Pohvala srpskoj narodnoj zastavi, ili “sloga biće poraz vragu“

U zemlji u kojoj se redovno i rutinski krši Ustav, nikoga ne iznenađuje previše redovno kršenje nekog pojedinačnog zakona, makar se taj zakon ticao i nečega tako sveprisutnog i simbolički značajnog kao što ne nacionalna zastava. Naravno, tu ni najmanje ne pomaže što je Zakon o izgledu i upotrebi grba, zastave, i himne Republike Srbije sam po sebi nedorečen i u velikoj meri protivrečan. Problema sa ovim zakonom ima mnogo, kršenja se najčešće tiču neodgovarajućeg isticanja zastave i nebrige o njenom održavanju, ali sistemski problem svakako predstavlja to što je on uveo svojevrsnu šizofreniju u veksilološko predstavljanje države Srbije, proglasivši da ona ima dve zastave – Državnu („zastava sa grbom“) i Narodnu („zastava bez grba“). Iako zakon određuje Državnu zastavu kao simbol državnih organa Srbije, on propisuje njenu upotrebu i u slučajevima „predstavljanja Države“ koji nemaju veze sa radom državnih organa, što je dovelo do situacije da se danas ona koristi i gde treba, i gde ne treba, i gde nipošto i ni u kom slučaju ne bi smela da se koristi. Tome svakako doprinosi činjenica da Zakon praktično ne zabranjuje upotrebu Državne zastave u bilo kojoj nameni, dokle god se „ne koristi kao robna marka“, niti se njom „vređa javni moral, ugled, i dostojanstvo Republike Srbije“. Zakon posvećuje mnogo pažnje besmislenim i arhaičnim detaljima, na kojoj strani sveta na trgu sme da se nalazi jarbol sa zastavom, i sa koje strane reda zastava treba da bude istaknuta, ali on praktično ni na koji način ne objašnjava svrhu Narodne zastave, svodeći njenu upotrebu na neodređeno „ostalo“.

Bez ikakve sumnje, Državna zastava Srbije je veoma popularna među narodom, koji je rado ističe na svadbama, svečanostima, prilikom sportskih događaja, i iako logika postojanja „Državne“ i „Narodne“ zastave podrazumeva da u tim situacijama ne bi trebalo koristiti simbol državnih organa (kao što, recimo, kafana ne bi mogla da nosi ime „Opština Vračar“ ili „Prvi osnovni sud“), Zakon ovu upotrebu eksplicitno ne zabranjuje, a u slučaju sportskih manifestacija je čak i otvoreno dozvoljava. Na taj način srpska reprezentacija u vaterpolu izlazi na teren kao da je u pitanju Garda Vojske Srbije, a ne grupa sportista, dok privredna komora ističe zastavu kao da je Ministarstvo privrede. Zakon takođe propisuje Državnu zastavu kao obaveznu na rečnim plovilima, iako samo poreklo distinkcije između „državne“ i „trgovačke“ zastave potiče upravo iz potrebe da privatni i komercijalni brodovi ne nose oznake državnih organa na sebi.

Razlozi popularnosti upravo Državne zastave među srpskim narodom u Srbiji (a u velikoj meri i među Srbima van Srbije) zavređuju posebno istraživanje, ali su oni svakako vezani za naročit srpski odnos prema jugoslovenskom fijasku. Srbi su dugo vremena osećali da su njihovi nacionalni simboli – poput krsta sa ocilima i dvoglavog orla – stigmatizovani kao element „(veliko)srpskog nacionalizma)“, a „denacionalizovane“ jugoslovenske i srpske simbole nastavili su da koriste i u vreme kada su ostali jugoslovenski narodi uveliko „pometali svoje grbove na zastave“.Tako je usvajanje trenutne zastave preporukom Vlade (vredi pomenuti – neposredno pre raspada Državne Zajednice sa Crnom Gorom) veliki broj građana doživeo kao nekakav čin nacionalnog prkosa, i prema ovoj zastavi se dan-danas odnosi sa izvesnom sentimentalnošću. Sa druge strane, Narodna zastava, taj najjednostavniji svesrpski simbol koji opstaje u kontinuiranoj upotrebi već skoro dva veka, potisnut je u zapećak, i danas se, osim na zgradi Narodne skupštine i nekih opštinskih i državnih institucija sa produhovljenim rukovodstvom, uglavnom retko može videti u Srbiji. Štaviše, građani su najčešće zbunjeni celom distinkcijom između dve zastave, a veoma često nisu ni čuli da postoji nekakva Narodna zastava kao pravna i zakonska kategorija. Za mnoge je Narodna zastava postala „Zastava Republike Srpske“, budući da srpski entitet u BiH nije stavio svoj grb na tradicionalnu trobojku (delimično i zato što im je Grb prethodno zabranio problematični Ustavni sud BiH).

Simbol srpske revolucije u Crnoj Gori

Situacija se, međutim, značajno izmenila početkom ove godine, kada je narodna srpska trobojka postala jedan od simbola građanske revolucije u Crnoj Gori, oličene u crkvenim litijama protiv pokušaja „nacionalizacije svetinja“ koje pripadaju Srpskoj pravoslavnoj crkvi (pravilniji naziv bi svakako bila „privatizacija svetinja“, jer u današnjoj crnogorskoj državi ne postoji državna, niti javna imovina, koja de facto nije prćija vladajuće oligarhije na čelu sa Milom Đukanovićem). Obična trobojka, bez dodatnih oznaka,veoma brzo se iskristalisala kao glavni protestni simbol, budući da ona stoji u osnovi i crkvene zastave (sa krstom i ocilima), i u Crnoj Gori veoma popularne „zastave kralja Nikole“ (sa belim dvoglavim orlom), ali pre svega iz jednostavnog razloga što se veoma brzo i bez mnogo muke može nacrtati na bilo kojoj površini.

Pre nego što je globalna pandemija privremeno zamrzla konflikt crnogorske države sa sopstvenim građanima, srpska trobojka postala je glavni politički simbol pobune protiv Đukanovićevog klijentističkog režima, čemu su u velikoj meri doprineli agresivni i najčešće tragikomični pokušaji režima da njenu upotrebu kriminalizuje, i da se ona pouklanjasa sve većeg broja zidova, pločnika, i drugih javnih površina na kojim je počela da niče kao štrumpf-pečurke. Naravno, na svaku prekrečenu zastavu naokolo bi iskrsle još tri, na beskrajnu frustraciju policije i partijskih kerbera, a na oduševljenje srpskog naroda u okolnim srpskim zemljama. Srpska trobojka je tako od simbola pobune preko noći prerasla u simbol jedinstva i solidarnosti, i danas praktično nema kvarta u bilo kom srpskom gradu gde se ne može naći nacrtana trobojka, praćena porukama podrške braći u Crnoj Gori.

Realnost stvarne političke borbe u Crnoj Gori iznela je u prvi plan nekoliko jednostavnih činjenica o zastavama koje se tamo koriste. Pre svega, zvanična „Državna zastava“ Crne Gore (crvena sa zlatnim dvoglavim orlom) postala je simbol Đukanovićeve partijske države i uzurpiranog aparata fizičke prisile, i kao takva je postala neomiljena među narodom na protestima (u poslednje vreme su počeli da je donose na proteste na silu). Naspram nje, demonstranti su počeli masovno da koriste niz alternativnih zastava iz crnogorske istorije kao što su crveni i beli „krstaš barjak“, ali je svakako najomiljenija upravo zastava Kraljevine Crne Gore i obična, narodna, srpska trobojka. Pritom zastava kralja Nikole možda, poput Državne zastave Srbije, izgleda lepo i raskošno, ali je za političku borbu jednako nepraktična kao i zvanična crnogorska zastava. Nju može nacrtati ili sašiti samo majstor profesionalac, dok narodnu trobojku u roku od nekoliko minuta može da napravi ili naslika bilo ko je u stanju da razlikuje boje. A u političkoj borbi jednostavnost i prepoznatljivost simbola nije nešto što ikada treba zanemariti.

Narodna zastava kao simbol nacionalnog jedinstva

Na taj način klinci koji slikaju grafite i murale po zidovima gradova Srbije intuitivno su shvatili nešto srpski državni organi ne vide, ili ne žele da vide. Kao ujedinjujući i sveopšti nacionalni simbol, Narodna zastava je neuporedivo moćnije, upečatljivije, i korisnije veksilološko rešenje od Državne zastave Srbije. Ovo nikoga ne treba previše da iznenadi – Republika Srbija je po ustavu matična država srpskog naroda, ali se najčešće ne ponaša kao takva, i srpski državni organi su pred događajima u Crnoj Gori najčešće gurali glavu u pesak, reagujući isključivo kada je to neizbežno, a najčešće samo kada biih vladajuće strukture sa druge strane granice neposredno prozvale. Mobilizacioni potencijal „obične“ srpske trobojke oni sigurno vide, ali ga se očigledno i plaše – u večitom strahu da ih još jednom „iz Sveta“ ne prozovu zbog „velikosrpske politike“ i „destabilizacije regiona“. Državna zastava Srbije je za njih paravan iza koga mogu da se sakriju, obarajući pogled „u svoje dvorište“, gledajući „svoja posla“ u državnim okvirima koji su im oktroisani.

Državna zastava Srbije isključuje i po ideološkoj osnovi, veoma nalik na zastavu bivše SR Srbije sa crvenom zvezdom petrokrakom. Dok je tadašnja zastava simbolički isključivala Srbe koji sebe ne doživljavaju kao komuniste i socijaliste, današnja zastava analogno isključuje Srbe koji imaju otpor prema monarhiji

Ali klinci koji crtaju murale po Borči, Mirijevu, ili na Novom Beogradu nemaju tu vrstu pijeteta prema „sudu Međunarodne zajednice“, a još manje prema tananim osećanjima političke čaršije u Sarajevu, Zagrebu, ili na Cetinju; njima je kudikamo bitnije da mogu da podrže svoju braću koja se nošenjem srpske zastave u Crnoj Gori izlažu realnoj represiji i progonu, nego da brinu šta će o tome da pomisli neki Entoni Godfri, Miroslav Lajčak, ili Ričard Grenel. I oni su prepoznali značaj Narodne zastave kao ujediniteljskog, nacionalnog simbola. Nema sumnje da su Državna zastava Srbije, zastava Kraljevine Crne Gore, ili nedavno usvojena „tradicionalna zastava Vojvodine“ lepe i s razlogom omiljene, ali grbovi na njima su objektivan simbolički višak, oni predstavljaju ono „ali“ koje ograničava i specifikuje kontekst upotrebe, pa samim tim predstavljaju razvodnjavanje nacionalne simbolike i njeno svođenje na lokal-patriotizam, i to ne istorijski i organski, već „lokal-patriotizam avnojevskih granica“.

Nacionalni simboli moraju biti jednostavni i moraju biti inkluzivni. Aktuelna Državna zastava Srbije je namenski dizajnirana da ne bude zastava svih Srba, već samo građana Srbije. Svrha njenog postojanja je da ograničava i isključuje, da odvaja jedne Srbe od drugih, da ne bude pansrpska trobojka. Iako je njena veza sa srpskom nacionalnom zastavom direktna i očigledna, njena uloga se ne razlikuje mnogo od ozloglašene („Čankove“) „zvanične zastave Vojvodine“, pa ni od same „Državne zastave Crne Gore“. Simbolička funkcija svih tih zastava je unutarsrpska segregacija.

Pritom ova segregacija nije samo geografska: Državna zastava Srbije isključuje i po ideološkoj osnovi, veoma nalik na zastavu bivše SR Srbije sa crvenom zvezdom petrokrakom. Dok je tadašnja zastava simbolički isključivala Srbe koji sebe ne doživljavaju kao komuniste i socijaliste, današnja zastava analogno isključuje Srbe koji imaju otpor prema monarhiji, ili uopšte prema tradicionalizmu. Pritom nijedna od krupnih ideoloških grupacija unutar srpskog naroda (ako ne računamo bosanske muslimane) nema problem sa Narodnom zastavom. Ovaj ujedinjujući „transideološki“ i „transgranični“ potencijal obične srpske trobojke je toliko snažan, da su ga veoma rano prepoznali i montenegrinski separatisti, koji su odustali od forsiranja „plavetne“ boje na crnogorskoj zastavi, i ekspresno progurali trenutno u potpunosti „obesrbljeno“ rešenje.

„Država“ ispred „nacije“, ili o povampirenju avnojevskih granica

Postoji još jedno razgraničenje koje implicira podela zastava na „državne“ i „narodne“, verovatno najsuptilnije, ali ne nužno i najbenignije – a to je sama potreba da se simbolički različito predstavljaju „država“ i „narod“, kao da oni u političkom smislu predstavljaju različite stvari. Ovo simboličko razdvajanje ima razumljive istorijske korene, ali to ne znači da njegove političke posledice nisu zabrinjavajuće. Naime, sa raspadom SFRJ svi jugoslovenski secesionisti postali su opsednuti „simbolima državnosti“. Sve javne institucije koje su nosile atribut „republičkih“ ili „narodnih“ su – u svim bivšim jugoslovenskim republikama osim Srbije – po pravilu postajale „državne“. Nove zastave koje su uvodile bivše socijalističke republike Slovenija, Hrvatska, „Republika BiH“, a kasnije i Crna Gora, imale su zadatak da odraze to „avanzovanje“ sa statusa „republike“ (koji je iz jugoslovenskog vremena ostao sinonim za federalnu jedinicu) do statusa „države“ (koja bi trebalo da ima puni međunarodni subjektivitet).

Srbija je među svim bivšim socijalističkim republikama poslednja uskočila u taj voz, i to je učinila najmanje iskreno, i sa najmanje strasti. Što je i razumljivo: Srbi su nakon raspada SFRJ već baštinili dva moćna nacionalna simbola – srpsku i jugoslovensku trobojku. Ove trobojke, očišćene od elemenata ideološke pripadnosti, predstavljali su nacionalne simbole parexcellence, dajući Srbiji i SRJ – bar na simboličkom planu – legitimitet matičnih država svih Srba, i svih jugoslovenskih narodnosti. Emotivna i mobilišuća snaga ovih simbola verovatno se najbolje vidi na vojnim oznakama Vojske Jugoslavije iz vremena Agresije NATO, na kojima su se nalazile obe zastave, i koje su dan-danas veoma omiljene među srpskim narodom i građanima Srbije. Sama upotreba tih dvaju zastava bila je svojevrsna politička provokacija – Srbija je pomoću njih pretendovala na teritorije mimo granica koje su joj pripadale na osnovu mišljenja Badinterove komisije, i one su predstavljale „okidače“ za burne reakcije svih pripadnika nacionalnih grupacija „bivše braće“, a za mnoge su to i ostale i dan-danas.

U tom smislu insistiranje na „državnim zastavama“ predstavlja iskrivljeno insistiranje na „vječnosti“ i nepromenjivosti postavnojevskih geografskih realija. U slučaju Hrvatske ili „Republike BiH“, ovo insistiranje je opravdano veoma konkretnim političkim interesima, jer Hrvatima i novopečenim „Bošnjacima“ preispitivanje granica njihovih „država“ nikako ne odgovara. Srbima, međutim, umesto „državnih“ mnogo više odgovaraju nacionalni simboli, koji nemaju veze sa postojećim granicama, već u jednakoj meri pripadaju celom narodu, i odnose se na sve njegove istorijske teritorije.

Insistiranje na „državnim zastavama“ predstavlja iskrivljeno insistiranje na „vječnosti“ i nepromenjivosti postavnojevskih geografskih realija

U kolikoj meri ova upotreba istinskih nacionalnih simbola kod Srba predstavlja politički problem najbolje svedoče napori koje su različite „državne“ vlasti ulagale da ih potisnu i zabrane. Danas to gledamo u Crnoj Gori, gde se srpska trobojka doslovno zabranjuje zakonom i kriminalizuje, a slična averzija prema srpskoj zastavi je opšte mesto u Federaciji BiH (gde je bilo više inicijativa da se ona zabrani) i Hrvatskoj (gde je ona okidač za fizičko nasilje). Pritom su, za razliku od zastava Hrvatske i Makedonije, gde su korišćeni obrasci koji imaju široku narodnu podršku (prvobitna makedonska zastava je, doduše, ubrzo ukinuta zbog spora sa Grcima), „državne zastave“ Crne Gore i BiH imale su za jedinu funkciju da se napravi simbolički diskontinuitet sa Srbijom i Jugoslavijom. I dok su Crnogorci za tu svrhu bar iskoristili postojeći element realne crnogorske istorije (tzv. „alaj-barjak“), „bosanska zastava“ je veksikološka sprdnja koja služi na podsmeh celom svetu. Agresivni ispadi protiv srpske trobojke u Sarajevu (uključujući i pomenutu zabranu grba RS) su verovatno razlog što je Srpska danas jedina zadržala srpsku nacionalnu zastavu, mada treba imati u vidu i da je srpska nacionalna svest tamo nešto jača nego u drugim srpskim zemljama. Ali princip ostaje: Srbima u BiH, baš kao i Srbima u Crnoj Gori, „država“ je simbol nametnute nacionalne podele i neželjenih granica, pa je i njihov odnos prema „državnim simbolima“ izrazito negativan. U Srbiji je situacija kompleksnija, i averzije prema zastavi i grbu ima znatno manje (i to najčešće isključivo iz ideoloških razloga), ali oni i dalje ostaju simbolička potvrda postavnojevskih granica, i ne pripadaju Srbima van Srbije sa onom samorazumljivošću, sa kojom im pripada Narodna, ili Crkvena zastava.

O srpskoj slozi i inkluzivnosti nacionalnih simbola

Da rezimiramo, ako Srbija u skladu sa svojom ustavnom preambulom zaista hoće da bude nacionalna država, njoj su potrebni i nacionalni simboli, a nacionalni simboli moraju biti (1) jednostavni i lako prepoznatljivi (što isključuje prekomplikovani i pretrpani grb, pogotovo u svojoj „velikoj“ varijanti, kao i razna opskurna „srednjevekovna znamenja“ koja koriste razne „nacionalističke“ organizacije), (2) nedvosmisleni (što isključuje podvojenost „dve zastave“), i (3) inkluzivni (što isključuje razne lokalne, regionalne, i ideološke varijacije u nacionalnim simbolima). Pritom se značaj inkluzivnosti ne može prenaglasiti: nacionalni simboli treba da budu prihvatljivi i nesporni ne samo za „Srbe sve i svuda“, nego i za sve narode i ljude koji su na bilo koji način asocirani sa Srbima, makar to bilo samo državljanstvo Republike Srbije, ili suživot sa Srbima u nekoj od istorijskih srpskih zemalja.

Narodna zastava, kako u Srbiji, tako i u drugim srpskim zemljama, mora da ima primat kao krovni simbol srpskog naroda. Srpskom narodu su preko potrebni ovakvi znakovi i gestovi nacionalnog jedinstva, a kako se geopolitička situacija u regionu bude usložnjavala, oni će biti sve potrebniji

Da li to znači da Srbija treba da prestane da koristi svoju Državnu zastavu? Naravno da ne. Državna zastava je sasvim primerena za upotrebu na državnim organima, baš kao što slične zastave sa grbom koriste različiti državni organi u Velikoj Britaniji, Nemačkoj, ili Rusiji. Bilo bi dobro i da se isprave određene nedorečenosti u postojećem Zakonu, jer nije jasno zašto bi se zastava državnih organa nalazila na plovilima, ili na dresovima sportskih timova, ali to, na kraju krajeva, nije ključna stvar. Ono što je u ovom trenutku potrebno jeste jačanje svesti o tome da srpska Narodna zastava, kako u Srbiji, tako i u drugim srpskim zemljama, mora da ima primat kao krovni simbol srpskog naroda. Tek nakon što sami sebi objasnimo koliko je postojanje takvog jednog svesrpskog simbola neophodno možemo da se igramo sa raznim „regionalnim“ i „istorijskim zastavama“ i simbolima. Srpskom narodu su preko potrebni ovakvi znakovi i gestovi nacionalnog jedinstva, a kako se geopolitička situacija u regionu bude usložnjavala, oni će biti sve potrebniji.

Ako je „Sloga“ zaista „poraz vragu“, i ako je nacionalno jedinstvo naspram ksenofobnih lokal-patriotizama ideal kome zaista težimo, onda je potrebno da vratimo dostojanstvo nacionalnoj zastavi koja sama po sebi predstavlja veksilološko ovaploćenje Sloge. Prethodnih godina bilo je mnogo reči o postavljanju raznih „jarbola sa zastavama“ u Beogradu i drugim srpskim gradovima. Ako bi se na tim jarbolima vijorila Državna zastava, njena jedina svrha bi bila da podseća Narod da je (otuđena i klijentistička) Država moćna i sveprisutna. Ali ako bi se na njima našla Narodna zastava, možda većina Srba ne bi ni primetila razliku, ali bi to već samo po sebi predstavljalo mali politički skandal. Jer takav jedan jarbol bi se video mnogo dalje, i izvan granica Republike Srbije.