Obeležavanje velikih istorijskih godišnjica i naša neodgovorna kulturna politika

Poluprazna sala narodne Skupštine Srbije prilikom održavanja svečanosti dana državnosti –donošenja Sretenjskog ustava i početka Prvog srpskog ustanka najbolja je metafora našeg odnosa prema obeležavanju značajnih praznika i velikih istorijskih jubileja. Primera našeg neodgovornog i neodgovarajućeg odnosa prema značajnim istorijskim događajima ima na pretek i to govori u prilog tvrdnji da smo mi u velikoj meri izgubili svest o značaju izgradnje, razvijanja i održavanja istorijske svesti i očuvanja nacionalnih interesa i tradicionalnih društvenih vrednosti.

Prošle godine smo gotovo krišom i gotovo iznuđenog angažovanja naše države obeležili stogodišnjicu Prvog balkanskog rata verovatno nastojeći da ne dovedemo u pitanje jedan od temeljnih stubova naše spoljne politike, ali i izuzetno značajan uslov za nastavak evropskih integracija – razvoj dobrosusedskih odnosa sa novonastalim državama u regionu (uključujući i tzv. državu Kosovo). Mi još uvek živimo pod okriljem nametnutog ideološkog okvira da i dalje neprestano moramo voditi računa da isticanje značaja naših nacionalnih interesa i obeležavanje značajnih istorijskih događaja može biti izraz samo velikosrpskog nacionalizma koji ruši krhku ravnotežu u našem regionu.

Način na koji obeležavamo naše velike jubileje jasno govori da još uvek nemamo snage, a ni jasno izražene političke volje da izađemo iz te nametnute ideološke senke i da se veoma teško i sporo okrećemo izgradnji i osnaživanju glavnih ishodišta naše tradicije, nacionalne i istorijske svesti. Ne postoji već dugo vremena jasno profilisana kulturna politika u ovoj oblasti, a uloga državnih organa je svedena na servisiranje sporadičnih i prigodnih odluka koje su donete u velikoj iznudici i bez jasne dugoročne i kvalitetne strategije kada se radi o uspostavljanju ozbiljno zasnovane agende za obeležavanje značajnih istorijskih dgogađaja i jubileja.

Sama činjenica da ne postoji inicijativa za obeležavanje devet vekova od rođenja Stefana Nemanje, jedne od najznamenitijih istorijskih ličnosti srpskih naroda, kao i da posle blizu sedamdeset godina od završetka Drugog svetskog rata Večernje novosti vode akciju za podizanje spomenika svim stradalnicima ustaškog terora – od Jasenovca do Oluje – najjasnija je ilustracija decenijskog odsustva politike u izgradnji i razvijanju svesti o značaju žrtava koje je podneo naš narod u svojoj istoriji. O tome nam govori i odnos prema obeležavanju za srpski narod i njegovu kulturu izuzetno značajnog jubileja- 200 godina od rođenja Petra II Petrovića Njegoša, za koga je Slobodan Jovanović rekao da u celoj našoj književnosti postoji samo jedan gorostas – i to je Njegoš. Zato se Katarina Brajović u tekstu "Ekstravagantni pustinjak cetinski" s puno prava pita: “Da li je ova godina vrhunskog jubileja u srpskoj kulturi i književnosti ili nova nevolja kojoj treba pristupiti što diskretnije. Ukratko: Su čim ćemo izaći pred srpske vitezove koji žive dok sunce grije“.

Bez obzira na to što se radi o vrhunskom jubileju u srpskoj književnosti i kulturi, očigledno je da je na delu što diskretniji i politički korektniji pristup. Ovaj jubilej ima izuzetan značaj ne samo za srpski narod u Crnoj Gori jer se radi o političkim prilikama u kojima se uporno nastoji da se Njegoš nasilno izbriše iz korpusa srpskog jezika i tradicije. Zato nije nimalo čudno što zvanična državna politika Crne Gore nema nameru da ozbiljnije obeležava ovaj jubilej, osim ako je u pitanju otvoreno negiranje toliko puta potvrđenog pripadanja Njegoša srpskoj književnosti i srpskom jeziku i tradiciji. Upravo se ovako što diskretnije i obazrivije obeležavanje ove godišnjice javlja i kao suštinsko pitanje formatiranja naše kulturne politike koja će voditi ozbiljno računa i o srpskim nacionalnim i istorijskim interesima. Danas je jasno da mi tako vođenu kulturnu politiku nemamo, već je ona samo prigodno praćenje oportunih poteza državne politike koja u ovoj oblasti nema nikakvu strategiju i dugoročno zasnovan plan. Predsednik Republike Srbije Tomislav Nikolić je nedavno izjavio prilikom posete Crnoj Gori da su odnosi između Srbije i Crne Gore na izuzetno visokom nivou i čak je pomenuo i postojanje dve pravoslavne crkve, a da se nije ni osvrnuo na realno ugrožavanje ljudskih i građanskih prava Srba u Crnoj Gori. Ali to je već u domenu tzv. državnog interesa i razvijanja dobrosusedskih odnosa čemu su naprednjaci toliko istrajno posvećeni.

Milo Lompar je ovakvo stanje i posledice nepostojanja jasno profilisane i vođene kulturne politike veoma jasno ocenio: “Neprestano se odvija proces u kojem se sve što je srpsko s vremenom pretvara u srbijansko, s ciljem da ono što nije srbijansko s vremenom prestane da se poima kao srpsko. Nema boljeg primera od Njegoša. Navršava se 200 godina od Njegoševog rođenja. Takve godišnjice su izuzetno retke. Zašto nemamo državni program za njeno obeležavanje. Zašto on nije nastao s obzirom na Republiku Srpsku i Crnu Goru. Zašto on nema svoj udeo i u srpskoj zagraničnoj zajednici. Zar to nije reprezentativna figura srpskog kulturnog obrasca“.

Taj nedostatak državnog programa obeležavanja Njegoševe godišnjice i hronično nepostojanje srpskog kulturnog obrasca ili zasnivanja srpskog kulturnog kruga o kome je izvanredno pisao Petar Pijanović ne može da nadoknadi hvale vredna Svečana sednica Matice srpske koja je bila posvećena obeležavanju 200-godišnjice rođenja Njegoša. Ova vest je objavljena u listu Politika u rubrici  "Ukratko", verovatno su stranice ovog lista danas toliko dragocene da ova veoma značajna manifestacija Matice srpske nije mogla da dobije vidno mesto u kulturnoj rubrici ili subotnjem kulturnom dodatku. Podsećanja radi, list Politika je u 18. septembra 1925. godine na celoj naslovnoj strani doneo tekst sa naslovom "U slavu Njegošu".

U toku sledeće 2014. godine biće obeležena 100-godišnjica Prvog svetskog rata. Nema potrebe govoriti koliko je to značajna i znamenita godišnjica za srpski narod, njegovu istorijsku svet, kulturni identitet i tradiciju. Posebno u vremenu kada smo svedoci stalnih pokušaja i nastojanja da se revidira srpska istorija i srpski narod prikaže kao stalni remetilački narod na Balkanu, koji ističe svoju samoviktimizaciju i nije spreman da prihvati nove „istorijske" narative. Već sada izlaze knjige koje dovode u pitanje ulogu srpskog naroda u Prvom svetskom ratu minimizirajući njegov vojnički i politički doprinos, a sve u pokušaju da se ova svojevrsna revizija stavi u kontekst tumačenja savremenih događanja na Balkanu nakon razbijanja Jugoslavije i u toku ratova koji su vođeni devedesetih godina prošlog veka. To unošenje novog i „objektivnog“ istorijskog narativa posebno se odnosi preispitivanje delovanja pripadnika Mlade Bosne, Apisa i Crne ruke, kao i uloge srpske vlade i to kao začetaka i uzročnika početka Prvog svetskog rata. A pri tome se dokazuje kontinuitet te remetilačke politike koja je dovela i do krvavog građanskog rata u Bosni iz koga su Srbi izašli kao narod koji je obeležen kao jedini krivac za nestanak socijalističke zajednice zbratimljenih naroda i narodnosti i čiji su pripadnici sprovodili etničko čišćenje ovog prostora.

Tumačenja Prvog svetskog rata u prihvatljivom ključu političke korektnosti, na novi način shvaćenog državnog razloga i real politike i političke celishodnosti možemo prepoznavati i u tekstovima i nastupima naših istoričara koji se zalažu za demitologizaciju i prevrednovanje dosadašnjih tzv. uvreženih istorijskih i tradicionalističkih narativa. O tome nam svedoče i reći Biljane Srbljanović koja je izjavila da je već dobila porudžbinu austrijskog pozorišta da napiše dramu o atentatu na Franca Ferdinanda povodom stogodišnjice početka Prvog svetskog rata i pri tome je dobila odrešene ruke da izabere šta joj je najzanimljivije iz tog vremena. I može se jasno naslutiti u kom pravcu će ići njen izbor. Nju sasvim očekivano zanima atentat, učešće srpske policije i uloga Apisa koji je potkupljivao Mladobosance. “Taj Gavrilo Princip, on dobije neku lovu, ne znam kako mu stigne ta lova, onda ode.  Šta ste radili sa tim, to ima na suđenju, šta si radio sa tim novcem. Kupio sam Emila Zolu, grehote. A onda je poslao kofer majci, a majka spalila, knjiga ušla u kolibu, jer su oni živeli onako kako su živeli Srbi, većinsko stanovništvo izvan Beograda, izvan Novog Sada su živeli na tucanom podu, ognjište, nema krevet. Znači, oni se svi zovu Princip, oni su se zvali Čeka, jer su se izdržavali, celo to pleme, od toga što su pravili sačekuše i pljačkali Turke, a bili su ta neka grupa ljudi koji su raštrkani po nekim selima i onda su željni bilo kog znanja. Daj mi bilo koju knjigu, daj mi bilo šta, hoću ja da dođem na univerzitet. I onda kad imaš tu glad za nekim saznanjem, a onda te neka podlost ljudska, organizovana i uniformisana, kao što je kod nas od 19. veka tajna policija koja se jedna ista nastavlja do dan danas, tako lako uzme i iskoristi, načini od tebe ubicu trudne žene, što u krajnem slučaju i pokrene jedan novi svetski rat“.

Ovo će biti očigledno podloga za taj novi, demistifikatorski istorijski narativ o Srbima kao divljem plemenu, zatucanim razbojnicima i ubicama kojim ćemo biti zasuti iduće godine. A pri tome i pored toga što je tek sada formiran odbor za obeležavanje godišnjice Prvog svetskog rata nemamo jasnu predstavu na koji način će naša država na nacionalnom nivou organizovati ovaj veliki jubilej srpske istorije. Najavljuje se održavanje nekoliko važnih naučnih skupova, ali očigledno je da smo mi kao i uvek u velikom zakašnjenju kada je u pitanju organizovanje države i njenih institucija u koncipiranju obeležavanja ne samo ove godišnjice, koja mora obuhvatiti mnoštvo manifestacija i aktivnosti u raznim društvenim oblastima i pokriti naš narod koji živi u regionu i svetu.