Ivan Milenković i "srpsko stanovište"

Ivan Milenković se u razgovoru objavljenom u 238 broju Novog Magazina zdušno pridružio sada ne već tako zanemarljivom broju javnih poslenika i ideoloških bojovnika koji su već duže vreme uključeni u marketinški ideološki projekat apsolutne divinizacije Filozofije palanke Radomira Konstantinovića.

Njegovo osnovno polazište u ovom novinskom razgovoru sa liberalom i istaknutim braniteljem ljudskih i ekonomskih sloboda Mijatom Lakičevićem sadržano je u eksplicitnoj tvrdnji sadržanoj u samom naslovu ovog intervjua da je „Srpsko stanovište“ prvo i poslednje utočište ništarija. On ovom svojom neporecivom tvrdnjom samo iznova demonstrira svoju ideološku i političku isključivost i neobjektivnost. Pozivajući se pri tome na već toliko puta izgovorenu ocenu da je u Srbiji pripadnost antifašističkom pokretu neoprostiv greh, ali i o pragrehu Konstantinovića koji se hrabro suprotstavio duhu banalnosti, Miloševićevom paradržavnom kartelu samom supstratu srpskog nacizma. Pri tome se on nije zapitao kako je moguće, poznavajući našu istoriju i političku tradiciju, govoriti o postojanju srpskog nacizma.

To je najveća uvreda koja se može biti naneti srpskom narodu koji je doživeo najveća stradanja upravo od nacističkog režima. Ali zato Ivan Milenković ne propušta da lamentira što na ni jednom Filozofskom fakultetu Filozofija palanke, po njemu nesumnjivo najsamosvojnija filozofska knjiga, nije na spisku literature jer ljudi je ne čitaju, a caruje i veliko neznanje. Pri tome se on ni u jednom trenutku nije zapitao zašto se ova knjiga ne čita.

Verovatno bi on i njegovi istomišljenici bili zadovoljni kada bi bio uveden obavezan predmet koji bi se bavio samo proučavanjem dalekosežnih poruka Konstantinovićevog dela.

Verovatno bi on i njegovi istomišljenici bili zadovoljni kada bi bio uveden obavezan predmet koji bi se bavio samo proučavanjem dalekosežnih poruka Konstantinovićevog dela. Tada bi se stvarali uslovi za konačno preumljenje srpskog naroda i njegovo oslobođenje od mitomanske i palanačke svesti. Svako ko se i malo usudi da dovede u pitanje epohalnost Filozofije palanke isljučio je sebe automatski iz kruga najboljih mislilaca i filozofa iz bivše Jugoslavije koji su pripadnici svojevrsne antipalanačke i samoproklamovane elite.

Ivan Milenković ocenjuje da je „srpsko stanovište“ etno-nacionalno stanovište i to kao poslednje pribežište za ništarije kako je po njemu lepo primetio Embrouz Birs. Ali ne izostaje ni njegov pamfletistički doprinos ovakvom određenju jer je srpsko stanovište po njemu puka banalnost, čista dosada i to zarazna. Pri tome, on ne propušta priliku da knjigu Ka srpskom stanovištu, ,koja se na veoma ozbiljan i naučno utemeljen način bavi osnovnim polazištima i pretpostavkama postojanja srpskog stanovišta, okarakteriše kao nepismenu i punu koještarija, ne navodeći nijedan validan argument. Ali to je već viđeni način diskvalifikacija i ideoloških difamacija jer se u ovakvom ocenjivanju pomenute knjige može prepoznati isprobani način ideoloških i političkih obračuna kojima se obilato služe ideološki bojovnici ove pre svega jasno profilisane „liberalno-demokratske i građanistički orijentisane ideološke i političke grupacije.

On je zaronjen samo u limb Filozofije palanke i sve ostale pojave samerava na izuzetno isljučiv i jednostran način.

Oni sebe svrstavaju u ostrašćene branitelje i zastupnike epohalnosti Filozofije palanke koja dobija značaj neprikosnovenog i neupitnog spisa. Kada se pogleda sadržaj i teme koje se obrađuju u knjizi Ka srpskom stanovištu koja je predmet apsolutne negacije od strane izuzetno tolerantnog i na dijalog spremnog Ivana Milenkovića, može se videti da su u njoj zastupljeni autori koji iza sebe imaju ozbiljan javni, naučni rad i ugled (Aleksa Buha, Slobodana Antonić, Milo Lompar, Miloš Ković, Miloš Jovanović, Darko Tanasković, Gordana Bjelobrk, Jovan Dušanić, Želko Budimir, Zoran Avramović, Vladan Vukosavljević), ali oni su jednostavno svrstani u ništarije i srpske fašiste jer su se usudili da iz različitih aspekata preispitaju položaj srpskog naroda u našem savremenom dobu i odrede način na koji on treba da ostvaruje svoje nacionalne i državne interese. Ali to je za Ivana Milenkovića i njegovu ideološku grupaciju neprihvatljivo i spada u očiti primer demonstriranja razornog palanačkog duha, koji neumitno prerasta u nastanak i delovanje srpskog nacizma.

Ivan Milenković, sledeći svoju ideološku isključivost i ostrašćenost, poredi ovu knjigu sa Hitlerovim Majn kampfom i ponavlja oveštalu frazu o banalnosti zla i opasnosti koju donosi banalnost. Ali on ne primećuje da i sam postaje zatočenik banalnosti jer svodi artikulaciju položaja srpskog naroda na trivijalnosti i politički kičeraj koji nam upravo on tako plastično demonstrira. Za njega i njegove istomišljenike ne postoji ništa što može biti izvan horizonta Filozofije palanke a upravo on demonstrira tako upečatljivo svoj antiliberalni i dogmatski način mišljenja. Jer srpsko stanovište nije nastalo za potrebe naših dnevnopolitičkih i ideoloških sukoba u svojevrsnom kulturnom ratu čiji je jedan od predvodnika upravo tolerantni Ivan Milenković, koji nastupa bez ikakve zadrške kao klasičan primer ideološkog dekontaminatora i denacifikatora i za koga ne postoji nikakva istorijska perspektiva i tradicija. On je zaronjen samo u limb Filozofije palanke i sve ostale pojave samerava na izuzetno isljučiv i jednostran način. A upravo je deo naše demokratske tradicije i političkih borbi koje su se vodile u prvim decenijama nastanka jugoslovenske države sadržan u stavovima koje je izneo veliki srpski pisac Miloš Crnjanski koje je izneo u tekstu Do toga je moralo doći.

Evo kako Miloš Crnjanski obrazlaže neophodnost zasnivanja i odbrane srpskog stanovišta. “U svakom slučaju naše skromno mišljenje, ako je tako, bilo bi da naše političke „probleme“ treba jednom, posle petnaest godina, gledati jedanput i sa čisto srpskog stanovišta. Po našem mišljenju, za ovih petnaest godina čula se samo slovenačke i hrvatska kritika i mora se priznati često egoistična i bezobzirna. Samo se srpska nije čula. U ime jednog krivo postavljenog jugoslovenstva igrala se jedna čudna igra. I slepcu je na kraju morala postati ogavna. Potreba jednog čistog srpskog gledišta na stvari, srpskog egoizma i skretanja sa osećajnog i nadzemaljskog raspravljanja stvari, na realna gledišta i stanovišta, u skladu sa interesima srpstva.

Inače, trajaće i dalje ova dosadna komedija i završiće se još jednom kao srpska tragedija. Za ovih petnaest godina jugoslovenskog bridža, srpska je strana, po našem mišljenju, ona koja je stalno gubila, popuštala, crvenela, bila naivna, živela od obećanja (ludom radovanja) i koja je u diskusijama kritikovana, od koje se tražilo sve, a kojoj se nije davalo ništa. 

Po našem shvatanju, ova igra naša nije fer, jer je ubrzano i užurbano brisano sve što je srpsko, dok se sa poštovane druge strane operiše stalno antinomijama, separatizmom i zahtevima. Postavimo ih i mi. Bez jugoslovenstva, savremenih parola države i ekonomije i socijalnih potreba, prema slovenačkim i hrvatskim parolama, hrvatske kulture, hrvatskog mora, narodnog i državnog individualiteta. Vratimo se mi Srbiji. Moji protivnici kažu da ja laskam Srbijancima. Neka oni govore šta hoće. Ja osećam da sam se vratio, posle nekoliko vekova, posle petnaest godina gorkih samoobmana, ne Srbijancima, nego Srbima, srpstvu i meni se stomak prevrće i pri samoj pomisli da je dugi niz Cernjanskih i Putnika, moja porodica kao i ja, od detinjstva propratila, rad koga? Rad ovih i ovakvih zar, iz Ljubljane i Zagreba. Nek budem danas jedini, ali sam uveren da će nas skoro biti milijonima kojim će reći: sve je to lepo i krasno, čast svakome, ali ostavimo se nebuloza. Pogledajmo kako stvari stoje sa čisto srpskog interesa."

U sastavni i nerazdvojni deo ove tradicije koja je utkana u osnovne ideje vezane za oblikovanje srpskog stanovišta pored magistralnog određenja Miloša Crnjanskog možemo navesti i reči velike slikarke i Nadežde Petrović. “Umetnost prava i istinska mora biti nacionalna umetnost i pored svih internacionalnih osnova, koje joj se postavljaju pri njenom stvaranju. Sestre i braćo, 1878. godine Evropa je Berlinskim ugovorom zabola nož u srce srpstva, dvema najlepšim pokrajinama, Bosni i Hercegovini. Namesto da je još onda ostavila narodu slobodno samoopredeljenje, ona ga je bacila u novo ropstvo. Skinula mu je okove s nogu da bi mu lakše stavila lance oko vrata. Trebalo bi da prisilimo razbojničku nam otmičarku na poštovanje naših nacionalnih interesa i sloboda.“

Ovim stavovima neophodno je dodati i nekoliko rečenica Mihaila Pupina: "U istoriji ljudskoj nije bilo vremena tako velikog i tako sudbonosnog kao što je naše vreme. Sudbonosno je naše vreme po život svih država, svih plemena i svih naroda i svih generacija ljudskih, koje sada žive i koje će posle nas doći. Istorija je na preokretu. Jedna istorija sveta je na završetku, druga je na početku. No, najsudbonosnije je ovo vreme po naš srpski narod. Treba li mi Srbi u Americi, u ovako sudbonosnom vremenu da živimo kao što smo živeli u prošlom vremenu? Treba li da trošimo našu snagu oko naših sitnih sporova i da se kritikujemo zbog naših sitnih pogrešaka. Treba li da rasprom naših ličnih stvari zasenimo stvari nacionalne. Treba li da mi rečima svojim i delima potamnimo onu slavu srpsku, koja je tako skupo plaćena i koja diže ponos svakome od nas.“

Ali sigurno sledeći način mišljenja Ivana Milenkovića Nadežda Petrović. Miloš Crnjanski i Mihajlo Pupin mogu žigosati kao stvaraoci kojima je srpsko stanovište bilo poslednje utočište za ništarije.

Jedino je jedinstveni i neponovljiv izuzetak Radomir Konstantinović i njegova Filozofija palanke kao nova Biblije Druge Srbije (u čijem je osnivanju i imenovanju učestvovao upravo Radomir Konstantinović osnivajući Beogradski krug), kojoj pripadaju borci i borkinje protiv srpskog nacizma i srpskog palanačkog duha. Ivan Milenković se takođe u svom herostratskom pohodu nije zaustavio samo na istrajnom i apsolutnom negiranju i mogućnosti konstituisanja srpskog stanovišta, već je napravio i korak dalje, anulirajući u potpunosti (osim epohalnosti i nedostižnosti filozofskih dostignuća njegovog ideološkog gurua Radomira Konstantinovića) postojanje SANU koja je za njega (uz retke izuzetke) stecište banalnosti (sramota je pripadati tom uvaženom skupu), ali i naučni i teorijski doprinos filozofske generacije kojoj su pripadali Mihajlo Marković, Ljubomir Tadić, Sveta Stojanović, Trivo Inđić, Zagorka Golubović, Zdravko Kučinar i mnogi drugi.

On se bez ikakvog ustezanja i obzira usuđuje da kaže: "Ta generacija nije nam ostavila ništa. Apsolutno ništa. Ni jedna knjiga vredna pomena osim Konstantinovića. I država s tim nema veze. Mogli su da pišu ali nisu umeli. Srpska filozofija ne postoji.“ On naravno u istom tonu ne propušta da u potpunosti negira i samo postojanje filozofije na Filozofskom fakultetu u Beogradu ali zato je pun hvale za stare majstore Milana Kangrgu, Vanju Sutlića, Danka Grlića i njihove učenike koji su budućnost hrvatske filozofije. Za Ivana Milenkovića sasvim je prihvatljivo da postoji hrvatska filozofija a i samo pominjanje postojanja srpske filozofske tradicije i filozofije spada u najgore izraze palanačkog duha i srpskog nacionalizma.

Bez obzira na to što je situacija u Srbija beznadežna ipak postoji nada jer tu je istrajni borac protiv srpskog stanovišta kao utočišta za ništarije i palanačkog duha koji se neminovno završava u ispoljavanju srpskog nacizma. Spas filozofije u Srbiji će doneti Ivan Milenković i generacija filozofa koji su srećom izvan Filozofskog fakulteta pomno zadubljeni u proučavanje epohalnih stranica Filozofije palanke Radomira Konstantinovića jedine vredne filozofske knjige nastale u Srbiji.

Akademik Danilo Basta je najjasnije odredio srpsko stanovište kao stanovište slobode i to je u najsvetlijoj tradiciji naše slobodarske političke, filozofske i društvene misli.

Akademik Danilo Basta je najjasnije odredio srpsko stanovište kao stanovište slobode i to je u najsvetlijoj tradiciji naše slobodarske političke, filozofske i društvene misli. “ U samoj potrebi da se govori o srpskom stanovištu kao političkom stavu ili političkom putokazu, da se ono razlaže na svoje sastavne elemente, a pogotovo u neophodnosti da se ono uzima u odbranu od onih koji ga dovode u pitanje, osporavaju i odbacuju, ima nečega duboko paradoksalnog, pa i uvredljivog za zdravu ljudsku pamet. Jer, šta može biti prirodnije i normalnije, šta poželjnije i svrshodnije nego da se u Srbiji - njenoj državi, njenoj spoljnoj i unutrašnjoj politici, njenoj privredi, kulturi, prosveti, obrazovanju, zdravstvu, vojsci - polazi od srpskog stanovišta i da se vodi računa o srpskim interesima?!

Trebalo bi da se to podrazumeva samo po sebi kao nešto jasno i očigledno, kao nešto što je izvan bilo kakve sumnje. Ako drugi deluju saobrazno svom nacionalnom stanovištu i brinu o svojim interesima, zar to treba da bude problematično samo kada smo mi u pitanju, da bude uskraćeno isključivo nama, zar je to podozrivo i neprihvatljivo jedino kada je posredi srpsko stanovište.“