Kako se Mirko Kovač odužio Beogradu i Srbiji

Obeležavanje godišnjica velikih pisaca uobičajena je praksa ne samo u našem društvenom i književnom životu. To je prava prilika da se na poseban način osvetli život i književno delo pisaca koji spadaju u stvaraoce čija književna dostignuća su nezaobilazni deo naše i svetske kulturne i intelektualne baštine. Međutim, često se dešava da u našoj javnosti izostane pravi odnos prema godišnjicama pojedinih pisaca koji nisu deo preovlađujuće političke konjunkture i orjentacije. Mnogi pisci su neopravdano prepušteni zaboravu, bez obzira što njihovo književno delo spada u vrhunska ostvarenja naše literature. Setimo se samo da u našoj javnosti nije na pravi način obeležena dve stota godišnjica rođenja najvećeg srpskog pesnika Petra Drugog Petrovića Njegoša.

Zanimljivo je da su dva naša lista, Nedeljnik i Nova, objavili tekstove u kojima nas podsećaju da je prošlo trideset godina od odlaska pisca Mirka Kovača iz Beograda. U tekstu, objavljenom u Nedeljniku, Aleksandar Đuričić nam saopštava da se ovog avgusta navršava osam godina kako Mirko Kovač nije među nama, a uskoro će tri decenije kako nije u svom Beogradu u koji je došao kao gimnazijalac i u kojem je proveo trideset godina. Tada posle mnogih pretnji, uznemirujućih telefonskih poziva, bušenja guma na autu, pljuvanja u štampi, upada naoružanih nacionalista u stan i na kraju udarca foto aparatom u glavu na skupu u Domu omladine, Kovačevi su shvatili da im je selidba jedini izlaz.

Ali, ovo nije priča (samo) o tome, već o njegovim prijateljima, ljubavima i zaboravima - kaže se u uvodu ovog teksta. O zaista jeste neka vrsta navođenje Kovačevog životopisa u Beogradu u kome može da se nađe priča o njegovim ličnim iskustvima, književnom životu u Beogradu toga vremena, prijateljstvu sa Kišom, a tu su i „svedočanstva“ neizbežnog Filipa Davida o Kovačevom reagovanju na pojavu srpskog šovinizma i ekstremizma. Pri tome je u tekstu posebno apostrofirana Kovačeva borba protiv nadirućeg srpskog nacionalizma i nacizma. Posebno su indikativni navodi supruge M. Kovača o njegovom razilaženju sa Miodragom Bulatovićem (zbog njegovog učešća u aferi protiv Kiša), ali i sa Dragoslavom Mihailovićem. „Sa mnogima se rastao zbog tog krvavog jugoslovenskog plesa. Sjećam se da je posle nekog pokolja na Kosovu sreo Dragoslava Mihailovića koji mu je izgledao srećno i Mirko mu je zamerio kako može da uživa kada su ljudi pobijeni“. Može li se izreći veća uvreda klasiku srpske književnosti D. Mihailoviću od ove koju je izrekla supruga M. Kovača? I kada se to kod njega pojavila briga za Kosovo, jer nije poznato da se on ikada oglašavao kada su stizale vesti o progonu i stradanju srpskog naroda na Kosovu i Metohiji.

U ovom tekstu posebno mesto je dato njegovom razlazu sa Borislavom Pekićem (i to ne slučajno), koji je označen kao čovek koji nije imao ni toliko političkog iskustva da je mogao da predvidi rezultate izbora za poslanika u Rakovici, kako je to tvrdio Mirko Kovač. Naravno da B. Pekić nije imao nikakvih iluzija kada je prihvatio kandidaturu DS da učestvuje na izborima u Rakovici, ali on je imao izuzetno razvijeno osećanje građanske dužnosti da trči izgubljenu bitku, jer je verovao u načela parlamentarne demokratije. U napisu A. Đuričića se navodi deo teksta koji je objavljen u Knjizi pisama 1992-1995. gde možemo naći sledeću ocenu Mirka Kovača. „Rekao mi je tada da će biti vrlo značajna njegova misija u parlamentu „među tim neandertalcima“, naglasio je to ironično.

Pohvalio mi se uspešnim predizbornim sjedeljkama sa svojim biračima iz Rakovice, bio je više nego siguran da će Šešelja s lakoćom pobediti. Svaku moju sumnjičavost odbacivao je prilično naduto, svaku moju zajedljivu strelicu jednostavno je ignorisao“. Ako je išta bilo prisutno u Pekićevom književnom i društvenom delovanju, onda je to prefinjena i odmerena ironija i snažno izražen kritički odnos prema svetu politike i istorijskim događajima. M. Kovač, u tom pismu, takođe navodi da se B. Pekić „u više navrata, za tog neuspelog susreta pozivao se na „srpsku demokratsku tradiciju“ da bi mi na rastanku rekao: „ Zapamti jedno: u Srbiji fašizam ne prolazi“.

Iskoristio sam tu stilsku dvoznačnost i složio se s njim da je fašizam u Srbiji neprolazan. Kada sam mu spomenuo Filozofiju palanke Konstantinovića i njegove teze „o srpskom nacizmu“ bogme mi je ljutito predbacio što potežem komuniste u odbranu svojih nesolidnih argumenata“. Poznato je da je Mirko Kovač često isticao da ne veruje u postojanje bilo kakvih demokratskih tradicija u Srbiji. Zaista je neprihvatljivo tumačenje M. Kovača da se B. Pekić (i to sa puno prava) pozivao na srpsku demokratsku tradiciju i nema nikakve stilske dvoznačnosti u Pekićevom stavu da u Srbiji fašizam ne prolazi, jer o tome svedoči novija srpska istorija. To je jasan i precizan iskaz B. Pekića, jer on svakako nije delio apsolutno neprihvatljivo mišljenje Kovača i Konstantinovića o postojanju srpskog nacizma koji je i danas često prisutan na ideološkoj agendi naših građanista i patentiranih „antifašista“.

Koliko su pouzdani navodi M. Kovača može se videti iz njegove tvrdnje da je B. Pekić. „Rekao je da napušta Beograd, vjerovatno zauvek, te da će u Londonu konačno završiti roman „Srebrna ruka“, koji je meni posvetio“. Evo kako supruga B. Pekića, Ljiljana Pekić, odgovara na pitanje kako mu je pala emigracija. „ Nije on sebe nikada smatrao emigrantom. Naprotiv, svake godine odlazio je u Jugoslaviju da se vidi sa prijateljima, da obiđe Sajam knjiga, da poseti izdavača. On je non-stop primao sve naše novine i pratio dešavanja u Jugoslaviji, nije dozvolio da ga nasilno odvoje od njegove sredine“.

Nije slučajno što je veći deo ovog teksta u Nedeljniku posvećen difamiranju B. Pekića, jer on upravo predstavlja onu političku ideju koja je najviše na udaru naših građanista, čija je glavna ideološka odrednica da se svaka pojava demokratske artikulacije srpskog nacionalnog interesa javlja kao remetilački faktor i uzrok pojave srpskog nacionalizma. O odnosu demokratije i nacionalizma B. Pekić je napisao: „Reći „Srbija“, a tek potom „demokratija“ znači stvoriti zemlju u kojoj, premda srpska, možda neće vredeti živeti, pa čemu onda Srbija? Reći „demokratija“, a tek zatim „Srbija“ znači možda zemlju u kojoj će biti demokratije, ali ne i Srba da u njoj uživaju, pa kome onda među nama, Srbima, ta demokratija treba? Ali reći „Srbija i demokratija“, simultano i recipročno, bez prevage u korist jednog ili drugog interesa, znači možda, ako ništa drugo, nadu da se oni mogu pomiriti, jer to nismo pokušali. Nacija i demokratija, a ne nacija ili demokratija“.

Dragoceno je, ovom prilikom, navesti odgovor Ljiljane Pekić na pitanje šta odgovarate na tvrdnje nekih krugova da je Pekić bio izraziti nacionalista. „Ne razumem šta znači taj izraz. Ne znam od kada je to postao pogrdan termin. Pekić je bio rodoljub. On nikada nije bio šovinista, ali voleti svoj narod je tako prirodno. Moram reći da me nervira to što svi stanovnici jednog naroda mogu biti nacionalisti, samo Srbi ne mogu. U knjizi „Stope u pesku“ on na jednom mestu kaže: „Biti rodoljub nije sramota“. Bio je za ulazak u Evropsku zajednicu, pa dalje kaže: „Treba da nas Evropa želi i razume, a ne prezire, a i mi Evropu da razumemo i želimo“. Naravno da je znao sve mane svoga naroda, bolje nego svi ostali“.

U tekstu Bratislava Nikolića objavljenom u listu Nova, samo se sledi isti ton koji je bio preovlađujući u napisu objavljenom u Nedeljniku i takođe se naglašava da se pre trideset godina od početka rata u bivšoj Jugoslaviji „dogodio jedan od najvećih gubitaka koji je pretrpeo intelektualni Beograd. Popularni i poznati pisac M. Kovač je tada trajno napustio glavni grad sa suprugom i otišao da živi u Rovinj. Mnogi su ovde to doživeli kao težak oblik izdaje, jer je otišao na tada neprijateljsku teritoriju.

Mnogi mu ni danas ne opraštaju, ali ni Mirko Kovač u svojim tekstovima u Feralu i u svojim kasnijim knjigama nije ostao dužan Beogradu.“

Evo kako se M. Kovač u Feralu odužio Beogradu u kome je živeo trideset godina i u kome je ostvario svoju književnu karijeru: „Ovih je dana u Sarajevu Filip David zastupao tezu da narod ne može biti kriv, uspešno povlačeći crtu između naroda i mase, dočim sam ja sve više polemizirao s prijateljem. Mislim da se ne može spasavati čast naroda tako što će se neki postotak pučanstva proglasiti gomilom ili skupinom hulja. Prije bih rekao da je uvek tek mali postotak onih koji su kontra gomili. Za Miloševića je onda, kad je obećao Srbima rat i tučnjavu s drugim narodima bilo gotovo cjelokupno srpsko pučanstvo, čak i ako sumnjamo u ondašnje podatke da je za njega glasalo 106% Srba. Onda, zašto bismo taj narod oslobodili krivnje, milijun Srba urlalo je 1989. pred Narodnom skupštinom u Beogradu tražeći oružje, a podržavali su ih „svi Srbi sveta“. A jeli neko protestirao u Srbiji zbog masovnih srpskih zločina nad srebreničkom rajom? Što više, slavio se pad Srebrenice, a srpski su pjesnicipjevali u slavu tih krvavih ratnika. I tko još može tražiti pravdu za takvu zemlju?“

U nekoliko navrata, u svojim javnim nastupanjima i tekstovima, Mirko Kovač se nedvosmisleno izjasnio da ne priznaje postojanje srpske demokratske tradicije, ali nije propustio priliku da kaže da on ne pripada srpskoj književnosti iako je u Beogradu živeo i stvarao trideset godina i u njemu se formirao kao književnik.

On je samo primer onih ljudi (u našem javnom životu nije ih zanemarljiv broj) koji su po svaku cenu nastojali da poreknu svoje poreklo i vezanost za srpsku književnost i kulturu. I što su upornije odricali svoje korene i literarna ishodišta, to su sve više negirali vrednosti srpske kulture i njene tradicije. Ali, malo njih se ipak usudilo da tako otvoreno zagovara kolektivnu krivicu srpskog naroda za razbijanje Jugoslavije i građanski rat koji je vođen devedesetih godina.

Mirko Kovač, zaista, nije ostao dužan Beogradu, otvoreno zagovarajući kolektivnu krivicu Srbije i srpskog naroda, što se moglo videti u njegovim tekstovima u Feralu, ali sebe je prevazišao objavljujući svoje paškvile u opskurnom anti-srpskom Crnogorskom književnom listu. U objavljenom tekstu pod naslovom „Nije bilo genocida nad Srbima“ na stranicama ovog lista i to u šest nastavaka, Mirko Kovač je zasenio i najekstremnije glasnogovornike hrvatske promidžbe. U tim tekstovima, on se javlja kao revnosni glasnogovornik hrvatske propagande i njihove i danas obavezujuće zvanične državne politike, da je Oluja bila čista vojno-redarstvenaakcija, a zločini koji su počinjeni nad srpskim narodom samo su sporadični incidenti neodgovornih bojovnika. Kao ilustracija navodimo nekoliko citata iz ovog njegovog teksta.

„ Srpski oficiri i vojnici sudjelovali su u čistki vlastitog naroda, panično ga podjarivali na bijeg šireći strah kako su Hrvati isplanirali „ noć pogroma“(pogrom nacht) u kojoj će iskorijeniticio srpski rod „ostatak zaklanog naroda“, kako pjesnik Matija Bećković naziva svoje sunarodnike Krajišnike“.

„Laik sam u vojnim stvarima, ali ljudi do čijeg mišljenja držim i koje iznimno cijenim, rekli su mi da je sa strateškog i taktičkog stajališta vojna akcija Oluja izvedena besprijekorno. Između ostalog, general Tus kaže: „Došlo je do nenamjernog stradavanja civila koji su na odlasku bili pomješani sa kolonama srpske vojske. Ali za to su odgovorni srpski zapovjednici koji su svoju vojsku pomješali s civilima. Odlazak Srba s tog prostora tijekom operacije bio je očekivan, jer je ogromna većina njih bila tijekom svih ratnih godina dio te vojske“.

„Bio je to šizofreni rat nastao iz zbrke u glavama, rat da se drugi ponizi, da se osvoji tuđe, da se pokore neistomišljenici, rat JNA protiv nesrpskog stanovništva, što je tu armiju svrstalo u najcrnju soldatesku, najcrnju hordu koja je ikada harala ovim prostorima. Činjenica da je ta armija iznedrila na stotine ratnih zločinaca govori sve o njoj“.

„Za duše ubijenih molilo se u crkvi Svetog Marka u Beogradu, a unjkavi je patrijarh Pavle odkmečao liturgiju i u svojoj propovjedi između ostalog rekao: „Žalost je naša prevelika, ali bi ona bila neprebolna da su oni izginuli idući da osvajaju tuđe. Oni su proterani iz svojih krajeva, gde su živeli stotinama godina.“ Ako sam dobro razumijo ovo crkveno unjkanje i pojanje, onda bi to moralo značiti kako bi tuga bila golema i neprebolna da su oni ginuli osvajajući tuđe, a valjda je bol manji kad se umire za svoje. Čini mi se da je Njegova Svetost morala reći da bi se lakše prebolelo i zaboravilo stradanje zemljaka da su osvajali tuđe, a kako nijesu, onda je neprebolno što su prognani sa svojega. Ali Patrijarh je srpski morao znati da su u proteklim ratovima iz poslednje dekade dvadesetog stoiljeća Srbi uglavnom stradali u tuđini braneći tuđe“.

I samo čitanje ovih navedenih citata iz Crnogorskog književnog lista dovoljno je svedočanstvo kako se Mirko Kovač odužio Beogradu i srpskom narodu.