среда, 18. децембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > Легенде руских манастира (III) - Пут моштију Сергија Радоњежског
Културна политика

Легенде руских манастира (III) - Пут моштију Сергија Радоњежског

PDF Штампа Ел. пошта
Радојка Тмушић Степанов   
четвртак, 17. јул 2014.

Још нисам изашла из Тројице – Сергијеве Лавре, а никоме се и не жури да оде са овог светог места и напусти невиђену лепоту. Описивати је и објашњавати укратко – није нимало лако, али се надам да ће моје перо донети до тебе, врли мој сапутниче, барем део, барем назнаку како стамености, тако и грациозности здања, који су у зидинама Лавре, а које ћу у овом писму спомињати. 

Данас је тешко и претпоставити како је изгледало и место и прва зграда око које је никла Лавра. Сред густих, непроходних шума, препуних дивљих звери, дошао је, након смрти својих родитеља, младић Вартоломеј и подигао дрвену црквицу. Убрзо се Вартоломеј постригао и постао монах Сергије. Прочуо се монах Сергије по целој ондашњој Русији и око њега се скупљало све више монаха и обичног света и полако, али сигурно је почео да се развија манастир Свете Тројице. Пролазиле су године и деценије, и отац Сергије се преселио у Царство небеско, а након једног века, на небеском своду православне Русије и целог православног света, јарко је засијала једна нова звезда и сија и дан-данас на радост свих нас.

Света Тројице – Сергијева лавра

Кад кажем нас, мислим посебно на нас Србе, јер управо је сто година након што је младић Вартоломеј подигао ону црквицу од дрвета, на том истом месту почело подизање Тројицког храма – главне цркве манастирске обитељи. Ово је један од првих белокамених (како се то тада говорило) храмова у Московској Русији, што је још један доказ великог поштовања према подвижништву Сергја Радоњежског. Мало ко код нас зна да је овај храм подигнут захваљујући и прегалаштву и великом залагању српских монаха, који су након Косовске битке нашли уточиште у овом манастиру.

Храм Свете Тројице – градили и српски монаси са Космета

Кад год сам пред овим храмом, прислањам своје дланове на зидове, у жељи да на неки начин поздравим нашу страдалу косметску браћу, да дотакнем прохујале векове и нађем пут ка будућем времену. Тек онда уђем у храм.

У њему вас одмах дочека атмосфера ''намољеног'' храма, како Руси кажу за цркве које су вековима примале молитве, сузе и благодарност својих верника. То је главни, саборни храм и најстарија сачувана грађевина Лавре. С обзиром на величину, врло брзо је саграђен, за нешто више од годину дана (1422-1423. године). Подигнут је у част и славу оснивача манастира, преподобног Сергија. Овај бели храм је један од најважнијих споменика ране московске архитектуре. Око њега се почео формирати унукатни архитектурни манастирски ансамбл. Необична је једноставност и елеганција овог храма, а раскош и богатство његове унутрашњости оставља човека без даха. Испред иконостаса се, до јужног зида налази кивот са моштима оснивача манастира. Иконостас овог храма је уникатан јер је рађен у време, када се у руским црквама стварали вишестепени иконостаси, који су одражавали Град Небески. То је и једини комплекс почетка 15. века који је саучаван у храму за који је био и назначен. Слабашно је моје перо да опише ту лепоту. То једноставно треба видети и доживети.

Иконостас Тројицког храма

Покрај ковчега са моштима преподобног Сергија од пола шет ујутру до пола девет увече се без престанка чита молитва и имена оних за које се приносе молбе за здравље. У овом храму примају постриг сви будући монаси. Осликао га је заједно са Данилом Чорним највећи фрескописац и иконописац Русије Андреј Рубљов. Првобитне фреске се нису очувале, али иконе јесу. Петоредни Иконостас Тројицког храма је непроцењиво уметничко благо. За њега је Рубљов и насликао икону ''Света Тројица'', на којој је идеја тројединога Бога представљена са невероватним савршенством. То је једна од најлепших икона створена људским генијем и божјим промислом, а по мишљењу многих уметника, историчара уметности, теолога и теоретичара уметности најлепша икона на свету уопште. Она се данас налази у Третјаковској галерији, а на њеном месту је препис. Познато је да је овај сликарски геније за своје фреске и иконе бирао боје не на сунчевој светлости, него у дубокој хладовини. 

Икона ''Света Тројица'' – Андреј Рубљов

Не смем се, драги читаоче, удубљивати у ову тему, јер је и дубока и широка, а хартије и мастила полако понестаје, па боље да покушам да приведем крају оно што сам започела. Ипак, обећавам да ћу ти о овој икони писати, ако ти моја писма буду интересантна.

Главна светиња манастира су мошти светог Сергија које се налазе у сребрном ковчегу. Првобитно су мошти свеца пронађене приликом копања темеља данашње цркве и по њеном завршетку су у посебном кивоту биле смештене испред олтара.  Пред Васкрс 1919. године се нова власт спремала да открије мошти преподобног Сергија. Група монаха са још неколико угледних људи су на Лазареву суботу тајно ушли у храм Свете Тројице и из сребрног кивота узели главу и заменили је главом кнеза Трубецког, који је био сахрањен у лаври.

Кивот са моштима светог Сергија

Чудна је била путања храстовог ковчега са свечевом главом. Прво је скривана у ризници манастира, да би била пренета у приватну кућу грофа Олсуфјева, који је 1928. године одлучио да храстов ковчег са Сергијевом главом закопа у башти своје куће. Када је 1933. године један од свештеника, који је учествовао у ''крађи'' главе, ухапшен, гроф Олсуфјев бежи у Њижњи Новгород, где је поверио тајну Павлу А. Голупцову (будући владика Сергије). Голупцов је успео да премести ковчег са главом преподобног Сергија у околину подмосковског Николо – Угрешког манастира, где се и налазио до завршетка Другог светског рата. Иначе мошти светог Сергија Радоњешког су се од 1920. до 1946. године налаазиле у музеју који је био у самој Лаври.

Ковчег у коме су пронађене мошти Игумана земље Руске (Успенски храм)

По доласку с фронта, Голупцов предаје ковчег Јелени Васиљчиковој, усвојеној кћери грофа Олсуфјева, која је и била последња у низу чувара ове светиње. Када су 20. априла 1946. године Тројице Сергијева лавра и мошти светог Сергија враћени Руској православној цркви, Васиљчикова је тајно вратила ковчег са главом преподобног Сергија тадашњем патријарху, Алексију I, који је благословио чин да се глава састави са телом свеца. Тако су и дошли бољи дани и за Руску православну цркву и за руски народ. Надати се нама Србима да се и глава кнеза Лазара састави са телом, па да коначно и нама крене на боље.

Руска православна црква обележава дан упокојења преподобног Сергија (25. септембар – 8 октобар), као и дан обретења његових моштију (5/18. јула). Ове године се навршава 700 година од рођења Сергија Радоњешског и Русија се спрема да за који дан на достојан начин прослави овај несвакидашњи јубилеј.

Не могу овде да не додам да смо ми Срби ''прославили'' 900 година од рођења Светог Симеона Немањића тако масовно и тако свечано, да се морамо стидети пред својом децом и свим будућим покољењима. Ми своју величину и своју славу заташкавамо упорно и темељно и исто тако у школама заглупљујемо и доводимо у незнање своју рођену децу. Бог је хтео да у подизању храма основаног у славу ''игумана земље Руске'', а за који је насликана најлепша и највреднија икона на свету, велику улогу одиграју српски духовници и неимари, са Косова и Метохије, а да о томе мало ко зна, јер ови и овакви историјски условно речено детаљи су педантно сакривени и нема их у српским уџбеницима историје, историје уметности и сличној литератури, нити у школским програмима. ''O tempora o mores!'' – рекли би сталожени Латини, само нам се ово ''O tempora'' одужило, а ово ''o mores'', што се српског школства тиче и министара који су за њега задужени, показује да свако следеће решење није најгоре решење, него само горе, а да најгоре тек следи. Било како било, сваки од нас који зна неки податак о српско-руским везама треба да га прича својим пријатељима, деци, омладини, не сензационалистички, како можемо наћи по неким назови новинама, него са љубављу и бајковито. 

Верници стрпљиво чекају да се приклоне моштима Светог Сергија

И Срби и Руси су народи приче и скаске, а лепа прича је увек у моди. Тако ћемо напунити срца наше деце вером православном, а душе наше деце сазнањем о витештву, родољубљу, о духовној јачини и духовној пуноћи руског и српског народа, а то је тако неопходно да нас на ветрометини историје не би одува ветар заборава, јер... ''Прaзну душу ветар носи''...

Управо су многе скаске исписане  у архитектурном ансамблу Тројице – Сергијеве Лавре. Како изађете из Тројицког храма, дочека вас петостепени звоник Лавре, који је један од најлепших споменика руске архитектуре 18. века. Он са северне стране затвара Саборни трг овог манастира. Висина звоника је за 6 метара већа од звоника Ивана Великог у Московском Кремљу и износи. 88 метара. Грађен је и преправљан скоро три деценије од1741. до 1768, а коначан изглед му је дао сјајни руски архитекта Д. Ухтомски. Када би се о изгледу овог здања говорило, као о изгледу човека, онда би се могло рећи: - не можеш очи одвојити од њега – висок, стасит, леп и веома богато, лепо и елегантно и обучен, и обувен, и са веома лепим шеширом на глави. Звоник и стоји тако као каво живо здање, које се ту само за који тренутак зауставило и чини ти се да ће сваки час некуд кренути. 

Звоник Лавре

Звона која су била у Звонику су била чувена у целој Русији, јер су била својеврстан ансамбл који се одликовао складношћу и давао могућност да се изводе различите мелодије. Звона су (њих 25) 1930. године скинута, разбијена и претопљена. Ова зла судбина није мимоишла и највеће међу њима ''Цар – звоно'' које је имало 64 тоне. Сва звона су поново изливена, враћена у звоник, а ново ''Цар – звоно'' је изливено 2003. године и тежи 72 тоне. Повратак ''Цара'' је био прави подвиг нжењера и грађевинара. На само звонику су морали бити вађени прозори и проширивани отвори, како би ''Цар'' могао да се врати на свој престо и да поново звони у славу земље Руске и Игумана земље Руске светог Сергија Радоњежског. 

''Цар'' звоно – 72 тоне

У централном делу Лавре се налази Успенски храм, други, по важности, али свакако први по величини и лепоти. Нестварне, бајковите лепоте, саграђен по Указу првог руског цара Ивана Васиљјевича Грозног. Грађен је од 1559. до 1585. године и по својој архитектури је врло сличан Успенском храму Московског Кремља, али је већи од њега. Сам цар Иван IV Васиљјевич (Грозни) је са породицом присуствовао полагању камена темељца за овај величанствени храм. Иако имопозантних димензија, он је постављен тако да друге храмове и грађевине не ставља у други план. 

Успенски храм изграђен по указу првог руског цара Ивана Грозног

Овај петокуполни невероватно лепи храм је не мање лепо и не мање богато украшен изнутра. Фрескописали су га јарославски и тројицки иконописци. Нарочит и свечан изглед овом храму даје петоредни иконостас са почетка 18. века и иконе које потичу из 17. века из ког су и непоновљиво лепи ливени и ковани лустери од бронзе. Храм је летњи (зими се не греје) и тада он бива главни храм у коме се врше манастирска богослужења, всеноћна бдења и божанске литургије. 

Унутрашњи изглед Успенског храма

Обимни рестаурациони радови, који се у Лаври проводе поводом јубилеја 700 година од рођења игумана руске земље су учинили да храм сија својим пуним сјајем и лепотом. Када га гледате споља, жао вам је да остављате тај призор, а опет, када уђете, вама се не излази. Желим овде да напоменем да је крајем 17. века за овај храм сликао иконе и чувени царски зограф Симон Ушаков. Међу њима је и икона Тајна вечера (1685). Сада се налази у Ризници Тројице-Сергијеве Лавре. Он је насликао икону ''Спас нерукотворни'' која се данас налази у Третјаковској галерији у Москви. 

Икона ''Спас нерукотворни'' – Симон Ушаков

Имала сам срећу да видим и једну и другу икону. У ризници Лавре се налазе и бројни рукописи од непроцењиве вредности. Међу њима су и рукописи једног Србина, који је оставио светао траг не само у историји Светотројицке лавре, него и у руској књижевности и култури 15 века уопште. Реч је о летописцу Пахомију Логотету, кога сам и споменула на крају свог прошлог писма.

Логотет (λογοθέτης) на грчком значи – онај који слаже речи, писац, брзописац. У средњем веку је овај термин означаво одређену, понекад и високу титулу и у западним, и у источним државама. За име овог летописца се веже 35 великих списа, што је и за данашње услове импозантна бројка.  У срећним околностима Срби су створили и подигли своју културу на највиши ниво, но губљењем политичке самосталности српске државе, многи учени Срби су одлазили у Русију и тамо односили резултате свог образовања, што је чинило своеврстан духовни зајам Русима, у књижевности познат као Други  јужнословенски утицај. Светло име тог времена је Пахомије Србин- лототет, монах са Атоса, који је у Русији био један од најобразованијих људи у Русији тога доба.

Јеромонах Пахомије је са Свете горе Атонске, стигао у Русију, у град Новгород негде око 1430. године. У Московску кнежевину је прешао негде око 1440. У Тројице Сергијевој лаври је провео скоро 20 година где је преписивао старе рукописе и састављао житија. У Русији је стекао славу и као префињени стилиста.

Није само близина Москве утицала да овај манастир постане центар руске духовности и прерасте у Лавру. Треба се сетити њеног оснивача, који је са двадесетак година дошао у непроходну шуму и уз молитве Богу, вредно радио, не очекујући никакву награду.

Тројице – Сергијева лавра – срце руске духовности

Никада Тројице – Сергијева Лавра не би била подигнута, да преподобни отац Сергије није прво изградио тврђаву вере у својој души, у душама ученика својих и душама свих следећих нараштаја. Та несаломива тврђава чува како сваког човека од зла и искушења, тако и читаве народе. Сергије је руски небески заступник руског народа и кандила која се не гасе над кивотом овог свеца у храму Свете Живоначалне Тројице, осветљавју векове уназад, а за оне који имају очи да виде, уши да чују и душу да то приме светлост тих кандила осветљавају и векове унапред.

Своју скаску приводим крају причом о трећој српско-руској вези, када је свети Сергије Радоњежски у питању. Имала сам срећу да пре неколико година кренем пут Радоњежа, који се налази недалеко од Тројице – Сергијеве Лавре. Пре уласка у место, на невеликој узвишици се налази споменик Сергију Радоњежском, дело великог руског вајара Вјачеслава Кликова.

Радоњеж – споменик Сергију Радоњежском – Вјачеслав Кликов

Идентичан споменик, само нешто мањи, налази се у Дунавском парку, града Новог Сада. Аутор споменика је прослављени руски вајарски геније Вјачеслав Кликов. Овај српски пријатељ и руски родољуб је поклонио и овај и још два споменика српском народу и не само поклонио споменике, него и дао средства за њихов транспорт и постављање. Споменик Сергију Радоњежском је био први од његова три поклона Србима. Поклонио је Београду монументални споменик Светом Сави. Постављен је пред храмом Светог Саве на Врачару. У Никшићу пред храмом Светог Василија Острошког се налази споменик – висока скулптура ''Богородица државна'', такође дар овог великог српског пријатеља. Имала сам срећу и част да барем делимично, као преводилац и кореспондент учествујем у овим пројектима. 

Споменик Сергију Радоњежском у Новом Саду – поклон Вјачеслава Кликова

Кад будеш у Новом Саду, верни читаоче, отиђи до оца Сергија и помоли се за оне Србе – неимаре, косметске монахе, који су зидали храм у коме се чувају мошти највећег руског свеца, у коме је најлепша икона људском руком створена, помоли се за Пахомија Логофета Србина, за Вјачеслава Кликова. 

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер