Letopis Matice srpske i (ne)dostojanstvo naše kulture

Postoji li vest koja može da pokrene i osvesti ne samo našu kulturnu javnost, ili smo toliko ogrezli u ravnodušnosti i bespomoćnosti da više i ne primećujemo ni najdrastičnije primere razaranja naše kulture, tradicije i nacionalnog identiteta. A primera ima sve više jer je kultura odavno marginalizovana i prva je na udaru restrikcija i budžetske štednje jer za našu uveliko estradizovanu politiku ona predstavlja jedva snošljiv balast i nepotreban trošak.

O tome najbolje svedoči nedavno objavljena informacija o odluci Ministarstva kulture i informisanja da umanji ovogodišnja budžetska izdvajanja za rad Matice srpske u Novom Sadu. “Kada smo pre dva meseca od Ministarstva kulture i informisanja dobili informaciju o 35 miliona, seli smo i izračunali da možemo da podelimo plate zaposlenima u Matici, platimo grejanje i struju, ali ne i ostale dažbine i, što je najdrastičnije, ne možemo da finasiramo Letopis“, kaže predsednik Matice srpske, dr Dragan Stanić.

Posle ukazivanja na problem mogućeg gašenja Letopisa, iz Ministarstva je dobijena preporuka da Matica obezbedi dodatna sredstva za izlaženje časopisa na posebnom konkursu. Predsednik Matice srpske je izjavio da su poslušali ovu preporuku, ali problem je u tome što na konkursu može da se dobije najviše 600.000 dinara, a Letopis na godišnjem nivou košta 2,3 miliona dinara, što dodatno ugrožava njegovo postojanje. I posle svih apela koji su upućivani Ministarstvu kulture i finansija odgovarajućeg odgovora nema.

Ovakav odnos Ministarstva, o kome svedoči predsednik Matice srpske, samo pokazuje da adekvatnog odgovora neće uskoro ni biti jer ovakav neodgovoran i skandalozan odnos Ministarstva kulture i informisanja prema izlaženju Letopisa Matice srpske najočitija metafora za katastrofalno stanje u našoj kulturi, za koje snosi odgovornost ne samo ovo ministarstvo, već je to izraz ukupnog odnosa naše vladajuće oligarhije prema ovoj izuzetno značajnoj oblasti društvenog života.

Podsećanja radi, treba reći kako se to može naći u prologu predstavljanja ovog časopisa da je Letopis Matice srpske književni časopis koji u čitavom svetu najduže, a bez većih prekida, izlazi još od 1824. godine. Deluje neobično i čudesno podatak da je takavu tekovinu stvorila upravo srpska kultura tako često izložena prekidima razvojnih kontinuiteta.

Za sve vreme svoga trajanja Letopis je ponešto menjajući ime (Novij serbskij letopis od 1837, Serbski letopis od 1842, Srpski letopis od 1867, Letopis Matice Srpske od 1873) bio je i ostao centralni srpski časopis koji nastoji da okupi proverene vrednosti srpske književnosti, nauke i kulture.

Prekidi u radu su nastajali samo u vremenu velikih istorijskih događaja kada nije bilo elementarnih uslova za kulturni rad: u periodu snažnih nastojanja ugarske administracije da ugasi ustanovu 1835-1836, u vreme revolucionarne 1848. godine, kao i tokom Prvog i Drugog svetskog rata. Časopis su uređivali najznačajniji kulturni poslenici: Georgije Magarašević, Jovan Hadžić, Teodor Pavlović, Jovan Subotić, Jakov Ignjatović, Milan Savić, Tihomir Ostojić, Vasa Stajić, Radivije Vrhovac, Todor Manojlović, Nikola Milutinović, Živan Milisavac, Mladen Leskovac, Boško Petrović, Aleksandar Tišma, Dimitrije Vučenov, Slavko Gordić i Ivan Negrišorac.

Za razvoj i vitalnost jedne kulture od posebnog i odlučujućeg značaja je održavanje i obogaćivanje njenog kontinuiteta, koji je hronično nedostajao našoj kulturi. Njega ni danas nema, zato je naša kultura u velikoj meri obeležena diskontinuitetima i nedostatkom trajnosti i postojanosti, ali i velikom nebrigom za poštovanje i negovanje tradicije i najvažnijih kulturnih vrednosti našeg naroda.

Ovakav neodgovoran i birokratski odnos prema održivosti Letopisa Matice srpske koji je nesumnjivo izuzetno značajna i neupitna vrednost naše kulture i tradicije samo potvrđuje da Ministarstvo kulture i informisanja nema jasnu strategiju razvoja naše kulture i poštovanja nespornih tradicionalnih vrednosti kada je svojim neodgovornim i neprikladnim odnosom ugrozila izlaženje Letopisa Matice srpske, čije postojanje mora biti jedan od prioriteta ne samo nadležnog ministarstva.

Međutim, ovakav odnos prema sudbini Letopisa Matice srpske samo je deo šire slike stanja u našoj periodici koja je gotovo uništena i prepuštena laganom nestajanju. Tako se uništavaju osnovne pretpostavke za stvaranje i delovanje intelektualne zajednice i pulsiranje literarnog i naučnog života iz kojih izrastaju ideje i razvija se kritički dijalog u jednom društvu.

Očigledno je da više nije potrebno da funkcioniše snažna i delatna intelektualna zajednica jer ona je uvek bila izuzetno značajna brana u pokušaju svake vlasti da nametne i širi svoj pre svega politički uticaj i na taj način razara društvene pretpostavke za stvaranje novih ideja i političkih i društvenih alternativa. Svedoci smo da se zatvaraju knjižare, nestaju bioskopi, pozorišta jedva preživljavaju, najvažniji muzeji su godinama zatvoreni, časopisi nestaju, tiraži knjiga su sve manji. To je sumorna slika naše kulturne situacije, zato je poslednji čas da se ustane u odbranu opstanka najstarijeg i najuglednijeg srpskog časopisa jer se na taj način brani dostojanstvo naše kulture, nacionalnog identiteta i tradicije.