„Nindža kornjače“ i kriza američke meke moći

Nindža kornjače i Srbi – zašto smo toliko voleli Mlade mutante

„Mladi mutanti Nindža kornjače“ predstavljaju jedan od onih aspekata američke i globalne popularne kulture koji je u Srbiji i među Srbima uživao disproporcionalno veliku popularnost u odnosu na mesto koje zauzimaju na globalnoj sceni. Mnogo je razloga: „Kornjače“, animirana serija koja se u svetu emitovala od 1987-1996. god., u Srbalja su se pojavile početkom devedestih u genijalnoj sinhronizaciji RTB u kojoj su učestvovale legende srpske televizije, čija su imena dan-danas sinonim za crtani film – Ljubiša Bačić, Nada Blam, Vlastimir Đuza Stojiljković, i Nikola Simić. Iako tehnički nesavršena po današnjim standardima, genijalnost interpretacije i nadahnut način na koji je prevodilac Goran Kličković spajao američki borilački treš sa srpskim narodnim izrekama i idiomima učinili su ovu seriju kultnom.

U deceniji izolacije i sankcija koja je usledila, ljubav prema „Kornjačama“ s „inkubirala“ zahvaljujući privatnim snimcima na video-kasetama, koje je svaka poštena srpska kuća sa decom morala nekako da nabavi. Kada je početkom dvehiljaditih TV „Pink“ odlučila da preuzme serijal i dovrši sinhronizaciju epizoda koje kod nas zbog sankcija nikada nisu emitovane, mogla je da računa na već formiranu publiku i utemeljen kultni status. Taj kultni status je bio dovoljan da srpska kulturna scena nastavi da prati Kornjače u svojim kasnijim izdanjima. Sva značajna animirana izdanja – serije iz 2003., 2012., i 2018., kao i izvanredni film iz 2007. – kvalitetno su sinhronizovane na srpski jezik, nostalgična video-igra „Sekačeva osveta“ izašla je u julu ove godine na naslovnoj strani „Sveta kompjutera“, a domaći izdavač „Golkonda“ nedavno je priredio i sjajno srpsko izdanje možda najboljeg stripa o Kornjačama – „Poslednjeg ronina“ Istmana i Lerda – praktično istovremeno sa njegovim objavljivanjem na engleskom jeziku.

Tokom devedesetih i kasnije popularnost „Kornjača“ kod Srba tumačena je na najrazličitije načine, koji su ih uvek na neki način uplitali sa specifičnom lokalnom kulturom, istovremeno naglašeno amerikanizovanom i globalizovanom, ali i pomalo „zamrznutom u vremenu“ zahvaljujući donekle sankcijama, donekle osetnom starenju stanovništva

Međutim, ovolika bliskost srpske publike sa likovima koji predstavljaju neobičnu marginu globalne popkulturne scene ne može se objasniti samo nostalgijom za starom RTB sinhronizacijom, pa čak ni globalnom popularnošću novih izdanja u svetskoj industriji zabave. Tokom devedesetih i kasnije popularnost „Kornjača“ kod Srba tumačena je na najrazličitije načine, koji su ih uvek na neki način uplitali sa specifičnom lokalnom kulturom, istovremeno naglašeno amerikanizovanom i globalizovanom, ali i pomalo „zamrznutom u vremenu“ zahvaljujući donekle sankcijama, donekle osetnom starenju stanovništva. Kornjače su proglašavane za Srbe „jer uvek pokazuju tri prsta“ (ko nije u toku, Mladi mutanti na rukama imaju samo tri prsta), jer „ne znaju da rade, ali znaju da se biju“, jer su „uvek na strani dobra, ali ih mediji satanizuju kao zlikovce i čudovišta“.

Glamur njujorške kanalizacije

Ova šaljiva poređenja ne pogađaju daleko od istine – „Nindža kornjače“ u velikoj meri opredmećuju ambivalentni odnos Srba prema američkoj kulturi. Sa jedne strane, mi smo devedesetih upravo predstavljali neku vrstu evropskih Kornjača – predstavnici zaboravljene ratoborne prošlosti, sa zastarelim etičkim kodeksom „bruke i časti“, nesposobni da se uklope u „civilizovano društvo“ i zato proterani na njegove margine (tj. „u kanalizaciju“ Evrope), a istovremeno opsednuti zapadnom kulturom, njenim vrednostima, i njenom estetikom („televizijom i picom“). Ovo su sve teme koje pronalazimo u najznačajnijim kulturnim proizvodima srpskog naroda u ovom periodu, kao što su Kusturičino „Podzemlje“ (uključujući i filmove koji su usledili kasnije, kao i globalne muzičke fenomene Gorana Bregovića i kasnije „No smoking orkestra“), Dragojevićeva „Lepa sela lepo gore“, ili cela turbofolk kultura koja upravo i predstavlja jednu neshvaćenu, a genijalnu trešastu sajberpank samurajštinu u duhu omiljene srpske crtane serije.

U pitanju uopšte nije beznačajan društveni fenomen. „Kornjače“ lepo ilustruju američku meku moć na njenom apsolutnom vrhuncu. Ne samo da su kulturni proizvodi koji su na domaćoj kulturnoj sceni imale status „smeća“ (tj. upravo „treša“) rutinski zauzimali centralna mesta u kulturama kolonizovanih naroda koje apsolutno nisu imale ništa slično na domaćoj sceni što bi iole moglo da predstavlja nekakvu konkurenciju, nego je i sadržaj tih proizvoda predstavljao nedvosmisleni dokaz američke planetarne hegemonije. Uzmimo samo atmosferu „Nindža kornjača“: Njujork je prikazan kao grotlo prljavštine i kriminala, u kome bande kriminalaca u pankerskoj odeći nesmetano maltretiraju mirne građane, u gradu divljaju organizovane kriminalne grupe pod kontrolom stranih tehnoloških oligarha i demonskih čudovišta iz druge dimenzije, dok su institucije sistema prikazane kao potpuno nesposobne – policija i vojska mogu samo da se razbeže kada se događa nešto opasno, a mediji provode većinu vremena vođenjem besmislenih hajki protiv onih koji jedini rade nešto da bi se stanje popravilo, a problemi rešili.

Nije bilo direktnijeg i bezobraznijeg coup de force globalne američke propagande od te – krajem osamdesetih i početkom devedesetih život u njujorškoj kanalizaciji čitavim generacijama delovao je uzbudljivije, spektakularnije, i glamuroznije od života u stambenim blokovima Moskve, Istočnog Berlina, ili Beograda

A opet, Njujork nije bilo potrebno ulepšavati i glamurizovati, jer se podrazumevalo da je u pitanju centar sveta, mesto gde se sve dešava, mesto gde svi idu (uključujući i vanzemaljske okupatore), i mesto koje niko ni za šta ne bi hteo da napusti. Nije bilo direktnijeg i bezobraznijeg coup de force globalne američke propagande od te – krajem osamdesetih i početkom devedesetih život u njujorškoj kanalizaciji čitavim generacijama delovao je uzbudljivije, spektakularnije, i glamuroznije od života u stambenim blokovima Moskve, Istočnog Berlina, ili Beograda. Možda su ovi blokovi imali svoje domove zdravlja, škole, parkove, javne bazene, ali u njujorškoj kanalizaciji mogla se naručiti pica, mogao se vežbati nindžucu, a kada podigneš poklopac šahta i izviriš napolje – ti si u Njujorku. Beogradska deca čežnjivo su gledala svoje male šahtove i uske kanalizacione odvode i teško uzdisala, sluteći da njihov život nikada neće biti toliko kul, koliko je kul život odbačenih i prezrenih čudovišta u kanalima ispod Grada koji ne spava.

Oscilacije između subverzije i komercijale

Priča, međutim, postaje mnogo zanimljivija kada se pogleda sa druge strane ogledala – iz perspektive kulture koja je ove narative i estetiku proizvodila. Tu još jednom nailazimo na zakonomernosti američke meke moći koje nisu svima jasne i očigledne, a koje se izuzetno lepo vide upravo na primeru „Nindža kornjača“. Propagandistima bivšeg Istočnog bloka (i današnjeg „multipolarnog sveta“), recimo, nikako nije bilo jasno da najveća privlačnost Amerike ne proističe iz njihove direktne propagande, koja je svakako postojala, i koja nije bila ništa manje glupa, jednostrana, i lažljiva od bilo koje druge – već upravo iz samokritike, autoironije, i autosatire. Globalni Zapad je dominirao globalnom kulturom jer ga niko nije kritikovao ubedljivije, nego što on kritikuje samog sebe. Naravno, ovim kritičkim potencijalom se vrlo efektno manipulisalo, i on je sa izvanrednom lakoćom komodifikovan čim bi se pojavila opasnost da njegova kritika postane istinski razorna po politički i društveni sistem, baš kao što je sve vreme bez problema zarađivao novac onom istom korumpiranom sistemu koji je kritikovao. Tako su sa lakoćom „kupljeni“ (odnosno, „komercijalizovani“) izvorno subverzivni pokreti kao što su rokenrol, seksualna revolucija, ili Novi Holivud. Ali „osećaj“ američkih kulturnih delatnika decenijama je bio besprekoran – u njihovim kulturnim proizvodima uvek je zadržavana doza subverzije koja bi bila dovoljna da održi oreol buntovničkog duha i nastavi da prodaje proizvod globalnoj publici. Tako je bar bilo doskora.

Istorija mita o Mladim mutantima predstavlja odličnu ilustraciju ovog mehanizma na njegovom vrhuncu, a zatim i njegovog postepenog škripanja i pucanja kako je uloga globalnog hegemona u svetu počela da se menja i, još važnije, kako je njegova unutrašnja kulturna scena počela sve više da odudara od slike na kojoj je uspostavljena njegova kulturna dominacija. Ali da bismo to razumeli, potrebno je malo se upoznati sa istorijom ovog fenomena. „Mladi mutanti nindža kornjače“ su počeli 1984. kao serija stripova Kevina Istmana i Pitera Lerda koja je prvenstveno zamišljena kao crnohumorna apsurdistička parodija popularne kulture onog vremena, nacrtana u mračnom stilu tada aktuelnog „Gvozdenog doba stripa“, obilato citirajući klasike poput Frenka Milera i DŽeka Kirbija. Strip je bio naglašeno krvav i nasilan, potpuno neprimeren za decu, ali je drskost njegove eklektične premise i umetnički talenat bio dovoljan da mu za samo nekoliko izdanja stekne slavu, prvo u okviru esnafa, a veoma brzo i u široj popularnoj kulturi. Svega nekoliko godina kasnije, serija stripova je adaptirana u animiranu seriju koju dobro znamo, a koja je, uprkos gruboj infantilizaciji, uspela da zadrži urnebesnu skandaloznost svoje osnovne premise i tako postane globalni fenomen.

Priča se tu ne završava. Vlasnici prava na „Kornjače“, koje su sve vreme ostale primarno serija stripova, uporno su izmišljali nove načine da nastave sa globalnom eksploatacijom ovog popularnog brenda. Tako je 2003. počela sa emitovanjem nova animirana serija, zrelija i namenjena starijoj deci (i, podrazumeva se, odraslima koji su odrasli na originalima), koja se u većoj meri pridržavala Istmanovih i Lerdovih stripova kao predložaka. Iako je ocenjena i od publike i od kritičara kao odlična, serija nije postigla ni blizu kultni status svog prethodnika. Sreće nije imao ni sjajni kompjuterski animirani film iz 2007. godine, koji verovatno predstavlja i estetski i pripovedački najbolju adaptaciju „Kornjača“ van sveta stripa. On je ostao u senci niskobudžetnih i kičastih igranih filmova iz devedesetih koji su eksploatisali popularnost originalne animirane serije, a koja im je obezbedila kultni status uprkos činjenici da je reč o veoma traljavim ostvarenjima, doduše ni blizu toliko traljavim kao dva filma u produkciji Majkla Beja iz 2014. i 2016., koji su, iako duhoviti, u velikoj meri mašili osnovnu premisu mita o Mladim mutantima.

Ključnu godinu za franšizu predstavlja preuzimanje prava na „Kornjače“ od Istmanovih i Lerdovih „Miraž studija“ u ruke američke medijske megakorporacije „Vijakom“ u 2009. godini. Ona je 2012. godine na dečjem kanalu „Nikelodeon“ pokrenula novu animiranu seriju, koja je veštom kombinacijom nostalgije sa kvalitetnim pripovedanjem i odličnom animacijom uspela da od „Kornjača“ ponovo napravi globalni kulturni fenomen i opšte mesto u svim prodavnicama igračaka od Njujorka do Tokija. Istovremeno, prava na stripove prodata su relativno mladom izdavaču IDW Publishing, koji je franšizu još jednom učinio relevantnom u svetu stripa, vrativši je u velikoj meri korenima iz 1984., i objavivši nekoliko serija koje se mogu uvrstiti u klasike Devete umetnosti. Izgledalo je da su se „Kornjače“ definitivno vratile, i da je uspešno stvoren globalni multimedijalni brend koja će moći da se „muze“ unedogled – nalik na ono što rade „Marvel“, „Di-si“, ili „Lukasfilm“.

„Uspon Nindža kornjača“ i parališuća nostalgija

Da stvari ipak ne stoje tako dobro pokazala je nova animirana serija „Uspon Nindža kornjača“, koja je na „Nikelodeonu“ 2018. trebalo da zameni prethodnu iteraciju, čije se emitovanje završilo prethodne godine. Umetnici su dobili potpuno odrešene ruke da eksperimentišu, i da „ponovo izmisle“ stare junake koje će prikazati publici u potpuno novom svetlu. Rezultat je bio predivno animiran i duhovito napisan crtani film koji je toliko bio različit od prethodnika da – niko nije hteo da ga gleda. Kornjačama i njihovim prijateljima je izmenjeno oružje, promenjeni su im karakteri, a akcenat pripovedanja je prebačen sa borilačkih veština na magijski teatar apsurda koji je bio izuzetno veran ikonoklastičnom duhu originalnih stripova, ali je previše odudarao od originalne animirane serije da bi moglo da se igra na kartu nostalgije. I mada je reč o verovatno najlepše i najraskošnije animiranim „Kornjačama“ koje su same za sebe bile serija vredna gledanja i bolja od većine drugih programa koji se mogu naći na dečjim televizijama, publika je odbila da im pruži priliku jer nije bila ono što se od nje očekivalo. Serija je na kraju grubo prekinuta nakon svega jedne i po sezone, a ovih dana je „Netfliks“ emitovao (takođe odličan, takođe loše prihvaćen) dugometražni animirani film koji se na njih nadovezuje.

„Uspon“ je tako osvetlio jedan od značajnih problema američkih stripovskih i medijskih franšiza, a posredno i američke meke moći kao takve – ona se u prevelikoj meri oslanja na nostalgiju. Prošlo je vreme kada je svako smeće koje odjekne u Americi moglo da stekne kultni status širom sveta – danas to ne polazi za rukom čak ni programima u koje je uloženo mnogo više truda, ljubavi, i umetničkog talenta

„Uspon“ je tako osvetlio jedan od značajnih problema američkih stripovskih i medijskih franšiza, a posredno i američke meke moći kao takve – ona se u prevelikoj meri oslanja na nostalgiju. Prošlo je vreme kada je svako smeće koje odjekne u Americi moglo da stekne kultni status širom sveta – danas to ne polazi za rukom čak ni programima u koje je uloženo mnogo više truda, ljubavi, i umetničkog talenta. Svet od Amerike, baš kao i Amerika od same sebe, očekuje ceđenje starih popkulturnih ikona kao suve drenovine, dok sve što je istinski novo i originalno više nema automatsku prođu, već mora da se manje-više ravnopravno bori na globalnom slobodnom tržištu na kome sve veći broj kultura više nema komplekse niže vrednosti u odnosu na Metropolu, baš kao što je na tehničkom nivou ovladao produkcijom svega onoga na šta je Amerika nekada držala kulturni monopol. Tako je i „Netfliksov“ film ostao nezapažen i zanemaren i od strane publike, i od strane kritike praktično istovremeno dok je video-igra „Sekačeva osveta“, nostalgična kopija šestnaestobitnih konzolnih igara pravljenih po originalnoj seriji stekla kultni status maltene i pre nego što se našla u prodaji. Problem je što se monopol ne može održavati samo na nostalgiji i starim proizvodima, i svi američki giganti osećaju isti zamor materijala, baš kao što iz one suve drenovine kaplje sve manje vode.

Parališuća nostalgija, međutim, nije bila jedini problem najnovijih „Nindža kornjača“. Industrija zabave već decenijama ima refleks da svoje proizvode maksimalno depolitizuje i deideologizuje, računajući da će tako moći da dopre do najšireg tržišta. Problem je u tome što je makar implicitna politička subverzija, kao što smo gore videli, uvek stajala u korenu popularnosti američke kulture. Originalne „Kornjače“, iako su u suštini predstavljale jedan generički industrijski proizvod, predstavljale su odraz kulture svoga vremena – hladnoratovske paranoje, straha od nuklearnog oružja, tehnološkog i ekonomskog uspona Japana, predđulijanijevske plime kriminala u Njujorku i sl. U poređenju sa njima, serija iz 2003. predstavljala je sterilnu kopiju originalnih stripova bez njihove kritičke oštrice, a serija iz 2012. genijalno sastavljen kolaž žanrovskih klišea i filmskih tropa.

Ovakve „Kornjače“ u izvesnoj meri jesu odraz moderne Amerike u ogledalu, ali to je Amerika koja svetu (i samoj sebi) više nije onako intuitivno razumljiva kao što je bila pre 40 godina

„Uspon kornjača“ je takođe apolitičan, osim standardnog robovanja diktatima rasne i rodne inkluzije, što je izazvalo naročitu averziju kod publike. U ovoj verziji, Leonardo, Donatelo, Rafaelo, i Mikelanđelo nastali su od različitih vrsta kornjača, a njihova prijateljica Ejpril o'Nil, koja je najčešće prikazivana kao riđokosa Irkinja koja tek nakon poznanstva sa kornjačama počinje polako da usvaja borilačke veštine, u ovoj instanci je crnkinja koja u borilačkim veštinama nije ništa gora, ako nije i bolja od svojih prijatelja. Publika je naročito bila skandalizovana likom Splintera, koji je oduvek predstavljao svojevrsnu patrijarhalnu ikonu mudrog oca i zaštitnika, a koji je u ovoj verziji sveden na debelog i lenjeg propaliteta koji svoje vreme provodi u fotelji, jedući, gledajući TV sapunice, i maštajući o negdašnjoj slavi velikog borilačkog majstora. Ovakve „Kornjače“ u izvesnoj meri jesu odraz moderne Amerike u ogledalu, ali to je Amerika koja svetu (i samoj sebi) više nije onako intuitivno razumljiva kao što je bila pre 40 godina. I iako su autori serije zapravo ciljali na to da pokažu razvoj, tj. „uspon“ ovih feleričnih i disfunkcionalnih ratnika do voljenog ideala koji je postavila originalna serija – jednostavno niko nije imao strpljenja da tu priču odgleda do kraja.

Izdanja IDW – dve smrti Kornjača u stripu

Ova disharmonija između onoga što globalna javnost očekuje od Amerike i onoga što je Amerika sposobna da stvori još je snažnije naglašena u novoj seriji stripova o „Nindža kornjačama“, koju od 2011. godine izdaje IDW Publishing. Ova serija je započela u svakom pogledu furiozno. Priča o Kornjačama je resetovana uz dosad najinteligentnije preplitanje mita iz originalnih stripova i originalne serije, poznati likovi su ubačeni sa dodatnom kompleksnošću, novi likovi su doprineli širenju i osvežavanju priče, a sve to je bilo zaista spektakularno umetnički opremljeno, uz mnoštvo sjajnih sporednih mini-serija koje su bile priče za sebe. Tokom sto osnovnih i desetina sporednih brojeva mogli su se pratiti zaista genijalni pripovedački lukovi, uključujući klimaktični sukob Kornjača i Sekača, Splinterovo preuzimanje Klana stopala i postepeno otklizavanje u paranoju i nasilje, mističnu stranu priče koja je uključivala inteligentno upletena drevna božanstva iz evropske i orijentalne mitologije, i naravno – Krangovo nastojanje da zagospodari svemirom koje kulminira ni manje, ni više, nego parodijom Haškog procesa. Krang tokom suđenja vrlo ubedljivo osporava legitimitet suda i istovremeno ne uspeva da eliminiše neugodne svedoke, ali se proces svejedno završava samoukidanjem suda koji sam sebe prepoznaje kao instrument imperijalne moći. Ukratko, u tim stripovima zaista ima svega i svačega, ponešto je genijalno, ali sve je u velikoj meri dostojan nastavljač originalnih kornjača.

A onda se nakon 100. broja događa nešto neobično. Stiže 2020. godina, stiže pandemija korone, počinju protesti „Crni životi vrede“, u američkim gradovima se oseća atmosfera građanskog rata, a cela kreativna industrija u zemlji „staje u stroj“ u borbi protiv Donalda Trampa. U skladu sa tim, stripovi o „Nindža kornjačama“ se preko noći transformišu u vatromet vouk kulture. Četvorici braće se pridružuje peta, ženska kornjača – DŽenika. Splinter, koga je robovanje patrijarhalnom, klanovskom pogledu na svet oteralo u organizovani kriminal, nalazi iskupljenje i gine. Stari Hob, kontroverzni predvodnik „Moćnih mutivotinja“ i najzanimljiviji lik novog serijala preko noći se pretvara u karikaturu američkih desničara i zagovornika rasne čistoće i prava na nošenje oružja. Mutirani centar Njujorka se pretvara u „slobodnu zonu“ u kojoj se građani samoorganizuju, učestvuju u debatnim klubovima i pričaju o svojim osećanjima. Kornjače shvataju da se nasiljem samo igra na ruku neprijatelja, i tako počinju da se bave komunalnim pitanjima – Leonardo gaji baštu, Rafaelo pomaže oko javne kuhinje, Donatelo popravlja struju i internet po komšiluku, a Mikelanđelo vodi podkast i organizuje direktnu političku akciju.

Teško je objasniti koliki šok predstavlja to okretanje celog mita o „Nindža kornjačama“ naglavačke. Strip koji je počeo kao sirova i krvava satira pretvara se u pamflet za promociju „sigurnih prostorija“ i „društvene osvešćenosti“. Da stvar bude još bizarnija, praktično istovremeno IDW angažuje lično Istmana i Lerda da izda možda najbolji strip o Kornjačama svih vremena – Poslednjeg ronina. Strip koji i vizualnim stilom i tekstom podseća na originale iz osamdesetih (i rane brojeve IDW serije) prati Mikelanđela koji se nakon 30 godina vraća u Njujork – koji je u međuvremenu postao zatvorena, totalitarna despotija pod upravom Sekačevog unuka Oroku Hirota – da osveti ubistvo Splintera i braće. Strip i atmosferom i pričom predstavlja svojevrsnu parafrazu Milerovog kultnog „Povratka mračnog viteza“ u svetu Nindža kornjača, i nije ništa manje zreo, ozbiljan, i mračan, prikazujući u svakom od brojeva pogibije nekoga od članova tima. Finale stripa je snažno i potresno, ali ostavlja istu poruku kao i osvešćeni stripovi gore – za Kornjače kakvim ih znamo u modernoj američkoj kulturi nema mesta. Kao relikti prevaziđenih vrednosti one moraju biti ubijene, bilo fizički, kao u Poslednjem roninu, bilo kroz obesmišljavanje, kao u osnovnoj seriji stripova.

Da li je američka meka moć stvar prošlosti?

Baš kao što su krajem osamdesetih „Mladi mutanti nindža kornjače“ predstavljali idealnu ilustraciju američke kulturne dominacije planetom, danas oni predstavljaju idealnu ilustraciju slabljenja njihove meke moći

Baš kao što su krajem osamdesetih „Mladi mutanti nindža kornjače“ predstavljali idealnu ilustraciju američke kulturne dominacije planetom, danas oni predstavljaju idealnu ilustraciju slabljenja njihove meke moći. Pre svega, u nju je danas potrebno ulagati neuporedivo više novca. „Nindža kornjače“ su se kao fenomen samoreprodukovale u Srbiji pod sankcijama bez ijednog uloženog dolara, i na kraju devedesetih bile su jednako kultne koliko i na početku. Danas interesovanje za seriju o Kornjačama traje koliko traju reklamne kampanje za filmove i igračke. Istovremeno, popularnost Kornjača danas, baš kao i većine „kultnih“ proizvoda industrije zabave, u velikoj meri zavisi od mogućnosti da se muze već iznemogla krava žala za „zlatnim“ Reganovim vremenom i trijumfom Zapada u Hladnom ratu. Kako novi Hladni rat hvata maha, a domen hegemonije zapadne globalističke kulture se sužava, tako i dometi njihovih kulturnih proizvoda postaju sve kraći. I to ima direktne ekonomske posledice, što čini njihovu kulturu sve nastrljivijom, a posledično i sve manje primamljivom.

Bez ikakve sumnje, Fabrika snova i dalje ima vrhunske umetnike koji mogu maestralno da igraju na kartu nostalgije, i da nam iz godine u godinu nude izvanredne reinterpretacije i prepakivanja svega onoga što smo voleli u detinjstvu. Problem je što se prepakivati ne može unedogled, i što sve što naprave novo i originalno jednostavno više ne odražava ono što je Globalno selo decenijama tražilo i dobijalo od Metropole. Ne samo da proizvodi njihove kulture više ne odgovaraju globalnom poimanju „Amerike“, nego oni više ne odgovaraju ni poimanju „Amerike“ u dobrom delu američkog društva. Što za posledicu ima da, kada oni zaista naprave nešto originalno i sveže, poput serije „Uspon Nindža kornjača“, publika za to jednostavno više nije zainteresovana. Ona voli staru Ameriku, a ta stara Amerika, poput svih starih stvari, nakon tolikih decenija deluje trošno, zastarelo, i umorno. Baš kao u Poslednjem roninu, ona ume istinski dirljivo da oplakuje svoju smrt, da „dostojanstveno odjaše u zalazak sunca“, i malo šta više.

Da li to znači da Amerika više ne dominira globalnom kulturom? Daleko od toga. Koncentracija bogatstva, tehnološka nadmoć, ogromna industrija zabave, i politička hegemonija garantuju da će proizvodi američke kulture još dugo biti u centru pažnje. Ali ta pažnja će sve više biti prisilna, nametnuta, kupljena, ostvarena monopolom koji održava interesovanje za proizvod samo onoliko koliko traje kakofonija reklamne kampanje. To, međutim, više nije meka moć. Meka moć se širi osmozom, spontano, i deluje čak u Srbiji iza spoljnog zida sankcija u vreme dok su Srbi direktno vojno konfrontirani sa Amerikom. Pomalo paradoksalno, Amerika je imala više kulturnog uticaja na te buntovne Srbe devedesetih, nego što ga ima na ove današnje, pitome Srbe. Jedini istinski nosilac te stare američke meke moći danas jeste – nostalgija. S tim što to nije moć ove današnje Amerike, već Amerike od pre 40 godina, čija je kanalizacija bila glamuroznija od beogradskih domova kulture, a čija je nacrtana pica bila ukusnija od leskovačkog roštilja. Ta Amerika je danas kod kuće prezrena, prevaziđena, i odbačena u ime nove, osvešćene kulture. Ali je ona i dalje najbolje propagandno oružje koje imaju. I to samo zato što u međuvremenu još niko nije napravio ništa bolje.