O jednom "otvorenom pismu", ili "ko vlada kulturom, vlada i zajednicom"

Slobodan Antonić je u jednom od svojih tekstova sa puno prava istakao izuzetan značaj ostvarivanja kulturne hegemonije u našem društvenom i političkom životu. Njenu suštinu čini nametanje sistema vrednosti, obrazaca ponašanja i poželjne liste političkih i kulturnih pitanja. „Ko vlada kulturom, vlada i zajednicom“, govorio je Antonio Gramši.

Očigledan primer težnje da se ostvari hegemonija u kulturi, ili bolje reći neprikriveno lobiranje u kreiranju kulturne politike može se videti u otvorenom pismu ministru kulture Ivanu Tasovcu, koje su uputili grupa književnika, književnica, književnih kritičarki i kritičara, urednica i urednika i izdavača sa veoma indikativnim naslovom: „Redefinisanje stanja u umetničkom stvaralaštvu“. On pretpostavlja da upravo ta grupa potpisnika pisma poseduje isključivu i ekskluzivnu istinu o tome kako treba redefinisati stanje u kulturi jer u njihovim predlozima nema mesta za bilo kakvu drugačiju estetsku ili stvaralačku koncepciju.

Radi se o šest konkretnih sugestija koje ultimativno stavljaju na ispit zrelosti novog ministra kulture iako su potpisnici ovog pisma spremni za transparentnost i dijalog, ali koji bi se odvijao samo u okviru njihove grupe i u okviru njihovih estetskih opredeljenja. Ova kompaktna grupa umesto jalove i nekonstruktivne kritike nudi svoje dobre usluge u kreiranju nove kulturne politike. Već sam stav da će se na osnovu reakcije ministra na ove sugestije odmeravati i njegovi stvarni dometi jasno ukazuje da se radi ne samo o grupi pisaca i poslenika u kulturi već o grupaciji koja ima sasvim precizno određene ideološke i političke ciljeve. Ako predlozi ove grupe ne budu prihvaćeni, onda novi ministar kulture verovatno neće položiti ispit zrelosti i političke podobnosti. On je reagovao neubičajeno brzo i zahvalio se na izuzetnim sugestijama za redefinisanje stanja u umetničkom stvaralaštvu, držeći da je ta vrsta konstruktivnog prilaza najbolji način da se kulturna javnost uključi u rešavanje nagomilanih problema u oblasti kulture.

Osnovno pitanje je da li ova grupa potpisnika otvorenog pisma ima ekskluzivno pravo da svodi umetnost samo na književno stvaralaštvo i da bude jedini prihvaćeni konstruktivni glas u našoj kulturnoj javnosti, koji je ministar kulture tako zdušno i svesrdno prigrlio. Sudeći po brzini koju je ispoljio ministar kulture, očigledno je da on upravo ovu grupu prihvata kao konstruktivnog sagovornika, jer je rasprava već planirana u prostorijama Narodne biblioteke Srbije u petak, 25. oktobra u 12 časova. Ministar Ivan Tasovac će biti slobodan da pozove kao aktivne posmatrače i predstavnike stručne javnosti, ali i medije kako bi se upoznali sa ovim modelom rešavanja problema u kulturi.

Sve ukazuje da je ovaj „model“ redefinisanja stanja u umetničkom stvaralaštvu koji je plasiran u Otvorenom pismu bio unapred dogovoren sa novim ministrom za kulturu. On samo treba da dobije potvrdu i legitimitet kroz konstruktivnu raspravu koja će okupiti samo probrane i verovatno politički i ideološki podobne učesnike, koji se nalaze pre svega u u ovoj grupi potpisnika, a koji su ogorčeni i rezolutni protivnici i samog pominjanja patriotizma i nacionalnog interesa u kulturi. Ovu poziciju najbolje je izrazio Saša Ilić u tekstu „Kultura na leđima tigra“. „Za tako nešto je neophodno formulisati novu kulturnu politiku koja je morala biti definisana već u proleće 2001. godine. Pre svega treba odustati od politike konstituisanja nacionalnog identiteta i otvoriti prostor kulture ka nezavisnoj sceni koja decenijama već tavori čekajući vreme kada će biti prepoznata kao jedan od najvažnijih kulturnih resursa u zemlji. Sada je pravi trenutak da se pokrenu inicijative iz ovog sektora i ispostave zahtevi ministru kulture“.

I model koji je predložen u otvorenom pismu upravo ispostavlja zahteve snažnog i dobro organizovanog lobija u našoj kulturi koji je shvatio da se ponovo otvorila prilika za kreiranje kulturnog obrasca, u kome će se ostvarivati politika odustajanja od politike konstituisanja nacionalnog identiteta i redefinisanja stanja u umetničkom stvaralaštvu. Veliko je pitanje da li je u našoj kulturnoj politici ikada i vođena ozbiljna identitetska politika.

A šta sadrži ovaj konstruktivni model redefinisanja stanja u umetničkom stvaralaštvu o kome će se voditi fingirana tzv javna rasprava i to u krugu pažljivo izabranih istomišljenika. On sadrži sugestiju za formiranje komisije koja bi piscima dodeljivala stipendije za nesmetani rad, a elementarni i isključivi kriterijum za dodelu ovih stipendija bio bi kvalitet predloženog sinopsisa. Sasvim sigurno da će komisiju za dodelu stipendija sačinjavati pisci iz ove posvećene grupacije koji pripadaju jasno određenoj estetskoj struji u srpskoj književnosti, tako da bi kvalitet bio određivan prema njihovom isključivom i to ne samo estetskom pristupu.

Svoju isključivost su već toliko puta do sada u našoj javnosti demonstrirali.To se može videti i u ovom Otvorenom pismu: „Insistiramo na nezavisnom i transparentnom radu svake predložene komisije. Te na eliminaciji uticaja izdavača, reprezentativnih udruženja, urednika, političkih struktura kao i pojedinaca koji su učestvovali u devastaciji kulturnog prostora u prethodnih godinu dana ali i samih autora“. Na ovaj način se zagovara svojevrsna totalitarna svest i svojevrsna selektivno određena lustracija u kulturi. Iz ovakvih stavova izbija komesarski i sektaški duh eliminisanja svih onih koji se ne uklapaju u ovaj model redefinisanja stanja u umetničkom stvaralaštvu.

Novi ministar kulture već je dobio i javne pohvale što je iz upravljačkog i savetničkog sastava u ministarstvu uklonio patriotske štetočine. Deratizacija, dekontaminacija i denacionalizacija su ključne reči kojima se inače služe ideološki jurišnici koji pripadaju ovoj političkoj i ideološkoj grupaciji. Formiranje komisije za otkup knjiga uz jasno insistiranje na otkupu knjiga dela savremene literature samo pokazuje da potpisnici ovog Otvorenog pisma neprikriveno teže da bez ikakvih obzira otvore sebi prostor za otkup njihovih knjiga jer su oni sebe proglasili za vrh savremene srpske literature. Ova grupacija nastoji da ovlada i uređivanjem i profilisanjem časopisne scene u Srbiji, stvaranjem hijerarhijske rang liste časopisa na osnovu standardizacije (koju će oni kreirati) u svakom smislu (vizuelnom, dizajnerskom, lektorsko-korektorskom, kvalitativnom u smislu prevoda i premijerno objavljenih tekstova).

Ova težnja ka unifikaciji časopisa samo je još jedan dokaz više da ova grupacija nastoji da odredi stabilne normative koji će se uklapati u njihove ne samo estetske vrednosti. Pri tome nije jasno na osnovu kojih to kriterijuma bi se određivala pomoć kapitalnim i važnim izdanjima sa posebnim naglaskom na afirmaciju domaćeg književnog stvaralaštva u kome oni pretenduju da imaju apsolutnu dominaciju. Očigledno je da ovakvim pristupom ova grupacija pisaca, kritičara i izdavača ne bi propustila jedinstvenu priliku da i u ovoj oblasti odigra svoju arbitrarnu ulogu. U tome oni imaju već bogato iskustvo. Kriterijumi za podršku književnim manifestacijama od značaja po ovom modelu podrazumevaju veličinu i značaj manifestacija u evropskim i regionalnim okvirima, a tek potom u nacionalnim.

U ovom predlogu se prepoznaje težnja ove polit-kulturne grupacije da se isključiva prednost daje regionalnim i evropskim kulturnim manifestacijama, dok se nacionalne manifestacije tretiraju kao nužno zlo, što se uklapa i u njihovu koncepciju da se marginalizuje ispoljavanje nacionalnog i patriotskog interesa u oblasti kulture i književnosti i tako ostvari demitologizacija naše istorijske. Ernesto Sabato je u svojoj knjizi Otpor zapisao: “Najveće osiromašenje jedne kulture jeste trenutak u kojem neki mit u narodu počinje da se definiše kao laž. Kao i kuća što se ruši kada se poruše njeni temelji, lako i zajednice počinju da propadaju kada njihovi mitovi izgube svoj sjaj i svoju snagu“. Vrhunac je ipak sadržan u sugestiji koja se odnosi na podršku i osnaživanje stvaralaštva za decu i mlade kako u vidu časopisa, tako i u vidu kampanje za prezentaciju kvalitetnog stvaralaštva za osnovnoškolski uzrast. To je deo predloženog modela u kome se ništa ne prepušta slučaju, već se moraju obezbeđivati uslovi da se na vreme njihova koncepcija kvaliteta u književnosti plasira i najmlađem uzrastu.

Iz ovih sugestija transparentno se prepoznaje zatvorenost i ideološka isključivost ovog modela koji treba da budu osnova za stvaranje “jasne kulturne politike koju bi trebalo definisati uz pomoć pojedinaca koji su se u svojoj oblasti delovanja pokazali kao najveći mogući profesionalci. Ističemo da smo za potpunu transparentnost ovih procesa.Spremni smo da sa naše strane predložimo nekoliko takvih pojedinaca, koji bi učestvovali u efikasnom i partnerskom dijalogu u terminu koji Vama odgovara“.

I očigledno je da je novi ministar kulture transparentno odabrao partnera u stvaranju nove kulturne politike i probrao ostvarene pojedince sa kojima će učestvovati u „javnoj“ raspravi. Da li bi novi ministar kulture tako efikasno zakazao raspravu o novoj kulturnoj politici da je dobio Otvoreno pismo koje bi potpisali pisci, urednici i kritičari koji smatraju da se u književnom stvaralaštvu ne može negirati značaj naše nacionalne tradicije i interesa. Mislim da se odgovor može lako naslutiti.