Mit, kontramit, kontamit

Dve reči koje su verovatno najčešće pominjane u proteklih nedelju dana vezano za privođenje (pravdi?) Radovana Karadžića, a one se opet svode na jednu, jesu mit i legenda. Nije malo iznenađenje to što su one korišćene čak i češće od popularnih pojmova tradicionalno medijski vezivanih za ovu zanimljivu (para)istorijsku ličnost – od „genocida“, „gospodara rata“, pa čak i „zločinca“. Razlog tome je svakako u tome što je jedna polovina (u smislu jedna od epske „tri polovine“) srpske javnosti spremna da ga asocira sa ovakvim pojmovima, dok druge „dve polovine“ to nisu – ali i jedni i drugi, svako iz svojih razloga, spremni su da ga vinu u „legendu“. Međutim, dok su prvi pod „mitološkom“ prirodom priče o Radovanu podrazumevali prosvećeno ismevanje folklora sa strane (samoočigledne) istine, drugi su pojmom „legenda“ pojačavali vlastito uvažavanje najvećeg živog hajduka, i starali se da mitom prevaziđu istoriju i svoju verziju događaja koji su u protekle dve decenije pratili vođu (bosanskih) Srba u secesionističkim ratovima presele u večnost koju sama istorija neće moći da ugrozi. Tim pre što se jasna linija demarkacije između istorije i mita davno izgubila, ako je ikada, zapravo, i postojala.

Rat bez epike

Naročito je, međutim, zanimljiva činjenica da „mit o Karadžiću“, na koji referišu i nacionalne i one „druge“ snage u Srbiji zapravo uopšte nije izvoran i u novijem predanju se konstituiše tek nakon formiranja prvog, početnog mita – mita o Radovanu Karadžiću, vođi bosanskih Srba, monstrumu koji je tri godine cedio život iz opsednutog Sarajeva, čudovištu koje je tenkovima i oružjem razvejalo krhku, ali idilično-utopijsku stvarnost bosanske multietničnosti i najzad, ideolog Velike Srbije kao etnički čistog srpskog životnog prostora, čijem je ostvarenju na putu stajao samo mali, ali ponositi narod Srebreničana, koji je za svoju hrabrosti i upornost platio na najstrašniji način – ponavljanjem genocida na teritoriji Evrope. To je izvorni mit o Radovanu Karadžiću, čoveku od koga se lede žile svakom dobronamernom čoveku zdrave pameti, čoveku koji je simbol nečovečnog u čovečanstvu, nečoveku, ubici, krvoloku.
Sa druge strane, ako pogledamo srpsko javno mnjenje, lako se stiče utisak da je prvobitni doživljaj rata u Bosni bilo razočaranje; razočaranje sa jedne strane kriminalom, profiterstvom i besmislenim zločinima, a sa druge strane upravo nedostatkom svake epike, herojstva, moralnosti i rodoljublja. Srbi su u načelu bili osakaćeni u tom pogledu, budući da jedini nisu imali nacionalni konsenzus, budući da su jedini branili Jugoslaviju i jedini doživljavali građanski rat ne samo kao građanski, već često i kao bratoubilački. Heroja na srpskoj strani je bilo, ali upravo javnost nije bila spremna da ih kao takve prihvati, zgrožena besmislom i prljavštinom rata koji se odvijao pred njenim očima. Navikao da obrazuje vlastitu epiku još tokom trajanja sukoba – kako je to bilo svim dotadašnjim ratovima – srpski narod, pogotovo srpski narod u Bosni i Hrvatskoj, ostao je pokunjen i pokoleban, dok ga je u borbi održavao goli opstanak, čije je pitanje takođe olako promicalo pažnji zgađenih Beograđana. Istovremeno, prljavštine i gadosti na drugim stranama, muslimanskoj i latinskoj (a bilo ih je proporcionalno – budući da je kriminalna saradnja sa neprijateljem i/ili međunarodnim snagama bila okosnica mračnih posla u BiH) njihovi ratni mediji i nacionalno usplamtele javnosti peglali su i prali u hodu, imajući u tome obilatu pomoć praktično cele zapadne javnosti, sa njihovim beskonačnim sredstvima i mogućnostima „kreiranja istine“.

„Samo pitaj za pare“

Svaki konflikt ima svoje istorijske, polu-istorijske i mitske interpretacije, i ove često variraju među zaraćenim stranama. Pogotovo na Balkanu nisu retke interpretacije jednog istog događaja kao ontološki temeljno različitog (u smislu da se jeste/nije dogodio, da jeste/nije bio pobeda/poraz, te da ga neko jeste/nije skrivio), ali istovremeno postoje načini da se pouzdano utvrdi kako su se stvari zaista odvijale i na čiju korist. Problem sa ovim načinima leži u tome što oni često dovode u pitanje postojeće mitove, a kada su u pitanju mitovi od tolikog značaja po samu „međunarodnu zajednicu“, onda oni, zapravo, kao i da ne postoje. A njihova metodologija je prosta: pogledajte ko je u ratu profitirao i znaćete njegove stvarne rezultate. A ovi rezultati su veoma neprijatni, budući pre svega da vode do velikog broja ugledne gospode, stožera novog kapitalističkog poretka u tranzicionim ostacima bivše Jugoslavije, gospode koja je bila u značajnoj kontroli događaja na terenu, u smislu dotoka i protoka oružja, namirnica i humanitarne pomoći. Ovi nacionalni uglednici danas su mahom motorna snaga savremenih Srbije, Bosne i Hrvatske, koji ih vuku u bolju budućnost i podstiču konačno „raskrštavanje sa prošlošću“, kako bi najzad moglo da se „radi i gradi“, a razlike i ratovi „ostave po strani“ u opštoj nirvani evropske zajednice ravnopravnih naroda bez narodnosti. Uzgred, svi su oni dobri međusobni prijatelji i još bolji poslovni partneri – kao takvi svetao primer mogućnosti saradnje i multietničnosti na prostorima bivše Jugoslavije, u tom smislu ideal „slobodnog protoka robe, ljudi i ideja“ u savremenom, ne-ograničenom svetu.
Ali to je samo mikroplan bosanskog konflikta, dovoljan isključivo za unutrašnje podgrevanje „mita o Bosni“, ali nikako odgovoran za njegovo stvaranje, razvijanje i naduvavanje do titanskih razmera. Ko je profitirao od rata u BiH, ili čak preciznije, ko je profitirao od raspada Jugoslavije, videćemo ako malo udaljimo pogled i razmestimo fokus sa Bosne na celu Evropu. Ne mora čovek biti ekonomski stručnjak da vidi koliko se Zapad basnoslovno obogatio tokom raspada celog istočnog bloka. I ako nismo skloni da verujemo da su građani totalitarnih režima istoka, pobesneli od iznenada podarene slobode, sistematski krenuli da spaljuju novac i sravnjuju svoje fabrike i preduzeća do temelja – razumno je pretpostaviti da je sav taj novac negde otekao, a najbolja pretpostavka bi bila – baš u one zemlje koje su se tako eksplozivno počele razvijati u to isto vreme. Samo će naivan čovek verovati da su sve opljačkane pare iz Rusije završile u rukama oligarha, samo će naivan prihvatiti da „postindustrijska privreda“ menadžera, bankara i upravljača, uz industriju visokih tehnologija koje se mahom proizvode za vlastite potrebe, može tako uspešno zameniti negdašnju kolonijalnu eksploataciju, najzad, samo naivan čovek neće videti „nikakvu vezu“ između činjenice da je, onog trenutka kada je probijena prva rupa u zidu koji je istočnu Evropu razdvajao od zapadne, istok počeo eksponancijalno da propada, a zapad počeo da se bogati više nego ikada.
Ista stvar važi za Jugoslaviju. Dovoljno je samo primetiti da je monetarni sistem države propao u sekundi, te da su skoro deset godina sve transakcije obavljane u stranoj valuti. Može li Nemačka biti potpuno nevini posmatrač u konfliktu u kome se sve transakcije obavljaju u markama njene Savezne banke? Odakle su došle te pare? Ko ih je, i kako, stavio na raspolaganje ljudima koji su širom bivše Jugoslavije iskrsavali sa punim koferima, spremni da spasavaju posrnula preduzeća čiji su direktori bili njihovi rođaci? I je li moguće da evropska ekonomska zajednica, unutar koje su te marke bile najmoćnija valuta, nije ama baš ništa zaradila na ovom iznenadnom proširenju sopstvene monetarne zone? Ovo su laička pitanja, i opet, čovek ne mora biti stručnjak da zna koliki profit sleduje samo od toga. A u pitanju je samo jedan primer. Ostavićemo po strani crnoberzijanska mešetarenja međunarodnih snaga, prodavanje pokvarenih lekova i zastarele humanitarne pomoći, tranzit droge, roblja, oružja i opasnih materija, zaboravićemo dve veoma unosne kampanje bombardovanja koje su razultirale u višemilionskim ugovorima za zapadne proizvođače oružja, smetnućemo s uma i činjenicu da sve što danas ima vrednost u bivšoj Jugoslaviji, ili je neupotrebljivo, ili je u vlasništvu neke filantropske međunarodne korporacije koja se brine za ravnomerni razvoj regiona, blagostanje njegovih građana i skoro učlanjenje u Evropsku Uniju. Ostavićemo to po strani, jer to nije naša priča – naša priča je o Radovanu Karadžiću.

I postmoderni su potrebni zlikovci

Proslavljena nadmoć Zapada nad Istokom, bar kako je to uobičajno gledano, bila je moralne prirode. Zapad nije porobljavao svoje građane, nije ih lišavao fundamentalnih prava i sloboda poput kretanja, govora, života, pa čak i privatne svojine. Pred kraj Hladnog rata, on je svoju moralnu prednost ozvaničio proglasivši SSSR sa satelitima „imperijom zla“, da bi svoju skoru pobedu krunisao moralnim trijumfalizmom koji je uzeo sebi za pravo da ustvrdi da je pad Berlinskog zida pobeda, ne jedne imperije na nad drugom, ne korporativnog imperijalizma nad imperativnim socijalizmom, već pobeda slobode, pravde i istine nad, čime drugim, nego ropstvom, nepravdom i lažju. I kako bi prosečan politički aktivni građanin Zapada, radostan što je pravda trijumfovala i odbrambeni rat protiv „crvene nemani“ okončan potpunim debaklom protivnika, reagovao kada bi njegove vlade i mediji proklamovale svoje „istorijsko pravo“ da „okupiraju zemlju protivnika“, „otmu njihovo blago“ i „odvedu njihove žene i decu u roblje“? Nikako, to bi bilo nemoralno – i dok je prosečan poreski obveznik spreman da finansira svoje vlasti u odbrani njegovih životnih interesa, nije toliko spreman da ih podrži u osvajačkom ratu. I tako čitava ratno-obaveštajna mašinerija naizgled ostaje bez posla. Naizgled, jer na scenu stupa humanitarna katastrofa, i to u samim nedrima Evrope, u srcu miroljubive, omiljene i multietničke Jugoslavije.
Osnovna razlika između zapadnog mita i lokalne priče o ratu u Bosni i Hercegovini svodi se strukturizaciju samog procesa – dok ga Zapad opisuje kao spontano razvijanje kruga nasilja determinisano jedino nacionalističkim ambicijama srpskog vođstva, Srbi su ga uglavnom videli kao izuzetno dobro kontrolisan proces, gde je vrlo jasno iscenirano kada se dešavaju ofanzive i proboji, kada potpisuju primirja i sporazumi, kada nasilje eskalira do pokolja, a kada ti pokolji privlače pažnju zabrinute međunarodne zajednice. Knjige su pisane o zloupotrebi medija na balkanskim ratištima, a veoma ugledni i obrazovani ljudi trošili su vreme i profesionalne karijere dokazujući koliko je međunarodna slika bosanskog rata zapravo iskrivljena.
Bilo kako bilo, rezultati su očigledni. Ono što je započelo kao napor međunarodne zajednice da ukroti podivljale nacionalne strasti u bivšoj Jugoslaviji preko noći se pretvorilo u projekat demokratizacije i prosvetiteljskog moralnog preobražaja rukoveđenog sa Zapada, a uz pomoć do tada neviđene strane administracije. Istovremeno, nešto što je počelo kao prosti nastavak medijske tradicije „istinitog izveštavanja“, poprimajući sve više obrise holivudske priče, pretvorilo se najzad u epsku sagu borbe dobra i zla, po modelu „Zvezdanih ratova“ DŽordža Lukasa. Svi elementi su bili tu. Nekada je postojala Stara Republika, koju su ambicije vlastoljubivog birokrate Miloševića dovele do uzurpiranja političke i vojne sile i samoproklamovanja za jugoslovenskog imperatora, čiji „pas rata“ Radovan Karadžić drži svojom ogromnom vojnom silom u šahu sve slobodarski opredeljene pobunjenike, pripadnike naroda koji su označeni kao „niži“ i za koje nema mesta u srpskoj Jugoslaviji. Srpske snage prikazane su kao Lukasova imperijalna flota, a „nenaoružani branioci Sarajeva“ kao hrabra pobunjenička liga, spremna da živote položi za slobodu, demokratiju i pravo na različitost (od srpske hegemonije). Kao zenit moći i obesti sila zla, pojavljuje se, kao u filmu, uništenje epskih razmera, u kojima čitav jedan mali svet (u liku izolovane planete Srebrenice pod međunarodnom zaštitom) biva pregažen i uništen na najsuroviji način, tako da „ne ostane ni traga“ od ondašnjeg naroda, kulture i prkosnog slobodarskog duha. Nije potrebno ni dodavati da je pokolj isplanirao, projektovao i sproveo srpski „tamni knez“ Karadžić, za račun nezasite volje za moćju balkanskog „gospodara smrti“ Miloševića.
Naravno, ova holivudizacija priče, poput svih velikih holivudskih saga, zapravo se nadovezuje na sve tradicionalne istorijske predstave o velikim zavojevačima i hegemonima, a u svom pedagoško katarzičnom aspektu samopotvrđivanja zapadne civilizacije kao istorijskog vrhunca moralnosti, ona se po svojim motivima, simbolima i predstavama neposredno nadovezuje na priču o II svetskom ratu i „unutrašnjem zlu“ koje se ispililo u gnezdu te civilizacije – Evropi. Izgleda, naime, da je zlo neophodno „međunarodnoj zajednici“, kako bi pravdala svoju skupu, kontroverznu i često agresivnu politiku. A budući da je zapadna civilizacija u poletu razgrađivanja sopstvenih vrednosti praktično uništila svako poimanje zla van holivudskih okvira, rat u Bosni bio je jedan od idealnih prilika da se nova „globalna opasnost“ unese u domove prosečnih Amerikanaca, a za njima i svih ostalih. Tako je prvo jedan prljav i besmislen rat za ko zna čiji račun na jednoj nesretnoj i duboko podeljenoj „kriznoj tački“ reinterpretiran do epske borbe dobra i zla, a zatim stranama u konfliktu podeljene uloge, sve da bi se na kraju sam režiser umešao kako sa masovnim scenama „nečovečnosti“ i „genocida“, a najzad i sa brojnim statistima koji su film učinili toliko spektakularnim – od „konjice koja dolazi u poslednjem trenutku“ (bilo u obliku američkog ambasadora na hrvatskom tenku, bilo evro-američkih lovaca koji iz vazduha uništavaju srpske „Zvezde Smrti“ po Balkanu u sekundama pre potpunog uništenja srebreničkog/bošnjačkog/albanskog naroda), preko armije demokratizatora na terenu, do hora međunarodnih i svetskih zvaničnika koji svojim nesebičnim angažmanom doprinose da se agresor „stavi na svoje mesto“ sankcijama, vizama i opštim prezirom. I tako je mit zaživeo.

II. Srpski heroj sa bilećkom gardom – posthajdučki ciklus

Naravno, onog trenutka kada je pokrenuta cela svetska medijsko-kulturno-propagandna mašinerija samo da bi se od jednog naroda napravili „novi nacisti“, a od njihovih vođa novi Hitleri/Himleri/Gerinzi, mogla se prirodno očekivati reakcija na lokalnom nivou. Balkan je sklon pričama, predanjima, epovima i mitovima uopšte, pa je priča o „srpskom genocidu“ lepo primljena među srpskim neprijateljima u jugoslovenskim ratovima, koji su je, doduše, učili u hodu, ali uvek rado ponavljali i sa velikim zadovoljstvom i uživanjem uklapali sopstvene epizodne uloge u zadati scenario. Što se Srba tiče, oni vole mitove možda više od svih ostalih (i nije tajna da predstavljaju jedan od evropskih naroda sa najjačom mitološkom samosvešću), ali u ovaj mit nisu lako mogli da se uklope, niti sa njime da se identifikuju. Ne samo da nisu mogli prepoznati vlastite postupke u onome što su gledali sa mnogobrojnih kanala javnog i masovnog informisanja, ne samo da su njihove vođe tamo bile deformisane do neprepoznavanja, već su im motivi iza cele priče bilo potpuno neshvatljivi, neobjašnjivi i nacionalno odbojni. Srbi ne samo da nikako nisu mogli pomiriti svoj impuls da brane jugoslovensku otadžbinu, a za šta su se zaklinjali svaki put kada bi otpevali himnu, sa mutnom pričom o izgradnji „Velike Srbije“, njima pogotovo nikako nije išlo u glavu kako su to oni postali krivci za „nacionalnu netrpeljivost“, „razaranje Jugoslavije“ i „nasilni rat“, kada su oni bili najugroženiji raspadom Jugoslavije, najizloženiji svim oblicima etničke netrpeljivosti i najzad, jedini koji su Jugoslaviju pokušavali očuvati. Najzad, rasplet rata pokazao je da su sve njihove strepnje i strahovi bili opravdani, budući da su na njegovom kraju oni etnički očišćeni sa najvećih teritorija, pri čemu su potpuno zbrisane neke stare i ugledne srpske zajednice, poput one u Zadru, Sarajevu ili Mostaru.
Jedino što se, u pojmovnom smislu, može suprotstaviti mitu jeste istina, a budući da je slika koja se uporno o Srbima gradila na zapadu bila sve, samo ne to – morao je poslužiti drugi mit. Dok je cela zapadna civilizacija raspolagala sa mogućnostima da „svoju verziju događaja“ učini istinom pomoću svojih propagandnih potencijala, u poređenju sa kojima su nemoćni napori Miloševićevih medija i srpskih zajednica u svetu ispadali nemušto, smešno i često kontraproduktivno – Srbi koji su bili odlučni da se ne povinuju ovakvoj „interpretativnoj uzurpaciji“ njihovog nacionalnog bića mogli su tome suprotstaviti samo zaobilaženje celog informativnog procesa, uz nužno korišćenje tradicionalne balkanske prve pomoći u borbi sa stranim agresorom – inata.

Indukcija junačkog deseterca

U najprirodnijem razvoju događaja, mali balkanski narod koji se suočio sa neprijateljem epskih razmera (omer vojne sile „međunarodne zajednice“ i srpske vojske bio je u okvirima omera persijske i helenske vojske u Termopilskom klancu), koji ne samo da ga proglašava za „najveće zlo koje je pogodilo Evropu posle fašizma“, već ga svim mogućim sredstvima mrcvari, omalovažava i ponižava, da bi ga u dva navrata bombardovao nanoseći mu teške civilne žrtve, a suočen sa propagandnom mašinerijom koja njegove vođe proglašava najvećim neprijateljima onog globalnog poretka koga taj neprijatelj predstavlja, bez ikakve mogućnosti da izađe iz okvira te propagandne mašinerije – tom narodu je ostalo na raspolaganju samo da se inati, poput junaka Zapisa iz podzemlja Dostojevskog, koji hirovito odbija da učestvuje u velikom i pravednom kosmičkom mravinjaku. Po principu, „naprijatelj moga neprijatelja je moj prijatelj“, uz svest da se radi o konfrontaciji se novim, planetarnim sultanatom, sive, odbojne, pa pomalo i istorijski beznačajne ličnosti odjednom dobijaju status nacionalnih heroja.
Tek u konfrontaciji Srba sa „svetom“ njihova nacionalna mitotvorna snaga dolazi do punog zamaha, tek se u okviru jasnih pojmova poput „okupacije“, „pokoravanja“, „prisile“, „progona“, ili recimo „slobode“, „svetosavlja“ i „kosovskog zaveta“ kristališe svet mogućnosti srpskog nacionalnog epa. A tradicionalni ep prezire determinizam, grozi se svih „nužnosti“, „neophodnosti“ i „nepostojanja alternativa“, on proglašava i apostrofira slobodu kao vrhovnu vrednost, tradicionalno se gnušajući carskih udvorica, satrapa i janjičara, prosvetitelja kojima svetle jedino rakete, puščana paljba i očnjaci, kao i svakolike nepravde – ko god bio taj koji je sprovodi. 
I tu mit o Radovanu Karadžiću nailazi kao poručen. Svrgnuti srpski knez „beži u hajduke“, vuče za nos celu međunarodnu administraciju, skriva se po šumama i pećinama okružen brojnom družinom i neuhvatljivom mrežom jataka. Da, jataka – čak je i zvanična potera za njime i drugim beguncima od haške pravde usovjila ovaj arhaični termin, termin koji neposredno implicira da se ima posla sa hajdukom. A koliko je veliko srpsko poštovanje prema hajducima, tim balkanskim suvozemnim piratima koji su uzimali svoju sudbinu u svoje ruke, bio njihov protivnik neverničko carstvo, korumpirana vlada ili strani okupator, nije potrebno ni govoriti. Svaka nova vest o Karadžiću i Mladiću doprinosila je jačanju tog mita – jer nemoć svemoćnih nešto je što poniženog i omalovaženog „malog čoveka“ Balkana beskonačno raduje. Radovan Karadžić, kao politička ličnost koja, za razliku od ostalih balkanskih „nacionalnih heroja“ poput Ramuša Haradinaja, Nasera Orića, Anta Gotovine, pa i samog Ratka Mladića, nije neposredno učestvovala u ratnim strahotama, svojom inteligencijom, harizmom i obrazovanjem naročito pogoduje ovakvoj vrsti hajdučke epike.
Mit – pa šta?!
Radovan Karadžić, „vođa bosanskih Srba“, preko Radovana Karadžića, „začetnika i ideologa srebreničkog genocida“, postaje hajduk Radovan, harambaša nevidljivog i neuhvatljivog pokreta otpora protiv svetske nepravde na mesnoj ravni. On postaje jedan od retkih velikana srpske istorije kojima su se za života počele pevati pesme uz gusle, što nikako nije zanemarljiva činjenica. I kakve veze ima što te pesme „preteruju“ i „ne odgovaraju stvarnosti“. Zar je ikome zaista bitno ko je stvarno bio Marko Kraljević, išta više nego što nekoga interesuje ko je stvarno bio Ahil? I zašto bi nas interesovao neki tamo Miloš Obilić koji kao istorijska ličnost nije učinio ama baš ništa pomena vredno? Ili zašto bi nam mudri i proračunati Branković bio zanimljiviji od Brankovića-izdajnika, osim da nas pouči da mudrošću i proračunatošću ne postajete epski heroj? A hajduk Radovan pridružio se Starini Novaku, Ivi Senkoviću i Marku Kraljeviću kao nosiocima mitske, ali stvarne nacionalne katarze – u Aristotelovom smislu podražavanja „ozbiljne i završene radnje koja ima određenu veličinu“ da bi se „izazivanjem sažaljenja i straha vršilo pročišćavanje takvih osećanja“. Sve ove epske ličnosti služe da obrazuju odnos pojedinca-slušaoca prema pravdi i nepravdi, da uče šta treba odobravati, a šta kuditi, najzad, one su tu da ih očiste od frustracija nagomilanim jedom, povređenim dostojanstvom i očiglednom nemoćju. Naravno, narodni melos srpskih seljaka i gorštaka teško da je moralno uporediv sa uzvišenim idealima helenske aristokratije, ali neke opšte crte, poput nesklonosti prema osionosti, tiraniji i nepravdi, te ljubavi prema slobodi, istini i integritetu svakako ga ne krase ništa manje nego slavne prethodnike.
A budući da je Radovan Karadžić stupio na scenu kao „Dart Vejder velikosrpske imperije“, kao fokalna tačka beskompromisne osude celog srpskog naroda – narod se sa velikom lakoćom identifikovao sa onim čije je blaćenje instrument blaćenja svih nas. I mada se narodni kontramit rodio iz snage i poleta izvornog medijskog mita o bosanskom ratu i Evropi/Natou kao Vili Ravijojli koja spasava, ovaj put, posrnulog Musu Kesedžiju – njega je obrazovala, odnegovala i iznela narodna snaga koja je potpuno van domašaja stranih i domaćih medija. To je delimično stoga što su gusle same po sebi sredstvo masovnog informisanja, tehnološki daleko inferiornije, ali zato sa viševekovnim dostojanstvom koje nije lako poljuljati. To bi možda mogle učiniti decenije i generacije obrazovane prema potpuno antinacionalnim/antiepskim udžbenicima istorije i jezika, ali nije izvesno da i u ovako kulturno podjarmljenoj Srbiji za tako nešto postoji opšta saglasnost. Dok do toga ne dođe, novi hajdučki ciklus samo će cvetati.
III. Rađanje antiglobalističkog „kontamita“ – novi ciklus na pomolu
Mit i kontramit – to je bila priča o Radovanu Karadžiću dobrih trinaest godina. Svetski mediji su proizvodili dokumentarne i igrane filmove, analize i procene, strepnje i nade, a srpski „narodni pesnik“ ih je uporno preokretao na nacionalnu polzu i na podsmeh stranom okupatoru i uzurpatoru, te njegovim domaćim saradnicima, kulacima i „poturicama“. Mit je osporavao kontramit proglašavajući ga (običnim) mitom, ali izigravajući (objektivnu i nepristrasnu) istinu, prečesto je hvatan u (neobjektivnoj i pristrasnoj) laži. Kontramit je, budući klasičnim, narodnim mitom načelno odustao od istorijske verodostojnosti za račun „službe večnim vrednostima“, ali upravo u svom neposrednom odnosu sa narodnom tradicijom, u svojoj prostodušnoj iskrenosti u otporu „sili i nepravdi“, u svom upornom pozivanju na tradicionalne narodne političke vrednosti, on se pokazao ubedljivijim, verodostojnijim i istinitijim od medijski proklamovane „istine“.
Međutim, kada je novooformljena proevropska vlada uhapsila sedog iscelitelja Dragana Dabića, šarmantnog deku sa Novog Beograda i razobličila ga kao glavnog junaka dva savremena epska ciklusa, došlo je do veoma zanimljivih obrta u pripovedanju. Ono što je naročito zanimljivo jeste da je „zakazalo“ staro dijalektičko pravilo da suočavanje teze i antiteze vodi kristalizaciji istine kao sinteze. U slučaju ubice Karadžića i hajduk-Radovana, na površinu je isplivala potpuno nova Dabićeva ličnost. Na prvi pogled, oba mita su profitirala. Medijski mit dobio je razrađenu sliku hiperinteligentnog zlikovca koji se od pravde skriva na najočiglednijem mestu, koristeći samo drskost svoje javne nametljivosti kao skrovište. Njegova „brilijantna maska“ (brada, šešir i dijeta) samo su dokaz u prilog njegovom visokom kotiranju na listi najtraženijih ljudi planete, a činjenica da je njegovo skrivanje bilo „toliko ubedljivo“ opravdava napore do sada načinjene u hajci protiv njega. Narodni mit, sa druge strane, dobio je na raspolaganje obilje čisto robinhudovskih elemenata, dokazavši da hajduk nije samo „kadar stići i uteći“, već zaista „na strašnom mestu postojati“, odnosno pred samim nosem policije i javnosti. Sitni detalji, poput predanosti molitvi i strogom postu, ali i sviranja gusala pod vlastitom slikom i drskosti da se nastupa u javnosti, čak i na televiziji, imaju upravo neprocenjivu vrednost po sam mit – i nema im mane i iz same holivudske perspektive.
Od Malog Radojice do Tajlera Dardena
I upravo tu se mit i kontramit susreću, prepliću i mešaju stvarajući novi, kontaminirani mit o futurističkom hajduku iz vremena opšte otuđenosti i borbe protiv svetskog terorizma, beguncu od svetske države koji izbegava najlukavije zamke već uveliko omraženih svetskih moćnika. Marko Kraljević, Starina Novak i Mali Radojica ustupaju mesto Morfeju iz „Matriksa“, Monte-Kristu, ili pogotovo Dabićevom kolegi poluimenjaku, dr Ričardu Dejvidu Kimblu (iz kultnog filma „Begunac“). Sve su ovo izvikani „državni neprijatelji“ čija im lična snaga omogućuje da sakriveno preživljavaju unutar društva koje ih anatemiše, nevidljivi sve dok se ne pojave kao nosioci po sebe oslobađajuće istine. Krećući se od Kimbla, Monte-Krista ili Roberta Klejtona Dina (iz „Državnog neprijatelja“), koji više predstavljaju lične sudbine ljudi koji su se našli na putu „više sile“ (farmako-mafije, represivnog režima, korumpiranih političara) ka Morfeju, Viju („V kao vendeta“) ili Tajleru Dardenu („Borilački klub“), koji od unutrašnjih podrivača sistema i terorista intepretativno prerastaju u velike emancipatore – holivudski elementi mita o „najvećem bosanskom negativcu“ postepeno prerastaju u samopodrivajuću antipropagandu. Ko goni Radovana Karadžića? Ozloglašene zapadne obaveštajene službe koje su umešane u praktično sve ratove i krizna žarišta i koje vode stalni tihi rat protiv sopstvenih građana. Ko im u tome pomaže? Polukolonijalne međunarodne trupe u BiH i marionetski lokalni režimi. A ko pomaže begunca? Narod potlačen od strane vlastitih političara, za čije stavove nema mesta ni u lokalnim, ni u globalnim medijima, koji ga slave na tradicionalan način i doživljavaju njegovo ime kao jedini simbol prkosa pred poniženjima koja kulminiraju sa potpuno obesnim bombardovanjem civilnih ciljeva, a nastavljaju se uslovljavanjima, ucenama i pretnjama. Sve su to detalji iz brojnih holivudskih filmova, koji su u razvodnjavanju jasnih crno-belih kategorija hladnog rata počeli intenzivno da se bore i protiv sopstvene strane.
Sa druge strane, Dragan Dabić ostaje hajduk, ilegalac, koji vlastitim postojanjem izaziva sve koji ga love. Njegovi inicijali upućuju na večito buntovnog dečaka iz Ćopićevih Magarećih godina, on je dežurni krivac na kome se vazda lome kola, a zapravo svi problemi potiču od nepravedne i nasilničke uprave đačkog doma. Radovan Karadžić je tako isplivao na površinu kao globalni De-De-Ha, progonjeni nad kojim gonioci više nemaju tako jasnu moralnu nadmoć. I odjednom javnost koja je više od decenije gledala jedne iste snimke sa Vraca, Pala i Grbavice, nailazi na nešto novo. Na strpljivog pustinjaka blage naravi, nesmanjene harizme i nesumnjive popularnosti u narodu. Strani novinari obilaze kafane gde je hajduk boravio, uzimaju u ruke gusle kojima je svirao, ali i prikazuju srpsku prestonicu punu specijalnih snaga MUP za razbijanje demonstracija, koliko ih nije viđeno od poslednje uzurpacije vlasti za vreme vanrednog stanja, proglašenog posle Đinđićeve smrti. I odjednom priča kako se Karadžić skrivao postaje važnija od priče šta je Karadžić skrivio planeti, jer je u međuvremenu, i „planeta“ skrivila nemalo stvari.
Pukotine na monolitu
Iz dosadašnjeg izlaganja, neko bi mogao steći utisak da je prikazan stvarni „dijalektički polukrug“, u kome je neosveštena medijska konstrukcija zbog vlastite nedoslednosti osporena narodnim predanjem, glasinama i pripovestima, da bi se na kraju i jedna i druga strana proglasile istorijski redundantnim i ustupile mesto novoj, pomešanoj priči o nekom novom Karadžiću. U stvarnosti, a svi ovi mitovi ne bi imali nikakvu težinu kada ne bi postojala nekakva, ma kako krhka stvarnost, medijski mit stoji kao monolit, uspravan, ponosit i trijumfalan nad konačnim zadovoljenjem pravde koja je već spremila i optužnicu i presudu i kojoj je samo potrebno fizičko prisustvo uhapšenog čudovišta da stavi tačku na svoju izvanrednu sagu o zaštiti ljudskih prava u Bosni. Naspram njega, narodni kontramit o hajduku/heroju opstaje kao sektaška, alternativna istina zasnovana na pojedinačnom „vjeruju“, on živi gde se čuju gusle, gde se vijore barjaci otadžbine i nacije, gde se „tuđe neće, a svoje ne da“. Mit se milozvučno meškolji posvuda gde svetli televizor, on se nameće svojom samorazumljivošću opšteprihvaćenosti i banalnošću „informacije“ i teško mu je odoleti, jer je on u saglasju sa svim ostalim „istinama“ ovdašnjeg sveta, bez čijeg shvatanja i prihvatanja se uopšte u njemu i ne može učestvovati.
Naspram ove globalne sile, kontramit je prevaziđeni, folklorni dinosaurus, bez gipkosti i prilagodljivosti novome veku, bez lako prihvatljivih istina i slatkih obećanja koja padaju u nedra čim se ritualno poviče „raspni ga“ – ali on poseduje jedno sablasno dostojanstvo, jednu iskonsku svetost na koju je teško udariti i najsmelijima. Jer ko sme da odrekne patriotizam onima koji se dižu iz kreveta sa pitanjem „šta učiniti za otadžbinu“? Ko sme odreći rodoljublje onome ko kaže (i misli) da „glavu daje, Kosovo ne daje“? Ko sme prebaciti „izmanipulisanost“ onima koji Radovana Karadžića čitaju, poštuju i slave? Svakako ne oni kojima se stomak okreće pri samoj reči „otadžbina“ i nikada je u usta ne uzimaju, ne oni kojima je Kosovo sredstvo da se izdejstvuju jeftine reči podrške od strane neprijatelja naroda i države, a slika o Radovanu Karadžiću koju su dobili iz stranih medija pomračuje ono što im mogu reći njihovi vlastiti stranački lideri. Kontramit je realnost srpskog otpora, stvarnost koja će poslednja pasti, ali koja će teško moći zameniti medijski mit i nametnuti se za opštu istinu, budući da je, kao svaki nacionalni mit – strogo lokalna.
Ono što je svakako najzanimljivije, jeste priroda ovog trećeg, neodređenog, nedorečenog i nemuštog kontamita – impulsa otpora protiv globalnih medija i njihovih istina kao takvih, protiv humantiranih intervencija i demokratizacije iz vazduha kao takvih, protiv licemerja, cinizma i pretvornosti diskursa ljudskih prava kao takvih. Za njega je, kao i za kontramit, ishodište u medijskom mitu sa svojim očiglednim lažima, manipulacijama i nekonzistentnostima; kao i kontramit, i on je svojevrsna antiteza mita, ali ne sadržinska, već formalna. Kontramit odbacuje proklamovanu holivudsku crno-belu istinu, kontamit je proglašava za nepravilno interpretiranu, budući da i u Holivudu negativci odavno nose belu boju. Kontamit nije nova faza medijskog mita koja ubrzano osvaja svet – on je klica, koja polako niče iz semena holivudske ikonografije i njenog ambivalentnog odnosa prema vlastitom društvu. I kontamit nije ograničen na Radovana Karadžića, on je najnoviji trač na sveopštem tržištu epske fantazije. Kontamit zbunjuje gledaoca iznenadnim shvatanjem Talibana kao boraca za slobodu i kulturnu raznovrsnost; on zatiče tezom da Sadam Husein nije najveća zloća Bliskog istoka jer po broju mrtvih ubedljivo ustupa mesto nasjtarijeg Bušu Mlađem; kontamit glada u oči tezu o svetskom terorizmu i pita: „a šta nas naše vrednosti uče – da smo mi suočeni sa svetskom imperijom, šta bi mi trebalo da radimo?“ Stare priče poprimaju novo obličje, i to samo zato što je monolitizmu zapadne promenjive istine (danas nisam što sam juče bio i sutra ću biti što danas ne smem – ali teško onom ko me danas proglasi za ono što sam bio juče, ili ću možda postati tek sutra) pridružio upornu tvrdoglavost i inat lokalnih kontramitova starog epskog obrasca.
Kad gusle utihnu, a televizor se ugasi
Ali, od kontamita nema vajde. Na njemu se ne može sagraditi imperija, on nove naraštaje neće učiniti boljim od današnjih. On je puki refleks potrebe za mitologizovanjem u svetu fundamentalno relativizovane istine i nastojanje da se ispravi unutrašnja nekonzistentnost univerzalističke medijske „stvarnosti“. Poput dr Dragana Dabića, masovnog ubice i tihog iscelitelja, kontamit sam je himera koja stoji na putu podjednako novom svetskom saznajnom poretku, podjednako mitu kao takvom, u svem njegovom dostajanstvu, visini i zabludama. Medijskoj „istini“ on mrsi račune zahtevajući, glasom dobrog holivudskog scenariste, jedinstvo radnje, koje česta interpretativna tumbanja po modelu Orvelove „dvomisli“ čine skoro nemogućim, budući da se u ovom pseudo-naučnom diskursu varijable ponašaju kao konstante i obrnuto. Sa druge strane, on podriva deseteračku, epsku i svu ostalu tradicionalnu mitologiju budući da čvrste i nepokolebljive moralne vrednosti, koje predstavljaju njihovu suštinsku osobenost, zamenjuje nemuštim intuicijama dobra i zla potrebnim za uspešno praćenje radnje holivudskog filma.
A stvarnost, šta je sa njom, siroticom? Stvarnost ima neke veze sa razapinjanjem Srbije na medijski krst, tiče se istorijskog poniženja u izručivanju vlastitih velikodostojnika i vođa sudu koji se ruga pravu i pravdi. Stvarnost ima neke veze sa hiljadama mrtvih u Bosni, za koje je neko neodgovorno najavio da se može naći moralna nadoknada u smislu ponižavanja protivičke strane u ratu. Stvarnost ima veze sa porodicama jednih žrtava koje su žedne krvi i porodicama drugih žrtava koje su gladne pravde. Ali stvarnost nema mogo veze sa stvarnošću, kao ni onaj ko na njoj insistira. Stvarnost je tu kada treba da se gine, a mitovi kada treba da se ratuje. I stvarnost gine, dok mitovi ratuju.

U Beogradu, 29. jula 2008. godine