Homerovi epovi u rascepu između „oktroisane“ i žive kulture ili šta će nam Homer u životu?!

Jer u ljudskome rodu što god ga na zemlji imade

pevati pesme, a pleme pevača omile njojzi.

Homer, Odiseja, VIII, 479-481, prepev Miloš N. Đurić

Šta će nam Homer u životu?!

U februaru ove godine u engleskoj i svetskoj javnosti odjeknula je vest da je uprava Fakulteta klasičnih studija Univerziteta u Oksfordu predložila da se Homerova Ilijada i Vergilijeva Eneida izbace iz obavezne literature osnovnog silabusa studija, kako bi se studije „modernizovale“, i kako bi se studije učinile privlačnijim za devojke i studente koji se ne fokusiraju na studije grčkog i latinskog jezika. Zastanimo na trenutak, i zamislimo se nad apsurdnošću ove inicijative. Nije reč o izbacivanju Homera iz srednjoškolskog programa, nije reč čak ni o izbacivanju Homera sa studija klasične književnosti, već iz programa klasičnih studija, koje su po definiciji posvećene izučavanju antičke i humanističke kulture zasnovane na spisima na grčkom i latinskom jeziku, i to u ime modernizacije ni manje ni više, nego najstarijeg obrazovnog programa u istoriji čovečanstva. Ne samo da se Homer izučava otkako čovečanstvo poseduje pojam „škole“ (pojam, baš kao i institucija, dolazi nam upravo iz klasičnog perioda Stare Grčke), ne samo da su Ilijada i Odiseja najstarija sačuvana dela evropske književnosti – Homerovi spevovi smatrani su za nezaobilazni deo opšteg obrazovanja u praktično svim epohama istorije Evrope i zapadne civilizacije, i inspirisali nebrojena klasična remek-dela u praktično svim vidovima umetnosti, bilo da je reč o likovnim umetnostima, književnost i poeziji, ili muzici, filmu, i stripu.

Naravno, u engleskoj, britanskoj, kao i svetskoj javnosti, ova vest je izazvala refleksne širokopojasne reakcije usmerene protiv savremene političke korektnosti, ideološkog retuširanja klasične umetnosti i obrazovanja (sa akcentom na progonu „privilegovanih belih muškaraca“ iz silabusa humanističkih nauka širom globalnog Zapada), i poimence protiv tzv. „kulture osvešćenosti“ (wokeculture) kao antitradicionalnog elitizma našeg doba. Široka polemika koja je usledila nedvosmisleno je otvorila pitanje šta će savremenoj (zapadnoj) civilizaciji uopšte Homer, i da li epska poezija iz IX veka p.n.e. uopšte ima išta da ponudi savremenom čoveku. U široj javnosti je bitka oko Homera postala samo još jedan mali proksi kulturni rat između globalista, oličenih u savremenoj „dekolonizovanoj, rasno i rodno inkluzivnoj“ akademskoj zajednici i konzervativaca, oličenih u britanskom premijeru Borisu DŽonsonu čiji se snimak iz 2013. godine na kome strastveno (i sa užasnim engleskim akcentom) recituje Ilijadu na starogrčkom nekako baš u to vreme pojavio na društvenim mrežama. Homer je tako ostao kolateralna šteta u titanomahiji dvaju modernih ideologija, koje – za razliku od britanskog premijera – i nije preterano briga za slepog grčkog rapsoda.

Kada su se, međutim, u odbranu ove, nesumnjivo skandalozne inicijative, uključili sami klasičari, ljudi koji su svoj život posvetili izučavanju antičke helenske i latinske kulture i jezika, stvar je poprimila naročito bizaran tom. Sjajan primer ovoga je tekst objavljen na, inače odličnom, klasičarskom blogu SententiaeAntiquae, čiji autor, krijući se iza niza efektno plasiranih citata iz Homera i o Homeru, poručuje da Ilijada i Odiseja u sebi sadrže „neke stvarno gadne stvari“, kao što su „glorifikovanje nasilja“, „perpetuiranje mizoginije“, i „užasne lekcije o životu i smrti“. U završnici ovog skandaloznog teksta, koji se najpreciznije može nazvati denuncijacijom Homera, autor jadikuje kako je „naša istorija Sredozemlja figurativno i doslovno izbeljena u službi kolonijalnog, nacionalističkog, i rasističkog diskursa“, i poziva da se „kritičkim mišljenjem ponovo urami prošlost kako bi se mogla ponovo zadobiti“. Ovo „preramljivanje“, očigledno, podrazumeva što manje izlaganje nežnih duša zapadnih univerzitetskih studenata „nasilnom i mizoginom (belom) pesniku“ i kolonijalno-nacionalističko-rasističkom diskursu o „autentičnosti i kulturnoj hegemoniji“ helenske kulture. Još jednom, nema nikakve sumnje da je autor vrsan poznavalac antičke književnosti i kulturne zaostavštine, ali ideološka, „osvešćena“ perspektiva iz koje im pristupa poprima do te mere smešne razmere, da u jednom trenutku govori o „hristijanizaciji“ recepcije Homera, i zloupotrebi pesnika da se, ni manje ni više, nego „promoviše vera u Boga“.

Farsično vaskrsnuće Platonovih argumenata protiv Homera

U ovim manje ili više nemuštim napadima na Homera svakako je najsmešnije to što oni iz usta savremenih progresivaca i globalista u velikoj meri ponavljaju negativne zaključke koje je o Homeru doneo Platon, koji je u istim tim krugovima prokazan i stigmatizovan još otkad ga je Karl Poper imenovao kao jednog od „neprijatelja Otvorenog društva“. Iako je Platon u svojim spisima nedvosmisleno tretirao Homera kao neospornu pesničku veličinu, citirajući ga često sa onom vrstom pijeteta koji je u našoj kulturi rezervisan za citate Njegoša, u svojoj čuvenoj kritici mimetičkog pesništva u X knjizi Države (kao i na nizu identičnih mesta u drugim dijalozima) Platon proglašava Homerove spevove za pedagoški štetne, i sugeriše da njega i njegove poštovaoce treba „ovenčane vencima udaljiti“ iz njegovog uzornog grada (Plat. Resp. 598e-608b). Argumenti koje tu možemo da nađemo su veoma nalik na ove na koje se pozivaju savremeni opadači Homera – „veliča nasilništvo“, „promoviše socijalno devijantno ponašanje“, „pripisuje bogovima i herojima moralno nedopustive postupke i stavove“ i sl.

Baš kao Platon, i ova nova generacija progonitelja Homera slepom pesniku ne negira njegovu pesničku genijalnost, ali u njemu vidi fizičku prepreku za moralno obrazovanje novih naraštaja. Pritom je upravo Platonova „zabrana Homera“ iz Države često uzimana kao argument Atinjaninove „autoritarnosti“, odnosno sklonosti da se politički iskorenjuje način razmišljanja koji ne odgovara zvaničnoj državnoj ideologiji, pa makar reč bila i o takvom jednom neospornom autoritetu kao što je Homer. Ovi argumenti su u velikoj meri zlonamerni prema Platonu, koji ne samo da je Homera neprekidno citirao kao neosporni autoritet kad god treba da potkrepi neki sopstveni stav, već Homerovi stihovi i slike iz njegovih epova zauzimaju neka od centralnih mesta u Platonovoj filozofiji uopšte. Ali ako je Platonova kritika Homera bila tragedija, savremena kritika je definitivno farsa: istiskivanje Ilijade i Odiseje iz modernog pojma klasičnog obrazovanja predstavlja istinski autoritarnu tendenciju, i to autoritarnu u onom najtežem, orvelovskom smislu. Kada se Ilijada i Odiseja ne guraju u „rupe za pamćenje“ putem istiskivanja i zanemarivanja, onda se grubo retuširaju kako bi se nasilno uklopile u savremenu politički korektnu sliku stvarnosti.

Pre par godina pažnju javnosti je privukla ne preterano uspešna Bi-bi-sijeva serija „Troja: pad jednog grada“ u kojoj je uloga Ahila data ćelavom britanskom crncu Dejvidu Gjasiju. Debata koju je ova odluka otvorila potvrdila da nije prosto reč o (bez sumnje) legitimnoj umetničkoj odluci, već o političkoj potrebi da se imperativ rasne inkluzije savremenog doba antidatira na celi tok istorije. Naravno da je svaki komentar koji je ukazivao na to da Homer u više navrata opisuje Ahilovu dugu plavu kosu na licu mesta prozivan kao rasizam, diskriminacija, i čak govor mržnje. Slično je veliki broj relevantnih modernih verzija Ilijade – uključujući visokobudžetni film „Troja“ Volfganga Petersena i kapitalni serijal stripova „Bronzano doba“ Erika Šanovera – tendenciozno i krajnje orvelovski iz speva izbacio bogove i natprirodne elemente, što ne samo da nepopravljivo narušava dramsku strukturu radnje i motivacije glavnih likova, već ignoriše banalnu činjenicu da je osnovna tema Ilijade kako se preko Ahilovog gneva „Divova vršila volja“.

Homer u popularnoj kulturi – živ, zdrav, i epičan

Zanimljivo je da u ovom tihom progonu Homera i drugih starogrčkih „privilegovanih belih muškaraca“ iz opšteg obrazovanja po pravilu učestvuju predstavnici oktroisane i sponzorisane „visoke kulture“, dubinski uvezane sa centrima političke moći, bilo da su u pitanju državne kulturne institucije, bilo da je u pitanju globalna korporativna oligarhija. Iako ova normativno shvaćena „Kultura sa velikim K“ sebe doživljava kao sinonim za kulturni život savremenog društva, u praksi važi sasvim suprotno – predstavnici oktroisane „visoke kulture“ po pravilu potpuno zavise od svog klijentističkog odnosa prema državnim i privatnim finansijerima, a njihova kulturna ponuda bez ove podrške ne bi nikada mogla da generiše potražnju u uslovima toliko hvaljenog „slobodnog tržišta“. Ovo važi čak i za takve globalne kulturne gigante kao što je Univerzitet Oksford, koji se u kudikamo većoj meri bavi sopstvenim brendiranjem kao „davaoca sertifikata“ za pripadnost globalnoj kulturnoj eliti i finansijsko-sponzorskim transakcijama sa globalnom oligarhijom, nego što neguje slobodno stremljenje za duhovnom samoizgradnjom koje je nekada bilo sinonim za humanističke nauke, i klasične studije u njihovoj srži.

Naspram ove ocvale i jalove, ali večito politički korektne i politički podobne oktroisane „visoke kulture“ imamo živu, tzv. „popularnu kulturu“, koja, iako je prokazana kao treš i šund, i večito prepuštena hirovima globalnog slobodnog tržišta – nema nikakav problem sa Homerom. Homerovska epika ne samo da je izuzetno popularna u različitim proizvodima ove šarolike industrije, već ona doživljava svojevrsni procvat, i to utoliko više, što je konkretni autor u većoj meri oslobođen od političko-kulturoloških imperativa savremenog društva. Pritom uopšte ne govorimo o inače potpuno legitimnim temama homerovskih motiva u savremenim delima kao što su superherojski stripovi ili epskofantastične serije, ne govorimo čak ni o viševekovnoj tradiciji „popularne kulture“ u kojoj su Homerovi likovi i priče zauzimali centralno mesto. Naprotiv, Homer kao takav ima zapaženo mesto u savremenoj kulturi XXI veka, i to nikako kao jalovi derivat „klasične kulture“, već upravo kao pripovedački evergrin koji sa jednakom snagom zahvata maštu svake nove generacije, i tako već skoro tri milenijuma.

Čak i ako stavimo po strani starija umetnička dela na homerovske teme, poput „Odiseje u svemiru 2001“ Artura Klarka (i Stenlija Kjubrika), „O, brate, gde si?“ braće Koen, ili, recimo, pesme AchillesLastStands sastava „Led cepelin“, ostaje nam nezanemarljiva savremena kulturna proizvodnja na Homerove teme. Početkom milenijuma imali smo dva ne naročito umetnički uspešna, ali i dalje popularna i kod publike toplo prihvaćena filma – pomenutu Petersenovu „Troju“ i televizijsku mini seriju „Jelena Trojanska“ DŽona Kenta Harisona – koji su (uz ogromni komercijalni uspeh „Tri stotine“ Zaka Snajdera, zasnovanog na stripovskom trakratu Frenka Milera na temu bitke kod Termopila) pokrenuli seriju manje ili više uspešnih mejnstrim filmova na teme iz grčke istorije i mitologije. Pritom su projekti poput „Troje“ ili stripa „Bronzano doba“ uložili ogroman napor da se Kritsko-mikenska kultura približi širokoj javnosti. Iako sistemski felerična i nepopravljivo „obezbožena“, ova dela su angažovala veliki broj klasičara, istoričara, i arheologa u nameri da se vernije nego ikad rekonstruiše odeća, arhitektura, i običaji doba o kome pripoveda Homer, omogućivši publici da ih sagleda u sasvim novom, etnografski i istorijski vernijem svetlu. Paralelno sa time, izdavačka kuća „Marvel“ objavljuje vrlo uspešne i detaljne „kanonske“ strip novelizacije Ilijade i Odiseje Roja Tomasa, u kojima su zadržani svi originalni Homerovi motivi – od bogova, preko sudbine, do moralno spornih postupaka glavnih junaka. Ovi stripovi su pozitivno primljeni i kod kritike, i kod publike, i što je najvažnije, predstavljali su komercijalni uspeh i danas, deset godina kasnije, smatraju se klasicima.

Assassin’s Creed Odyssey – najdetaljnija rekonstrukcija starogrčkog sveta u istoriji popularne kulture

Međutim, najveći i najsvežiji doprinos popularizaciji antičke grčke istorije i mitologije donela je poslednja iz serije „Ubisoftovih“ video-igara Assassin’s Creed – Assassin’s Creed Odyssey, čija je radnja smeštena u vreme Peloponeskog rata, ali koja se u značajnoj meri oslanja na Homerovu epiku (i etiku) u svom pripovedanju. Treba napomenuti da je ovo druga igra ovog bogatog serijala, poznatog po zadivljujuće detaljnim rekonstrukcijama istorijskih lokacija i drugih etnografskih elemenata različitih istorijskih epoha, koja je smeštena u antičku helensku kulturu – njen prethodnik Assassin’sCreedOrigins veoma je upečatljivo rekonstruisao pozni ptolemejski Egipat, i delikatne etničko-političke odnose između helenističke elite i egipatskog stanovništva u vreme rimske okupacije.

Kao što su „Počeci“ igračima omogućili da detaljno istraže helenistički Egipat na svom vrhuncu, i da se prošetaju antičkom Aleksandrijom, Memfisom, ili Heliopolisom, tako je i „Odiseja“ oživela celu kontinentalnu i egejsku Heladu uz filigranske rekonstrukcije desetina i desetina arheoloških lokaliteta uz zadivljujući nivo detaljnosti. Iako video-igre u savremenoj kulturi i dalje važe sa sinonim za frivolnost i gubljenje vremena, kulturno-obrazovni potencijal ove digitalne avanture ne može se prenaglasiti. Pre svega, na izgradnji ovog umanjenog, ali arheološki i etnografski zadivljujuće preciznog sveta angažovani su ozbiljni stručnjaci za antičku grčku civilizaciju – arheolozi, istoričari, lingvisti, istoričari umetnosti. Dok nezainteresovani igrač može da protrči kroz ovu mapu kao najobičnije kulise za još jednu u nizu krvavih epskofantastičnih avantura, pažljivi posetilac biće nagrađen mnoštvom detalja koji u odnosu popularne kulture prema antici uopšte nisu samorazumljivi.

Pored puke rekonstrukciji istorijskih lokaliteta – Atine i Akropolja (sa sve digitalnom kopijom Fidijine Atene Partenos – i Fidijom lično), Sparte, Arga, Tebe, Delfa i dr. – autori igre igračima daju mnoštvo vizualnih informacija koje je o Staroj Grčkoj teško bilo dobiti i iz najambicioznijeg gimnazijalskog programa: prepoznatljivi mermerni spomenici su celi, i u svojim originalnim bojama, jasno se vide razlike između „savremene“ jonske i dorske arhitekture na jednoj, i ruševina Homerovog kritsko-mikenskog „zlatnog doba“. Pritom su ovi oronuli „arheološki lokaliteti“ zaboravljenog doba naročito uzbudljivi, bilo da je su u pitanju rekonstrukcije Minojeve palate u Knososu ili Agamemnonove Mikene u fazi „poluraspada“, ili potpuno izmaštana rekonstrukcija „Odisejevog doma“ na Itaki – oni su, uprkos umetničkim slobodama, izgrađeni uz očigledno poznavanje arhitekture, i često ornamentisani uz korišćenje rekonstrukcija autentičnih umetničkih dela koja su sačuvana iz tog vremena.

I to nije sve – za potrebe igre snimljena je velika količina teksta na starogrčkom jeziku, a naročitu pažnju privlače „mornarske pesme“ koje su snimljene po harmonijskim pravilima i poznatoj muzičkoj zaostavštini onog vremena, komponovanoj na autentične starogrčke stihove. Muzička pozadina igre, pored standardnih epskih orkestracija, sadrži mnoštvo melodija koje predstavljaju rekonstrukcije autentičnih starogrčkih instrumenata i harmonijskih skala. Najzad, i sama radnja igre je utkana u istorijske događaje oko Peloponeskog rata sa brigom i pažnjom dostojnom najboljih romana istorijske fikcije, pa tako igrač ima priliku da prisustvuje simpozionu u Periklovom domu, da sluša Kleona kako manipuliše građanima za vreme kuge u Atini (što je iznenađujuće aktuelna tema, i sveže napisana dramatizacija), kao i da razgovara sa nizom antičkih velikana kao što su Sokrat, Herodot, ili Hipokrat. Iako je najveći deo narativa fikcija, prepuna anahronizama i potpuno fantastičnih elemenata, čak i potpuno površan igrač od svega ovoga dobija intimnije i detaljnije upoznavanje sa antičkom grčkom kulturom i istorije od bilo kog igranog filma ili avanturističkog romana na ovu temu, a i od dobrog dela istorijskih dokumentaraca i udžbenika istorije. Što je i smisleno, jer su na igri pored programera i scenarista radili pravi istoričari i klasičari.

Homer u svetu video-igara

Ova digresija nije bila proizvoljna – pomenuta video-igra sadrži u sebi mnogo više homerovskih motiva pored imena „Odiseja“, kritsko-mikenskih lokaliteta, i činjenice da predstavlja kvintesencijalni oblik „mimetičke umetnosti“ za čijeg je „oca i učitelja“ Platon proglašavao upravo Homera (Resp. 598e ff.). Pre svega, u pripovedanju u ovoj igri pokazala se jedna neobična, ali sveprisutna tendencija savremene umetnosti da se sa većom intimom i razumevanjem odnosi prema grčkoj mitologiji, nego prema istoriji. O ovome najbolje svedoče filmovi: dok su filmska i televizijska ostvarenja smeštena u rimsko i helenističko doba uglavnom političke i socijalne drame („Gladijator“, „Rim“, „Spartak: krv i pesak“), filmovi na grčke teme radije obrađuju teme iz epike i mitologije („Herakle“, „Sudar titana“, „Besmrtnici“). Slično tome, dok se radnja Assassin’sCreedOrigins, smeštena u Aleksandriju i Egipat, zadržavala na odnosu fiktivnih i istorijskih ličnosti, uz samo onoliko elemenata naučne fantastike koliko je karakteristično za franšizu, „Odiseja“ bogato zakoračuje u svet mitologije, tretirajući Homerove i druge epske heroje onako kako su to činili sami Grci – kao istorijske ličnosti. Igra na momente ulazi u realne geopolitičke odnose između Atine i Sparte, da bi protagonista malo kasnije lovio mitološka stvorenja i istraživao grobnice mitskih heroja poput Indijane DŽonsa. Tradicionalna eklektika video-igara kao žanra i umetničke forme ide na ruku ovoj vrsti pripovedanja, pa se tako helenska religija i religijski običaji prepliću sa modernim žilvernovskim imaginarijumom Atlantide, što je sve veoma nadahnuto upleteno u unutrašnju mitologiju ovog serijala igara. Pritom su moderne racionalizacije antičke religije i mitologije vrlo diskretne i nenametljive, ostavljajući mnogo prostora igraču da iskusi duh mitova bez sveprisutnih imperativa modernog scijentističkog redukcionizma, a u retkim trenucima kada ove redukcije stupaju na scenu, i one su u velikoj meri mitologizovane, i ne deluju razorno po izvorni narativ.

Pripovedačko iskakanje iz Tukididovog u Homerov svet veoma lepo funkcioniše, jer nadljudske sposobnosti i natčovečanska borbena veština glavnih junaka u igri deluje izveštačeno i neprirodno u smislu rekonstrukcije istorijskih vidova borbe i ratovanja iz V veka p.n.e., ali u potpunosti odgovara atmosferi i motivima Ilijade i Odiseje, kada su ljudi sa lakoćom mogli „što dva čoveka ne mogu, kakvi su ljudi danas“ (Hom. Il. XII, 442-450). Pritom i sam glavni junak, odnosno junakinja, u velikoj meri otelotvoruje homerovski ideal vrline kao ἀρετή – oni nisu „dobri“ ili „loši momci“ u smislu holivudske crno-bele etike, već upravo homerovski heroji – fizički najjači, intelektualno najmudriji i najlukaviji, arogantni i samouvereni – polubogovi koji igraju po potpuno drugačijim moralnim pravilima. Scene borbe u igri upravo podsećaju na Ilijadu, bilo da glavni junak poput Ahileja jednog za drugim obara protivničke borce u kratkim pojedinačnim dvobojima (Hom. Il. XXI, 1-210), bilo da ih poput Odiseja i Diomeda pod okriljem noći ubija na spavanju (Hom. Il. X, 469-525). Ova igra nas stoga vraća Homeru sa celim paketom etičkih problema i zavrzlama kojima se bavio Platon u svojoj čuvenoj kritici – video-igra kao „najmimetičkija od mimetičkih umetnosti“ tako prirodno nalazi zajednički jezik sa Homerom kao „ocem i učiteljem“ svih mimetičkih umetnosti.

Nije stoga ni čudno što savremeni opadači i kritičari Homera koriste istu retoriku protiv njega sa kojima govore i o „štetnosti video igara“, a to je upravo već pomenuta Platonova kritika podražavanja. Ideja da popularna umetnost „kvari omladinu“ tako što kod njih promoviše nemoralno i antisocijalno ponašanje postoji u neizmenjenom obliku otkako postoji umetnost, a Platonovo bacanje drvlja i kamenja na poetska i dramska ostvarenje, i njihove autore, koji se danas smatraju biserima svetske književnosti, svakako deluje bizarno. Ali Platon nije samo kritičar ove vrste umetnosti, on je i svedok njenog širokog uticaja i popularnosti u Atini njegovog vremena. I upravo iz njegovih osvrta znamo da rapsodi koji izvode Homera, ili pozorišne postavke Eshilovih „Erinija“ ili Sofoklove „Antigone“ nisu bili elitistička oktroisana kultura u svoje vreme, već masovni spektakli u kojima su učestvovale najšire mase građana, nalik na savremene holivudske blokbastere. U dijalogu Ijon Platon opisuje jednog od najpopularnijih raspoda i izvodilaca Homera tog vremena kao rok-zvezdu koju zasipaju novcem, počastima, i socijalnom pažnjom, i koja čak – nalik na savremene popularne glumce i muzičare – koristi tu popularnost da se u javnosti meša u pitanja za koja uopšte nije kompetentan, kao što su politika, obrazovanje, ili ratovanje.

U tom smislu ova ljubav Homera i video-igara nije slučajna, niti je slučajno što su junaci „Ubisoftove“ „Odiseje“ „homerovskiji“ od racionalizovanih i deheroizovanih junaka Petersenove „Troje“. Homer je u svakoj istorijskoj epohi bio miljenik publike jer su njegove priče univerzalne i pripovedački besprekorne, a kompleksni odnos individualnog herojstva („Ahilovog gneva“, „Odisejevih muka“) i spoljašnjeg determinizma („Divova volja“, „Posejdonov gnev“) izbalansirani na savršen način. U tom smislu popularni avanturistički blokbasteri i strip-filmovi našeg doba, pogotovo oni najbolji među njima, jesu Homerovi naslednici u jačem smislu od profesora koji tumače strukturu heksametra na Oksfordu, a pogotovo od autora SententiaeAntiquae koji u Homeru vidi „nacionalizam“, „mizoginiju“, i „nasilje“.

Intimni odnos srpskog naroda prema antičkoj epici

Nekome može izgledati da se ove teme ne tiču previše Srbije i njene kulture, ali svi ovi procesi se, uz izvesno kašnjenje, preslikavaju i na našoj kulturnoj sceni. Ako pođemo od istiskivanja Homera iz obrazovnog sistema, situacija nije mnogo bolja. U srpskoj javnosti ne prestaju pozivi da se „deca rasterete od čitanja zastarelih knjižurina“, uz naglašavanje da „u lektiri nema knjiga mlađih od 30 godina“. Homera, doduše, još niko nije uzeo na zub, i njegovo mesto u gimnazijalskoj lektiri (ili, ne daj Bože, u programima svetske književnosti i klasičnih nauka na Beogradskom univerzitetu) za sada niko ne dovodi u pitanje. Ali u praksi – deca ga ne čitaju. Od studenata koji upisuju humanističke fakultete manje od deset odsto je zaista pročitalo Ilijadu i Odiseju, a „Homer“ ih mahom asocira na lika iz američke animirane serije.

A ironija sudbine će izgleda dovesti do toga da će poznavanje Homera, koje je od Antike naovamo bilo sinonim za (zapadnu) civilizaciju, polako nestajati u „civilizovanoj Evropi“, dok će živo sećanje na njega čuvati razni „balkanski varvari“, poput Srba

Pa opet, u Srbiji postoji jasan konsenzus o značaju Homera kao klasika svetske književnosti, ali i nacionalna ljubav prema epskoj formi, koja ima svoje dubinske korene. Pritom nije samo reč o banalnoj činjenici da srpski narod ima jednu od najrazvijenijih epskih književnosti u Evropi, niti da srpski analog antičkim rapsodima – gusle – opstaju kao živa tradicija i u naše vreme. Naprotiv, srpska kultura ima dugu tradiciju recepcije Homera, koji se poznavao i čitao i na dvorovima srpskih velikaša u Srednjem veku, i u obrazovanim srpskim kućama u kasnijim vekovima. Naš veliki helenista dr Miša Đurić ostavio je iza sebe veliki broj spisa koji povlače paralele između Homera i srpske narodne epike, koje, između ostalog, svedoče i o pozajmljivanju poznatih homerovskih motiva u našim pesmama (naročito je pažnje vredna Đurićeva naporedna analiza dvoboja Ahila i Hektora i dvoboja Marka Kraljevića i Muse Kesedžije). Kada je u oslobođenoj Srbiji XIX veka počeo da cveta srpski romantizam, Homerov uticaj se ostvarivao preko dva pravca – kroz direktno interesovanje tadašnjih evropskih romantičara za Antiku (pa samim tim i za onovremeni Balkan, i srpsku epiku), i preko motiva pohranjenih u srpsku epiku. Tako je Laza Kostić započeo, ali nikada nije završio kapitalni projekat prepeva Ilijade u srpskom desetercu (sačuvan je njegov prepev I i II pevanja, i fragmenata VI), a o Homeru je i pisao u više navrata. Pomenuti Miša Đurić ovu dubinsku vezu između homerovske i srpske epike pohranjuje u temelje svoje nadahnute Vidovdanske etike, a njegovi prepevi Ilijade i Odiseje, spevani u prilagođenom heksametru i uz snažno oslanjanje na jezik i poetiku srpske epske tradicije, dan-danas predstavlja temeljno delo za izučavanje Homera u Srbiji.

Slično kao Homer u popularnoj kulturi, i srpska epika živi i opstaje u Srbiji bez budžetske podrške kakva je rezervisana za mondijalističke muzičke i pozorišne festivale

Uostalom, sudbina srpske epike u savremenoj oktroisanoj srpskoj kulturi veoma je nalik na sudbinu Homera u globalnoj – tradicionalnost gusala i epskih narativa se na srpskoj „kulturnoj sceni“ i iz usta samoproklamovane „kulturne elite“ rutinski povezuje sa onim istim „nasiljem, mizoginijom, i nacionalizmom“, i na njih se podrugljivo poziva svaki put kada se jadikuje nad srpskom „mitomanijom“. Slično kao Homer u popularnoj kulturi, i srpska epika živi i opstaje u Srbiji bez budžetske podrške kakva je rezervisana za mondijalističke muzičke i pozorišne festivale, i iskrsava na neočekivanim mestima. Baš kao što iskrsava i Homer. Tako smo u nesrećnim Mihićevim i Marinkovićevim „Nemanjićima“ imali bizarnu scenu u kojoj Kulin Ban recituje Stefanu Prvovenčanom Ilijadu u Đurićevom prevodu, što bi u nekoj uspešnijoj televizijskoj produkciji bio savršen primer tzv. „uskršnjeg jajeta“ (easter egg) – Baš kao što se sama video-igra Assassin’s Creed Odyssey namenski pojavljuje kao „uskršnje jaje“ u seriji „Državni službenik“, stavljajući tako zakulisne igre obaveštajnih službi u Srbiji u kontekst Peloponeskog rata. Uostalom, jedna od više „Ubisoftovih“ programerskih firmi koja je učestvovala u proizvodnji ove igre radi upravo u Srbiji, tako da ovaj impresivni primerak savremene popularne kulture u jednom malom delu prestavlja i srpski proizvod. Ako na to dodamo da su filmovi sa homerovskim motivima i na homerovske teme naročito popularni kod srpske publike, jasno je da ova stara kulturna veza između slepog pesnika sa Hiosa i srpskog naroda opstaje uprkos svim savremenim izazovima.

A ironija sudbine će izgleda dovesti do toga da će poznavanje Homera, koje je od Antike naovamo bilo sinonim za (zapadnu) civilizaciju (pojam „varvara“ je prvobitno upravo podrazumevao „narode koji ne govore grčki“, odnosno „narode koji ne čitaju Homera“) polako nestajati u „civilizovanoj Evropi“, dok će živo sećanje na njega čuvati razni „balkanski varvari“, poput Srba.