Koliko košta ćirilica?

Kako je najstariji list sahranio najstarije pismo na Balkanu

Čast Javnom medijskom servisu evropske Srbije, ali već smo navikli na to da se srpski mediji, izdavači, kompanije i reklamne agencije sete ćirilice samo kada o Božiću i Vaskrsu na TV džinglove, oglase u novinama i praznične čestitke treba napisati „Hristos se rodi/vaskrse“, a u svim ostalim situacijama istu koriste skoro isključivo kao sredstvo ismevanja balkanskog primitivizma, prostakluka i neškolovanosti. Ono malo „nacionalno orijentisanih“ medija ponekad iskoristi priliku da oko ovih praznika upozori na kriminalno stanje narodne pismenosti i uništavanje temelja srpske duhovnosti, ali se to uglavnom zadrži na tome. Štampari iz godine u godinu sve više i više prelaze na latinicu kako bi isprosili neku kunu, marku ili evro „na regionalnom tržištu“, a broj dnevnih i nedeljnih novina, pa čak i naučnih časopisa sa državnim finansiranjem na ćirilici, može se prebrojati na prste. Jedinu nadu za srpsko pismo danas predstavljaju nove tehnologije, koje mu omogućuju da nastavlja da živi u virtualnom svetu, kada je već prezreno i prognano u ovom „stvarnom“. Ćirilica je jedan od najboljih primera u savremenom srpskom društvu da ono što je progresivno može da ide ruku pod ruku sa onim što je tradicionalno, dok neobrazovana i mehanička konzervativnost i inercija teže da unište i jedno i drugo.

Savršen primer ove zakonomernosti dao nam je Najstariji list na Balkanu, beogradska „Politika“, često viđena kao bastion tradicionalnosti, između ostalog i zbog svog karakterističnog ćiriličnog fonta, koji je tokom prethodnih 50 godina ne jednom doveo do modrica i polupanih stakala na kolima kod nepromišljenih srpskih turista u Dalmaciji. Ovaj list, nošen euforijom praznika, posvetio je svoju naslovnu stranu srpskom pismu da bi svoje čitaoce i korisnike mobilnih telefona u Srbiji obavestilo o svom senzacionalnom otkriću – da SMS poruke pisane na ćirilici „koštaju tri puta više“ od poruka sastavljenih na američkoj programerskoj (ASCII) latinici. Autorka teksta, Jelena Popadić, prvo nam otkriva podatak da korišćenje „nestandardnih pisama“ zahteva kodiranje koje zauzima više prostora u poruci, što ćiriličnom (ili latiničnom, gajevskom) tekstu na raspolaganje stavlja 60, umesto „standardnih“ 160 znakova, povećavajući time i njenu cenu. Na stranu to što bi „Politika“ znatno ranije (nekih 15 godina ranije) došla do ovog otkrića da je iko u Srbiji ikada pokušao da natera uvoznike mobilnih telefona da omoguće slanje ćiriličnih poruka na aparatima koji se nalaze u prodaji u Srbiji (u Rusiji je, recimo, zabranjena prodaja informacione tehnologije koja na korisničkom interfejsu nema fabrički naznačen ruski alfabet). Na stranu i nespretni izraz „nestandardno pismo“ za ćirilicu, u zemlji u kojoj standardni položaj tog pisma garantuje najviši zakonodavni akt.

Međutim, kontekst unutar koga Popadićeva vodi raspravu oko teškog položaja pisma na kome se štampa njen vlastiti list izaključci koje iz toga izvodi, blago rečeno su skandalozni. Ova autorka najveći deo svoga kratkoga teksta posvećuje pravdanju mobilnih provajdera, kako bi jasno stavila na znanje da „nisu oni krivi“ što u Srbiji pismeni moraju da plaćaju harač koga su nepismeni oslobođeni. Ona dalje otvoreno tvrdi da „nije u pitanju nikakva diskriminacija“ (jer isto kodiranje važi u Rusiji, Bugarskoj, Grčkoj itd.). Naime, provajderi su prinuđeni da nam korišćenje svojih mreža za prepisku kakvoj su nas učili u školi naplaćuju skuplje, jer su takva pravila igre i ona se ne mogu menjati, tim pre što su građani unapred obavešteni o dimenzijama poruka koje šalju. Pošto su stvari takve kakve jesu i ne mogu se menjati, autorka „Politike“ daje nam prijateljski savet: „Ukoliko žele da smanje račun, korisnicima mobilnih telefona preostaje samo da zaborave na gramatička pravila ili eventualnu ljubav prema ćirilici i lokalizmima.“ Šta je, tu je, mora se u korak sa vremenom, a savremena tehnika, eto, ne voli gramatiku, ćirilicu i „lokalizme“.

Jeste li vi pismeni?!

U kratkoj citiranoj rečenici sumiran je celokupni odnos savremene srpske „obrazovane javnosti“ (to je ona javnost koja  čita „Politiku“, a ne tabloide) prema sopstvenoj kulturi i baštini. Njenom analizom mi možemo dati dijagnozu praktično svih problema sa kojim se naša kultura danas suočava. Reč je o sledeća tri problema:

a) Neobrazovanost

Kada autorka „Politike“ kaže „ćirilica i lokalizmi“, ona istorijsko pismo srpskog jezika izjednačava sa onim jeftinim suvenirima koji se za skupe pare prodaju stranim turistima u Knez Mihailovoj ulici, a koji bi trebalo da predstavljaju nekakvu „nacionalnu kulturu“. Za nju je ćirilica isto što i opanci, šajkače, šalovi fudbalskih klubova i slike Ratka Mladića. U pitanju su nekakvi prazni „elementi lokalnog identiteta“ koji se vezuju za neki ograničen etnički prostor, ali koji, osim uloge ukrasa i eventualnog priliva inostrane valute u novčane tokove Srbije, nemaju nikakvu ulogu u „velikom svetu“. Odnos prema „gramatici, ćirilici i lokalizmima“ je, štaviše, emotivan i može biti zasnovan samo na „eventualnoj (sic!) ljubavi“ prema takvim stvarima, nikako na obrazovanju, pismenosti ili potrebi intelektualno zrelog čoveka da se pismeno izražava u skladu sa pravilima sopstvenog jezika.

Prema ovakvoj jednoj paušalnoj opasci ispada da nas škola uči „ljubavi“ prema jeziku, nauci ili i znanju, ali nas nikako ne obavezuje da se njima koristimo, budući da postoje kudikamo važnije stvari od kulture i obrazovanosti. Autorka kaže da će čitaoci „sigurno shvatiti poruku“ napisanu tzv. „ošišanom latinicom“, kao što će je, uostalom, shvatiti i ako ne koristimo sve padeže, ako ne vodimo računa o pravopisu, ili radimo bilo šta od onoga za šta bi u nižim razredima osnovne škole u dnevniku dobili „keca kao vrata“. Prirodno se postavlja pitanje – ako ovako treba da se odnosimo prema stvarima kojima nas uče u osnovnoj školi, dakle školi koja nam nudi obavezno obrazovanje kojim treba da raspolažu svi građani zemlje, kako tek treba da se postavimo prema onom ostalom, „neobaveznom“ znanju? I posle se čudimo „što diplome fakulteta više ništa ne vrede“...

b) Malodušnost

Druga poruka koji izvlačimo iz inkriminisane rečenice Popadićeve je da građani „nemaju drugog izbora“ nego da pristanu na korišćenje „ošišane latinice“. Popularnim rečnikom beogradske čaršije rečeno – latinica nema alternativu. Mobilni provajderi u Srbiji samo su deo svetske informacione mreže – pa kakva pravila tamo važe, moraju važiti i kod nas. Ova filozofija skrštenih ruku i poslušnog stada koje se povodi za onim što mu serviraju ovdašnji „predstavnici širokog sveta“ (u ovom slučaju provajderi) jedan je od najozbiljnijih razloga zbog kojih se društvene vrednosti srozavaju takvom kosmičkom brzinom, a u njenom izvoru leži još jednom neobrazovanost. Jer, da se potrudila da nešto sazna, Jelena Popadić bi saznala da građani koji „vole ćirilicu i lokalizme“ imaju na raspolaganju i te kako mnogo alternativa koje bi mogli da preduzmu. Pre svega, ako međunarodne institucije propisuju režim kodifikacije telekomunikacionog prometa na međunarodnom planu, institucije države Srbije (one države, čiji vrhovni pravni akt propisuje ćirilicu kao službeno pismo) određuju način na koji će se te usluge tarifirati u našoj zemlji. Ako bismo to hteli, mi bismo mogli da zahtevamo od države da zakonom ukine ovu vrstu diskriminacije i natera provajdere da, u najmanju ruku, snize cenu SMS usluge kako bi ona bila dostupnija za korišćenje na srpskom jeziku. Naravno, ovakva inicijativa bila bi bespredmetna, budući da bi pre svega provajdere trebalo naterati da softver aparata koje iznose na tržište obavezno obezbede na srpskom jeziku (on već postoji, ali oni za to ne haju), prilagođene za korišćenje srpskog pisma, umesto što su građani primorani da se oko ovoga dovijaju sami.

Ali ne moramo se zaustavljati na lokalnom planu – do pre dve godine neosvojiva tvrđava ASCII koda bile su internet adrese, da bi danas one ne samo bile dostupne i na drugim pismima sveta, nego je Srbija čak među prvima dobila svoj ćirilični domen unutar koga može da ih registruje. Uostalom, zamislite na šta bi ličio današnji svet da smo se pre dvadeset godina prosto „pomirili s tim“ da elektronska pošta može da se šalje samo na engleskom?! I zamislite revolt kada bi nam neko danas rekao da se, recimo, usluga elektronske pošte naplaćuje, ako koristite „nestandardna pisma“?! Ovo pitanje bi svakako davno bilo pokrenuto i za SMS da nije u pitanju prevaziđen standard koji u svetu (ako ne i u Srbiji) ubrzano gubi na značaju, potisnut upravo el. poštom, MMS ili različitim komunikacionim programima koji objedinjuju internet i mobilnu telefoniju. Naravno, sve ovo treba znati ako se prihvatite zadatka da iznosite primenu ćirilice u novim tehnologijama na naslovnu stranu „Politike“.

v) Srebroljublje

Najzad, dolazimo i do trećeg problema, koji se na citiranom mestu iz „Politike“ više nazire, nego što se neposredno očituje, ali koji suvereno dominira celinom teksta i čini ga naročito bljutavim za čitanje, pogotovo kada je objavljen na fonu radosnih božićnih praznika. Osnovno pitanje teksta, naime, nije zašto se diskriminiše nacionalno pismo i kako bi građani mogli da zaštite svoju kulturu i baštinu, već kako da se uštedi šaljući SMS poruke. Eto, ćirilica jedva da je privirila u nedostupni joj svet kratkih tekstualnih poruka (zahvaljujući, ne državi Srbiji, nego stranim kompanijama!), a već se tu našla, ni manje ni više, nego „Politika“ da upozori građane da je ona opasnost po njihov kućni budžet! Novine koje su dobrim delom XX veka predstavljale obrazac pismenosti i ozbiljnosti sa svoje naslovne strane sada poručuju građanima da se gramatika i pismenost – ne isplate.

Ovo je, naravno, moguće samo u društvu u kome su suspendovane sve moralne i kulturne vrednosti i nasilno zamenjene sopstvenom umišljenom protivvrednošću u novcu – pa je u kulturi, kao i na reklami za deterdžent, dobro ono što je „jeftino i ekonomično“, a loše ono što je „nepraktično“ i što „opterećuje budžet“. „Bolje“ je ono što, kada se svedu svi računi, „donosi više para“. Našim marketing kompanijama je „jeftinije“ da za reklame proizvoda uvezene iz inostranstva koriste iste reklamne plakate sa istim natpisima na engleskom (kao što je uvoznicima do skora bilo „jeftinije“ da uputstva za rukovanje tim proizvodima ne prevode na srpski), našim izdavačima je „profitabilnije“ da knjige štampaju na latinici, jer „mogu da ih prodaju i u Hrvatskoj i BiH“ (a knjige štampane na latinici troše manje papira, pa su istovremeno i „ekonomičnije“), dok je našim IT kompanijama „racionalnije“ da kupuju američke i centralno-evropske tastature, nego da se svojim kupcima obezbede tastaturu sa srpskom ćirilicom na sebi. Naravno, ono sa čime se ovde prećutno trguje vredi neuporedivo više od onoga što se navodno „dobija“, i to se ne može izraziti u novcu, kao što se ne može izračunati „koliko košta“ prevođenje jednog naroda iz divljaštva u civilizaciju, odnosno njegovo srozavanje iz visoke evropske kulture u duboku provincijalnost i dekadenciju.

Kada međunarodne aukcijske kuće kažu za „Laokoona“, „Đokondu“ ili „Gerniku“ da su „neprocenjive vrednosti“, nikome ne pada na pamet da im kaže da se njihove kopije proizvode po ceni od jednog centa i prodaju za nekoliko dolara ispred velikih svetskih muzeja. A koliko vredi srpska pismenost? Koliko vredi najstariji živi pravopis na Balkanu (naime, sve ostale zemlje u regionu su svoje reforme pravopisa načinile posle Vukove)? I na šta bi ličilo današnje srpsko pismo da je Vuk morao da se „pomiri sa sudbinom“ da bečki štampar, kod koga je došao da štampa svoj Srpski rječnik, „jednostavno nema“ slova koja su njemu potrebna? Ili mislite da je ćirilica bila tehnički dostupnija u Beču početka XIX veka nego u Beogradu XXI veka?

Kako ostati pismen u Srbiji

Koloplet ove tri temeljne nacionalne mane, neobrazovanosti, malodušnosti i srebroljublja, naduvanih do besmisla u savremenoj Srbiji, leži u temelju problema sa kojima se suočava naša današnja kultura – i ne samo ona. U društvu u kome reklama predstavlja jedini aksiološki sistem, niko nije spreman da načini napor da sazna koliko nešto vredi, a da mu se to nešto ne natura u lice sa ekrana uz natpis (latiniciom) „fantastična ponuda, ne propustite!“. U društvu u kome se „intelektualni ugled“ brani razbacivanjem neartikulisanim tuđicama čije se stvarno značenje ne poznaje, niko nije spreman da ustane u zaštitu sopstvenog jezika i pisma kao jedinog prirodnog načina za izražavanje svojih sopstvenih misli. Najzad, u društvu u kome je „progres“ izjednačen sa procentualnim pomeranjem BDP sa 1,5 na 1,8 odsto, kome može da padne na pamet da su računari i telefoni tu da bi služili nama i ispunjavali ono što mi od njih očekujemo, a ne prosto da bi (strane) IT kompanije na nama zarađivale novac?

Pri tome, ovo nije priča o stranim kompanijama, ovo je priča o dubokom kulturnom ponoru u kome se obrelo srpsko društvo. Zahvaljujući stranim kompanijama kakve su „Majkrosoft“, „Gugl“ i „Fejsbuk“, ćirilica je na globalnom i „američkom“ internetu kudikamo življa nego na ulicama „srpske prestonice“, „srpske Atine“ ili „srpskog Mančestera“. Nijedna od ovih kompanija nije slegla ramenima i rekla „to nije naš posao“ kada im je dovoljan broj ljudi postavio pitanje srpskog pisma, već su se postarali da se danas bezmalo podrazumeva da njihovi najnoviji proizvodi masovne potrošnje budu od početka dostupni na srpskom jeziku i pismu. Da ironija bude veća, to zaista i nije njihov posao – već je posao srpskih akademika, učitelja, štampara i – novinara. Svi oni su za sada mizerno podbacili sa zaštitom ovog vitalnog nacionalnog interesa, doprinevši da se stvori atmosfera u kojoj se ćirilica u Srbiji, umesto za Mokranjca vezuje za Baju Malog Knindžu, umesto Gagarina za Arkana, a umesto „Fejsbuka“ za kartonske kutije na Zelenom vencu.

Provincijalna pokondirenost i poslovična površnost naših novinara, tih nekadašnjih „književnika na brzinu“, danas uglavnom ide na ruku vulgarnom fatalizmu teksta Jelene Popadić. Jer, jedina prilika kojom možete da vidite ćirilicu u „Blicu“ je kada država u njemu objavi oglas ili Marko Somborac nacrta karikaturu fudbalskih navijača (ili Srba na Kosovu). Jedina prilika da je vidite na B92, „Pinku“ ili „Prvoj“ je reklama „Dunav osiguranja“ ili „Agrobanke“, ako ne računate emisije koje se podsmevaju „čobanima i seljacima“, ili jeftino koketiraju sa nacionalizmom. Da stvar bude još gora, ovaj agresivni stav prema nečemu što bi trebalo da bude najneupitniji element srpskog obrazovanja doveo je do ostrašćene i nedotupavne reakcije nacionalističkih elemenata (poput agresivne kampanje „budi Srbin, piši ćirilicom“) koja je samo duvala u jedra svima onima koji ćirilicu predstavljaju kao zaostatak primitivnog i nacionalno isključivog „lokalizma“. Kada oni, na primer, danas zahtevaju da se novčano kažnjava korišćenje latinice, oni samo pristaju na naopaku ideju da se vrednost pisma izjednačava sa njegovom finansijskom isplativošću, pa zakonskom intervencijom žele da ćirilici „podignu vrednost na tržištu“.

Nažalost, pitanje ćirilice i nacionalne pismenosti nije pitanje koje može da se reši pozivanjem na „ustavni i pravni poredak“, baš kao što slovo Ustava, bez združenih napora naroda i države, ne može samo od sebe vratiti Kosovo i Metohiju u okrilje Srbije. Kada su u pitanju novine i časopisi, ravnodušnost autorke pomenutog teksta u „Politici“ prema sudbini jezika i pisma koje ne samo da su joj „maternji“, već je i „hlebom hrane“, samo je svedok toga koliko je obrazovni sistem u Srbiji zastranio i koliko su naši „ljudi od pera“ nezainteresovani za sudbinu pismenosti naroda koji ih čita. Opismenjavanje je isto što i prosvećenje, a bez prosvećenosti nema ni progresa. U današnjoj Srbiji, nažalost, tradicionalna srpska ćirilica ima kudikamo više veze sa novim tendencijama u kulturi, novim tehnologijama pisane reči i napretkom čovečanstva uopšte, nego što ih ima učmala baruština koja se sama sebi laska nazivom „kulturna scena Srbije“, a koja ćirilicu tako spremno odbacuje, žigoše i ismeva. Srećom po Srbiju, njena kultura odavno više ne pohađa njenu „kulturnu scenu“, kao što njeni građani sve češće otvaraju početnu strancu „Gugla“, „Fejsbuka“ ili „Vikipedije“ umesto „Politike“, „Blica“ i „Danas“.