Културна политика | |||
Похвала српској народној застави, или “слога биће пораз врагу“ |
понедељак, 29. јун 2020. | |
У земљи у којој се редовно и рутински крши Устав, никога не изненађује превише редовно кршење неког појединачног закона, макар се тај закон тицао и нечега тако свеприсутног и симболички значајног као што не национална застава. Наравно, ту ни најмање не помаже што је Закон о изгледу и употреби грба, заставе, и химне Републике Србије сам по себи недоречен и у великој мери противречан. Проблема са овим законом има много, кршења се најчешће тичу неодговарајућег истицања заставе и небриге о њеном одржавању, али системски проблем свакако представља то што је он увео својеврсну шизофренију у вексилолошко представљање државе Србије, прогласивши да она има две заставе – Државну („застава са грбом“) и Народну („застава без грба“). Иако закон одређује Државну заставу као симбол државних органа Србије, он прописује њену употребу и у случајевима „представљања Државе“ који немају везе са радом државних органа, што је довело до ситуације да се данас она користи и где треба, и где не треба, и где нипошто и ни у ком случају не би смела да се користи. Томе свакако доприноси чињеница да Закон практично не забрањује употребу Државне заставе у било којој намени, докле год се „не користи као робна марка“, нити се њом „вређа јавни морал, углед, и достојанство Републике Србије“. Закон посвећује много пажње бесмисленим и архаичним детаљима, на којој страни света на тргу сме да се налази јарбол са заставом, и са које стране реда застава треба да буде истакнута, али он практично ни на који начин не објашњава сврху Народне заставе, сводећи њену употребу на неодређено „остало“. Без икакве сумње, Државна застава Србије је веома популарна међу народом, који је радо истиче на свадбама, свечаностима, приликом спортских догађаја, и иако логика постојања „Државне“ и „Народне“ заставе подразумева да у тим ситуацијама не би требало користити симбол државних органа (као што, рецимо, кафана не би могла да носи име „Општина Врачар“ или „Први основни суд“), Закон ову употребу експлицитно не забрањује, а у случају спортских манифестација је чак и отворено дозвољава. На тај начин српска репрезентација у ватерполу излази на терен као да је у питању Гарда Војске Србије, а не група спортиста, док привредна комора истиче заставу као да је Министарство привреде. Закон такође прописује Државну заставу као обавезну на речним пловилима, иако само порекло дистинкције између „државне“ и „трговачке“ заставе потиче управо из потребе да приватни и комерцијални бродови не носе ознаке државних органа на себи. Разлози популарности управо Државне заставе међу српским народом у Србији (а у великој мери и међу Србима ван Србије) завређују посебно истраживање, али су они свакако везани за нарочит српски однос према југословенском фијаску. Срби су дуго времена осећали да су њихови национални симболи – попут крста са оцилима и двоглавог орла – стигматизовани као елемент „(велико)српског национализма)“, а „денационализоване“ југословенске и српске симболе наставили су да користе и у време када су остали југословенски народи увелико „пометали своје грбове на заставе“.Тако је усвајање тренутне заставе препоруком Владе (вреди поменути – непосредно пре распада Државне Заједнице са Црном Гором) велики број грађана доживео као некакав чин националног пркоса, и према овој застави се дан-данас односи са извесном сентименталношћу. Са друге стране, Народна застава, тај најједноставнији свесрпски симбол који опстаје у континуираној употреби већ скоро два века, потиснут је у запећак, и данас се, осим на згради Народне скупштине и неких општинских и државних институција са продуховљеним руководством, углавном ретко може видети у Србији. Штавише, грађани су најчешће збуњени целом дистинкцијом између две заставе, а веома често нису ни чули да постоји некаква Народна застава као правна и законска категорија. За многе је Народна застава постала „Застава Републике Српске“, будући да српски ентитет у БиХ није ставио свој грб на традиционалну тробојку (делимично и зато што им је Грб претходно забранио проблематични Уставни суд БиХ). Симбол српске револуције у Црној Гори Ситуација се, међутим, значајно изменила почетком ове године, када је народна српска тробојка постала један од симбола грађанске револуције у Црној Гори, оличене у црквеним литијама против покушаја „национализације светиња“ које припадају Српској православној цркви (правилнији назив би свакако била „приватизација светиња“, јер у данашњој црногорској држави не постоји државна, нити јавна имовина, која de facto није прћија владајуће олигархије на челу са Милом Ђукановићем). Обична тробојка, без додатних ознака,веома брзо се искристалисала као главни протестни симбол, будући да она стоји у основи и црквене заставе (са крстом и оцилима), и у Црној Гори веома популарне „заставе краља Николе“ (са белим двоглавим орлом), али пре свега из једноставног разлога што се веома брзо и без много муке може нацртати на било којој површини. Пре него што је глобална пандемија привремено замрзла конфликт црногорске државе са сопственим грађанима, српска тробојка постала је главни политички симбол побуне против Ђукановићевог клијентистичког режима, чему су у великој мери допринели агресивни и најчешће трагикомични покушаји режима да њену употребу криминализује, и да се она поуклањаса све већег броја зидова, плочника, и других јавних површина на којим је почела да ниче као штрумпф-печурке. Наравно, на сваку прекречену заставу наоколо би искрсле још три, на бескрајну фрустрацију полиције и партијских кербера, а на одушевљење српског народа у околним српским земљама. Српска тробојка је тако од симбола побуне преко ноћи прерасла у симбол јединства и солидарности, и данас практично нема кварта у било ком српском граду где се не може наћи нацртана тробојка, праћена порукама подршке браћи у Црној Гори. Реалност стварне политичке борбе у Црној Гори изнела је у први план неколико једноставних чињеница о заставама које се тамо користе. Пре свега, званична „Државна застава“ Црне Горе (црвена са златним двоглавим орлом) постала је симбол Ђукановићеве партијске државе и узурпираног апарата физичке присиле, и као таква је постала неомиљена међу народом на протестима (у последње време су почели да је доносе на протесте на силу). Наспрам ње, демонстранти су почели масовно да користе низ алтернативних застава из црногорске историје као што су црвени и бели „крсташ барјак“, али је свакако најомиљенија управо застава Краљевине Црне Горе и обична, народна, српска тробојка. Притом застава краља Николе можда, попут Државне заставе Србије, изгледа лепо и раскошно, али је за политичку борбу једнако непрактична као и званична црногорска застава. Њу може нацртати или сашити само мајстор професионалац, док народну тробојку у року од неколико минута може да направи или наслика било ко је у стању да разликује боје. А у политичкој борби једноставност и препознатљивост симбола није нешто што икада треба занемарити. Народна застава као симбол националног јединства На тај начин клинци који сликају графите и мурале по зидовима градова Србије интуитивно су схватили нешто српски државни органи не виде, или не желе да виде. Као уједињујући и свеопшти национални симбол, Народна застава је неупоредиво моћније, упечатљивије, и корисније вексилолошко решење од Државне заставе Србије. Ово никога не треба превише да изненади – Република Србија је по уставу матична држава српског народа, али се најчешће не понаша као таква, и српски државни органи су пред догађајима у Црној Гори најчешће гурали главу у песак, реагујући искључиво када је то неизбежно, а најчешће само када биих владајуће структуре са друге стране границе непосредно прозвале. Мобилизациони потенцијал „обичне“ српске тробојке они сигурно виде, али га се очигледно и плаше – у вечитом страху да их још једном „из Света“ не прозову због „великосрпске политике“ и „дестабилизације региона“. Државна застава Србије је за њих параван иза кога могу да се сакрију, обарајући поглед „у своје двориште“, гледајући „своја посла“ у државним оквирима који су им октроисани.
Али клинци који цртају мурале по Борчи, Миријеву, или на Новом Београду немају ту врсту пијетета према „суду Међународне заједнице“, а још мање према тананим осећањима политичке чаршије у Сарајеву, Загребу, или на Цетињу; њима је кудикамо битније да могу да подрже своју браћу која се ношењем српске заставе у Црној Гори излажу реалној репресији и прогону, него да брину шта ће о томе да помисли неки Ентони Годфри, Мирослав Лајчак, или Ричард Гренел. И они су препознали значај Народне заставе као ујединитељског, националног симбола. Нема сумње да су Државна застава Србије, застава Краљевине Црне Горе, или недавно усвојена „традиционална застава Војводине“ лепе и с разлогом омиљене, али грбови на њима су објективан симболички вишак, они представљају оно „али“ које ограничава и спецификује контекст употребе, па самим тим представљају разводњавање националне симболике и њено свођење на локал-патриотизам, и то не историјски и органски, већ „локал-патриотизам авнојевских граница“. Национални симболи морају бити једноставни и морају бити инклузивни. Актуелна Државна застава Србије је наменски дизајнирана да не буде застава свих Срба, већ само грађана Србије. Сврха њеног постојања је да ограничава и искључује, да одваја једне Србе од других, да не буде пансрпска тробојка. Иако је њена веза са српском националном заставом директна и очигледна, њена улога се не разликује много од озлоглашене („Чанкове“) „званичне заставе Војводине“, па ни од саме „Државне заставе Црне Горе“. Симболичка функција свих тих застава је унутарсрпска сегрегација. Притом ова сегрегација није само географска: Државна застава Србије искључује и по идеолошкој основи, веома налик на заставу бивше СР Србије са црвеном звездом петрокраком. Док је тадашња застава симболички искључивала Србе који себе не доживљавају као комунисте и социјалисте, данашња застава аналогно искључује Србе који имају отпор према монархији, или уопште према традиционализму. Притом ниједна од крупних идеолошких групација унутар српског народа (ако не рачунамо босанске муслимане) нема проблем са Народном заставом. Овај уједињујући „трансидеолошки“ и „трансгранични“ потенцијал обичне српске тробојке је толико снажан, да су га веома рано препознали и монтенегрински сепаратисти, који су одустали од форсирања „плаветне“ боје на црногорској застави, и експресно прогурали тренутно у потпуности „обесрбљено“ решење. „Држава“ испред „нације“, или о повампирењу авнојевских граница Постоји још једно разграничење које имплицира подела застава на „државне“ и „народне“, вероватно најсуптилније, али не нужно и најбенигније – а то је сама потреба да се симболички различито представљају „држава“ и „народ“, као да они у политичком смислу представљају различите ствари. Ово симболичко раздвајање има разумљиве историјске корене, али то не значи да његове политичке последице нису забрињавајуће. Наиме, са распадом СФРЈ сви југословенски сецесионисти постали су опседнути „симболима државности“. Све јавне институције које су носиле атрибут „републичких“ или „народних“ су – у свим бившим југословенским републикама осим Србије – по правилу постајале „државне“. Нове заставе које су уводиле бивше социјалистичке републике Словенија, Хрватска, „Република БиХ“, а касније и Црна Гора, имале су задатак да одразе то „аванзовање“ са статуса „републике“ (који је из југословенског времена остао синоним за федералну јединицу) до статуса „државе“ (која би требало да има пуни међународни субјективитет). Србија је међу свим бившим социјалистичким републикама последња ускочила у тај воз, и то је учинила најмање искрено, и са најмање страсти. Што је и разумљиво: Срби су након распада СФРЈ већ баштинили два моћна национална симбола – српску и југословенску тробојку. Ове тробојке, очишћене од елемената идеолошке припадности, представљали су националне симболе parexcellence, дајући Србији и СРЈ – бар на симболичком плану – легитимитет матичних држава свих Срба, и свих југословенских народности. Емотивна и мобилишућа снага ових симбола вероватно се најбоље види на војним ознакама Војске Југославије из времена Агресије НАТО, на којима су се налазиле обе заставе, и које су дан-данас веома омиљене међу српским народом и грађанима Србије. Сама употреба тих двају застава била је својеврсна политичка провокација – Србија је помоћу њих претендовала на територије мимо граница које су јој припадале на основу мишљења Бадинтерове комисије, и оне су представљале „окидаче“ за бурне реакције свих припадника националних групација „бивше браће“, а за многе су то и остале и дан-данас. У том смислу инсистирање на „државним заставама“ представља искривљено инсистирање на „вјечности“ и непромењивости поставнојевских географских реалија. У случају Хрватске или „Републике БиХ“, ово инсистирање је оправдано веома конкретним политичким интересима, јер Хрватима и новопеченим „Бошњацима“ преиспитивање граница њихових „држава“ никако не одговара. Србима, међутим, уместо „државних“ много више одговарају национални симболи, који немају везе са постојећим границама, већ у једнакој мери припадају целом народу, и односе се на све његове историјске територије.
У коликој мери ова употреба истинских националних симбола код Срба представља политички проблем најбоље сведоче напори које су различите „државне“ власти улагале да их потисну и забране. Данас то гледамо у Црној Гори, где се српска тробојка дословно забрањује законом и криминализује, а слична аверзија према српској застави је опште место у Федерацији БиХ (где је било више иницијатива да се она забрани) и Хрватској (где је она окидач за физичко насиље). Притом су, за разлику од застава Хрватске и Македоније, где су коришћени обрасци који имају широку народну подршку (првобитна македонска застава је, додуше, убрзо укинута због спора са Грцима), „државне заставе“ Црне Горе и БиХ имале су за једину функцију да се направи симболички дисконтинуитет са Србијом и Југославијом. И док су Црногорци за ту сврху бар искористили постојећи елемент реалне црногорске историје (тзв. „алај-барјак“), „босанска застава“ је вексиколошка спрдња која служи на подсмех целом свету. Агресивни испади против српске тробојке у Сарајеву (укључујући и поменуту забрану грба РС) су вероватно разлог што је Српска данас једина задржала српску националну заставу, мада треба имати у виду и да је српска национална свест тамо нешто јача него у другим српским земљама. Али принцип остаје: Србима у БиХ, баш као и Србима у Црној Гори, „држава“ је симбол наметнуте националне поделе и нежељених граница, па је и њихов однос према „државним симболима“ изразито негативан. У Србији је ситуација комплекснија, и аверзије према застави и грбу има знатно мање (и то најчешће искључиво из идеолошких разлога), али они и даље остају симболичка потврда поставнојевских граница, и не припадају Србима ван Србије са оном саморазумљивошћу, са којом им припада Народна, или Црквена застава. О српској слози и инклузивности националних симбола Да резимирамо, ако Србија у складу са својом уставном преамбулом заиста хоће да буде национална држава, њој су потребни и национални симболи, а национални симболи морају бити (1) једноставни и лако препознатљиви (што искључује прекомпликовани и претрпани грб, поготово у својој „великој“ варијанти, као и разна опскурна „средњевековна знамења“ која користе разне „националистичке“ организације), (2) недвосмислени (што искључује подвојеност „две заставе“), и (3) инклузивни (што искључује разне локалне, регионалне, и идеолошке варијације у националним симболима). Притом се значај инклузивности не може пренагласити: национални симболи треба да буду прихватљиви и неспорни не само за „Србе све и свуда“, него и за све народе и људе који су на било који начин асоцирани са Србима, макар то било само држављанство Републике Србије, или суживот са Србима у некој од историјских српских земаља.
Да ли то значи да Србија треба да престане да користи своју Државну заставу? Наравно да не. Државна застава је сасвим примерена за употребу на државним органима, баш као што сличне заставе са грбом користе различити државни органи у Великој Британији, Немачкој, или Русији. Било би добро и да се исправе одређене недоречености у постојећем Закону, јер није јасно зашто би се застава државних органа налазила на пловилима, или на дресовима спортских тимова, али то, на крају крајева, није кључна ствар. Оно што је у овом тренутку потребно јесте јачање свести о томе да српска Народна застава, како у Србији, тако и у другим српским земљама, мора да има примат као кровни симбол српског народа. Тек након што сами себи објаснимо колико је постојање таквог једног свесрпског симбола неопходно можемо да се играмо са разним „регионалним“ и „историјским заставама“ и симболима. Српском народу су преко потребни овакви знакови и гестови националног јединства, а како се геополитичка ситуација у региону буде усложњавала, они ће бити све потребнији. Ако је „Слога“ заиста „пораз врагу“, и ако је национално јединство наспрам ксенофобних локал-патриотизама идеал коме заиста тежимо, онда је потребно да вратимо достојанство националној застави која сама по себи представља вексилолошко оваплоћење Слоге. Претходних година било је много речи о постављању разних „јарбола са заставама“ у Београду и другим српским градовима. Ако би се на тим јарболима вијорила Државна застава, њена једина сврха би била да подсећа Народ да је (отуђена и клијентистичка) Држава моћна и свеприсутна. Али ако би се на њима нашла Народна застава, можда већина Срба не би ни приметила разлику, али би то већ само по себи представљало мали политички скандал. Јер такав један јарбол би се видео много даље, и изван граница Републике Србије. |