понедељак, 25. новембар 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Културна политика > Идеолошка острашћеност Латинке Перовић
Културна политика

Идеолошка острашћеност Латинке Перовић

PDF Штампа Ел. пошта
Маринко М. Вучинић   
уторак, 20. август 2013.

„Острашћеност је наша друга природа”, каже историчарка Латинка Перовић у разговору за лист Време од 19. јула 2013. године. Под речју „наша”, наравно, Латинка Перовић подразумева Србе и Србију. Признаћемо да Перовићева добро познаје суштину острашћености. Пре свега политичке и идеолошке острашћености, коју штедро демонстрира и у поменутом интервјуу. Разговор на вечиту тему у Времену само је проширена верзија ранијих разговора Латинке Перовић с новинарком Тамаром Никчевић (рецимо, оног на црногорском порталу Аналитика од 14. априла 2011. године, под насловом „Србија и даље не зна где су јој границе”). Међутим, интервју у Времену има јаснију политичку намену јер садржи прецизно одређене идеолошке смернице, које су већ уграђене у политичку концепцију Либералнодемократске партије (ЛДП) и тзв. грађанске политичке опције која сада, након изборног, политичког и идеолошког слома Демократске странке има потребу да се снажније профилише као водећа опозициона снага на опустелој политичкој сцени.

Увек је било више него очигледно да је Латинка Перовић у својим политичким наступима, али и у научним радовима и пригодним текстовима, истрајно за себе градила позицију неприкосновеног идеолошког арбитра и теоријског тумача тежњи „модерне, грађанске и европске Србије”. Очигледно је да је годину дана откако делује нова, проевропска влада, постало неопходно допунити „грађански” идеолошки простор потенцирањем већ толико пута изнетих и прежваканих оцена и судова о Србији – Србија је, тобоже, и даље окована популизмом, национализмом и антиевропском идеологијом, те је зато нужно још више зашиљити тзв. либералнограђанску и проевропску идеолошку оштрицу.

И то управо чини Латинка Перовић у овом разговору, који има облик политичког манифеста. Увелико уздрмана Друга Србија поделила се у погледу подршке садашњој владајућој коалицији, то јест новорођеним ЕУ фанатицима из Социјалистичке партије Србије и Српске напредне странке, и то у светлу решавања проблема Косова и Метохије и борбе против корупције. Зато је, наравно, неопходно да се политичком, на махове и политикантском, а тек помало историјском анализом „српског национализма и антиевропејства” освеже темељи ЛДП политике, коју сада можемо препознати и у фразеологији и у деловању представника владајуће коалиције.

Тог се задатка, с великим жаром, прихватила Латинка Перовић, користећи изузетно запаљиву политичку и идеолошку реторику, која се, међутим, не заогрће више у научне и објективне анализе српске политичке историје, што је раније био чест манир при изношењу идеолошки опредељених и острашћених политичких ставова. У овом политичком тренутку, очигледно, процењено је да се привид научности слободно може потиснути у други план, те да је кудикамо важније заснивање нове и офанзивније партијско-политичке машинерије. Другим речима, сада је најважније одредити ЛДП као једину праву, изворну и водећу проевропску снагу у Србији. Зато је овај интервју у Времену, дакле,од посебне важности. У том је заморном тексту политика коју заступа Латинка Перовић показала право лице – ексклузивност у тежњи да се Србија коначно приведе Европи. Србија, наиме, никада није ни била део Европе, већ се са Европом само граничила, уверава нас Латинка Перовић. И то је њено опште полазиште, које се увелико ослања и на ставове из извештаја Хелсиншког одбора за људска права у Србији да је „политичка сцена заробљена национализмом и темама које су грађане удаљиле од политике”.

Насупрот оваквом произвољном становишту, знаменити српски историчар Милорад Екмечић указао је на ноторну чињеницу да је Србија одувек била у Европи, без обзира на то што ту чињеницу данас упорно негирају либералнодемократски модернизатори. Сви модерни српски интелектуалци, са изузетком теологā, формирали су се у кругу западноевропске културе. Постоји и шала да су српски интелектуалци који су слати на руске универзитете да студирају филозофију обавезно морали да читају византијске теолошке писце, али су се формирали на делима руских револуционара. Свештеник Рајевски, у руској амбасади у Бечу 1849. године, зачудио се кад је видео да је митрополит Петар II Петровић Његош тражио по књижарама књиге Демостена и Цицерона. Кад су Његоша опоменули да се у Русији објављују предивне богословске књиге епископа Макарија и Филарета, он је одмахнуо руком; Макарије и Филарет, то су трице и кучине што се могу написати и у Русији, а Демостен и Цицерон – то је нешто друго. Јован Скерлић, са своје стране, био је врло скептичан према користима које би српски народ добио од политичког покрета који настоји да све словенске реке почну да се уливају у заједничко словенско море. Мислио је, наиме, да је Русија полуазијска, Аустрија феудална и клерикална, Енглеска плутократска, а Немачка капларска земља. Једино се Француска, према Скерлићу, бори за светле истине и људске идеале и представља путовођу свим народима света. Јован Скерлић је 1904. формулисао драматичну синтезу целе српске националне идеологије тога времена:

„Запад је закон живота. Српски народ се мора поистоветити са стваралачким западним народима, па с њима побеђивати, као што је то урадио Јапан после реформи 1868. године, или се супротстављати Западу, па ишчезавати, као што је то случај са северноамеричким црвенокошцима.”

Из овог цитата, који преноси Милорад Екмечић, може се на веома јасан начин видети да ми и данас живимо ову драматичну синтезу српске националне идеологије, али се ту може препознати и дубок европски траг у српској историји и њеном јасном европском опредељењу и утемељењу.

Латинка Перовић за то и не хаје. Она упорно тврди како је Србија изазвала ратове на простору социјалистичке Југославије и за њих се темељно припремала. (Само не каже када су тачно те припреме почеле и у чему су се састојале!!!) За њу је неспорно да су ратови, буне, убиства, пленуми увек хипнотисали масе, политички их мобилисали и водили у погибељ. Један од кључних аксиома њене концепције садржан је у тврдњи да су се српске масе увек окупљале око једног јединственог циља – стварања велике државе у којој ће живети српски народ, и то је увек био основни и (у њеном тумачењу) до данас непроменљиви и обједињујући национални приоритет српске политике, засноване на ретроградним и анахроним идејама деветнаестог века. Тако је тежња за стварањем велике српске државе одређивала однос према Југославији и Европи. Зато Србија, сматра Перовићева, остаје стални реметилачки фактор; не постоји, тобоже, истинска и „објективна” ревалоризација догађаја из времена грађанских ратова и разбијања социјалистичке федералне Југославије. А што је за Латинку Перовић још погубније, и даље постоје политичке снаге (сада су на власти) које настављају да сањају сан о великој и јединственој држави српског народа:

„Та опсесија се, дакле, чува и не дозвољава да на дневни ред дођу идеје Европе, европских интеграција: њој се жртвују економски, социјални, политички, културни и сви остали односи. На њеном чувању ангажоване су готово све институције, из ње су произишле све кључне историјске идеје у Србији, као и водеће политичке партије, она је, кажем, одредила судбину и Краљевине Србије и судбину обе Југославије, као што је, уосталом, одређује и данас.”

Круцијални закључак Латинке Перовић садржан је у тврдњи да је великосрпска идеја срушила обе Југославије и да и данас разорно делује на односе на Балкану као стална опасност и историјски изазов. Без обзира на то што је наш угледни историчар Чедомир Попов, у својој изузетној студији о Великој Србији, јасно показао (за оног ко хоће да објективно, а не идеолошки, процењује историјске догађаје и појаве) да великосрпска идеја никада није имала реално политичко и практично упориште у српској политичкој историји – Латинка Перовић не престаје да тврди како „Србија не успева да своју историју спусти на земљу, да је реално перципира, да схвати динамику времена”. А ово препоручено реално прихватање српске историје вероватно би се огледало у коначном прихватању старе тврдње (која се увек, по потреби, обнавља) да је великосрпска идеја и српски империјализам, поред тога што је срушио обе Југославије, и данас главна опасност за остваривање и одржавање регионалне стабилности, као и главни узрочник протеклих ратова, чинилац који је „декомпоновао земљу, произвео огромне жртве, људе силом изместио из простора у ком су живели, створио дубоко неповерење међу народима”, те да је (једини) одговоран „што су током рата почињени огромни злочини”.

Следећи стриктно ову логику, можемо доћи до закључка да су великосрпски хегемонизам и империјализам (приписивање империјалне тежње Србима добацује тек до нивоа ирационалног и гротескног) главни узрочници најбруталнијег етничког чишћења једног народа у Европи након Другог светског рата, што је, по тумачењу Латинке Перовић, био резултат легитимне и као суза чисте војно-редарствене акције „Олуја”, која је довела до протеривања готово целокупног „империјалног“ и агресорског српског народа из независне Хрватске. (А то што је Хрватска примљена у Европску унију иако није обезбедила поштовање елементарних људских права српског народа, ову скрупулозну историчарку не брине, јер се она плаши само српског национализма.)

Ни улазак Хрватске с таквим наслеђем у ЕУ Латинка Перовић ни у назнакама не доводи у питање. Напротив, Латинка Перовић, у ретко отвореном и досад нечувеном тону, јасно окривљује Србију за отпочињање бруталног грађанског рата, и то „враћањем на деветнаестовековни сан”. Овакво становиште Латинке Перовић није нимало оригиналан допринос јер представља саставни део хрватске пропаганде, који су заступали и најрадикалнији представници тзв. грађанске опције у Србији. Најексплицитнији у својим тврдњама био је Слободан Инић, а садашњи ставови Латинке Перовић представљају само варијацију његових ставова према српској искључивој кривици за разбијање Југославије:

„Мало је рећи, без икаквих илузија о другим национализмима, да су велико(србијански) националисти у новој националсоцијалистичкој, грандодржавној варијанти у опозиционом вулго-традиционалном значењу – били најодговорнији за распад Југославије на начин који је посве непознат и у најпримитивнијим заједницама данас. У сваком случају, садржајно узевши, велико(србијански) национализам легитимира наступање традиционалног и савременог хрватског сепаратизма и изазива све остале. Готово је сигурно да су на тај начин Срби одиграли улогу 'Хрвата' у погледу растурања Југославије. Уопште говорећи, велико(србијански) национализам 'брани' Југославију тако да је заправо разара. У скорој будућности могуће је очекивати и неку врсту денационализације 'рубних' Срба, различитих начина губитака њиховог културно-националног идентитета, пошто се код других народа формирало колективно становиште да су 'домаћи' Срби криви за њихова садашња страдања и материјална разарања. Србија и Срби уопште, ма где живели, биће извргнути кривицама, одговорности и негативно индукованој свести код других југо-народа за све што се десило.”

Након овако неотесано формулисаних ставова о српској кривици и великосрбијанском (не више само великосрпском) национализму, остаје утисак да Латинка Перовић користи ипак софистициранији метод политичке анализе, али не мање идеолошки искључив и необјективан. Међутим, историчар Предраг Марковић веома је прецизно довео у питање став према Србији као искључивом кривцу за разбијање Југославије:

„Срби, који су се толико борили за Југославију, оптужени су као једини кривци за њено разарање. Нико од Срба није више желео да остане у Југославији. А слика у светском јавном мњењу о распаду Југославије потпуно је обрнута. Народ који је једини желео ту Југославију оптужен је као једини кривац за њен распад. Добар имиџ Југославије прешао је на Словенију, Хрватску, чак и на Босну, а криви су само зли српски националисти. Неће нас ваљда неко убедити да другде није било националиста.“

Али управо начин на који Латинка Перовић (и свита њених горљивих следбеника) говори о сталној опасности од српског национализма у великој је мери допринео стварању садашње доминантне слике о Србима, који носе стигму лоших момака, без обзира на то што су на власти сада проевропски оријентисане странке које чине до јуче незамисливе уступке на рачун виталних српских националних интереса.

Латинка Перовић даје и одговор зашто је рат припреман и осмишљаван. Он је, наводно, настао као резултат неразрешених сукоба из Другог светског рата, различитих концепција о уређењу Југославије и неспремности Србије да превазиђе свој централистички усуд и прихвати федералистичке идеје. Србија је, према Л. Перовић, веровала да јој као средство у тим расправама увек преостаје сила, што је била највећа заблуда – открива нам ову фундаменталну историјску чињеницу Латинка Перовић, додајући своје ексклузивно (вероватно научно) откриће да се „не сме заборавити да се Србија спремала за рат у тренутку када нико није очекивао пропаст Совјетског Савеза, што је веома важна чињеница јер су они који су припремали рат веровали да ће у југословенском сукобу имати Русију на својој страни”.

За овакву веома далекосежну и озбиљну оптужбу ова „објективна” историчарка као крунски аргумент користи разговор који је 1987. године водила са Антонијем Исаковићем, тадашњим потпредседником САНУ, који се залагао за коначно решење српског питања ратом који се неће водити на територији Србије и у којем ће, по његовим речима, погинути неких 86.000 људи. И овакви наводи који више личе на ординарно денунцирање него на ваљан аргумент служе овој историчарки, и не само њој, да упорно форсира тезу о крунској одговорности САНУ и српских (националистички и великосрпски опредељених) интелектуалаца за припремање ратова који ће се водити на туђим територијама, који су довели до крвавих грађанских сукоба и разбијања авнојске Југославије – заједнице равноправних народа и народности. (Грађански рат у Хрватској, није згорег напоменути, водио се управо на територијама на којима су Срби живели вековима, и то је непобитна чињеница.)

Латинка Перовић се овде не зауставља. Није јој довољно што је, без икакве валидне аргументације, оптужила Србију да је подмукло и пре распада совјетског блока перфидно припремала рат за коначно решење српског питања, већ посебно инсистира на томе да прихватимо искључиву кривицу и променимо слику „коју имамо о сопственој улози у процесу крвавог распада Југославије”, без чега нам је „немогућ морални и интелектуални опоравак”.

То је идеолошка мантра коју непрестано понављају представници школе мишљења Латинке Перовић. Али она иде и даље, те своју идеолошку позицију заоштрава преносећи тежиште на решавање проблема Косова, што се складно уклапа у њен идеолошки инжењеринг наше свести и слике о искључивој и непорецивој моралној одговорности Срба за последице ратних сукоба. Она не оклева са тврдњом како је „без те слике немогуће решити проблем Косова, као и проблеме који се свакодневно отварају – Војводину и Санџак”:

„(...) а они [ти проблеми] се и данас разрешавају на превазиђени начин и застарелим формулама. И ту је опет на делу српски национализам који је у сталном судару са реалношћу јер доводи до неспоразума са суседима и светом а ствара и сукобе унутар саме српске политичке констелације.”

Очигледно је да су Војводина и Санџак у посебном фокусу, те да можемо очекивати даље покушаје да се створе нова жаришта на тлу Србије, јер су ови делови Србије под ударом „српског национализма”, који рађа само сукобе и ратове. Брижна Латинка Перовић при томе не показује ни трунку забринутости и саосећања за тежак положај и дискриминацију Срба у новоствореним државама у региону, чију стабилност ремети само „империјална и националистичка политика Србије”. За њу ништа не значи чињеница да 45.000 пензионера који су брутално елиминисани и протерани из европске Хрватске не могу да остваре своја елементарна и егзистенцијална људска права и почну да примају своје зарађене пензије. Образложење хрватских власти да пензије не могу бити уручене јер њихови примаоци нису на назначеним адресама нимало не погађа ову танкоћутну боркињу за људска права и историјску истину! Јер то су, уосталом, само Срби...

Они, ти Срби, деле познату судбину народа који су изгубили ратове у којима су били агресори и у којима су починили ратне злочине. Светозар Чираковић изгубио је посао у Црној Гори јер се определио да у овој сада независној држави предаје српски језик. Ево шта је о томе својевремено рекао:

„Ово је бесудна земља у којој су погажена основна људска права српског народа. Када смо стали у одбрану језика, остали смо без права на рад, иако је у Уставу Црне Горе 2004. године у члану 9 писало да је службени језик српски.“

Овај професор сада предаје српски језик у Албанији. Оваквих примера има веома много, и на њих указују и годишњи извештаји Напредног клуба о стању људских права Срба у региону, али то за Латинку Перовић вероватно није довољно релевантан извор информација, а не уклапа се ни у њено гледање на сталну опасност од бујања српског зла.

Латинка Перовић не одустаје лако и има одговор на питање како Србија може и треба да решава питање Косова и Метохије и нарастајућих тензија у Санџаку и Војводини. Идеолошки и политички рецепт веома је једноставан и не препоручује га само Латинка Перовић (то чине сви идеолози сучељавања с прошлошћу и утеривања кривице у Србе). Србија, дакле, само треба да призна одговорност за оно што је у протеклим ратним временима учињено, не превиђајући и не одричући почињене злочине (као да је то ико озбиљан у Србији икад чинио), те да прихвати сарадњу с међународним институцијама, да мобилише друштво у том правцу и отвори се према Европи. Треба ли напомињати да наведени ставови представљају куцање на отворена врата, будући да је све поменуто у Србији већ поодмакло као процес, који, додуше, не примећују ЛДП идеолози, у самододељеној месијанској улози оних који ће европској цивилизацији привести задивљале и у национализам забасале Србе.

Латинку Перовић забрињава Русија, која је овде присутна не као економски, него као цивилизацијски фактор, што доводи у питање европско опредељење Србије и њену тежњу ка европским интеграцијама. Русија се јавља као опасност иако има ограничен политички и друштвени домет и значај у нашем свакодневном животу:

„Наполеон ће приближно у то време дати две дефиниције које ће се за касније деценије, можда векове показати као мртвачки ковчег за српску будућност. Најпре, вели, да би само један палац земљишта на обали Дунава под руском контролом био раван општем расулу Османлијског царства. Затим каже да је  Аустрија географски непријатељ Србије. То је историјско проклетство, oraclo Napoleonico, над будућношћу српског народа. Утиснут му је на чело белег вечног савезника Русије. Студенти образовани на страним универзитетима послали су лек модернизације, иако је руски цар 1849. године сматрао да би тај отров требало одстранити из српског друштва.”

Србија и данас носи овај тешки белег и стигму вечног савезника Русије, о чему је писао и Милорад Екмечић, а Латинка Перовић поентира на следећи начин:

„Та доминантна антиевропска оријентација произлази из идентитета који се суштински ослања на православље, на конзервативизам, на сабирање земље и неку врсту сна о империјалности.”

Ово је још једно од великих откровења Латинке Перовић. Србија се, дакле, никад није одрекла сна о својој специфичној врсти „империјалности”. Тврдити овако нешто значи негирати елементарне научне и историјске увиде и сазнања. Нико озбиљан заиста не може доводити у питање да је Србија била и остала део европске цивилизације и њеног културног круга и система вредности, ма колико је и данас смештали на европску периферију и одређивали јој место иза лимеса који је делио и дели два света и две цивилизације у дубокој историјској, али и савременој перспективи. Историчар Чедомир Попов, на веома јасан начин, оцртава позицију Србије у европском обзорју:

„Заправо настојим не да видим Европу са малене тачке мог народа, српског народа, већ обратно, да сагледам свој народ из широког европског контекста. Шта ту откривам? Видим да ми Срби у тој Европи нисмо ни неприметни, нити безначајни. Видим, или ми се чини да видим да смо се ми у 19. и 20. веку врло добро уклапали у тај европски контекст. Сагледавам где нам је било место и колико је Европа на нас извршила и позитиван и негативан утицај. Видим, на пример, да смо у 19. и почетком 20. века излазили из азијатске чамотиње и заосталости у много чему баш захваљујући Европи и њеним позитивним, пре свега позитивним идејним утицајима, али исто тако видим да смо се често прогресивно развијали упркос Европи, која је чак настојала и да нас запречи и закочи.”

Овакав уравнотежен и објективно интониран прилаз једноставно је стран Латинки Перовић јер је њој важнија њена идеолошка позиција од сагледавања стварних историјских токова и догађања.

У политичкој групацији о којој пишемо основно одредиште јесте да је Косово средишња тачка српског национализма. И без обзира на чврста уверавања како Србија никада неће признати независност тзв. косовске државе, јасно да је косовска независност у визури либералних демократа неопходност, а пре тога се, наравно, мора разградити погубни косовски мит као суштинска одредница српског националног идентитета и осећања за историјску традицију. У својим одговорима Латинка Перовић стриктно се придржава овог аксиома и тиме још једном потврђује да за њу решавање српског националног питања зависи од даљег и непрестаног прихватања „политичке реалности”, што неминовно претпоставља даље и непрестано узмицање Срба са сопствених историјских територија – Косова, Војводине, Хрватске, Босне, Црне Горе и Санџака, јер је то једини залог да најзад будемо прихваћени као могући, и то што слабији и разоренији „партнер”, у стварању европске будућности.

Као образац оваквог начина говора о косовском предању могу се узети ставови Марка Ристића изречени 1973. године, којих се у нашим савременим условима доследно придржавају представници ЛДП погледа на свет:

„Бескрајно понавља то певање уз гусле што је некада било, ти косовски божури и тај србијански венац, то косовско опредељење, тај видовдански храм, та света водица и то вино из Маркове чаше, та опела, ти парастоси, ти царски двори, то царство небеско и та слава, страшно сунце мученика и тај славски колач, крсно име, манастири и пастири, велможе, анђели и цареви, мемла, тамјан и прашина кокоњешке и градске песме код 'Два бела голуба'… А то величање по сваку цену сваке националне традиције, каква год била, само да је национална, шта је то друго, у крајњој анализи и у крајњој консеквенци, но један конкретан вид, једна одређена манифестација оне ултра концепције која се у своје време дефинисала као филозофија крви и тла? Али да се разумемо: нећу да кажем да је сваки сентиментални родољуб, сваки добронамерни конзервативни патриот, самим тим, готов фашиста.”

Недостаје само још и спомињање српског нацизма, који се користи као крунски аргумент у доказивању немогућности да се искорени и денацификује српски национализам. Он се јавља у високопарним расправама о вечитом паланачком искуству српског народа, који остаје заробљен у свом популизму, традиционализму и ксенофобичности.

Поред помињања разговора са А. Исаковићем у САНУ, у склопу „припрема за рат”, могло се очекивати и да ће Латинка Перовић посебну пажњу посветити Добрици Ћосићу, који је, по саморазумевању своје улоге, арбитар и ауторитет. Али она наводи да је „та лаж и та фикција” – то да је Ћосић арбитар и ауторитет – довела до озбиљних последица. Овакав став не уклапа се много у либералнодемократске идеале о слободи мишљења и аутохтоности уметничког стваралаштва, али остаје основна дилема у чему је суштина те фикције и лажи. Латинка Перовић је проналази (у складу са својим познатим идеолошким постулатима) у слободном Ћосићевом реконструисању историје српског народа, „у којој је, је ли, тај народ једина жртва”. То је кључна одредница Латинке Перовић и политичке групације чије идеолошке ставове она обликује – стално негирање трагичне историјске судбине српског народа и симплификовање његовог страдалништва, које се огледа и у непрестаном истицању да Срби имају потребу за самовиктимизацијом, а немају осећај поштовања за жртве других балканских народа. То је ноторна неистина и грубо дисквалификовање основних моралних и етичких вредности српског народа. На наше велико изненађење, у интервјуу је изостало цитирање речи Добрице Ћосића да Србија у миру губи оно што је стекла у рату. Латинка Перовић ипак није могла да одоли изазову да идеолошки и политички дисквалификује Добрицу Ћосића, ма колико се трудила да га окарактерише као „хроничара дуге српске историјске кризе засноване на догматском приоритету: јединственом државном решењу за српски народ”.

Но она је искористила прилику да великог српског писца дифамира као „кључну личност неке врсте сиве зоне српске политике”. Ћосић је, према речима Латинке Перовић, својим интерпретацијама суштински продубио кризу о којој је у интервјуу за Време говорила. Латинка Перовић резимира своја уверења на следећи начин:  

„Нажалост, Ћосић никада није изашао из тих оквира.”

Но иако тврди да је прочитала све што је овај писац написао, неприхватљива је њена оцена да се од њега не очекује критика сопственог народа, већ се тражи да он читаоцима одреди смернице и оријентације. Да ли је писац одговоран за очекивања својих читалаца? Наравно да није. Ово је неприлична симплификација јер је управо Добрица Ћосић написао стотине страница на којима се могу наћи не идеолошке смернице (чему је очито изразито склона Латинка Перовић), већ често изузетно тешка и разорна критика српског друштва и српског народа. Очигледно је да би историчарка могла поново да прионе на ишчитавање књига, а посебно дневничких записа Добрице Ћосића, без обзира на то што се у овом разговору одредила као неко ко не утврђује одговорност Добрице Ћосића, нити било кога другог, за вођење и подстицање ратне политике. Ипак, она у великој мери одређује Ћосићеву моралну одговорност за слободно (произвољно) реконструисање и разумевање историје. Навођење разговора са угледним новинаром Славом Ђукићем спада у круг грубе и неприхватљиве идеолошке дисквалификације и денунцијације Добрице Ћосића, који се из „сиве зоне српске политике”, у којој је неприкосновени господар, спрема да употреби Слободана Милошевића као средство за спровођење српске националистичке политике, а пошто Милошевић то обави, то јест оствари постављене циљеве великосрпске политике, биће му стављен нож под грло. „Поздравите Добрицу, реците му да припази да не буде обрнуто”, поручује Латинка Перовић. Велико је питање да ли је време потврдило ово њено упозорење и коме је историја дала за право.

Латинка Перовић с пуним правом указује на опасност стварања новог култа личности и концентрације велике политичке моћи у рукама актуелног потпредседника владе Србије и председника СНС-а, али је веома проблематична њена тврдња да „има основа да говоримо о путинизацији Србије“ – јер то је веома симплификована аналогија. Као што је и веома дискутабилно једнострано позивање на Слободана Јовановића, који је говорио да у Србији, осим национализма, нема друге традиције. У овакав се став уклапају и разматрања Латинке Перовић о српско-хрватским односима и функционисању југословенске државе:

„У свакој Југославији Србија је напросто одбијала да друге прихвати као субјекте; зато је и у великом закашњењу. Јасно је да ствари не иду у добром смеру, нарочито у поређењу са другима. Без обзира на кризу, Србија је инфериорна… касни. Хрватска је мала земља која има 1,26 посто територије ЕУ, а 0,86 посто становништва. Ипак, у ЕУ је примљена као субјекат који учествује у процесима. Србија то никада није разумела.”

А шта то Србија није разумела и како се може прихватити и разумети чињеница да је Хрватска прихваћена као субјект одлучивања у ЕУ, а да је готово очистила од Срба своју европску територију? И зашто се Србима великодушно дарује и намењује двадесет година самоће у даљим процесима проширења Европске уније? Тврдити да Србија није у Југославији била спремна да друге прихвати као равноправни субјект може само онај ко зарад својих идеолошких флоскула жртвује елементарне историјске чињенице. Зато са много више објективности и научне утемељености треба разматрати комплексне српско-хрватске односе јер је неприхватљиво да се Србија непрестано оптужује да никада није имала капацитет да прихвати федерално устројство државе и равноправан статус других јужнословенских народа. То, једноставно, не одговара елементарним историјским чињеницама.

Као илустрацију, навешћемо ставове Живојина Балугџића из његовог текста „Основе досадашњих несугласица између Срба и Хрвата”, објављеног у Српском књижевном гласнику 1940. године:

„Нико у Србији није био нити је данас против аутономије хрватског дела нашег народа, али су сви очекивали да ће се она остварити у облику општег преуређења, а на основи закључака донесених у законодавном телу целе Краљевине. Почиње се са потцењивањем значаја Србије и српства при стварању југословенске идеје и југословенске заједничке државе, па се прелази на одрицање сваке способности Срба да се у овом времену уреде и оснаже.”

Ово је још један од доказа колико је у Србији била распрострањена илузија (која постоји и данас) о могућности стварања и функционисања југословенске државе, и то у време када је она већ увелико била разорена све отворенијим и снажнијим ударима хрватског сепаратизма. Било би веома добро и поучно да се подсетимо предавања Слободана Јовановића под називом „Југословенска мисао у прошлости и будућности”, одржаног 4. децембра 1939. године у Српском културном клубу. Тако бисмо могли стећи јасну слику о постојању југословенског опредељења код Срба за очување заједничке државе, што Латинка Перовић упорно негира, настојећи да докаже како је остваривање српског националног интереса било и остало главна препрека за функционисање и одржавање југословенске државе и главни узрок за њено коначно разбијање.

Управо то жели да докаже својим политичко-историјским анализама Латинка Перовић, која је била непосредни учесник у политичким дешавањима седамдесетих година, када је и посејано разорно семе разбијања Југославије. И управо у „анализи” бруталне политичке ликвидације Александра Ранковића и деловања хрватског и српског републичког комунистичког руководства може се препознати врхунац њене политичке и идеолошке острашћености и необјективности. То је логична последица њених идеолошких ставова да је Србија увек била неспособна да живи у заједници у којој функционише равноправност народа и народности (остваривана пре свега на рачун негирања српских националних интереса):

„Морам да кажем да све до своје смене, Александар Ранковић није био 'србизиран'. Четврти пленум је био симболички удар на систем силе и репресије, закаснели напор да Југославија покуша да се припреми за оно што ће доћи. Пад Ранковића је био прихваћен као слабљење фактора силе који се манифестовао кроз Удбу. Ви сте можда могли да се побуните против начина на који је Ранковић смењен. Намере су ишле у правцу доминирања Србије у југословенској заједници. И то је оно о чему сам вам говорила: одбијање Србије да другога прихвати као субјекта.”

Србизирана опозиција доживела је Брионски пленум као велики удар на Србију, каже несрбизирана Латинка Перовић. А шта је, према Латинки Перовић, суштина процеса србизирања? Немогућност Србије да прихвати другог као равноправан субјект и да тако коначно изађе из окова централизма и самовиктимизације. Оваквих промиџбених флоскула наслушали смо се у протекле две деценије, али је очигледно да идеолошки концепт о српском национализму и унитаризму и даље има своје поборнике и заговорнике. Не може се данас само узгред рећи да је начин смењивања Александра Ранковића можда био неприхватљив јер се радило о класичном монтираном политичком процесу и јер је то био политички обрачун Јосипа Броза са политичким снагама које нису схватиле да је дошло време за федерирање федерације и свођење Србије на њен ужи део.

Уместо тога, и даље се пласира прича о погрешној српској перцепцији да се помоћу снаге броја може доминирати другима. Владимир Дедијер изнео је у разговору за НИН 21. маја 1989. године своје виђење политичке ликвидације Александра Ранковића:

„Ранковићева верност је за причу. Један мој пријатељ, у своје време припадник Председништва СФРЈ, описао је Ранковића и Гошњака као два највернија полицијска пса на Титовом ланцу. Каква је била подложност Ранковића Титу види се, како сам навео у Новим прилозима, по томе шта је све морао да ради потпредседник СФРЈ. Када би се упутила молба неког несрећника осуђеног на смрт, ако би дошло помиловање, онда би то потписао Јосип Броз, а ако би се молба одбила, потписивао ју је Александар Ранковић. Знам и то да је 1941. године у борби против вође великосрпске групе Драже Михаиловића имао историјску улогу. Исто тако, постојале су после рата сугестије са највишег места, тада када је ОЗНА јурила Дражу Михаиловића, да побегне на Запад. Међутим, Александар Ранковић и нарочито Крцун Пенезић најоштрије су били против тог плана. Они су своје напоре удвостручили да би спасли част српских комуниста и ускоро је Дража Михаиловић са неким својим најужим сарадницима био ухваћен.”

Просто је несхватљиво да Латинка Перовић у потпуности изједначава догађаје у Хрватској 1971. године и каснију смену тзв. либерала у Савезу комуниста Србије. То су за њу два поглавља истог феномена – покушаја либерализације и демократизације једнопартијског система. Према њеном мишљењу, вођство Савеза комуниста Хрватске није разбило Југославију (та је улога резервисана ексклузивно за српски национализам и Србе), већ је, уз малу помоћ масовног клерикалног католичког и националистичког импулса, желело да промени дотадашњи политички концепт. Они су се „борили за право Хрватске, за своју државу, постављали су питање федерације, прáва републикā, што је доживљено као покушај поткопавања личне власти”. Ова својеврсна ревизија оберучке ће бити прихваћена у европској Хрватској зато што скида тешку политичку хипотеку са „реформистичког” руководства СК Хрватске из 1971. године, док је за Србију и даље резервисана стална осуда никада пораженог великосрпског национализма. Како би Србија прошла у оваквој објективној политичкој анализи да је 1971. године руководство СК Србије испољило макар и назнаке да Србија треба да има већа права у федерацији и да се отвори питање поштовања њених националних и државних интереса? Такав политички сценарио није могуће ни претпоставити јер се Србија и након 1974. и свога распарчавања, када је стављена под својеврсно политичко туторство својих покрајина и осталих република, није ослободила хипотеке великосрпске „империјалности” и „хегемонизма”. О томе нам најбоље сведоче ставови Латинке Перовић изнети у овом разговору и њена дубока забринутост што Србија не може да досегне истинску катарзу у процесу деконтаминације и денацификације, и то без аналогије са Вилијем Брантом, који није био нациста (али није клекнуо у Аушвицу, већ у Варшавском гету, одајући почаст јеврејским устаницима). Србија ће моћи да досегне тако неопходну катарзу и уђе у неповратни процес модернизације једино ако прихвати своју искључиву кривицу за припремање рата за разбијање Југославије као завршни чин сопствене великосрпске империјалне политике, ако престане да се држи своје националистичке идеологије и митоманске идеје о Косову и о себи као о народу који је једина жртва. То су услови које Србији испоставља Латинка Перовић за припуштање у европски цивилизацијски круг. Зато у овом разговору она наводи да је, мислећи на Европу, Никола Пашић рекао следеће:

„Узећемо њихову науку и технику, али нећемо њихов дух.”

На тај начин, историчарка по ко зна који пут настоји да оснажи своју главну идеју да Срби и Србија никада нису желели нити искрено тежили прихватању европских вредности и европског духа (чије је основно извориште на Балкану, како је то говорио Борислав Пекић). Увек смо настојали да сачувамо свој традиционализам, популизам и национализам тежећи да из прагматичких разлога прихватимо трансфер европске технике без мењања свог патријархалног и антиевропског културног обрасца. За негирање и преиспитивање овакве идеолошке поставке коју нам годинама подастире Латинка Перовић (и њен већ оформљени круг друштвено-политичких радница и радника у српској историји и политичкој теорији) може се навести мноштво изјава и ставова наших најумнијих историчара, писаца и научника. Овом приликом цитираћемо само неколико језгровитих и умних реченица Јована Цвијића, који је, несумњиво, био европски оријентисан јавни делатник, и то један од многих. Видећемо тако на који се начин, још на почетку двадесетог века, размишљало о односу Србије и Европе:

„Место шовинистичког ласкања народној таштини, треба оштром критиком проценити способности, права и моћ своје државе и свога народа. Таква критика себе самога овде је потребнија но критика себе самога у животу појединца. Треба озбиљно проучити и проценити своју моћ и моћ суседних народа и према томе установити правце рада и националне планове. Тако радећи, развитак Србије ће бити у сагласности и са општим идејама које у свету преовлађују и са циљевима нашег националног рада, који ће бити оснажен ширењем напредних идеја у осталим нашим земљама. Постепено опорављање моје отаџбине иде полако, али стално. Има још доста демагогије, партизанства и није нестало трагова онога оријенталног морала, који је још однегован под пређашњим тешким политичким приликама. Али се иде у многоме честитије, нарочито Краљ у томе у свим правцима предњачи, у колико му устав допушта. Све вести које се о абдикацији и другом којечему распростиру скроз су лажне. Европа је навикла да све рђаве гласове о нама прима за истините, па јамачно зато прима и овакве фалсификате. Јасно је да нама треба неколико година честитога рада па да се тим гласовима никаква вера више не поклања.”

Да нама заиста, више него икад, треба честитог рада, али и објективног и идеолошки неострашћеног сагледавања српског националног интереса и српске традиције и историје, нема сумње. Идеолошка острашћеност и необјективност коју нам је Латинка Перовић демонстрирала, и не само у овом разговору, удаљава нас од овако постављеног циља и доприноси ширењу стереотипне слике о српском народу, који остаје на европској периферији зато што, тобоже, не прихвата да се модернизује, те да се коначно одрекне свог национализма и српских државних интереса, како му то здушно препоручују истакнути идеолози либералнодемократске, грађанске оријентације, али и политички конвертити који су сада на власти.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, Рио Тинто отворити рудник литијума у долини Јадра?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер