Novi „Zvezdani ratovi“ – povratak u daleku, daleku galaksiju

Upozorenje: ovaj tekst ne bavi se detaljima zapleta radnje novog filma „Zvezdani ratovi: buđenje sile“, ali se dotiče tema koje bi mogle da otkriju neke od sadržaja filma i pokvare ugođaj čitaocu koji ga još nije gledao.

„Zvezdani ratovi“ kao kulturni fenomen i globalna mitologija

Kada je mlada nada tzv. „Novog holivuda“  DŽordž Lukas početkom sedamdesetih godina počeo da radi na scenariju svoje originalne „opere u svemiru“, nakon što je odbijena njegova želja da ekranizuje kultne stripove o Flešu Gordonu, on svakako nije ni slutio koliko će dubok udar na globalnu kulturu ostvariti ovo njegovo nepretenciozno i bajkovito delo. Lukasovo insistiranje da zadrži prava na svu intelektualnu svojinu vezanu za filmove, koje je za ono vreme bilo neuobičajeno, pokazalo se kao vizionarsko, i režisera je za nekoliko decenija pretvorilo u milijardera, ali to i dalje ne znači da je on mogao sebi da predstavi kakvo će mesto na svetskoj kulturnoj sceni zauzimati svet koji je izmaštao nakon trideset ili četrdeset godina.

Uostalom, o tome jednako svedoči kritički neuspeh njegove „nove trilogije“ (prequeltrilogy, „predistorijska trilogija“), koju je lično producirao i režirao dvadesetak godina nakon „Povratka džedaja“, kao i činjenica da je ta i takva nova trilogija, uprkos svim nedostacima, uspela da stekne kultni status isključivo na osnovu snage i upečatljivosti osnovnog mitosa koji je Lukas ustanovio već sa prvim filmom, a koji se kasnije prelio u bezmalo sve postojeće umetničke medije – od književnosti i stripa, preko animiranih filmova do video-igara.

Količina umetničkih dela koja je izrodila Lukasova saga o „Zvezdanim ratovima“ poražava kako kvantitetom (reč je o stotinama romana i strip-serijala, desetinama animiranih ostvarenja i video-igara, kao i neizmerljivom uticaju na druge filmske žanrove i pojedinačne umetnosti), tako i kvalitetom, budući da originalni filmovi, baš kao i ogroman broj dela u okvirima drugih umetnosti imaju status „kultnih klasika“, koji uporno odolevaju testu vremena i privlače sebi nove generacije publike. O kakvoj je masovnosti pojave reč dovoljno svedoči podatak da na „Vukipediji“, internet-enciklopediji isključio posvećenoj „Zvezdanim ratovima“, ima preko 124 hiljade članaka, što je više nego ukupan broj članaka na, recimo, „Vikipediji“ na grčkom jeziku.

Pri tome treba naglasiti da nije reč samo o posledicama marketinške kampanje i industrije igračaka, koja decenijama ide ruku pod ruku sa ovom holivudskom franšizom. Mnoge druge franšize imaju sličnu simbiozu sa industrijom, pa njihov status unutar globalne kulture nije ni približan statusu „Zvezdanih ratova“. Tom kultnom statusu, kudikamo više nego reklama, doprinela je intimna potreba stvaralaca širom planete da nastave gradnju Lukasovog univerzuma, i da svoje priče pričaju unutar njegovog izmišljenog svemira. To je „Zvezdane ratove“ izdiglo iznad običnog holivudskog žanra i pretvorilo u jednu globalnu mitologiju, prepoznatljivu u onoj meri u kojoj su prepoznatljivi antički grčki mitovi, srednjovekovne legende o Zigfridu i Robinu Hudu, bajke braće Grim, ili romani klasične fantastike Meri Šeli, Brama Stokera ili Žila Verna.

Luk Skajvoker, Leja Organa i Dart Vejder su danas u istoj meri neizostavni elementi opšteg obrazovanja i kulturnog diskursa koliko i Ahil i Hektor, car David ili kralj Artur, oni se citiraju i navode kao primeri u filozofskim i etičkim raspravama, psihoterapiji, političkoj teoriji, priče o njima se prepričavaju i tumače iz različitih uglova i u okvirima različitih dela, a na planu savremene umetnosti oni predstavljaju obrasce koji se beskrajno eksploatišu, reinterpretiraju i preslikavaju. Pri tome su univerzalnost narativa ove nove mitologije, kao i planetarna prepoznatljivost tema borbe dobra i zla, borbe za slobodu, korupcije moći i konflikta generacija, doprineli da ljubav prema franšizi postane „globalna“ na način na koji nijedna od pomenutih starih mitologija nije mogla ni da sanja.

Kako se snima film pod lupom cele svetske javnosti

U takvim uslovima reditelj i scenarista DŽej-DŽej Abrams i producent Ketlin Kenedi dobili su od kompanije „Dizni“, koja je pre par godina kupila franšizu „Zvezdanih ratova“ od DŽordža Lukasa za vrtoglave četiri milijarde dolara (oko 35% deviznih rezervi i preko 7% ukupnog BDP Srbije), nezahvalan zadatak da snime novi film unutar svemira koji publika beskrajno dobro poznaje, i prema kome ima potpuno nerealna očekivanja. Nerealna, u smislu da gledaoci širom sveta od svakog novog ostvarenje ove svemirske sage istovremeno očekuje da reprodukuje emocije i utiske iz izvorna tri filma, i da ponudi nešto „novo i neočekivano“. Novo i neočekivano – u uslovima u kojima postojeći materijal književne, stripovske i druge fikcije pokriva istoriju „daleke, daleke galaksije“ koja se proteže preko perioda od preko pedeset hiljada godina, sa hiljadama različitih priča i zapleta, neobičnih inteligentnih vrsta i fantastičnih tehnoloških rešenja.

Prihvatiti se snimanja „epizode VII“ (zvanični naziv – „Zvezdani ratovi: buđenje sile“) značilo je u veoma doslovnom smislu ploviti između Scile i Haribde, istovremeno udovoljavajući starim ljubiteljima i novoj filmskoj publici, ispunjavajući ogromna očekivanja zaljubljenika i zahteve producenata za novim ekonomskim čudom koje će ponoviti vrtoglavi uspeh „Diznijeve“ revitalizacije franšize „Marvelovih“ stripova.

Neki izazovi sa kojima se susretala filmska ekipa epizode VII bili su i nešto prozaičniji, ali ništa manje neobični. Pošto snimanje „Zvezdanih ratova“ nije kao snimanje nekog drugog filma, publika jednostavno nije mogla da dočeka premijeru filma, pa su svaka fotografija sa snimanja, svaka izjava nekoga od članova ekipe, svaki novi poster ili trejler, bili povod za špekulacije i obimne rasprave o budućoj radnji filma, o protagonistima, zapletu i raspletu. Za svaku sekundu filma koji bi bio objavljen unutar reklamne kampanje, internet javnost je razglabala sva moguća objašnjenja i rezrešenja, kvareći tako ugođaj u filmu i sebi i drugima. Kada su objavljeni prvi trejleri filma, kulturne rubrike prestižnih časopisa i dnevnika objavljivale su njihove kritike kao da je reč o gotovim filmovima, a publika je namenski išla u bioskop da gleda nasumične filmove, kako bi trejlere videla pre nego što se pojave na internetu.

Kada se u prvom kratkom trejleru (tj. „golicanju mašte“ – teaser) pojavio neobični dizajn svetlosnog mača novog negativca Kajlo Rena, cela planeta je nedeljama debatovala o njegovoj „smislenosti“ i „upotrebljivosti“ (kao da nije reč o fizički nemogućem oružju – barem u našoj galaksiji), a neki komentatori su čak napravili čitav psihološki profil novog filmskog junaka na osnovu sekunde filma u kojoj se prikazuje njegovo oružje (i, uzgred budi rečeno, nisu u tome mnogo omanuli).

Dakle, pred Abramsom i Kenedijevom je bio zadatak da pažljivim objavljivanjem materijala podižu temperaturu publike, a da istovremeno komentatore brižljivo navode na pogrešan trag i usmeravaju ka temama koje neće biti relevantne za film. A zatim su se u samom filmu u par navrata našalili na njihov račun, recimo tako što se misterija odsustva Luka Skajvokera iz svih promotivnih materijala rešava u prvoj rečenici pisanog prologa filma, dok legendarni droid C-3PO praktično čim se pojavi na sceni počinje da objašnjava nešto o čemu je interent raspravljao nedeljama, naime, „zašto ima crvenu ruku“, samo da bi ga drugi likovi odmah ućutkali.

Potpuno istu strategiju primenili su i prema očekivanjima publike vezano za samu radnju – neke od zaokreta u radnji namerno su unapred najavljivali i naglašavali (tj. „stavljali pod reflektor“, lampshaded) kako njihovo razotkrivanje ne bi delovalo otrcano ili patetično. Konačan rezultat je, mora se reći, sa stanovišta pripovedanja izuzetno uspešan film, ali sama činjenica da je tvorcima pošlo za rukom da svoju priču ispričaju pri takvim spoljašnjim okolnostima predstavlja svojevrsni herojski podvig u eri interneta i društvenih mreža.

Povratak korenima – bajkovitost pripovedanja i borba dobra i zla

Bez ulaska u detalje zapleta i radnje, ima nekoliko važnih stvari koje mogu reći o „Buđenju sile“. Pre svega, film predstavlja nežan i zaljubljenički omaž originalnoj trilogiji, koji čini ozbiljne napore da izbegne zamke koje su dovele Lukasovu novu trilogiju na zao glas (u mnogo većoj meri nego što je to zaslužila). U tehničkom smislu, film je, kao što se i moglo očekivati, savršen – nema propusta u scenariju, grubih nelogičnosti, niti pripovedačkog „nasilja nad tokom radnje“ koje je opterećivalo prethodne filmove. Glumačka postava je besprekorna, od starih zvezda Harisona Forda, Keri Fišer i Marka Hamila koji su svojim ikoničnim likovima dodali godine na izuzetno dostojanstven način, preko standardno sjajnih Entonija Danijelsa (C-3PO) i Pitera Mejhjua (Čubaka, mada je u njegovom slučaju izvanrednost, kao i uslučaju droida R2-D2 i BB-8 prvenstveno stvar režije), do novih junaka Dejzi Ridli (Rej), Adama Drajvera (Kajlo Ren) i DŽona Bujege (Fin), čiji likovi predstavljaju originalan doprinos mitologiji „Zvezdanih ratova“, i koji su umnogome inteligentnije pisani i neuporedivo kompleksniji od svojih često stereotipnih prethodnika. Na nivou priče, radnja filma se odvija spontanije i prirodnije nego radnja Lukasove „nove trilogije“, kao i mnogih delova originalne trilogije.

Međutim, ono što je prvi i najvažniji doprinos novog filma franšizi svakako jeste njen „povratak korenima“, kako u smislu specifične „prljavštine“ i „patine“ kojom odišu originalni filmovi, a koja se izgubila u kompjuterski uglancanoj novoj trilogiji, ali pre svega u smislu jasne predstave o tome šta „Zvezdani ratovi“ u stvari predstavljaju. Umesto kompleksne političke priče o birokratiji, korupciji i dekadenciji demokratije, koja u novoj trilogiji zapravo uopšte nije bila loše ispričana, ali koja je u suštini zamaglila jednostavni narativ originala, Abrams i Kenedijeva su nas ponovo podsetili zašto svi filmovi franšize započinju rečima „nekada davno, u dalekoj, dalekoj galaksiji“ – zato što je po formi reč o jednoj bajci, koja samim tim i treba da se pridržava osnovnih smernica pripovedanja ov književne forme, a to su pre svega jednostavnost, snaga likova, i nadasve – jasne predstave o dobru i zlu.

Nije da u novoj trilogiji nije bilo jasno ko je dobar, a ko zao, ali politizacija ovog diskursa i njeno stavljanje u kontekst jednako dekadentnih i jednako korumpiranih i izmanipulisanih „republikanaca“ i „separatista“, baš kao i pomalo arbitraran prelazak glavnog protagoniste Anakina Skajvokera iz jednog u drugi tabor učinili su da se ta osnovna priča o dobru i zlu izgubi iz perspektive i razvodni u sivilu realpolitike, što je, u neku ruku, i bila namera glavnog negativca – imperatora Palpatina. Sa druge strane, negativci u „Buđenju sile“ reafirmišu pojam zla (ubedljivi zlikovci su danas retkost u Holivudu, ako ih i ima dosta u televizijskoj produkciji), prilazeći mu istovremeno iz različitih uglova – metafizičkog (Vrhovni Vođa Snouk, igra ga Endi Serkis), realpolitičkog makijavelizma i ideološke ostrašćenosti (general Haks – Domnal Glison), odnosno emotivne nestabilnosti i psihopatologije (sjajni Adam Drajver).

Ovo ponovno otvaranje teme borbe dobra i zla naročito je očigledno u načinu na koji novi film obrađuje centralnu temu sukoba Svetle i Tamne strane Sile. Ovo predstavlja centralni zaplet u originalnim filmovima, gde je jedno od najvažnijih pitanja da li će se, i kako, Luk Skajvoker odupreti „zovu Tamne strane“, a njegova unutrašnja borba sa vlastoljubljem, srdžbom i agresijom u suštini predstavlja najubedljiviji element inače slabog „Povratka džedaja“. Publika je u tom filmu mogla da oseti snagu Tamne strane kao metafizičkog opredmećenja Kantove heteronomije, i da strepi za junaka koji joj se, naizgled, neuspešno opire.

Naspram toga, u Lukasovim novim filmovima izbor između Svetle i Tamne strane sveden je na običan moralni izbor, a heteronomija zla se iz domena metafizičkog seli u domen političkog makijavelizma. Mi ni u jednom trenutku ne osećamo kako Tamna strana „mami“ Anakina Skajvokera, mi samo vidimo rezultate njegovog prelaska. Istovremeno, metafizička borba između dva pola Sile prenosi se u drugi plan prenaglašene i hiperbolisane gigantomahije džedaja i sitova, čije se akrobacije i nadljudske sposobnosti veoma malo razlikuju jedna od druge, nedovoljno da bi se opravdao jedan toliko suštinski, metafizički jaz.

Za razliku od toga, u „Buđenju sile“ sukob Svetle i Tamne strane ostaje pre svega na metafizičkom nivou, što se najbolje vidi u izuzetno napetim i uzbudljivim scenama konačnog dvoboja, koji upadljivo odudara od spektakularnih i vratolomnih koreografija Anakina, Jode ili Dukua iz nove trilogije. Sukob protagoniste i antagoniste doživljava se kao psihološki sukob volje i strasti, fizičke snage i snage duha, i na tom simboličkom planu on zaista predstavlja najubedljiviji mačevalački dvoboj u celoj franšizi. On u mnogome predstavlja diskretni naklon sporom, i sa stanovišta savremene kinematografije, „dosadnom“ dvoboju starih Darta Vejdera i Obi-Vana Kenobija i epizode IV, reinterpretirajući ga i dajući mu novu težinu. U tom smislu, u prisustvo mitske Sile u „Buđenju“ se oseća daleko neposrednije nego u celoj novoj trilogiji, iako u najnovijem filmu imamo svega nekoliko likova koji imaju ikakav kontakt sa silom, dok nas je prethodna trilogija bezmalo upoznala sa celim džedajskim redom.

Između zrelosti i detinjarije, između mraka i vedrine

Drugi veliki uspeh „Buđenja sile“ svakako predstavlja istančana ravnoteža koju Abrams gradi između jednostavne vedrine, detinjaste naivnosti i nenametljive komedije protagonista i radnje u filmu, i mračnih okolnosti, ogromne odgovornosti i jezivih posledica koje proizilaze iz njihovog delovanja. Abrams ne zaboravlja da „Zvezdani ratovi“ pre svega treba da budu zabavni, a da istovremeno pripovedaju o izuzetno ozbiljnim temama.

Dok su „Nova nada“ i „Imperija uzvraća udarac“ sa velikim uspehom balansirali između laganog humora i epskih razmera sopstvene radnje, „Povratak džedaja“ i „Fantomska pretnja“ često su padali u infantilnost, „Napad klonova“ u patetiku, dok je „Osveta sita“ u nameri da prikaže svu ozbiljnost svoje tematike u potpunosti izgubila svu vedrinu i u osnovi postala jedan sumoran, ogorčen film, snažno ispričan, ali odrođen od svojih izvora. Autori „Buđenja sile“ se na tom planu vraćaju osnovama, nastojeći da rekonstruišu, pre svega, elemente koji su doveli film „Imperija uzvraća udarac“ na veliki broj spiskova najboljih filmova svih vremena, uključujući i trenutno 12. mesto na spisku sajta IMDB.

Ovde se još jednom mora reći koliko je film ozbiljno snimljen sa čisto tehničke strane – iako obiluje „slatkim“ i „detinjastim“ sadržajima koji će prodavcima igračaka nesumnjivo donetim stotine miliona dolara, ovi sadržaji nisu, poput ozloglašenih Evoksa i još ozloglašenijeg DŽar-DŽar Binksa sami sebi svrha, već predstavljaju prirodan i integralan deo pripovedanja. Ovo se pre svega odnosi na droida BB-8, koji sjajno ponavlja ikoničnu antropomorfnost svog prethodnika R2-D2, kao i „Piksarovog“ Wall-E. Dijalozi u filmu su pisani duhovito i nepretenciozno, a humor se doživljava kao odraz duha protagonista i prirodni sastavni deo univerzuma „Zvezdanih ratova“. Film se istovremeno sa uspehom hvata u koštac sa „ozbiljnim temama“ kao što su sloboda izbora, moralna odgovornost, sazrevanje, ali i ubistvo, političko nasilje i genocid, a da ove scene ne deluju banalno, groteskno ili izanđalo. Ovi različiti elementi ne smetaju jedan drugom, i doprinose pomalo zaboravljenom pedagoškom potencijalu „Zvezdanih ratova“, budući da dozvoljavaju filmu da bude privlačan i pristupačan deci, a da im istovremeno ne prećutkuje i ne zaobilazi prilično ozbiljne lekcije o životu, koje se sve češće izostavljaju iz savremene filmske produkcije. To je jedno od mesta gde se naročito oseti da su film pravili ljudi kojima su Luk Skajvoker, princeza Leja i Han Solo bili, ne prosto „omiljeni heroji“, već „uzori iz detinjstva“.

O tamnoj strani Sile i edipovom kompleksu

Jedna od primedbi koja se mogla čuti među prvim komentarima filma odnosila se na neobičnu psihologiju i karakter jednog od glavnih negativaca u filmu, Kajloa Rena, koga su mnogi doživeli kao „slabića i cmizdravca“ kada se uporedi sa „razvaljivačima“ (badasses) iz bogate lepeze negativaca u prethodnim filmovima. Renov lik predstavlja radikalan zaokret u odnosu na prvih šest filmova, gde su za cmizdravost uglavnom optuživali glavne protagoniste – Luka i Anakina Skajvokera, dok su negativci – Dart Vejder, imperator Palpatin, Dart Mol, grof Duku i dr. – obično bili otelotvorenje snage, čvrstine i harizme. Ovo je još jedno mesto gde su tvorci filma izuzetno ubedljivo okrenuli očekivanja publike naglavačke. Svesni činjenice da je lik Darta Vejdera toliko ikoničan da ga je jednostavno nemoguće nadmašiti, i da će svaki pokušaj da se to učini izgledati kao bleda imitacija, autori od Rena su stvorili lika koji svesno i namerno imitira (i parodira) Vejdera, odnoseći se prema njemu sa dubokim kompleksom niže vrednosti.

Međutim, Ren kroz svoje frustracije, slabost i histerične ispade kudikamo snažnije oslikava tiransku prirodu Tamne strane sile, nego što su to mogli da učine staloženiji i harizmatičniji likovi dvojice Skajvokera. Pri tome je Lukova harizma bila dovoljno jaka da se „zovu Tamne strane“ odupre, dok je Anakinova bila toliko prenaglašena, da je njegov prelazak na Tamnu stranu delovao izuzetno neubedljivo i izveštačeno. Naspram njih dvojice imamo Rena kao istinskog Platonovog „tiranskog čoveka“ – duboko psihički oštećenu osobu rastrzanu sopstvenim afektima, izvanredno sposobnu i snažnu u odnosu prema drugima, a beskrajno slabu kada se od nje traži da načini najbanalniji moralan izbor i suprotstavi se strastima koje njom gospodare.

Edipov kompleks pojavljuje se kao rekurentna tema u svim „Zvezdanim ratovima“ – u originalnoj trilogiji on se manifestovao kao Lukova borba sa senkom svoga oca, u novoj trilogiji – kao Anakinova patološka privrženost majci (i ženi starijoj i zrelijoj od njega), iz koje opet proističu sve njegove ostale nesigurnosti. Kajlo Ren se takođe bori da izađe iz senke svog oca, ali umesto njegovog nadrastanja on nastoji da ga fizički ukloni iz svog života, kao još jedan oblik heteronomije koja osporava autoritet njegovog novog mentora i pokrovitelja Snouka. Ovu unutrašnju šizofreniju, lepezu kompleksa i plimu ludila Adam Drajver dočarava na izvanredan način, gradeći negativca koji se ne nameće svojom harizmom (ono harizme što ima pokazuje se kao maska i šarena laža), ali koji postaje istinski strašan u svom bezumlju, a zatim načisto jeziv u trenucima pribranosti. U tom smislu on se pokazuje kao čovečniji i realniji lik od Vejdera, čije je kolebanje u „Povratku džedaja“ bilo jednako proizvoljno i površno, koliko i kolebanje Anakina Skajvokera pred Tamnom stranom u „Osveti sita“.

O citatima, plagijatima i staroj čaroliji

Ako se pogleda celina „Buđenja sile“, ne može se ignorisati činjenica da ogroman deo radnje predstavlja ponavljanje opštih mesta iz originalne trilogije – traganje sa poreklom, stari mentor, „svemirski nacisti“, džinovsko super-oružje sa „Ahilovom petom“ itd.. Sa jedne strane, to je potpuno razumljivo – jedan dobar deo publike je došao tu da vidi svoje stare junake kako „rade ono što su uvek radili“. Ovacije publike u punoj sali na svaku pojavu Hana Soloa, Čubake ili „Milenijumskog Sokola“ opravdale su odluku filmskih tvoraca da ponove prepoznatljive scene iz starih filmova, ne bi li preko voljenih likova iz stari filmova neprimetno „predali štafetu“ novoj generaciji junaka. Istovremeno, preko tih opštih mesta mitologija originalnih filmova prenosi se na generaciju kojoj će „Buđenje sile“ biti prvi film „Zvezdanih ratova“ koji će pogledati u životu.

Međutim, ovde treba naglasiti da je u svim ovim slučajevima uvek reč o „citiranju“, a nikada o „plagiranju“ originalnih filmova. Režiser brižljivo vodi računa da uvek naglasi ono što je „već viđeno“, podvuče sličnosti i paralele, a da refleksije frapantnih preokreta iz starih filmova suptilno najavi i naglasi, kako ne bi bile jeftine i patetične. Ovo se pogotovo odnosi na misteriozni identitet samog Kajlo Rena, koji se otkriva na krajnje antiklimaktičan način, namerno izbegavajući parodiranje čuvenog Vejderovog otkrovenja iz „epizode V“. Najzad, i najšokantnija scena filma u osnovi uopšte nije građena da bude šokantna – njen se rasplet jasno nagoveštava tokom radnje filma, a ona se odvija ne nasilno i sama radi sebe, već kao prirodna i logična posledica izbora koje su junaci u filmu načinili. Baš kao što Han Solo, kada se suočava sa slikom oružja koje u svakom pogledu prevazilazi nekadašnju „Zvezdu smrti“ potpuno pribrano postavlja pitanje „gde se nalazi slaba tačka koja će to čudo da ga digne u vazduh“, dodajući uz klasični Fordovski poluosmeh: „Verujte mi, ove stvari uvek imaju slabu tačku“. Publika zna da imaju, i scenarista im to stavlja na znanje, ne pokušavajući da im „proda staru priču za novu“, već naglašavajući da se on, u stvari, strogo pridržava pravila žanra.

Zahvaljujući svemu tome tvorcima filma polazi za rukom da publici, umesto oporog utiska „već viđenog“ ostavi utisak „povratka kući“, u duhu sada već kultne rečenice takođe Hana Soloa. Sa svakom scenom filma je očigledno da su ga sa velikom brigom i ljubavlju snimali ljudi koji iskreno vole originalne filmove, čiji je glavni zadatak bio da u drugu deceniju XXI veka prenesu onaj osećaj čarolije koji je oduševio svetsku javnost pre više od trideset godina, ali tako da izvornik ne oskrnave, a da novom delu omoguće samostalni život. Utoliko je „Buđenje sile“ pre svega postavljanje terena za nove „Zvezdane ratove“, čiji junaci imaju sve preduslove da budu jednako voljeni kao i njihovi slavni prethodnici.

Kada je „Dizni“ od Lukasa kupio ovu franšizu, ideja im je bila da ovu bogatu i inspirativnu mitologiju, koja je iza sebe već ostavila pregršt sjajnih stripova, romana, video-igara i crtanih filmova, ponovo na velika vrata vrati na velika platna. Bez ikakve sumnje, to im je i uspelo, a publika je dobila priliku da skoro svake godine gleda neki novi film iz svemira „Zvezdanih ratova“. „Buđenje sile“ je jedan odličan početak, i dokaz da je mitologija daleke, daleke galaksije danas jednako živa i inspirativna, kao i kada se prvi put pojavila na bioskopskom platnu.