama kompanija „Nintendo“ kako bi održavala tzv. „viralni status“ vesti o igri u javnosti). Međutim, neka druga bezbednosna pitanja nisu ni blizu toliko naivna. Sećate li se kontroverzi koje su nastupile u Srbiji (kao i nizu drugih zemalja sveta) prilikom uvođenja čipovanih ličnih dokumenta? Jedan od osnovnih argumenata bio je mogućnost da se neprimetno i sa lakoćom prati kretanje nosioca karte, što su mnogi smatrali za direktno ugrožavanje elementarnih prava i sloboda građana.

E, Pokémon GO čini sve to, ali na neuporedivo višem planu. Igra ne samo da prati kretanje igrača preko satelita, već istovremeno umrežava te podatke sa čitavim nizom drugih podataka o igraču, dostupnih preko njegovog telefona. Ove informacije se, naravno, skupljaju „u reklamne svrhe“ i „ne bi trebalo da budu na raspolaganju trećim licima“, i u tom smislu ova igra se ne razlikuje mnogo od drugih „besplatnih“ globalnih usluga kao što su Gugl pretraživač, Gugl mape, Fejsbuk, 4square – globalnih usluga koje su duboko kompromitovane tesnim vezama sa američkim obaveštajnim strukturama preko podataka koje je objavio Edvard Snouden. Ali Pokémon GO je u ovom narušavanju privatnosti vlasnika telefona ipak otišao (nekoliko) korak(a) dalje. Nedugo nakon što se igra pojavila, na internetu je objavljen deo sadržaja ogromnog „ugovora o korišćenju“ (dugi i suvoparni ugovor na koji se „pristaje“ jednim klikom pre nego što se aplikacija instalira), na osnovu koga se ispostavilo da aplikacija dobija neograničen pristup bezmalo svim podacima koje korisnik ima na svom telefonu, uključujući dozvolu za menjanje naloga, pristupanje kameri, čitanje i slanje elektronske pošte.

U međuvremenu je objavljena i ispravka igre koja – navodno – ove najočiglednije probleme rešava. Ali bez obzira na to, reč je o softveru koji po definiciji mapira kretanje, navike i interesovanja svojih korisnika, koji se opet tom bezmalo orvelijanskom nadzoru dobrovoljno (i rado) podvrgavaju.

Reakcija na ovo raspojasano narušavanje privatnosti u zapadnoj javnosti bile su toliko oštre, da je kompanija koja je razvila igru – Niantic Labs (inače u tesnoj vezi sa Guglom, koji je i sam ozloglašen zbog zloupotrebe privatnih podataka korisnika) – odmah istupila sa izjavom da su prekomereni zahtevi za dozvolama „greškom“ ušli u programiranje, a da sama igra (časna reč!) nije pristupala nikakvim podacima osim informacija o profilu korisnika igre. U međuvremenu je objavljena i ispravka igre koja – navodno – ove najočiglednije probleme rešava. Ali bez obzira na to, reč je o softveru koji po definiciji mapira kretanje, navike i interesovanja svojih korisnika, koji se opet tom bezmalo orvelijanskom nadzoru dobrovoljno (i rado) podvrgavaju.

Sve ovo navelo je proslavljenog američkog režisera i disidenta (u onoj meri u kojoj su u SAD mogući disidenti) Olivera Stouna da igru nazove „najnovijim korakom u invaziji na privatnost“ na kojoj se temelji savremeni „nadzornički kapitalizam“ (surveillance capitalism), a koji se, prema njegovim rečima, „u stvari svodi na totalitarizam“.

Krivolov na pokemone i iskrivljeni balkanski kosmopolitizam

Međutim, koliko god priča o Pokémon GO bila zanimljiva (i indikativna) na globalnom planu, ona ništa manje nije fascinantna kada se pogleda kroz lokalnu, srpsku i balkansku prizmu. Naime, domaći mediji su se odmah nadovezali na globalnu jagmu oko igre u nastojanju da se i sami „očešu“ o deo pažnje koji se posvećuje ovom fenomenu. Oni su to činili delimično prenoseći (najčešće neproverene) informacije o mnogobrojnim incidentima do kojih je igra dovela u inostranstvu, a delimično forsirajući (još neproverenije) „informacije“ o domaćim igračima ove igre. Ovaj medijski „lov na pokemone“ kulminirao je prenošenjem na internet sajtu B92 navodnog „upozorenja igračima u BiH“ da igrajući igru „ne zalaze u minska polja“. Iza saopštenja je stajala Fejsbuk stranica „Posavina bez mina“ i po svoj prilici reč je bila o šali ili ironiji, ali to nije sprečilo srpsku kompaniju sa nacionalnom frekvencijom da vest o „pokemonima po minskim poljima“ lansira u međunarodne medije.

Problem sa svim informacijama ovog tipa leži u tome što Pokémon GO zvanično i nije dostupna u balkanskim zemljama. To znači da kompanija zvanično nije uspostavila svoju mrežu usluga u Srbiji (i BiH), pa samim tim nije ni bila u prilici da pokemone postavlja „u minska polja“, „na autoput“ i sl. Bizarnosti se tu, međutim, ne završavaju. Uprkos činjenici da igra uopšte nije dostupna u Srbiji – veliki broj ljudi u našoj zemlji je ipak igra. Kako? Nelegalno, naravno, koristeći se piratskim verzijama, nelegalnim modifikacijama svojih uređaja, ili uvozeći u zemlju telefone kupljene i podešene na nekim od tržišta gde je igra dostupna.

Ono što do sada niko nije objasnio jeste kako je uopšte moguće da igra funkcioniše u Srbiji, kada bi to trebalo da podrazumeva da vlasnici aplikacije planski postavljaju sadržaje na određene GPS lokacije u našoj zemlji, što zvanično nije slučaj. Veoma je moguće da je reč o nekom obliku „ograničene funkcionalnosti“, i da srpski „krivolov na pokemone“ zapravo i nije ista igra za kojom lude igrači na bogatom Zapadu. Ali to nije sprečilo stotine mladih u Beogradu i drugim gradovima da krstare gradom „loveći“ (ili se bar pretvarajući da love) čudovišta za kojima juri celi „civilizovani svet“.

„Krivolov na pokemone“ predstavlja alegoriju koja prekrasno zahvata opsesivnu (i u osnovi provincijalnu) potrebu naših ljudi da „po svaku cenu“ učestvuju u globalnim modama. „Po svaku cenu“ ne u smislu da su spremni da, recimo, plate put u London kako bi tamo mogli da „legalno“ igraju igru, već u smislu da su spremni da razgrade, izigraju i parodiraju celi sistem na kome igra počiva kako bi održavali iluziju da rade „ono što se radi u svetu“. Sličnu situaciju u Srbiji smo praktično godinama imali kada su u pitanju čuveni „Eplovi“ telefoni marke „Ajfon“. Uprkos činjenici da „Epl“ godinama nije bio zainteresovan da svoje proizvode izvozi na malo i beznačajno srpsko tržište, stvar statusnog simbola među određenim društvenim krugovima u našoj zemlji bio je da se pohvale kako i oni koriste „Ajfone“. Ti aparati su, međutim, po pravilu bili kupljeni nelegalno, ušvercovani u zemlju, a zatim „slomljeni“ kako bi mogli da se koriste na našoj mreži – po pravilu uz značajno ograničenu funkcionalnost, bez dostupa nekim od ikoničnih servisa koji karakterišu ovaj brend. Na taj način se opsesivna potreba da se „bude deo Zapada“ manifestovala kroz fundamentalno kršenje elementarnih proklamovanih vrednosti zapadnog društva – vladavine zakona i intelektualne svojine.

Dva lica srpske opsesije Zapadom

Priča se, međutim, tu ne završava. Koliko god potreba naših sugrađana da učestvuju u ovoj najnovijoj modi bila smešna, iskarikirana i u suštini besmislena, Beograd i drugi gradovi Srbije daleko su od pomame koja je u vezi sa ovom igrom zahvatila metropole sveta.

Kod nas nema ni stampeda, ni tuča, ni pljački, niti podletanja pod tramvaje (a pogotovo nema „ulaska u minsko polje“), već se prosto može primetiti povećana koncentracija omladine koja šeta naokolo zagledana u ekrane svojih telefona (umesto da u njih zuri u nekom od obližnjih kafića). To, međutim, nije sprečilo srpske dežurne opadače Zapada da se obruše na igru kao „najnovije zlo koje nam je Cija natovarila na vrat“, bilo u nameri da nas „snima iz kosmosa“, bilo u nameri da „zaglupi našu decu“ kako bi se ova, poput Diznijevih leminga, sama bacala pod kola ili padala sa terase loveći pokemone. U tom preteranom prozivanju domaćih igrača Pokémon GO jedan deo naše javnosti do te mere je išao u krajnost, da je to bezmalo ličino na onu čuvenu (izmišljenu) priču o četvoro dečice koja su poginula zbog gledanja britanske dečije emisije „Teletabisi“ kada su, po ugledu na junake serije, „poskakali u bunar“.

 U tom preteranom prozivanju domaćih igračaPokémon GO jedan deo naše javnosti do te mere je išao u krajnost, da je to bezmalo ličino na onu čuvenu (izmišljenu) priču o četvoro dečice koja su poginula zbog gledanja britanske dečije emisije „Teletabisi“ kada su, po ugledu na junake serije, „poskakali u bunar“.

Iako i pasionirani igrači „Pokemona“ i njihovi glasni opadači predstavljaju samo malobrojan i ekstreman deo naše javnosti, njihov međusobni „konflikt“ otkriva jednu važnu zakonomernost koja odnosi na srpski odnos prema Zapadu uopšte. Naime, i jedni i drugi u svom viđenju Zapada nemaju veze sa stvarnošću. Dok prvi po svaku cenu rade nešto što se kod nas ne može raditi, jer kod nas jednostavno ne postoji, drugi tu nepostojeću pojavu kritikuju gledajući, isto kao i oni koje kritikuju, ne u svoju sopstvenu zemlju, već opet na Zapad. Tako domaći kritičari kada govore o Pokémon GO uopšte ne govore o relativno malobrojnoj populaciji klinaca koji su se uhvatili za najnoviju modu (kao što su to radili toliko puta ranije), već upravo o „stampedima, ubistvima i smrtnim slučajevima“ koji su se (navodno) dogodili na Zapadu. Tako se jednoj iluziji Zapada suprotstavlja druga, a obe su utemeljene da duboko provincijalnom i opsesivnom odnosu prema simulakrumu „zapadne kulture“ (dakle ne čak autentičnoj zapadnoj kulturi), i obe predstavljaju oblik ideološkog potčinjavanja kolonije diktatima metropole i matice.

U svemu tome Pokémon GO je potpuno nebitan, jer srpski sukob zapadnjaka i antizapadnjaka je potpuno identičan po svim drugim pitanjima. Srpske feministkinje ne idu po selima i bore se za otvaranje perspektiva za mlade žene koje su u XXI veku osuđene na „kuhinjsko ropstvo“, one dele na fejsbuku herojske citate britanskih sufražetkinja sa početka XX veka, da bi ih kritikovali „srpski konzervativci“ koji citiraju „sociološka istraživanja“ sa opskurnih američkih sajtova. Domaći ateisti, kada gledaju na SPC, vide Katoličku crkvu iz propagandnih pamfleta američkih levičara, a domaći anti-ateisti ih napadaju pozivajući se na argumente pripadnika američkih protestantskih sekti. Rasprava o kreacionizmu u Srbalja ne pita za mišljenje nijednog pravoslavnog bogoslova, već samo predstavlja nemušti odjek gigantomahije koja se po tom pitanju vodi u sudnicama centralnih SAD.

Slično „uvozimo“ rasprave o rasizmu, gej-pravima, Berniju Sandersu i Donaldu Trampu, o štetnosti vakcina, ili o stranim obaveštajnim službama – u potpunosti ignorišući domaće realije, i odsustvo relevantnosti navedenih pitanja za naše društvo u celini. Domaći zapadnjaci i njihovi ideološki protivnici tako podjednako služe istom cilju – pretvaranju Srbije u kulturni zapećak „Sveta“ (u smislu „Zapadnog Sveta“ – uglavnom izjednačenog sa zemljama koje su priznale nezavisnost Kosova), u kome medijske kuće iz Njujorka i Londona diktiraju o čemu ćemo misliti, o čemu raspravljati, kojim ćemo se problemima baviti i na koji način ćemo im pristupati.

Lovite pokemone – s merom

Svojevremeno je legenda srpskog novinarstva Bogdan Tirnanić zaključio raspravu koja se povela o štetnosti američke brze hrane rečima „jedem u Makdonaldsu jednom godišnje i nije mi ništa“. Ova vrsta elementarnog zdravorazumskog stava i umerenosti jeste upravo jedini odgovor na sve prazne mode i trendove koji nam dolaze sa Zapada.

Naravno da nije dobro ako jedno dete hoda Beogradom kao zombi fiksirano za ekran svog mobilnog telefona. Ali to već nije problem Pokémon GO, to je problem kućnog vaspitanja. Jer umesto lova na pokemone, to isto dete može provoditi dane čitajući besmislice po Fejsbuku, ili raspravljajući sa vršnjacima preko „Votsapa“ o najnovijem izdanju „Farme“ ili „Parova“, ili lepeći plakate za neku stranku. Najnovija „Nintendova“ igra je samo još jedan način da se upropastite u moru drugih. Uostalom, nije li čuveni Don Kihot pobudalio radeći bez mere upravo ono što današnji mediji jadikuju da naša deca ne rade dovoljno – čitajući knjige?

Što se tiče „invazije na privatnost“ i „rizika za bezbednost podataka“ u slučaju ove igre, u pitanju su argumenti koji svakako nisu zanemarljivi, i koji svedoče o jednoj zabrinjavajućoj krivulji savremenog tehnološkog društva, koju Oliver Stoun nije neosnovano ocenio kao totalitarnu.

Što se tiče „invazije na privatnost“ i „rizika za bezbednost podataka“ u slučaju ove igre, u pitanju su argumenti koji svakako nisu zanemarljivi, i koji svedoče o jednoj zabrinjavajućoj krivulji savremenog tehnološkog društva, koju Oliver Stoun nije neosnovano ocenio kao totalitarnu. Ali ni tu ne treba zaboraviti jednu banalnu činjenicu, a to je da moderna tehnološka pomagala kontrolišu naš život samo u onoj meri u kojoj im to dozvolimo. „Fejsbuk“ može biti izuzetno koristan poslovni alat, ili sjajan način da ostanete u kontaktu sa prijateljima i porodicom koji žive daleko od vas, a može biti i postapokaliptični sistem za ispiranje mozga i kiborgizaciju čoveka. Na televiziji možete gledati izvođenje „Krcka Oraščića“ u Boljšoj teatru, ili „Farmu“ i „Parove“. Novine mogu biti i „Politika“ i „Informer“. I tako unedogled.

Potpuno isto važi, ne samo za Pokémon GO, već za bilo koje savremeno sredstvo koje koristi internet. Kada otvarate nalog na „Guglu“ i „Fejsbuku“, morate računati sa činjenicom da će te kompanije imati uvid u sve što preko njihovih servisa radite i govorite. I u tome nema ničeg strašnog, dokle god tu činjenicu uvek imate u vidu, i dokle god zaboravite na svaku pomisao o „privatnosti“ kada se koristite ovim uslugama. Reći nešto na „Fejsbuku“ ili „Tviteru“, bez obzira na „podešavanja privatnosti“, znači reći to javno. Ako hoćete privatni razgovor, uvek možete sa nekim otići na kafu. A ako vaš prijatelj usput zastane par puta da iza ugla telefonom „uhvati“ nekog pokemona, nemojte oko toga praviti veliku dramu. U pitanju je ipak moda kao i svaka druga.